Žana de Vitinghof: „Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho“

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Česlav Miloš

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima, Nastavite sa čitanjem

Vilijam Blejk: „Tigar“

„Kada ti se tigar nađe na putu najbolje što možeš da učiniš jeste da ga zajašeš“, napisao je Julius Evola, italijanski filozof, slikar i ezoterik u svojoj knjizi Zajaši tigra, čija je misao sadržana još i u knjigama Pobuna protiv modernog sveta i Ljudi među ruševinama.

Pre njega, Vilijam Blejk napisao je u Pesmama iskustva sledeće stihove. Oni pripadaju pesmi „Tigar“. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom, Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Čitaocu“

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali. Nastavite sa čitanjem

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao apotekara i odlučuje da se posveti isključivo stvaranju poezije. Isprva pokušava da završi odu Hiperion ali ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama. Te godine napisao je šest oda, od kojih je jedino „Oda jeseni“ bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819. Nastavite sa čitanjem

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah? Nastavite sa čitanjem

Poezija Vasilja Holoborotka

eszter radak

OSUŠENI KOZACI

Car Petar je voleo svakojake kolekcije:
putovao je po Nemačkoj i kupovao razne
slike i stare knjige.
Prohtelo mu se da napravi takvu kolekciju,
kakvu još niko nije video na celom svetu.

I zatraži on od hetmana Polubotka
nekoliko kozaka da ih osuši za kolekciju.
Hetman: ne, i ponovo: ne. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Teda Hjuza

GAVRANOVA PRVA LEKCIJA

Bog pokuša da pouči Gavrana govoru.
„Ljubav“, reče Bog. „Kaži, Ljubav.“
Gavran zinu, i bela ajkula sjuri se
U more, i ode svijajući se nadole,
Otkrivajući svoju dubinu.

„Ne, ne“, reče Bog, „kaži Ljubav.
Ajde, probaj: LJUBAV.“ Gavran zinu,
I zunzara, komarac i ce-ce muva
Zazujaše, i sjuriše se svako svome
Lončetu sa mesom. Nastavite sa čitanjem

Nikita Stanesku: „Elegija osma hiperborejska“

I

Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje. Nastavite sa čitanjem

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Labud“ (Jedna pariska skica)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

Viktoru Igou

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi); Nastavite sa čitanjem

Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Plavi golubi
noću piju ledeni znoj
što se sliva Elisu s kristalnog čela.

Ekspresionizam, pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Empedoklova smrt“ (Radio drama)

 

Fridrih Helderlin: „Empedoklova smrt“

Uloge:
Jovan Milićević
Stevo Žigon
Miloš Žutić
Petar Banićević
Milorad Stevanović
Bogdan Mihailović
Rodoljub Simić

Reditelj:
Arsenije Jovanović

Proizvodnja:
Dramski program Radio Beograda
Februar 1969. godine

Izvor

Federiko Garsija Lorka: „Romansa o Luni“

Luna je, obla poput nara.
ušla u kovačnicu.
Dete je gleda, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
“Beži, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
đerdane i prstenje belo!“ Nastavite sa čitanjem

Pesme Marine Cvetajeve o Aleksandru Bloku

catonhottinroof: “ Vojtěch Preissig (1873 - 1944) Night. Dreams. 1906 ”

1

Ime je tvoje – u ruci ptica,
Ime je tvoje – na jeziku leda kockica.
Jedno-jedino micanje usana.
Ime je tvoje – pet slova osama.
Loptica uhvaćena u letu svom,
U ustima srebrnog praporca zvon.

Kamen bačen u ribnjak, u zovu,
Zajecaće tako kako tebe zovu.
Ko noćnih kopita štropot strmi
Gromko tvoje ime grmi.
I kazaće nam ga u slepe oči, zorom,
Zvonko krcnuli oroz. Nastavite sa čitanjem

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja? Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Gotfrida Bena

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori. Nastavite sa čitanjem

Kratka biografija Konstantina Kavafija

Kavafija možemo prepoznati u njegovim pesmama. Neke od njih su sasvim dovoljna biografija pesnika iz Aleksandrije. Unutrašnja topografija ono je što nam on kroz stihove ocrtava. Recimo, pesma Starac je ilustrativna:

U jednom delu unutra u bučnoj kafani
pognut nad stolom sedi jedan starac:
s novinama ispred sebe, bez društva.

I sa prezirom prema bednoj starosti
razmišlja kako se malo radovao godinama
kada je imao i snagu, i rečitost, i lepotu. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Ezre Paunda

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren – Nastavite sa čitanjem

Tomas Transtremer: Pet pesama o kompozitorima klasične muzike

Unknown Photographer

Unknown Photographer

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“ Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera

PALATA

Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.

Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.

U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj, Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Konstantina Kavafija

GRAD

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“ Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Silvije Plat

LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i Jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka. Nastavite sa čitanjem

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat. Nastavite sa čitanjem

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.) Nastavite sa čitanjem

Umetnik i njegov pas: Emili Dikinson

Rano ustanem – Psa povedem –
U posjet moru krenem –
Iz Prizemlja su – da vide mene –
Izišle sve Sirene.

Fregate – s prvog sprata – ruke
Kudeljne ispružale –
Misleći da sam Miš nasukan –
Na pjeskovite žale –

No ne makoh se – dok mi Plima –
Cipelu prostu ne prođe –
I moju Kecelju – i moj Pojas –
I Steznik moj – takođe – Nastavite sa čitanjem

Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru. Nastavite sa čitanjem

Film „Boja nara“ Sergeja Paradžanova i poezija Sajat-Nove

Sergei Parajanov - Color of Pomegranates

Sergej Paradžanov – Boja nara

Sergei Parajanov - Color of Pomegranates

Sergej Paradžanov – Boja nara

Sergei Parajanov - Color of Pomegranates

Sergej Paradžanov – Boja nara

Jermenski reditelj Sergej Paradžanov snimio je film Boja nara 1968. godine. Film je niz poetskih slika više nego narativ koji svedoči direktno o životu jermenskog pesnika, monaha i trubadura, čiji je pseudonim bio Sajat-Nova ili Kralj pesnika. Sajat-Nova (1712-1795) je pisao na jermenskom, gruzijskom i persijskom jeziku pesme o ljubavi. Rođen je pod imenom Harutjan Sajatjan. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

William Turner – „Napoleon Bonaparte“ (detail)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.

U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.

Napoleon Bonaparta još jedan je od mnogih heroja perioda romantizma u kome su umetnici videli duh genija u neprestanom kretanju (rečeno hegelovski apstraktnim jezikom). Napoleonu su mnogi posvetili svoja dela da bi ga se kasnije ga se odrekli zbog uzurpacije evropskog kontinenta. Betoven je bio jedan od njih posvetivši mu Treću simfoniju.

