Рајнер Марија Рилке о цртежима Огиста Родена

Роден је испунио захтев природе. Усавршио је нешто што је било беспомоћно, у настајању, открио је односе, као што у неки магловити дан вече открива брда која се у великим таласима протежу у даљину. – Р. М. Рилке

За све којима је једноставно гледање сувише необичан и тежак пут до лепоте, постоје и други путеви, постоје заобиласци око значења, који су племенити, велики и накрцани облицима. Изгледа као да је бесконачна ваљаност и исправност тих актова, савршена равнотежа свих њихових покрета, чудесна унутрашња правилност њихових односа, њихова прожетост животом, као да је све то што их чини лепим делима, као да им све то дарује снагу да буду ненадмашива остварења садржине, које је мајстор призвао у своју близину кад им је давао име. Никада садржина код Родена није везана за уметничку творевину као што би животиња била привезана за дрво. Он живи негде у близини дела, живи од њега, као кустос збирке. Много дознајемо ако га позовемо; али ако умемо да се снађемо без њега, више смо сами, неометанији и тад дознајемо још и више.

У Роденовим цртежима откривамо то заборављање и преображавање садржинског подстрека. Он је и у својој уметности саздао сопствено изражајно средство и то чини да су ти листови (има их на стотине) са цртежима самостална и оригинална откровења његове личности.

Ту су, пре свега, из ранијих дана, цртежи тушем, пуни ненаданог деловања светлости и сенке, као што је онај чувени Homme au Taureau, с којим пред очима можемо да помислимо на Рембранта, а ту су, затим, глава младог светог Јована Крститеља, или маска на чијем је лицу вапијући крик, а која приказује дух рата; сами записи и студије, који су уметнику помогли да докучи површи живота и њихов однос према атмосфери. Тада дођоше актови, нацртани неупоредивом сигурношћу, облици испуњени свим својим обрисима, моделовани многим брзим потезима пера, и други затворени у мелодију једне једине вибрирајуће црте, одакле се издиже, у незаборавној чистоти, једна једина кретња. Такви су и цртежи којима је Роден, по жељи неког префињеног колекционара, пропратио примерак књиге Fleurs du mal.

А такви су и цртежи хладном иглом, у којима се ток бескрајно нежних линија чини као спољашњи обрис неке лепе стаклене ствари коју, у сваком тренутку тачно одређена, обавија суштина стварног постојања.

Али, коначно, настали су и они ретки документи тренутног, које неприметно пролази. Роден је претпостављао то да неприметни покрети, које модел чини кад мисли да га нико не гледа, могу имати изражајну снагу коју и не слутимо, јер нисмо навикнути на то да их пратимо напрегнутом стваралачком пажњом. Док модел није испуштао из очију и док је папир препуштао својој искусној и хитрој руци, исцртавао је бројне никад виђене, увек препуштене кретње, а показало се да је њихова снага израза огромна; везе између покрета, које још никад не беху сазнате и сагледане као целина, откривају се и садрже сву непосредност, силу и топлоту неког анималног живота. Кичица, пуна окера, вођења брзо, с варљивим наглашавањем контура, тако је невероватно снажно моделовала затворене површи да смо помишљали да гледамо пластичке фигуре од печене земље. И опет је био откривен сасвим нови распон, пун безименог живота; дубина, преко које су сви ишли одјекујућим кораком, давала је своју воду оном у чијим су рукама рашље знале да је пронађу.

Кад са тела, која истражује и обликује, доспе до лица, каткад му се мора учинити као да је ступио из ветровите и отворене ширине у одају у којој су многи људи сакупљени: ту је све стишњено и тамно, а под луком обрва и у сени уста влада атмосфера неког ентеријера. Док је над телима увек промена и таласање, као плима и осека, на лицима је ваздух. Као у одајама, у којима се много тога одиграло, где је било много радости и тескобе, тешкоћа и ишчекивања. И ниједан догађај није престао нити је замењен неким другим; један догађај стоји уз другог, остао је да траје, и увенуо је као цвет у чаши. Али, онај који долази споља, са ветрине, тај у одаје уноси ширину.

