Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag, najvećem zaštitniku umetnosti našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander, 1604.

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio dugu porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnikena svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije, dakle, predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču. Godinu dana posle dolaska na presto, Rudolf je pozvao Stradu da mu se pridruži u Pragu, proizvevši ga u ličnog dvorskog antikvara. Toliko je cenio njegovo razborito rasuđivanje i organizacione sposobnosti da ga je proizveo u viteza Fon Rozberga, prema porodičnom imenu njegove žene Otilije Šenk fon Rozberg. Ticijanov portret Strade dočarava otmeno obučenog dvoranina koji klijentu pokazuje malu srebrnu Veneru, ali izvesni venecijanski suparnik, uvređen Stradinom svemoći na Rudolfovom dvoru, opisuje ga kao čoveka „nepodnošlljive arogancije“.

To je bila porodična stvar. Njihov sin Otavio, koji je pozirao Tintoretu, starao se o biblioteci i preuzeo očevu ulogu posle njegove smrti. Rudolfova naklonost porodici Strada još više je porasla njegovim strasnim zanimanjem za Jakopovu prelepu i očaravajuću ćerku Katarinu, koja je stekla zavidno obrazovanje u Beču. Poput braće, i ona je bila otmenih i prefinjenih crta, uz tek mali nagoveštaj tuge. Iako inteligentna, nenametljiva i predusretljiva, ostala je Rudolfova ljubavnica iz senke tokom najvećeg dela njegovog života, nikada se ne uplićući ni u kakve intrige na dvoru, kao što se nikada nije javno pojavljivala s njim u društvu. Požrtvovano mu je rodila šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Najstariji sin, Don Đulio, rodio se oko 1585. godine, postavši videlo u očevom životu, sve dok se, kao i njegov španski rođak Don Karlos, sin Filipa II, nije sunovratio u ludilo. Nastavite sa čitanjem