Razočaranja prate velika oduševljenja, naročito kada su u pitanju pojedinci od istorijskog značaja. Helderlinovo oduševljenje svakako je drugačije uobličeno u odnosu na oduševljenje Žilijena Sorela, Stendalovog junaka romana Crveno i Crno (o tome sam pisala u tekstu Slika prirode i slikari prirode u kontekstu umetnosti evropskog romantizma. No, ipak, zanimljivo je uspostaviti paralele.

Za Helderlina Napoleon je nasuprot svetim posudama pesnika. Napoleon „živi i traje u svetu“ ali ga pesnici čine junakom iz svete posude u kojima čuvaju vino života, pesnici su ti koji stvaraju junaka od realne istorijske ličnosti, bilo da je on Asurbanipal, Aleksandar Makedonski, Hadrijan ili Napoleon.

Iako pominjan i uzet kao tema pesme, lirski subjekt upozorava pesnika da ga se ne dotiče jer on svojim duhom razara posudu, on živi i traje u jednom svetu koji za pesnika jeste ono što Helderlin podrazumeva pod „oskudnim vremenima“. Izuzetno lepa i jednostavna pesma. Kao i sva Helderlinova poezija zagonetna, ali ne i dvosmilena. Ali baš zbog zagonetnosti kako odabrati koji je smisao iste? Kako spoznati koji je smisao Napoleona i kakav je položaj umetnika u odnosu na njega?

Citat: Fridrih Helderlin, „Bonaparte“, preveo Ivan V. Lalić, iz: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west.

And hope of dawn — Oh! brighter far
Than clouds that in the orient burn;
More welcome than the morning star
Is the dear thought — he will return!

Pesma je napisana na dan smrti njenog supruga, engleskog pesnika Persija Biš Šelija. Sve se desilo u Italiji, leta 1822. godine. Posle viđanja sa Bajronom i Li Hantom, po olujnoj noći, Persi je odlučio da se čamcem vrati k svom prebivalištu. Udavio se u zalivu La Spezia koji se nalazi u severo-zapadnom delu Italije, u blizini Đenove.

„The paper fell from my hands. I trembled all over“, napisala je Meri kada je pročitala pismo Li Hanta, upućeno Persiju, koje je stiglo pre njega. Meri je pričitavši Hantovo pismo shvatila da nešto nije u redu i počela je sa potragom za Persijem. U Livornu su joj rekli da su ga videli kako u čamcu napušta obalu. Upozoravanja meštana o nadolazećoj oluji pesnik nije uzimao za ozbiljno.

Persi je Bajrona i Hanta napustio u ponedeljak a nije se pojavljivao do petka, dana kada je Meri i primila Hantovo pismo. Narednog dana joj je javljeno da su olupine nekog čamca pronađene u blizini obale, ali ne i telo. Ono je isplivalo tek nakon dve nedelje od potonuća čamca. Meri je posle ovog događaja, prethodno sudbinski najavljenog smrću njihovog deteta u Veneciji od dizenterije, septembra 1818, u pismu prijateljici napisala: „The scene of my existence is closed“.

Preporuka: British Library Blog

Ana Ahmatova o Mandeljštamu

File:Olga kardovskaya portret ahmatovoy 1914 szh 16.jpg

Mandeljštam je bio jedan od najblistavijih sugovornika: on nije slušao samoga sebe i odgovarao samome sebi, kao što danas gotovo svi čine. U razgovoru je bio uljudan, dosjetljiv i beskrajno raznolik. Ja nikad nisam čula da se on ponavljao ili da je vrtio stare ploče. Osip je s neobičnom lakoćom učio jezike. Cijele stranice Božanske komedije citirao je napamet na talijanskom. Nedugo prije same smrti molio je Nađu da ga nauči engleski. O stihovima je govorio blistavo, pristrasno i ponekad je bio čudovišno nepravedan, na primjer, prema Bloku. O Pasternaku je govorio: „Ja sam tako puno mislio o njemu da sam se čak umorio“, i „uvjeren sam da nije pročitao nijednog mog retka“.

Ograničavali su ga čitatelji. Stalno mu se činilo da ga ne vole oni koji bi trebali. On je dobro poznavao i pamtio tuđe stihove, često se zaljubljivao u pojedine retke, lako je pamtio ono što su mu čitali. Volio je govoriti o nečemu što je zvao svojom „idolatrijom“. Ponekad, želeći me zabaviti, pripovijedao mi je nekakve drage gluposti. Nasmijavali smo jedno drugo dotle da smo u „Oblačku“ padali po divanu koji je pjevao svim oprugama, i smijali se do besvijesti kao djevojke iz Joyceova Uliksa.

U desetim godinama, naravno, svugdje smo se sretali: u redakcijama, kod poznanika, petkom u „Hiperborejcu“, u „Lutajućem psu“, gdje mi je on, među ostalim, predstavio Majakovskog. Jedanput, upravo u „Psu“, kad smo svi večerali i zveketali suđem, Majakovski se sjetio da čita stihove. Osip mu je prišao i rekao: „Majakovski, prestanite čitati stihove. Niste vi rumunjski orkestar“. Oštroumni Majakovski nije se snašao da odgovori.

Simbolisti ga nikad nisu prihvatili. Dolazio je u Carsko. Kad se zaljubljivao, a to je dosta često događalo, ja sam nekoliko puta bila njegovom povjerenicom. Koliko se sjećam, prva je bila Ana Mihajlovna Zeljmanova-Čudovska, ljepotica-slikarica. Ona ga je naslikala na modroj pozadini sa zabačenom glavom (1914?). Ani Mihajlovnoj nije pisao stihove, na što se sam gorko tužio – još nije umio pisati ljubavne stihove. Druga je bila Cvetajeva, kojoj su upućeni krimski i moskovski stihovi, treća Salomeja Andronikova. Ja se sjećam raskošne Salomejine spavaće sobe na Vasiljevskom otoku.

Na početku revolucije (1920), u ono vrijeme kada sam ja živjela u potpunoj osamljenosti i čak se ni s njime nisam sretala, on je bio jedno vrijeme zaljubljen u glumicu Aleksandrinskog teatra Olgu Arbeninu, koja je postala ženom J. Jurkuna, i pisao joj je stihove. Sve te predrevolucionarne dame (bojim se, da sam među ostalima i ja) nakon mnogo godina on je nazvao „nježnim Evropljankama“:

Od ljepotica tadašnjih, od tih Europljanki nježnih,
koliko bijah zbunjen, prenapet i tužan.