Извор: Рајнер Марија Рилке, Огист Роден, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2009.

Препорука: DanteBea

animus-inviolabilis: “ Sappho, also known as the Swimmer Auguste Rodin c. 1896 - 1900 ”

Икар у мом сну

Augus Roden,

Небо му беше жеља, море укоп,
Има ли лепше намере или богатије гробнице? – Депорто

Поделићу са вама један свој сан. За почетак, дозволите да напишем нешто о начину писања о сновима. Они нису одсањани на начин на који су записани. Писање доводи у ред, временски и смисаони, оно што је одсањано у сасвим другачијем временском и смисаоном следу. Наиме, време у сновима нема ону форму какву му физика споља намеће. Верујем да неки од вас, као и ја, имају своју свеску у коју записују снове, разуме се оне који им остају у памћењу пошто се пробуде и погледају у прозор, како је то једном написао Милорад Павић.

Сањала сам Икара у цркви. Био је насликан на фресци лево од олтара. Имао је тамна крила, огромна, већа од њега, питала сам се како их је тако диспропориционална у односу на своју величину покретао. Икар грађом свога тела није подсећао на дечака. Мишице су му биле наглашене, снажне. На фресци је био представљен наопако, изгледао је као на некој барокној слици која измешта сцену из уобичајеног угла гледања. Питала сам се откуд Икар у цркви. Црква је имала наглашене куполе, огромне дубине, и била је у тоновима тамног меда. Између мене, ја сам се налазила одмах код врата, и фреске налазиле су се дрвене клупе, свеже лакиране, пресијавале су се.

Била сам у неком старом граду. Била је ноћ, падала је киша. У журби да све обиђем, јер град је био стар, налик француским провинцијским градићима од камена, ушла сам у још једну цркву која је била у потпуности моја имагинација (а то значи да, за разлику од претходне није могла бити, како је то често у сновима, компилација виђеног): дакле, изнутра је то била црква какве виђамо, са истим распоредом елемената, али су фреске биле још необичније. Тешка зелена боја по којој су густо били распоређени мали цветови нежне пурпурне боје била је свуда по зидовима. Цветова је било у огромној количини, стварали су изузетну визуелну густину и ја сам се питала о стрпљењу сликара. Колико мора да је био детаљан и упоран у изради сваког. Тада сам помислила, опет са врата гледајући у те „фреске“, да су оволики цветови за трен замирисали, човек би се угушио од толиког мириса.

Према миту Икар је пао у море. У мом сну Икар је пао на ово цвеће, иако самог Икара нигде није било на фрескама друге цркве. Схватила сам у сну како сам бежећи од кише, по ноћи, у непознатом граду, тражећи склониште у црквама, у којима је увек када пада киша топлији ваздух, сасвим случајно ушла у две цркве чије фреске формирају наративни низ јер је на првој приказан Икар како пада а на другој исти сликар приказао је место пада. Икар је пао међу толико цвеће, а само они који раде са цвећем знају како оно може да смрди. Тријумфовала сам у сну јер сам ја открила тајну сликара. Мислио је да нико никада неће повезати његову „интервенцију“ код завршетка митске приче.

То је, укратко, мој сан. Споља гледано. Саставила сам као археолог склопивши од фрагмената целину. Споља гледано је прича. Она, међутим, не обухвата како сам се осећала током сна. То би била унутрашња страна сна. Кад год мислим о њему прво видим тамну жуту боју меда. То је био унутрашњи осећај. Тежак, густ. И док сам уским улицама трчала, са ноге на ногу, по киши, из једне у другу цркву, та боја била је доминантна, не боја ноћи.

