Сексуалне персоне Анаис Нин

По сопственом запажању, рекла бих да жена није раздвојила љубав и сензуалност док мушкарац јесте. То двоје се обично прожима у жене; њој је потребно било да воли мушкарца коме се даје или да буде вољена. После вођења љубави изгледа да јој је потребна потврда да је то љубав и да је чин сексуалног поседовања део размене коју диктира љубав. Мушкарци се жале да жене захтевају уверавања или изразе љубави. Јапанци су признали ову потребу, и у стара времена било је апсолутно правило да је после ноћи вођења љубави, мушкарац морао да срочи песму и испоручи је својој љубави пре него што се пробуди. Шта ли је то било ако не везивање вођења љубави и љубави?

Верујем да жене још увек замерају нагли одлазак, недостатак признавања ритуала који се управо збио; њима су још увек потребне речи, телефонски позив, писмо, гестови који сензуални чин чине посебним, не анонимним и чисто сексуалним.

То може или не мора да нестане у модерне жене, намерним порицањем свих њених прошлих сопстава, и може постићи ово раздвајање секса и љубави које, по мом схватању, умањује ужитак и снижава високи квалитет вођења љубави. Јер се вођење љубави постиже, уздиже, интензивира његовом емотивном садржином. Могли бисте га поредити са разликом између соло извођача и широког домета оркестра.

Сви се бавимо одбацивањем лажних сопстава, програмираних сопстава, сопстава која су створиле наше породице, наша култура, наша религија. То је огроман задатак јер је историја жена исто толико непотпуна као и историја црнаца. Чињенице су затамњене. Неке културе као што су индијска, камбоџанска, кинеска и јапанска учиниле су свој сензуални живот веома приступачним и познатим кроз своје мушке уметнике. Али, често, када су жене хтеле да открију особине своје сензуалности, биле су спречаване. Не на неки очигледан начин као што је спаљивање Лоренсових дела, или осуда Хенрија Милера или Џојса, већ дугим, сталним порицањем критичара. Многе жене су посегле за коришћењем мушких имена за своје дело да би избегле предрасуде. Само пре неколико година, Виолет Ледук је написала потпун, речит, дирљив опис љубави међу женама. Њу је публици представила Симон де Бовоар. Па ипак, сваки приказ који сам прочитала тицао се моралног суда о њеној отворености. Није било моралних судова о понашању Милерових личности, само примедби на језик. У случају Виолет Ледук радило се о њеној сопственој личности.

Виолет Ледук у „Копиланки“ („La Batarde“) је изричито слободна:

Изабела ме је повукла уназад, повалила на перину, подигла, држала ме у наручју: узимала ме је из света у коме никад нисам живела тако да би могла да ме баци у свет који још нисам досегла; усне су мало отвориле моје, овлажиле су ми зубе. Сувише меснат језик ме уплаши; али чудна вирилност није улазила на силу. Одсутно, мирно сам чекала. Усне су лутале по мојим уснама. Срце ми је ударало прејако и хтело да продужи слаткоћу отиска, ново искуство миловања на мојим уснама. Изабела ме љуби, рекох себи. Она је означавала круг око мојих уста, она је заокруживала узнемирење, водила је хладни пољубац до сваког угла, две стакато музичке ноте на мојим уснама; тада су њена уста притиснула моја још једном, умирујући се тамо… Још смо грлиле једна другу, обе смо желеле да је она друга прогута… Док је Изабела лежала исцрпљена преко мог отвореног срца желела сам да осетим како улази у њега. Научила ме је да се отворим у цвет… Њен језик, њен пламичак, омекшавао је моје мишиће, моју пут… Цвет се отворио у свакој пори моје коже…

Треба да одбацимо самосвест. Жене ће морати да одбаце своје имитирање Милера. Сасвим је у реду да се сензуалност третира са хумором, са карикатуром, непристојношћу, али је то само други начин да се сведемо на успутност, неважне области искуства.