Godine 1933-1934. Osip Emiljevič je burno, kratko i neuzvraćeno bio zaljubljen u Mariju Sergejevnu Petrovih. Njoj je posvećena, točnije upućena pjesma Turkinja (naslov moj), ljubavna, po mom mišljenju najbolja ljubavna pjesma 20. stoljeća. Marija Sergejevna pripovijeda da je bila još jedna prekrasna pjesma o bijeloj boji. Rukopis se vjerojatno izgubio. Nekoliko redaka Marija Sergejevna zna napamet.

Nadam se da ne treba podsjećati da ovaj donžuanski popis ne uključuje registar žena s kojima je Mandeljštam bio blizak.

Mandeljštam je revoluciju dočekao kao sasvim kompletan, i već, premda u uskom krugu, poznat pjesnik.

Mandeljštam je često svraćao po mene pa smo se vozili kočijama po rupčagama revolucionarne zime, između slavnih vatri koje su gorjele gotovo do svibnja, slušajući topovsku pucnjavu koja je dopirala tko zna odakle. Tako smo se vozili na nastupe u Akademiju umjetnosti, gdje su organizirane večeri u korist ranjenika i gdje smo oboje nekoliko puta nastupali. Bili smo skupa i na koncertu Butomo-Nazvanove, gdje je pjevala Schuberta.

Nakon malo kolebanja odlučujem se sjetiti u ovim zapisima da sam morala objasniti Osipu kako nije u redu da se tako često srećemo; to može ljudima dati materijala za neispravno tumačenje prirode naših odnosa. Poslije toga, otprilike u ožujku, Mandeljštam je nestao. Tada su svi nestajali i pojavljivali se, i nitko se nije tome čudio.

U ljeto 1924. Osip Mandeljštam je doveo k meni (Fontanska 2) svoju mladu ženu. Nađuša je bila ono što Francuzi zovu laidemais charmante. Otada je počelo moje prijateljstvo s Nađušom i održava se do danas.

Osip je Nađu volio nezamislivo. Kada su joj u Kijevu operirali slijepo crijevo, on nije izlazio iz bolnice i sve vrijeme je stanovao u sobici kod bolničkog vratara. Nađu nije puštao od sebe ni koraka, nije joj dopuštao da radi, bio je jadno ljubomoran i tražio je od nje savjet za svaku riječ u stihu. Ništa slično nisam vidjela u životu. Sačuvana Mandeljštamova pisma ženi u potpunosti potvrđuju taj moj dojam.

Slika: Olga Kardovskaya, Portret Ane Ahmatove, 1914.

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, Autoportret, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

I sat on a gray stone bench
ringed with ingenue faces
of pink and white impatiens
and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

*

MARY OLIVER: THE USES OF SORROW
(in my sleep i dreamed this poem)

Someone I loved once gave me
a box full of darkness

It took me years to understand
that this, too, was a gift.

Mit o Pandorinoj kutiji promenio je tokom vekova mnoga narativna obličja i u ovom do mene je stigao posredstvom dve pesnikinje – Lizel Miler i Meri Oliver. Nije reč o intenciji autorki da mit redefinišu ili poetski uobliče. Reč je o mom transponovanju mita na čitalačko iskustvo.

Pesma Meri Oliver, ovako postavljena, zapravo je zaključak pesme Lizel Miler. Treba ih čitati zajedno, kao početak i kao nastavak. Pisanje je dar tuge. Box full of darkness iz pesme Meri Oliver ekvivalentna je smrti majke iz prve pesme.

U prirodi, u spoljašnjem svetu,  sve  je ravnodušno spram bola onoga koji ga oseća. To je razlog i započinjanja pisanja. Indiferentnost razoružava. Sa junakinjom pesme Lizel Miler ne saoseća se ništa oko nje, osim:

and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

U romanu Gospođa Bovari, otac Eme Bovari, po saznanju da mu je kćer umrla, ne može da poveruje da je to jutro kao i svako drugo, ništa se nije promenilo i, čini se, svet je apsolutno ravnodušan, nedotaknut.

U filmu Amadeus Miloša Formana, po smrti kompozitora, po kišnom danu, sve je isto dok konjska zaprega odnosi sanduk na groblje. Krave se moraju izvesti na ispašu, trgovačka kola moraju proći.

Najzad, tu je primer i sa mitom o Ikaru i njegovom padu, naročito onako kako je prikazan na Brojgelovoj slici. Ikar je pao, niko to ne primećuje, svet nastavlja dalje svoj tok. Seljani i dalje oru.

Postoji adekvatan odgovor na indiferentnost: to je umetnost. Ne zato što će stvaralački čin bol ublažiti ili poništiti, već zato što će borba biti ravnopravnija.

Ili neće?

Vistan Hju Oden: „Ahilov štit“

shield_of_achillesAchilleShield

Onа mu preko rаmenа pogledа
Dа vidi mаsline i lozu,
Mermerne nаpredne grаdove
I brodovlje nа nemirnom moru —
Al tаmo u sjajnoj kovini
On rukаmа sаtvori u zаmenu
Veštаčku divljinu
I nebo poput olovа.

Rаvnicа bez obličjа, sivа i ogoljenа,
Ni vlаti trаve, ni trаgа susedstvа,
Ništа zа jelo, nigde mestа dа se sedne —
Ipаk, u ovoj pustoši sаbrаno stаjаlo je
Nepregledno mnoštvo,
Milion očiju, milion čizаmа u stroju,
Bez izrаzа, čekаjući neki znаk.

Iz sаmog vаzduhа glаs bez licа
Stаtistički je dokаzivаo isprаvnost nаčelа,
Suhim i jednolikim tonom podobnim ovome mestu:
Niti odobrаvа iko, niti spori;
Kolonа zа kolonom u oblаku prаšine
Stupаli su istrаjаvаjući u veri,
Čijom logikom drugde biće uništeni.

Onа mu preko rаmenа pogledа
Dа vidi pobožne obrede,
Belocvete vence nа junаcimа,
Žrtvu livenicu i posvećenje —
Al tаmo u sjаjnoj kovini
Gde oltаr bi trebаlo dа bude
U odblesku s vignjа ugledа
Sаsvim drugаčiji prizor.

Bodljikаvom žicom ogrаđeno proizvoljno mesto,
Tu zаčmаli zvаničnici šetkаli su (jedаn se šаlio),
A strаžа se znojilа jer dаn je bio vreo:
Gomilа običnog pristojnog svetа
Spoljа je zurilа; niti se micаo ko, nit zborio,
Kаdа tri blede prilike dovedoše i svezаše
Zа tri usprаvnа kocа u tle pobodenа.