У наставку следи једна песма Шарла Бодлера посвећена Икару. Овај митски јунак одавно је присутан као тема мојих есеја и уз кентаура Хирона и богињу Персефону један од омиљених као уметничко и симболичко полазиште. Илустрације овог текста је једна скулптура Огиста Родена која не прати визуелно мој сан и Икара каквог сам ја видела, али јесте, можда, најбруталнији приказ тог страшног пада који симболише изгубљене илузије и пораз настао услед превеликих стремљења ка неком (апстрактном) циљу. Све објаве о Икару на овом интернет месту можете читати ОВДЕ.

ШАРЛ БОДЛЕР: ЖАЛОПОЈКА ЈЕДНОГ ИКАРА

Срећни су, весели и сити
Сви који грле проститутке;
А мени сломљене су руке
Јер хтедох облак загрлити.

Зато што угледах где пламте
Светлила незнана кроз бездан,
Ја више не видим плам звезда,
Ал’ спржене га очи памте.

Узалуд жеља ме опила
До руба простора да дођем;
Осећам да – у огњу рођен –
Један ми поглед крши крила.

Кад ме сажеже та страст кобна,
Ја нећу дивну част да имам
Да име дам тим понорима
Што биће моја рака гробна.

Превео Никола Бертолино

Песма припада циклусу „Нови цетови зла“ у оквиру збирке Цвеће зла. Први пут је објављена 28. децембра 1862. у часопису Булевар. Полазну инспирацију ове песме треба тражити у трима гравирама холандског сликара Голцијуса које представљају три митске личности: Иксиона, Фаетона и Икара, јер у Бодлеровој песми једној личности, Икару, приписани су неуспеси све тројице да се издигну изнад људске судбине (Иксиона путем љубави, Фаетона путем славе, а Икара уз помоћ пустоловине).

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Скулптура Икара који удара главом о тло Огиста Родена из 1895. године.

Цитат: Стихови мени непознатог француског уметника Депортоа кога је цитирала Маргерит Јурсенар у књизи интервјуа Широм отворених очију одакле су и преузети.

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel.

Roden je radio na ilustracijama od kraja 1887. do proleća 1888. Ovaj primerak Rodenov muzej otkupio je od tadašnjih vlasnika 1931. godine. O Rodenovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom skulptoru.

Iza rada, koji ga je prehranjivao, skrivalo se njegovo delo u nastajanju i čekalo svoje vreme. Mnogo je čitao. Viđali su ga kako po ulicama Brisela ide uvek s knjigom u ruci, ali ta je knjiga često bila možda samo izgovor za njegovu povučenost u sebe, u ogroman zadatak koji mu je predstojao. Kao i kod svih koji rade, i u njemu je prebivalo osećanje da je pred njim nepregledan posao, u njemu se gnezdio nagon, nešto što je njegove snage uvećavalo i sabiralo. Kad bi ga obuzele sumnje, prožele neizvesnosti, kad bi se u njemu javilo veliko nestrpljenje zbog onog što ima da nastane, strepnja pred ranom smrću, ili pretnja svakidašnje nemaštine, sve bi to već nailazilo kod Rodena na tihi, postojani otpor, na prkos, nailazilo bi na snagu i samopouzdanje, na još nerazvijenu zastavu velike pobede. Možda je to bila prošlost, koja je u tim trenucima stupala na njegovu stranu, glas katedrala, koji je odlazio uvek ponovo da osluškuje. I u knjigama je bilo mnogo stvari koje su ga podsticale da radi. Prvi put čita Danteovu „Divina Comedia“. Bilo je to otkrovenje. Video je pred sobom bolna tela nekog drugog roda, video je, preko svih prošlih dana, jedno stoleće, sa kojeg je odeća bila zdrana, video je velik i nezaboravan sud pesnika o svom vremenu. Bilo je tu slika koje su mu davale za pravo, i kad je čitao o nogama Nikole Trećeg, koje su plakale već mu je bilo poznato da ima nogu što mogu plakati, da postoji plač koji sve obuhvata, celog čoveka, da ima suza koje mogu briznuti na sve pore.

