Рихард Штраус: „Салома“

 

Рихард Штраус компонује оперу „Салома“ 1905. године. Опера се састоји из једног чина и инспирацију за њу композитор је пронашао у делу Оскара Вајлда, његовој драми „Салома“ о којој је писао италијански критичар и историчар књижевности, Марио Прац. Ти Працови редови објављени су на овом интернет месту и могу послужити као увод у тему која је била присутна у уметности с краја века (fin de siècle). Уметност декаденције инспирисала се фаталним женама које од грчког мита и библијских јунакиња, до романтизма, прерафаелитског сликарства и Бодлера увиђамо кроз историју уметности као значајну тему.

У „Библији“ се нигде не помиње плес са седам велова. Најпознатијој композицији у оквиру своје опере, „Плес са седам велова“, Штраус даје име према Вајлдовом опису. Опера је имала премијеру у Дрездену, 9. децембра 1905. У наредне две године изведена је у педесет оперских кућа. Аустирјска премијера овог дела догодила се 1906. године у Грацу којом је дириговао сам Штраус, а у публици су били Пучини, Берг, Малер и Шенберг. У Бечу је ова опера била забрањена све до 1918. године.

Слика: Густав Климт, 1900.

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. godine je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt nekoliko posetilaca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio je rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar većeg kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora na sledećim obojenim površinama:

CRVENA: Bize „Karmen“

ŽUTA: Verdi „Travijata“

PLAVA: Betoven „Fidelio“

ZELENA: Glik „Orfej i Euridika“

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer opera nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Preporuke: Google Arts and Culture, Paris Opera Story, Celine Kim

Barok nedeljom: Henri Persel

Henri Persel je rođen 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj za svoja dela. Opera Didona i Eneja prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu.

Persel je komponovao ovu operu inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa Eneida, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Nahum Tejt.

U pitanju je moja omiljena barokna opera, a uz Verdijevog „Otela“, Bizeovu „Karmen“ i Mocartovog „Don Žuana“, jedna od najdražih. Evo šta o prvoj engleskoj operi piše Lučano Alberti u knjizi Muzika kroz vekove:

Engleska XVII veka, u kojoj se pozorišta ponovo otvaraju po završetku stroge puritanske ere koja ih je zabranjivala, ubira plodove italijanskih uticaja, primljenih gotovo ilegalno, posredstvom otmenih privatnih predstava u aristokratskim domovima. Novosti koje oni donose su vizuelne (naslikani dekor zauvek će istisnuti staru i slavnu elizabetansku koncepciju pozornice) ali i muzičke: takozvane „maskarade“ (masks), dvorske priredbe s muzikom, glumom i baletom, prihvataju firentinski pronalazak „pevanog pozorja“, prihvataju monodiju. Ali već „Venera i Adonis“ od Džona Bloua, mada nazvana „mask“, u stvari je minijaturna opera.

Ipak, kad se pojavi prava opera, biće to u jednom ženskom koledžu, na pozornici smanjenih dimenzija, s gudačkim kvartetom kao jedinom pratnjom. Tu iz mnogobrojnih zametaka, nadovezujući se na muzičku tradiciju elizabetanske Englenske, niče ono jedinstveno delo koje će istorija proglasiti za prvu englesku operu: „Didona i Eneja“ Henrija Persla (1659-1695).

Klasična Vergilijeva tema ovde je oslobođena venecijanskih preuveličavanja koja joj je dodao Kavali i vraćena svojoj ljudskoj jednostavnosti. Uz to ona dobija i engleske boje: među ličnostima se pojavljuju veštice i mornari, a bolna pesma napuštene kraljice, rešene da se ubije, u svojoj dubokoj i burnoj tragici uzdiže se do šekspirovskih visina.

Za samog Šekspira – za njegov „San letnje noći“ i „Buru“ – kao i za druge engleske dramske pisce, Persl se vezuje svojom izvanrednom scenskom muzikom, u većini slučajeva toliko obimnom da se može govoriti o „operi s dijalozima“.

I pored ovog plodnog i raznovrsnog stvaralaštva (i u oblasti crkvene muzike) čije se vrednosti danas vredno otkrivaju, Persl ostaje, pre svega, autor „Didone i Eneje“ Od 1689. godine kad je to delo ugledalo svet, proći će vekovi pre no što se pojavi još jedna prava engleska opera.

Izvor: Lučano Alberti, Muzika kroz vekove, preveo dr Ivan Klajn, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

Žan-Filip Ramo: „Galantna Indija“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Jacques Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Francuski kompozitor Žan-Filip Ramo komponovao je balet-operu Les Indes galantes 1735. godine pošto su prvi francuski doseljenici i njihovi zvaničnici poslali predstavnike indijanskog plemena Čikago (današnja država Ilinois po kome je najveći grad u njoj i dobio ime) kralju Luju XV pred kojim su pripadnici plemena odigrali tri plesa.

Celokupna ceremonija inspirisala je Ramoa koji je nekoliko godina kasnije komponovao delo koje se sastoji od prologa i četri scene. Barokna raskoš muzike i kostima, plesa i glasova morala je biti dostojna francuskih kraljeva i dodatno je inspiraisala francuske umetnike (Didroa da napiše delo Ramoov sinovac), kao i sve kasnije dirigente, koreografe i scenografe.

Žan Filip Ramo (Jean-Philippe Rameau) rođen je u Dižonu 1683. godine. Posle kraćeg boravka u Italiji (1701), svirač je na orguljama u crkvi Notr Dam de Dom u Avinjonu i zatim u Klermonu, od 1702. do 1706. Nastanjuje se trajno u Parizu 1723, kao organist i klavsenist, a 1724. objavljuje svoje teorijske radove, čuvenu Raspravu o harmoniji, Komade za klavsen i Sistem teoriske muzike.

Od 1730. godine posvećuje se dramskoj muzici. Hipolit i Arcija (1733) njegov je prvi uspeh. Zatim sleduju – na slaba libreta – Kastor i Poluks (1737), Dardanus (1739), Ramirove svetkovine, Zoroastar (1749), ne računajući opere-balete Galantna Indija 1735. i Hebine svetkovine 1739, lirske komedije (Platea, 1745), balete-pastorale, komade u jednom činu kao što su Pigmalion (1748) i Zefir (1757).

Od 1745. postaje zvanični dvorski muzičar i kompozitor kraljevog kabineta. U isto vreme nastavlja i svoje teorisko delanje. U svom radu iz 1750, Objašnjenje principa harmonije, ovaj matematičar muzike postavlja osnove klasične harmonije, definiše pojam „generalnog basa“, akorda, harmoničnosti, tonaliteta, dura i mola, modulacije, kadence, i podvlači važnost osnovnog akorda i njegovih obrtaja.

Sa Ramoom arija se približava rečitativu i utapa u dramu. Horovi, sjajno obrađeni i mnogobrojniji nego u italijanskoj operi, učestvuju direktno u radnji; isto tako značajno mesto dato je instrumentalnoj muzici: uvertira, deskriptivne simfonije, preludiji i interludiji pretskazuju dramsku simfoniju jednog Berlioza. Ramo se odlikuje u simfoniji igara, u baletima koji neprestano obnavljaju operuod koje je on napravio „raznolik spektakl u kome spoj drame i razonode čini nov oblik od najvećeg značaja.“ (P. M. Mason)

Ramo, mada nije uvek veliki dramatičar, ukazuje se kao najveći pozorišni muzičar koga je Francuska dala. Imao je dara za grandioznu igru i bio jedan od majstora instrumentalne muzike.

Izvor: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1959.