Moć i veličinа ovogа svetа, sve
Što preteže i uvek jednаko vаži,
Leži u rukаmа drugih; oni su bili mаleni
I pomoći se nisu mogli nаdаti, nit im je stiglа:
Ono što dušmаni su hteli – izvršeno je, а srаmotu
Sаmo nаjgori mogli su dа im žele; izgubiše ponos
I pomreše kаo ljudi pre smrti svojih telа.

Onа mu preko rаmenа pogledа
Dа vidi аtlete u nаdmetаnju,
Muškаrce i žene kаko igrаju
Krećući sklаdne udove
Živo i življe uz muziku —
Al tаmo nа sjаjnome štitu
Ne postаvi on mesto zа ples,
Već polje obrаslo korovom.

Neki derаn u ritаmа, sаm i bez ciljа
Tumаrаo je širom ove pustinje, pticа
Prhnu u sigurnost od njegovog dobro hitnutog kаmenа:
To što devojke su silovаne, što dvojicа izbodoše trećeg,
Zа njegа su očite istine, jer ne ču nikаdа
Zа svet u kom se obećаnjа poštuju,
Il neko dа plаče zаto što drugi to čini.

Oružаr usаnа tаnkih,
Hefest, odšepа nekud,
Tetidа iz bleštаvih grudi
Kriknu u prepаsti
Pred onim što bog sаkovа
Dа njenom sinu ugodi, silnom,
Tvrdogа srcа Ahilu ljudomori,
Koji neće biti živ doskorа.

Prevod: Ivan V. Lalić

Preporuka: V. H. Oden, Ahilejev štit, prevod Igor Javor

O pesmama Nika Kejva i putovanjima

Fotografija katedrale Notr Dam iz 1853. godine

Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici.

Kejvova muzika je pogodna za evokaciju davnog i dalekog, misterioznog, romanesknog, avanturističkog jer je u većini slučajeva narativna, kazuje priču od početka do kraja, obično podrazumeva likove, izvesnu radnju, tok koji je uzročno-posledičan i čini da slušalac zapravo gleda film. Muzika je takva da podstiče slušaoca da sam stvara spoljašnje elemente koje Kejvov scenarij podrazumeva ili tek nagoveštava. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta i na taj način dobro ju je slušati, naročito, kada se putuje.

Tokom putovanja Francuskom, posle obilaska mesta gde je Leonardo da Vinči navodno sahranjen, tokom dugog putovanja tokom noći, slušala sam dve neogotik pesme koje su, uz jamena stvorenja na katedralama koja se keze na svoje posmatrače, u potpunosti obeležila moje tadašnje utiske i sva sećanja koja su potom usledila. Dve pesme se izdvajaju: Ain’t gonna rain anymore i Do you love me 2.

Piter Brojgel i Vilijam Karlos Vilijams: Ikarov pad

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Piter Brojgel, Pejzaž sa Ikarovim padom, 1560.

PEJZAŽ SA IKAROVIM PADOM

Po Brojgelu
kada je Ikar pao
bilo je proleće

seljak je orao
svoju njivu
sva raskoš

prirode se
razbudila trepereći
pokraj

ivice mora
obuzeta
sobom

znojeći se na suncu
što je istopilo
vosak krila

nevažno
na pučini
voda je

prsnula sasvim neopaženo
to se
utopio Ikar

Piter Brojgel, renesansni flamanski slikar, inspirisao je dva veoma značajna umetnika 20. veka, i svakog na osoben način. U pitanju su američki pesnik Vilijam Karlos Vilijams, čiju smo pesmu upravo pročitali i Andrej Tarkovski, ruski reditelj.

Vilijam Karlos Vilijams pesmom Pejzaž sa Ikarovim padom oživljava postupak ekfraze koji podrazumeva prenošenje jednog umetničkog dela u drugo, deskripciju slikarskog unutar književnog, predočavanje vizuelnog posredstvom upotrebe reči. Postupkom ekfraze slikarstvo i književnost bivaju povezani u celinu. Verovatno najpoznatiji primer ekfraze jeste opis Ahilejevog štita u Homerovoj Ilijadi gde se stihovima predočava ono što je u domenu vizuelne forme: svet predstavljen na Ahilejevom štitu, zlatno doba ljudi koje je rasprostrto na dve umetnosti i višestruko udaljeno i od sveta u kome se grčki junak nalazi i od pesnikovog sveta i od sveta čitaoca.

Nešto slično moguće je uočiti i na Brojgelovoj slici, u pesmi Vilijama Karlosa Vilijamsa i video radovima savremenog vizuelnog umetnika Rolanda Kjulvena. Stari grčki mit udaljen je od svih njih i svih nas koji ova ista dela volimo. Brojgel je pošao od mita koji je mogao pročitati u Ovidijevim Metamorfozama ali mu je i dodao kontekst koji se može uporediti sa stoičkom filozofijom rimskog cara Marka Aurelija koja govori o prihvatanju i pomirenju sa sudbinom koja je čoveku data a koja je najmanje u njegovoj moći odluke i volje.

Mit o Ikaru fascinira iz više razloga a naročito onda kada sile van čoveka – prirodne ili institucionalne (veštačke) – sprečavaju širenje i sprovođenje njegove vizije slobode. Već sam pisala o Ikaru u tekstu Ikarov pad. Sada, svidelo mi se da opet ponovim jednu od već citiranih pesama u prethodnom eseju jer su joj potpuno nov kontekst dala dva Kjulvenova video rada na koja sam u međuvremenu naišla. Devojka koja recituje stihove svojom bojom glasa i muzikom u pozadini daje novu dimenziju mitu, slici i pesmi, dodatno ih obogaćujući značenjem, stvarajući novi vid atmosphere činu pada, tako značajnoj simboličkoj pojavi u kulturnoj istoriji čoveka.

Oduvek sam volela da poredim različita umetnička dela i nalazila sam uživanje u analogijama. One su obogaćivale moj doživljaj koji je često iz čiste impresije prelazio u intelektualisanje. I dalje smatram da znanje lepotu ne može naružiti u toj meri u kojoj je može naružiti neznanje. Estetika, kao jedna od najvećih filozofskih disciplina, oduvek je bila (neophodan) (koristan) instrument posmatraču umetnosti.