Od Dantea je došao do Bodlera. Ovde nije bilo suda; nije to bio pesnik koji se rukom sene uspinje na nebesa, ovde čovek, jedan od patnika, podiže svoj glas, uznosi ga visoko ponad glava ostalih ljudi, kao da želi da ih spase od propasti. A u tim stihovima bilo je mesta koja su izlazila iz teksta, koja kao da ne behu napisana, nego je izgledalo kao da su izvajana, bilo je reči, i čitavih gomila reči, rastopljenih u vrućim rukama pesnika, redaka koji bi se mogli opipati kao reljef, soneta koji su nosili, kao stubovi sa floralnim kapitelima, teret strašnih misli. Mutno je osećao da se ta umetnost, tamo gde je naglo prestala, sudara s početkom neke druge umetnosti, da čezne za njom.

U Bodleru je osećao jednog od svojih preteča, nekog koga lica nisu mogla obmanuti, koji je tražio tela u kojima je život bio veći, okrutniji i nemirniji.

Otuda mu ova dvojica pesnika ostadoše uvek bliski; razmišljao je o njima, uvek im se vraćao. U ono vreme, kad je Rodenova umetnost nastajala i kad je počinjala tamo gde je sav život, koji je upoznavala, bio bezimen i ništa nije značio, u to su vreme Rodenove misli bile uz knjige pesnika, onde su nalazile prošlost. Kasnije, kad je kao tvorac opet dodirnuo tu tematiku, uskrsnuli su likovi tih pesnika kao uspomena iz njegovog sopstvenog života, bolni i stvarni, ušli su u njegovo delo kao u svoju rodnu zemlju.

Roden je, po želji jednog kolekcionara, propratio crtežima primerak knjige „Fleurs du mal“. Ništa ne kazujemo time ako govorimo o veoma dubokom razumevanju Bodlerovih stihova; pokušavamo da izreknemo nešto više kad se prisećamo kako te pesme u svojoj samodovoljnosti ne dopuštaju nikakva upotpunjavanja niti nadometanja: a to da mi ipak osećamo prisustvo upotpunjavanja i nadometanja, da osećamo kako su se Rodenove linije priljubile uz Bodlerovo delo, to je merilo za ovu zanosnu lepotu tih iscrtanih listova. Crtež perom koji stoji uz pesmu „Les mort des pauves, nadilazi izvesnom kretnjom, tako jednostavnom, a podjednako rastućom veličinom, te velike stihove, pa pomišljamo: ta kretnja ispunjava svet od njegovog nastanka sve do propasti.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Ogist Roden, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Iva Draškić-Vićanović o Rodenovoj skulpturi

U svojoj knjizi Non finito – prilog zasnivanju estetike nedovršenog, prof. dr Iva Draškić-Vićanović, vanredni profesor estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu, u poglavlju „Sukob amorfnog i uobličenog u Rodenovoj skulpturi“, piše:

*

Pogledajnmo sad prelepu Rodenovu Danaidu. Kao Mikelanđelovi Robovi i ona je čvrsto priljubljena uz neobrađenu podlogu koja je hotimice ostavljena u rudimentarnom stanju. Kao prvu snažnu impresiju mi doživljavamo kontrast amorfnog grubog kamena i ljupkog, ženstvenog tela Danaide, suptilno uobličenog Mikelanđelovom tehnikom troppo finito. Danaida leži bolno zgrčena sa kolenima podignutim ka trbuhu i rukama ispred sebe; glava joj je takoreći uronjena u podlogu i gotovo progutana njenom amorfnošću. Položaj devojčinog tela vidimo kao grč intenzivne, kako fizičke, tako i duhovne patnje.

Rodenova Danaida bi sigurno izdržala Mikelanđelov surovi ogled kotrljanja niz planinu. Dirljiva su mala, fino uobličena stopala, mekana i ranjiva, koja izviru neposredno iz grube podloge i vizuelno se sukobljavaju sa njom. Utisak nežnosti i ranjivosti ostavljaju takođe i devojčina leđa i krsta; čitavo telo kao da je bačeno na tvrdu i surovu podlogu koja ga bolno ranjava, fizički vređa i duhovno unižava. Danaidino telo i stopala urađeni su tako da, pored vizuelne mekoće, ona gotovo da imaju i taktilnu. Prevariće nas ovaj mermer uobličen sa toliko ljubavi i veštine i ako ga dotaknemo emitovaće nam senzacije mekoće i topline ljudske puti.

