Orhan Pamuk: „Bela tvrđava“ (odlomak)

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar. Nastavite sa čitanjem

Gabrijel Garsija Markes: „Priče koje se pamte“

Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istog bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa“.

Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Jedna od dražih među njima je ona o tek rođenom mišiću koji je, izašavši prvi put iz rupe, video slepog miša i sav uzbuđen vratio se u nju vičući: „Mama, video sam anđela“. Druga priča, koja potiče iz stvarnog života, ali prevazilazi maštu, tiče se jednog radio-amatera iz Managve koji je u zoru 22. decembra 1972. godine pokušavao da stupi u vezu sa svetom kako bi izvestio da je razorni zemljotres sravnio grad sa lica zemlje. Pošto su iz slušalica ceo čas dopirali jedino astralni zvuci, jedan od preživelih ga je ubedio da odustane: „Ne vredi se truditi“, rekao je on sa više realizma, „Dogodilo se isto u celom svetu“. Po mome ukusu je još jedna priča, ne znam da li je izmišljena ili stvarna, prema kojoj je simfonijski orkestar u Parizu bio na ivici da se rasturi zbog neugodnosti  koje se ne bi setio ni Franc Kafka: zgrada u kojoj su održavane probe imala je samo jedan lift za četri osobe, te su muzičari koji su ulazili u lift u osam ujutru uspevali da se okupe na jednom od viših spratova tek posle četri časa, taman na vreme da siđu dole na ručak.

Među pričama koje su napisane tako da vas odmah zasene i koje se posle toga čitaju više puta prva je Majmunova šapa V. V. Džekobsa, a druga Slučaj doktora Valdemara Edgar Alan Poa. Obe mi izgledaju savršene. Dok o drugom piscu znamo sve, za prvog malo ko zna. Reč je o piscu koji je umro u Londonu 1943. godine doživevši skromnu starost od osamdeset godina i ostavivši iza sebe delo u osamnaest tomova. Od te bogate zaostavštine na mene je, ipak, najveći utisak ostavila priča od samo pet stranice. U njoj se govori o čoveku koji se, razočaran u život, baca u ambis sa desetog sprata. Dok munjevito pada, vidi od sprata do sprata intimne prizore iz života svojih suseda: male domaće drame, neuspele ljubavi, kratke trenutke sreće, sve dok, neposredno pre udara o asfalt, ne promeni potpuno shvatanje o svetu došavši do zaključka kako je život, ipak, vredan življenja. U priči Edgara Alana Poa govori se o dva istraživača koji su se od snežne oluje sklonili u jednu pećinu. Posle tri dana jedan od njih je umro. Preživeli istraživač je sahranio telo su snegu stotinak metara od pećine. Sutradan je, probudivši se, zatekao sahranjenog druga mrtvog i ukrućenog od leda kako sedi kraj kreveta. Pokopao ga je još jednom, ovoga puta dalje od pećine, ali je sutradan  pokojnik opet sedeo na ivici kreveta. Preživeli istraživač je sišao sa uma a Po čitaocu prepustio više mogućnosti da reši enigmu. Prema jednoj od njih nesrećni čovek je toliko bio užasnut samoćom u ledenoj pustinji, da je pomućene svesti sam otkopavao pokojnika i donosio ga u pećinu. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Мариа Варгаса Љосе

Unknown Photographer

Оне су већ свлачиле једна другу и при том су се миловале, али покрети су им били прежестоки да би били искрени, њихови загрљаји пребрзи или преспори или скучени, и превише нагао бес с којим су насртале њихове усне и он: убићу их ако, убио би их да су. Али нису се смејале: биле су се испружиле, испреплетале, полуодевене, напокон ћутљиве, љубиле су се, тела су им се додиривала са уздржаном спорошћу. Осетио је да га бес напушта, да су му руке влажне од зноја, горко присуство пљувачке у устима. Сада су мировале, заробљене у огледалу на тоалетном столу, једна рука је била на копчи грудњака, неки прсти су се пружали испод једног жипона, једно колено било је уклештено између две бутине. Чекао је, напет, са лактовима притиснутим на наслоне фотеље. Нису се смејале, да, заборавиле су на њега, нису гледале у његов кутак и он је прогутао пљувачку. Онда му се учинило да се буде, као да их наједном има више, и његове очи брзо су прелазиле са са једног на друго огледало и кревет да не изгубе ни једну од вредних, ослобођених, спретних фигурица које су раскопчавале бретелу, срозавале чарапу, свлачиле гаћице, и помагале се и вукле и све у тишини. Делови одеће падали су на тепих и талас нестрпљења и топлоте доспео је до кутка у коме је био он. Наставите са читањем

Нобелов говор Орхана Памука

Orhan Pamuk

Орхан Памук у свом музеју

У једном од раних дела једне веома популарне списатељице главна јунакиња, још увек девојчица, после мајчине смрти нема никаквих емоционалних реакција, тупост је једино што је првих неколико дана, па и месеци, прожима после немилог догађаја. Онда, након одређеног времена, десило се нешто што је проузроковало страховиту реакцију, ону коју би свако очекивао, како то патетичне претпоставке сугеришу, одмах по сазнању да је вероватно најбитније биће у вашем животу нестало, да је, грозне ли речи! – умрло. Јунакиња једног топлог и пријатног поднева, из непознатих разлога, одлази у подрум куће у којој је становала и тамо, већ на почетку просторије, затиче кофер са старим стварима своје мајке. Ту проналази махом гардеробу по којој претура да би, у једном тренутку, рукама напипала старе мајчине ципеле. Јунакиња их полако вади из безобрличне масе и по некаквом необјашњивом правилу одмах окреће. Тада jунакиња сазнаје да су једине ципеле које је њена мајка носила последњих дана свог кратког живота заправо имале бушно дно.

У коферу свог родитеља дете не мора нужно затећи пријатан садржај. Нажалост, или на срећу, непријатност долази увек после, онда када родитељ није жив. За писце су њихови родитељи неисцрпна грађа, нарочито родитељи које, упркос заједничком животу, писац није упознао, али које, баш из тог разлога непознанице, сада може по својој вољи да конструише, изнова ствара и кроз стваралачки процес упознаје. Кофер је метафора онога што је живот, или бар онога што га је већим делом чинило. Садржај кофера оца турског нобеловца Орхана Памука је далеко другачији од кофера мајке поменуте јунакиње, али је и он, баш као и у првом примеру, резултат детета, његове списатељске интенције, дара запажања и, што је најважније, он је резултат упорности памћења. Прошлост увек своје место, са правом или не, жели у садашњости и будућности. Наставите са читањем