Na slici, Marko Aurelije se otkriva u seljanima koji, za razliku od Ikara, ne gledaju gore, već ispred sebe. Oni su zauzeti svakidašnjicom. Ikarov pad, iako centralna tema slike, sudeći po naslovu, ne zauzima središnji deo platna, već krajnji. Posmatrač tek u desnom uglu može naslutiti da se nešto dešava (za razliku od drugih učenika na slici) po tome što nad vodom leti perje i što je sama površina iste uzburkana na mestu pada. Za druge, Ikarov ideal, podjednako koliko i pad, ne znače puno. Brojgelova vizija je, čini se, pesimistička i ne ostavlja prostora idealima. Viliam Karlos Vilijams iz Brojgelove slike ne izvlači pouku, on ne pokušava da dešifruje bilo kakvu vrstu poruke na njoj, on je samo opisuje. Ronald Kjuelven svojim video radovima  odaje počast poslednjem i, još važnije – onom prvom koji se usudio da leti visoko.

Izvor citirane pesme: Vilijam Karlos Vilijams, Izabrane pesme, izabrala, prevela i priredila Dubravka Popović Srdanović, Nolit, Beograd, 1983.

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara
Nemoj da zaboraviš
Tu mudru kišu radosnicu
Na tvom srećnom licu
I nad ovim srećnim gradom
I nad morem i nad valom
Nad arsenalom
I nad lađom sa ostrva Uesan
O Barbara
Rat je gadna svinjarija
A s tobom šta je sada
Pod tom kišom od gvožđa
Od čelične vatre od krvi od jada
A taj što te grlio tada
Zaljubljeno
Da li je umro nestao il je možda živ
O Barbara
Pljušti nad Brestom bez prestanka
Kao što je pljuštalo tada
Al to više nisu one iste kiše
Ove kiše poput zadušnica bruje
Ovo nisu ni oluje
Gvožđa, čelika, krvi:
Jednostavno samo oblaci sa visine
Koji crkavaju ovde kao psine
Plove tako niz morske struje
S maticom u pravcu Bresta
Da istrunu negde daleko
Daleko od Bresta
Od kojeg ne osta ništa
Koji i sam nesta

Prevod: Danilo Kiš

Ova verovatno najpoznatija Preverova pesma nastala je kao evokacija na Brest (brodogradilište, vojna i trgovačka luka na krajnjem severozapadu francuske obale), koji je među francuskim gradovima tokom Drugog svetskog rata doživeo možda najtežu sudbinu. Kako je Brest za vreme rata 1940-1944. bio značajna baza nemačkih podmornica , tokom mnogih bombardovanja sravnjen je sa zemljom.

Izvor: Žak Prever, Neke stvari i ostalo, priredio i preveo Miroslav Karaulac, BIGZ, Beograd, 1985.

Vladimir Majakovski: „Oblak u pantalonama“

Vladimir Mayakovsky

Vladimir Majakovski

OBLAK U PANTALONAMA (TETRAPTIH)

PROLOG

Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,
biću besprekrno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica
i, ko poslovica otrcane žene. Nastavite sa čitanjem

Vijonove balade o obešenima

Axel Hoedt

Axel Hoedt

EPITAF
u obliku balade, koju je sročio Vijon za sebe i za
svoje drugare očekujući da bude sa njima obešen

O ljudi, o braćo, što ste došli nakon,
Ne terajte šegu, – smilujte se na nas,
Štrange nas zaljulja neumitni zakon,
Al je naše juče, možda nekom – danas.
Mesina je naša sad gomila smeća,
Dronjak sve i đubre, buđa, zadah truli,
A beše nam ona sva briga, sva sreća;
Pet nas je il’ šest je – našto šege osti?
Milost svom sazdanju, Hristos – Spas vam uli,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Ne prezrite ništa, crkotine suda,
Ta zakon je takav, a čovek pun bluda,
I nije svak uman, razbor slabo vrca,
Izvinte nas braćo, mi smo braća-luda,
O ne rugajte se, o imajte srca!
Sin Marije Djeve, koji raspet grca
Nek vas opomene: šta je sudba huda,
O nek nas sačuva od ognjene zlosti.
Dronjak sve do dronjka, sve mrtvac do mrca,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Kiša nas žderala, popila i sprala,
Sušilo nas sunce, crni smo ko gar;
Svraka i gavrana što je zemlja dala
Kljucala nas jata, sav im besmo mar.
Ko naprstak neki ubodom igala,
Mi smo izbodena, iskljuvana stvar.
Vetar trese, šiba, on nam strvne mosti –
Mi smo njemu igra, potsmevka i šala.
Vetar nam klapara sasušene kosti,
Mol`te se od pakla da budemo prosti.

P o r u k a

O Isuse Kneže, slavi svoju tvrdnju,
Vrhovnik si Neba, mi – štrangini gosti!
Sačuvaj nas ognja, mani bes, i srdnju.
A vi ljudi, braćo, ne terajte sprdnju,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Prepev: Stanislav Vinaver

 

BALADA OBEŠENIH

Braćo ljudska što živite duže
meko srce nek svak za nas ima
jer sve što nas milošću zaduže
zasuće Bog svojim počastima.
Nas pet šest se na užetu klima:
meso koje gojismo ranije
raspalo se i na nama gnjije
a mi kosti već trulež smo sama.
Ne smijte se zlu ove bratije
već molite da Bog prosti nama.

Zovemo vas braćom premda uže
pravda nam je namenila svima
al’ vi znate ljude gresi ruže
i mnogi su naklonjeni zlima.
Sad molite dok smrt nas uzima
Sjajnog Sina Device Marije
da nam svoju milost ne sakrije
da nas čuva od paklenog plama:
mi smo mrtvi mrtvi najstvarnije
već molite da Bog prosti nama.

Mnoge kiše peru nas i kuže
a sunce nas prži sve od dima
zli gavrani što nad nama kruže
ispiše nam oči kljunovima.
Nikad mirni jer leto il’ zima
tamo amo stalno sve besnije
po svom ćefu vetar nas sve vije
ko naprstak zbockane pticama:
nek vaš jed se na nas ne prelije
već molite da Bog prosti nama.

Hriste koji vladaš najmoćnije
ne daj Paklu da nas ognjem bije
odvratna je nama adska tama
ljudi ovo mesto za sprd nije
već molite da Bog prosti nama.

 

BALADA
moljenje oproštaja

Šartraše i Celestince
Usrdnice i Prosjake
lenjivce i bludne since
slugane i cure svake
koji nose tesne jȁke
dragane što trpe vaj
što oblače čizme lake
sve molim za oproštaj.

Kurve koje nude vimce
mameć ljude i vojake
otimače i kradljivce
i lažljivce svakojake
još čudake i glupake
koji skupa zvižde, aj!
devojčice i dečake
sve molim za oproštaj.