Ogist Roden je, budući i vrhunski teoretičar umetnosti kao što je bio i darovit umetnik, proučavao tajne lepote antičke skulpture, posebno mekoći i suptilnosti ženskog akta. Analizom površine mermera otkrio je  da ona nije glatka i ravna već da ima mnoštvo ispupčenja i ulegnuća koja se vide samo kad se skulptura osvetli lampom odozdo. U svojim razgovorima o umetnosti sa Polom Gzelom (Paul Gsell), veliki skulptor modernog doba kaže: „Zar to nije izvanredno? Evo, pogledajte samo beskrajno talasanje udubljenja koje spaja trbuh sa butinom.. A sad ovde.. na krstima, sve ove divne jamice.“ [1]

Gledajući Rodenovu Danaidu, kao da slušamo ove njegove reči. Gzel kaže da je majstor „govorio tiho, s pobožnim žarom. Naginjao se nad mermer, kao da je zaljubljen u njega. To je istinska put, govorio je on. Kao da je isklesana poljupcima i milovanjem! Kad čovek dodirne torzo, prosto očekuje da je topao.“ [2] Upravo to je Rodenova Danaida – istinska ženska put koja emanira mekoću i toplotu.

Likovni sukob te dve forme – non finito podloge i troppo finito ženskog tela, doživljavamo kao sukob amorfnog i uobličenog u predsokratskoj, Anaksimandrovoj teoriji bića, likovnim sredstvima ponuđen. U ovom slučaju, slučaju Rodenove Danaide, amorfno guta formu, tvrdoća i grubost vređaju i ponižavaju suptilnost oblika.

Kroz krajnje jednostavan i sveden značenjski sloj, dakle, ženski akt zgrčen na gruboj podlozi, poslednji, metafizički plan, razlistava se u dve varijante. Ovaploćenje Anaksimandrove vizije nastajanja i propadanja, omogućuje nam, zahvaljujući zakonu transparencije, i vizuelizaciju Aristotelove metafizičke spekulacije: dva bitna uzroka (aitia) stvari, materija i forma sudaraju se i rvu u našem perceptivnom polju, streme jedna ka drugoj, proždiru jedna drugu i tim svojim sukobom – i skladom ukazuju na ključnu Aristotelovu misao da je kretanje kao stremljenje materije ka formi suština fisisa, energia, bivstvo – u – delu.

Citati:

[1] Pol Gzel, Roden o umetnosti, str. 40.

[2] Isto., str. 41.

Izvor: Iva Draškić-Vićanović, Non Finito – Prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja, Beograd, 2010.

Crteži kentaura Ogista Rodena

Auguste Rodin, "Centaur abducting a young man"Auguste Rodin - "Centaure enlacant deux femmmes", 1880.

Force and Ruse

Prikaz snage i dinamike – kao osnovnih (telesnih) elemenata Kentaura – evidentan je na priloženim Rodenovim skicama. Skulptor se posvetio crtežu, zahtevnoj likovnoj formi, koja, baš kao i haiku, uz malo reči (odnosno poteza), treba da predstavi suštinu. Suština je, može se naslutiti iz ovako predstavljenih pokreta i oblika, kao i u slučaju predstava na skulpturama, u požudi, u nezajažljivoj dinamici čulnosti. Mi vidimo kentaure u borbi i sjedinjavanju sa ženama Lapita, otmice, poljupce, grebanja i zagrljaje. Kao da nam umetnik zapravo predočava borbu svojih ruku i kamena, ideje duha i grube materije iz koje pokušava da oslobodi formu: konačno umetničko delo.