Жене су обесхрабриване у откривању своје сензуалне природе. Када сам написала „Уходу у кући љубави“ 1954. год. („Spy in the House of Love“) озбиљни критичари су Сабину називали нимфоманком. Сабинина прича је да у десет година брачног живота, има два љубавника и једно платонско пријатељство са хомосексуалцем. То је прва студија о жени која настоји да раздвоји љубав од сензулности као што то чини мушкарац, да трага за сензуалном слободом. Назвали су је порнографском у своје време. Један од „порнографских“ одељака:

Склонили су се од очију света, певачевих профетских, ломних, плодничких пролога. Низ зарђале пречке мердевина до подземља ноћи наклоњене првом мушкарцу и првој жени на почетку света, када није било речи којима су могли да заузму једно друго, ни музике за серенаде, ни поклона за удварање, ни турнира да задиве и изазову клицање, ни другоразредних алата, ни накита, ђердана, круна за покоравање, већ само један ритуал, радосног, радосног, радосног, радосног утискивања жене на сензуални јарбол мушкарца.

Други одељак из „Уходе“, етикетиран као порнографски:

Његова миловања су била тако нежна да су била скоро као мамљење, као измичући изазов на који се бојала да одговори да не би нестао. Његови прсти су је мамили, и повлачили се када би је узбудили, његова уста су је мамила и затим избегавала, лице и тело су се примицали тако близу, венчавајући сваки уд, и затим се отклизала у таму. Он би тражио сваку облину и удубљење у које је могао да утисне своје топло глатко тело и изненада се умиривао, остављајући је у недоумици. Када би узимао њена уста скидао би руке са ње, када би одговорила на притисак његових бутина, он би престао да их напиње. Нигде не би дозвољавао довољно дуго спајање, већ проверавао сваки загрљај, сваку област њеног тела и затим напуштајући га, као да га само распаљује и затим избегава завршно мешање. Мамљење, топло, дрхтаво, расплињавајући кратки спој чула покретних и немирних какав је био целог дана, и овде ноћу, са уличном светиљком која открива њихову нагост али не очи, била је уздигнута до скоро неподношљивог ишчекивања ужитка. Направио је од њеног тела жбун шаронских ружа, истискујући полен, сваки припремљен за срећу.

Тако дуго одлагано, тако дуго мамљено да кад је дошло до поседовања оно је наградило чекање дугом, продуженом, дубоком снажном екстазом.

Жене кроз своје исповести откривају сталну подређеност. У дневнику Жорж Санд наилазимо на овај догађај: Зола јој се удварао и добио ноћ вођења љубави. Пошто се открила као потпуно сензуално неспутана, он је оставио новац на ноћни сточић кад је отишао, подразумевајући да је страсна жена проститутка.

Али ако сте упорни у проучавању женске сензуалности наћи ћете оно што лежи на крају свих проучавања, да нема уопштавања, да има онолико типова жена колико жена уопште има. Установљено је да еротски списи мушкараца не задовољавају жене, да је време да напишемо своје сопствене, да постоји разлика у еротским потребама, фантазијама и ставовима. Експлицитност касарни или клинички речник не узбуђују већину жена. Када су се појавиле прве књиге Хенрија Милера, предвидела сам да ће се допасти женама. Помислила сам да ће им се допасти поштено признање жеље која је била у опасности да нестане у пуританској култури. Али нису имале разумевања за агресиван и прост језик. „Кама Сутра“, индијски приручник за еротику, наглашава потребу приступа жени са осећајношћу и романтиком, да се не циља директно на физичко поседовање, већ да се припреми романтичним удварањем. Ови обичаји, навике, понашања, мењају се од једне до друге културе, од једне до друге земље. У првом дневнику једне жене (написаном 900. године), „Причи о Генџију“ Мурасаки, еротизам је веома нежан, обучен у поезију, и усмерен на делове тела које западњаци ретко запажају: наги врат који се показује између косе и кимона.