Izuzimam pse zločince
rȁd kojih utrudih krâke
i ne pijuć rujno vince
jedoh mnoge tvrde krajke.
Evo prdež im od brajke
ne mogu jer sedim, znaj!
Al’ da izbegnem zle hajke
sve molim za oproštaj.

Nek tojage teške jake
i korbača gvozden kraj
dignu na te pse opake
sve molim za oproštaj.

Prepev: Kolja Mićević

Izvor: Fransoa Vijon, Veliko zaveštanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1960.

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1986.

Fransoa Vijon

Fransoa Vijon

Silvija Plat čita pesme iz zbirke „Arijel“

Sylvia Plath

Silvija Plat

Zbirka Arijel američke pesnikinje Silvije Plat objavljena je 1965. godine, dve godine posle pesnikinjine smrti. Tridesetog oktobra 1960. godine, tri dana posle svog tridesetog rođendana, Silvija Plat čitala je pesme koje su tonski zabeležene onim redosledom po kome se pojavljuju u zbirci.

Pored romana Stakleno zvono (1963), Silvija Plat napisala je i dve zbirke poezije, Kolos (1960) i Arijel (1965). Takođe, sačuvana su i objavljena njena pisma, kao i dnevnici. O njoj je objavljeno i mnoštvo knjiga čije su teme njena privatna situacija, njena ličnost, njeno delo.

 

 

Ljiljana Đurđić, prevodilac Silvije Plat na srpski jezik, u tekstu Silvija Plat – Superstar, napisala je sledeće:

Pre svog spektakularnog „ranog odlaska“ Silvija Plat nije bila nepoznata pesnikinja, ali ne i neko na koga će pasti opklada za pesnika veka. Jedna zbirka poezije, „Kolos“, i autobiografski roman „Stakleno zvono“, objavljen pred samu smrt pod imenom Viktorija Luka, nisu bili dovoljni da joj obezbede književni rejting koji je u tom trenutku već uživao njen muž, engleski pesnik Ted Hjuz. Njen uspon počinje posle njene smrti i predstavlja neku vrstu literarnog uskrsnuća ne tako čestog u istoriji književnosti.

Više nego književni, Silvija Plat danas predstavlja sociološki fenomen koji je lako objašnjiv u okvirima filma, pop muzike i drugih medija ali ne i u književnosti. Književne zvezde koje traju su retkost, da bi se to postiglo moraju se zadovoljiti barem četiri uslova: stvarno medijski prihvatljivo biće, stvarni dar, lična tragedija i želja da se ona učini javnim dobrom, i konačno, spremnost da se za sve to umre. Silvija Plat je ispunila sve uslove, ispisavši u groznici svojih poslednjih dana svoje literarno zaveštanje, zbirku poezije „Arijel“, koje će joj, uz pomoć Teda Hjuza, središnje figure njene poezije i veštog književnog agenta lično zainteresovanog za celu stvar, obezbediti večnost i slavu za kojom je tako žudela u svom kratkom životu.

Izvor: Silvija Plat, Rani odlazak. Izabrane pesme, prevela Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.

Paul Celan: „Fuga smrti“

Caspar David Friedrich - Winter Landscape, 1811.

Caspar David Friedrich – Winter Landscape, 1811.

Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri
pijemo ga u podne i jutrom pijemo noću
pijemo pijemo
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
on piše pred kuću izlazi svetlucaju zvezde
on zviždi dovabljuje kerove izvabljuje svoje Jevreje
naređuje da se u zemlji iskopa grob
zapoveda za igru da sviramo

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri
pijemo pijemo
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno

On viče kopajte dublje u zemlju a vi drugi
pevajte svirajte za pojasom gvožđa se maša
i vitla njime oči su njegove plave
dublje ašovom a vi za igru svirajte

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo u podne jutrom pijemo s večeri
pijemo pijemo
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko on se sa gujama igra

Viče smrt svirajte slađe smrt je majstor iz Nemačke
viče prevlačite tamnije gudalom po violini
pa ćete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblaku biće vam grob i neće vam biti tesno

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
pijemo te u podne smrt je majstor iz Nemačke
pijemo te s večeri jutrom pijemo pijemo
smrt je majstor iz Nemačke njegove oči su plave
olovnim zrnom te pogađa tačno te pogađa
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margreto
pujda kerove na nas grob nam u vazduhu poklanja
igra se s gujama sanjari smrt je majstor iz Nemačke

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Preveo: Branimir Živojinović

Ана Ахматова о Модиљанију

Amadeo Modiglani - Portrait of Anna Akhmatova

Натан Алтман, Портрет Ане Ахматове, 1914.

Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.

Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули.

Вјеројатно нисмо обоје схваћали једну битну ствар: све што се догађало било је за нас двоје претповијешћу наших живота: његовог врло кратког, мога – врло дугога.

Дах умјетности још није опрљио, није преобразио та два бића, то је могао бити свијетли, лаки час пред зору.

Али будућност која, као што је познато, баца своју сјену давно прије него што дође, куцала је на прозор, скривала се иза фењера, пресијецала снове и плашила страшним бодлеровским Паризом, који се притајио негдје близу.

И све божанско у Модиљанију само је искрило кроз некакав мрак. Он је имао главу Антиноја и очи са златним искрама – он није био налик ни на кога на свијету. Његов глас ми је остао заувијек у сјећању.

Знала сам га као јадника – није било јасно од чега живи. Као умјетник тада није имао ни сјене признања.

Он се уопће није жалио ни на посве очиту биједу, ни на такође очито непризнавање. Само једанпут у 1911. години је рекао да му је прошле зиме било тако лоше да чак није могао ни мислити о себи најдражем.

Чинио ми се као окружен чврстим прстеном усамљености. Не сјећам се да се икоме клањао у Луксембуршком врту или у Латинској четврти, гдје су се сви мање или више међусобно познавали. Ја нисам од њега чула име ни једнога знанца, пријатеља или умјетника и нисам чула од њега ни једне шале. Никад га нисам видјела пијана, нити је икад мирисао на вино.

Очито је почео пити касније, али хашиш је већ некако фигурирао у његовим причама.

Животну пријатељицу, познату, тада није имао. Он никад није причао причице о будућој заљубљености (што, ето, сви чине).

Са мном није говорио ни о чему земаљском. Био је пристојан, али то није било посљедица кућног одгоја него узвишености његова духа.

У то вријеме се занимао кипарством; радио је у дворишту поред атељеа (у пустом кутку чуло се само лупање његовога батића) у обличју радника. Зидови његова атељеа били су прекривени портретима невјероватне дужине (како ми се данас чини – од пода до стропа).