Постоји општа сагласност само о једном, да су женине ерогене зоне прострте по читавом њеном телу, да је осетљивија на миловања, и да је њена сензуалност ретко директна и непосредна као код мушкарца. Постоји атмосфера вибрирања којој је потребно да буде пробуђена и која има последице на завршно уздизање.

Феминискиња Кејт Милет је неправедна према Лоренсу. Шта год да је идеолошки заступао, није била довољно префињена да види да у његовом делу, у коме се открива његово истинско сопство, он веома брине за љубавни одговор жене.

Мој омиљени одломак је из “Љубавника Леди Четерли“:

Тада кад је почео да се креће, у изненадном беспомоћном оргазму, пробудили су се у њој нови чудни таласи. Таласи, таласи, таласи, таласи, као преливање меких пламичака, меких као перца, хитајућих ка блиставости, изврсних, изврсних и мешајући је потпуно растопљену. Било је то као звончићи који се све више и више уздижу до врхунца. Лежала је несвесна дивљих усклика које је изговорила на крају… осетила је његов меки пупољак у себи како се трља, и чудни ритмови како се одсијавају у њој са чудним ритмичним растом кретања, таласајући се и таласајући се све док није испунио њену распадајућу свест, и почињао поново неизрециво кретање које заиста није било кретање, већ чисто продубљавање вирова осетљивости који су текли дубље и дубље кроз све њене поре и свест, док није била савршени концентрични флуид осећања, и лежала је тамо кличући несвесним неартикулисаним крицима. Глас из потпуне ноћи, живота!

Разочаравајуће је било, у наше време, открити да жене које су се удварале једне другима нису неминовно прихватиле сензуалније, нежније начине задовољавања пожуде, већ су то чиниле са истом агресивношћу и непосредним нападом као мушкарци.

Лично верујем: тај брутални језик који користи Марлон Брандо у „Последњем тангу у Паризу“, далеко је од тога да делује на жену, одвраћа је. То поништава, вулгаризује сензуалност, изражава само како је пуританац види, као ниску, злу и прљаву. То је одсјај пуританизма. То не подстиче жудњу. То поживотињује сексуалност. Налазим да се већина жена томе супротставља као уништавању еротике. Међу нама, направиле смо разлику између порнографије и еротике. Порнографија третира гротескно сексуалност да би је довела до животињског нивоа. Еротика уздиже сензуалност без те потребе да је анимализује. И већина жена са којима сам то расправљала слаже се да желе да развију еротско писање сасвим различито од мушког. Став мушких писаца се не допада женама. Ловац, насилник, онај коме је сексуалност похота, ништа више.

Повезивање еротике са осећањима, љубављу, избором извесне особе, персонализацијом, индивидуализацијом, то ће бити рад жена. Бице све више и више жена које ће писати о својим сопственим осећањима и искуствима.

Откриће женине еротске способности и њено изражавање ће доћи чим жене престану да слушају своје жалопојке на мушкарце. Ако не воле лов, прогањање, на њима је да изразе оно што воле и открију то мушкарцима, као што су то радиле у оријнталним причама, усхићењима другим облицима љубавних игара. За сада је њихово писање негативно. Чујемо само оно што не воле. Оне се гнушају улоге завођења, љупкости, свих начина да се створи еротска атмосфера о којој сањају. Како може мушкарац да постане свестан женске осећајности путем читавог тела када су покривене џинсом, који њено тело чини сличним телу његових другара, са изгледом за само један отвор продирања? Ако је истина да је женски еротизам раширен по читавом њеном телу, тада је њено данашње одевање потпуно порицање тог фактора.