У то вријеме Модиглиани је сањао о Египту. Водио ме је у Лувр видјети Египатски одјел, увјеравао ме да је све остало недостојно пажње.

Цртао је моју главу с украсима египатских царица и плесачица и чинило се да је посве занесен великом умјетношћу Египта.

Очито је Египат био његовим посљедњим заносом.

Водио ме је гледати стари Париз иза Пантеона ноћу при мјесечини.

Добро је знао град али смо ипак једанпут залутали.

Он ми је показао прави Париз.

По киши (у Паризу често пада киша) је ишао с големим врло старим црним кишобраном. Некад смо сједили под тим кишобраном на клупици у Луксембуршком парку, падала је топла, љетна киша, а ми смо углас читали Верлена, којег смо знали напамет, и радовали се што памтимо исте ствари.

Верлен је у Луксембуршком парку постојао само у облику споменика који је био откривен управо те године.

Једанпут смо се криво договорили па га нисам затекла дома него сам одлучила причекати неколико минута. Имала сам у рукама букет црвених ружа. Прозор под затвореним вратима атељеа био је отворен. Будући да нисам имала што чинити, почела сам бацати у атеље цвијеће. Не дочекавши га, отишла сам.

Кад смо се срели, он се чудио како сам могла ући у затворену собу, кад је кључ био код њега. Објаснила сам му што се догодило. „Не може бити – тако је лијепо лежало“.

Он је волио ноћима лутати по Паризу и често сам, чувши његове кораке у сањивој тишини улице, прилазила прозору и кроза жалузине пратила његову сјену под мојим прозорима.

То што је тада био Париз већ почетком двадесетих година звало се стари Париз или предратни Париз.

Ида Рубенштајн је плесала Салому, стварала се раскошна традиција дјагиљевског руског балета (Стравински, Нижински, Павлова, Карсавина, Бакст).

Данас знадемо да судбина Стравинског није остала прикована за десете године, да је његово стваралаштво постало највишим глазбеним изразом духа двадесетог стољећа. Тада то још нисмо знали.

Двадесетог липња 1910. године била је постављена Жар птица а 13. липња 1911. године Фокин је поставио код Дјагиљева Петрушку.

Прокоп нових булевара по живом тијелу Париза (описао Зола) још није био посве завршен.

Ја сам већ тада схваћала да је паришко сликарство појело француску поезију.

Католичка црква канонизирала је Јованку Орлеанку.

Талијански радник је украо Леонардову Ђоконду да је врати у своју домовину и ја сам (већ у Русији) мислила да сам је посљедња видјела.

Модиљани је веома жалио што не схваћа моје стихове и сумњао је да се у њима крију некаква чудеса, а то су само били први плахи покушаји (нпр. у „Аполону“ 1911. године).

Над аполоновским сликарством („Свијет умјетности“) Модиљани се отворено изругивао.

Зачудило ме је то кад је Модиљани оцијенио лијепим једнога посве ружног човјека и био врло упоран у томе. Ја сам већ тада помислила: он сигурно види све друкчије него ми.

У сваком случају, то што у Паризу зову модом, украшујући ту ријеч раскошним епитетима, Модиљани уопће није примјећивао.

Он ме није цртао у природи, него код себе дома – даровао ми је те цртеже.

Било их је шеснаест. Молио ме је да их урамим и поставим у својој царскоселској соби. Они су страдали у царскоселској кући у првим годинама револуције.

Најчешће смо причали о стиховима. Обоје смо знали пуно француских стихова: Верлена, Малармеа, Бодлера.

Затим сам срела умјетника – Александра Тишлера, који је такође као Модиљани волио и памтио стихове. То је таква ријеткост међу сликарима!

Дантеа ми никада није читао. Може бити зато што ја тада још нисам знала талијански.

Рекао је да су га занимали пилоти али када се једанпут с једним упознао, разочарао се: показало се да су напросто спорташи (што је очекивао?).

У то вријеме рани, лагани и, како је свакоме познато, налик на полице за књиге, зракоплови су кружили над мојим смеђим и искривљеним вршњаком (1889) – Ајфеловим торњем.

Чинио ми се да је налик на гигантски свијећњак, заборављени великан у пријестоници патуљака.

Около је славио побједнички кубизам, који је био стран Модиљанију.

Марк Шагал је већ довезао у Париз свој чаробни Витебск, а по паришким булеварима се шетала у облику непознатог младог човјека још неизишла звијезда – Чарли Чаплин. „Велики нијеми“ (како су тада звали кино) још је красно шутио.

„А далеко на сјеверу“, у Русији су умрли Лав Толстој, Врубељ, Вера Комисаржевска; симболисти су објавили да су у кризи, а Александар Блок је пророковао:

О кад бисти знали дјецо ви
хладноћу и мрак будућих дана

Три кита на којима се до данас њише двадесето стољеће – Пруст, Џојс и Кафка – још нису постојали као митови, иако су били живи као људи.

У сљедећим годинама када сам, увјерена да се такав човјек мора прославити, питала за Модиљанија све који долазе из Париза, одговор је увијек био један исти: „Не знамо, нисмо чули!“, ни Б. Анреп (познати мозаицист) ни Н. Алтман, који је тих година, 1914. до 1915, сликао мој портрет.

Само га је једанпут Н. С. Гумиљов назвао „пијано чудовиште“, или нешто у том смислу, и рекао да су се у Паризу посвађали због тога што је Гумиљов у некаквом друштву говорио руски, а Модиглиани се бунио…

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, Мали Мефисто, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера.

Зато бих хтео, једне ноћи,
У позно доба сладострасно,
Ко подлац пузећи безгласно,
Над ризнице твог тела доћи,

Да пут ти казним раздрагану
Да згњечим твоје чисте груди
да ти удар моје жуди
На боку зада тамну рану,

А тад, о сласти дивног споја!
Да кроз те лепше усне нове
У рујно месо што ме зове
Свој отров слијем, сестро моја!

Бодлерови декаденти раздирани су садистичким и мазохистичким поривима. Истовремено рањиви и окрутни такве одлике пројектују и на своје музе које желе да потчине, видећи у њима Природу која их нагони на сексуалну активност, тиме им силујући и сламајући дух. Они, истовремено, желе да се потчине, као мува пауку, својим драганама. Овај узрочно-последични садо-мазохистички однос једна је од главних компоненти Бодлерове еротске поезије. Камил Паља је писала:

За Бодлера, секс је ограничење, а не ослобађање. Жеља, која је обично покретач мушке акције, чини мушкарца активним у односу на своје, од мајке рођено тело. Тело га издаје, предаје у женске руке због своје сексуалне слабости. Моћ природе је у рукама немилосрдних вампирица, најбројнијих ликова у Бодлеровој поезији.