Затим, постоје жене које су незадовољне додељеном им пасивном улогом. Постоје жене које сањају да узимају, освајају, поседују као што то чини мушкарац. То је ослобађајућа снага наше данашње свесности да бисмо желеле да почнемо изнова и дамо свакој жени њен индивидуални пример, не неки уопштени. Желела бих да постоји неки осетљиви компјутер који би могао направити свакој жени узор рођен из њених сопствених несвесних жеља. То је узбудљива авантура у којој се налазимо. Да испитамо све историје, статистике, исповести, аутобиографије и биографије и створимо свој сопствени индивидуални узор. Ради тога смо у обавези да прихватимо оно што је наша култура дуго порицала, потребу за индивидуалним интроспективним испитивањем. Само ће то показати жене онакве какве јесмо, наше рефлексе, свиђања, несвиђања, и ићи ћемо напред без кривице или оклевања, према њиховом испуњењу. Постоји тип мушкарца који види вођење љубави као што и ми видимо, постоји бар један за сваку жену. Пре свега, треба да знамо ко смо, и какве су нам навике и фантазије наших тела, диктати наших имагинација. Не само да треба да признамо шта нас покреће, таласа, узбуђује, већ и како да га досегнемо, постигнемо. У том погледу бих рекла да жена зна веома мало о себи. И на крају, она мора да направи свој сопствени еротски узор и задовољство кроз огроман број полу-информација и полу-откривања.

Пуританизам виси над главом америчке књижевности. То чини да мушки писци пишу о сексуалности као ниском, вулгарном, животињском пороку. Неке жене писци су их имитирале, не знајући који би други модел следиле. Једино што су постигле јесте да обрну улоге: жене би се понашале као мушкарци, водиле љубав и одлазиле ујутро без речи нежности, или било ког обећања трајања. Жена је постала отимач, нападач. Али ништа тиме није битно промењено. Још увек нам је потребно да знамо како жене осећају, и оне ће то морати да изразе писањем.

Младе жене се окупљају да истраже своју сензуалност, да отклоне инхибиције. Млада наставница књижевности, Кристина Реинер, позвала је неколико студенткиња УКЛА да разговарају о еротском писању, да проуче зашто су биле толико инхибиране у описивању својих осећања. Осећај табуа је био веома јак. Чим су успеле да једне другима искажу своја маштања, своје жеље, њихова истинска искуства, само писање је такође било ослобођено. Те младе жене теже новим узорима јер су свесне тога да имитирање мушкараца не води слободи. Французи су били у стању да створе веома лепу еротску књижевност јер код њих није било пуританских табуа, и најбољи писци би се окретали еротском писању а да не осећају да је њихова сензуалност нешто чега се треба стидети и понашати према томе с презиром.

Оно што треба да постигнемо, идеал, јесте признавање женине сензуалне природе, прихватање њених потреба, знања о разноврсним темпераментима, и да је радовања том делу своје природе, исто тако природно као што цвет расте, наилази плима, крећу се планете. Сензуалност као природа, са могућношћу екстазе и радости. Речником Жена, са могућношћу сарторија. Још увек смо под опресивном пуританском управом. Чињеница да жене пишу о сексуалности не значи ослобођеност. Оне пишу о томе са истом вулгарношћу и снисходљивошћу као и мушкарци. Не пишу са поносом и радошћу.

Истинско ослобођење еротског лежи у прихватању чињенице да има милион лица, милион облика еротике, милион њених циљева, прилика, атмосфера и варијација. Пре свега треба да се ослободимо кривице за њено ширење, затим да останемо отворене за њена изненађења, разноврсне изразе, и (додати моју личну формулу за пуно уживање) стопити је са појединачном љубављу и страшћу за посебно људско биће, помешети је са сновима, маштањима, и емоцијом да би достигла своју највишу моћ. Можда су постојала времена колективних ритуала, када су сензуална ослобођења достизала свој врхунац, али ми више нисмо у колективним ритуалима, и што је јача страст за једног одређеног појединца, усредсређенији, жешћи и горљивији је ритуал један према један.

Превод: Наташа Ендресен-Попивода

Есеј “Eroticism in Women“ је први пут објављен у часопису Playgirl, априла 1974. Прештампан је у збирци есеја Анаис Нин: In Favor of the Sensitive Man and Other Essays. Harvest Book 1976.

Извор