Вампирице, харпије, сфинге, вештице специфичне су за касноромантичарску, декадентну и симболистичку уметност. Подједнако као и мушкарац који за жуди за њиховим телима, и оне жуде за његовом течношћу, двоструким отровом. Аналогије са шкорпионима и влагом, мржњом, отровима, истовременом зељм и немоћи, евидентне су и у неким од наредних стхова:

Тај отров црн сва крв је моја!

(песма „Heaautontimorumenos“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја сам ко краљ у земљи где, киша стално пада,
богат, али без моћи, млад, ал’ жив одвајкада

(песма „Сплин“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Са дна мрачне јаме вапим за твоје милосрђе,
преклиње пало срце, једина коју волим!

(песма „De Profundis Clamavi“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја полазим у напад, верем се, пузим, ближе,
ко јато црва које према лешини гмиже,
па волим још, о звери, свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!

(песма XXIV, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

На основу фрагментарних стихова видимо сву двострукост којом је лирски субјект прожет. Он је истовремено и ловац и плен, и мучитељ и мучени, немоћан краљ кастриран од своје охоле љубавнице. Али и он узвраћа уједима. Ево једног прозног одломка:

Прича о мојој љубави налик је бескрајном путовању по површини чистој и углачаној попут огледала, вртоглаво монотоног, које би сва моја осећања и гестове одразило са ироничном прецизношћу моје сопствене савести, тако да нисам могао себи да допустим неки неразуман гест или осећај, а да не приметим неми приговор моје нераздвојне утваре. Љубав ми се представљала као надзорница. […] Лишавала ме је свих користи у којима сам могао уживати услед свог личног лудила.. Колико сам се само пута уздржао да је не ухватим за грло и подвикнем: ‘Беднице, буди несавршена! Да бих могао да те волим без муке и беса!’ Током неколико година посматрао сам је срца испуњеног мржњом. На крају крајева, нисам ја умро од тога! […] Једне вечери, у шуми.. на обали једне мочваре.., након меланхоличне шетње где су њене очи одражавале лепоту неба, у којима је моје срце било згрчено као пакао…

Наративни низ одјекује бес, безнађе, жељу за несавршенством које, када бива ослобођено и/или досегнуто, опет резигнира и производи мучан утисак, чамотињу која разара. Но, поред ових набројаних елемената, требало би се концентрисати на тренутак и на афирмативне елементе Бодлерве поезије, бар оне који у свој центар постављају мушкарца и жену, љубавнике у вечитој и никада разрешеној битци. Наредне песме – Накит, Егзотични мирис и Лета – неке су од најлепших песама посвећених женском телу, од Сапфе па до савремених остварења. Неке од њих биле су цензурисане и проглашаване опсценим. Бодлер је, пак, тврдио како у њима првенствено треба „да сам предмет буде у другом плану а у песми се сагледа само пластична намера“. Под „пластичном намером“ песник је подразумевао форму. Она је изузетно битан елемент његове поезије, компонента која јој додатно учвршћује статус дела која изнова представља изазов за многе преводиоце.

У наредне три песме доминантан мотив је утицај мириса који женско тело и коса остављају на посматрача. Мирис има синестезијско дејство. Такође, накит као одлика варварске лепотице, конкубина налик Делакроаовим и Енгровим, представља утицај који је песник црпео од сликара савременика. Море, такође једна од најчешћих Бодлерових слика, присутна је у песми Накит и у функцији је једне од најлепших поетских слика светске књижевности која предочава однос двоје људе као што то може бити однос мора и обале. Такође, песник неколико пута своје драгане, у различитим песмама, ословљава са „љубљени тигре“, назначавајући тако сву гипкост и дивљу раздражљивост својих љубавница. Оне су, извесно је, директан или посредан узор имале у Бодлеровом окружењу. Жана Дивал (којој су посвећене песме Накит и Лета), Аполонија Сабатје (којој је посвећена песма Превеселој) или госпођа Помаре неке су од чувених Бодлерових инспирација, декадентних сексуалних персона Париза 19. века.

НАКИТ

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се са металом у камење прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

На дивану је лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свога жала.

Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи њене метаморфозе;

њезине руке, ноге и слабине и бедра
глатки ко науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди, то моје зрело воће,

умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.

Бокове Антиопе и грудни кош дечака
као за неки нови цртеж у једној споји:
струк јој тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!

– Кад се светиљка затим угаси, затрептавши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време, с уздахом пропламсавши,
њену је амбра-кожу крвљу обасипао!

Превео Бранимир Живојиновић

AUDIO

ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Када склопим очи у јесење вече
И удишем мирис твојих топлих груди,
Видим пламен сунца што, једнолик, блуди
По благом приморју неком, пуном среће.

Видим лени откок и чудно дрвеће
И земљу што сочне плодове нам нуди,
Видим народ витких и окретних људи
И жена што поглед оборити неће.

Твој мирис ме носи до предела жарких
У луку препуну уморних катарки
И од бурног мора клонулих једара,

Док ми из зелених тамаринда мирис
Што кроз ваздух струји и ноздрве шири –
У души се стапа са песмом морнара.

Превео Никола Бертолино

AUDIO

ЛЕТА

Дај да те грлим, биће зло и пусто,
Љубљени тигре, чудовиште снено,
Дрхтави прсти нек ми опијено
И дуго блуде твојом косом густом;

У твоје скуте што миришу тобом
Дај да сахраним мисли неспокојне,
Да сласни задах љубави покојне
Удишем, као свели цвет над гробом.

Да спавам хоћу, да спавам, па макар
И не жив! У сну слатком попут смрти
Без кајања ћу пољупцима стрти
То лепо тело, глатко као бакар.

И ништа као понор твог кревета
Јецање моје неће да успава:
Твоја су уста пуна заборава,
У пољупцима твојим тече Лета.

Судбини својој, одсад својој сласти,
Покорићу се ко суђеној коби;
Мученик кротки, који невин доби
Казну да муке пламте му у страсти,

Својој ћу мржњи ја дати да пије
Непентес, отров који дух мој жуди
С љупких вршака твојих оштрих груди
Где никад срце тамновало није!

Превео Никола Бертолино

AUDIO

Цитати:

Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, превели: Бранимир Живојиновић, Никола Бертолино, Борислав Радовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Камил Паља, Сексуалне персоне: уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Зептер Боок Wорлд, Београд, 2002.

Жан Старобински, Меланхолија у огледалу, превео Бојан Савић-Остојић, Карпос, Београд, 2011.