Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Česlav Miloš

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima, Nastavite sa čitanjem

Vilijam Blejk: „Tigar“

„Kada ti se tigar nađe na putu najbolje što možeš da učiniš jeste da ga zajašeš“, napisao je Julius Evola, italijanski filozof, slikar i ezoterik u svojoj knjizi Zajaši tigra, čija je misao sadržana još i u knjigama Pobuna protiv modernog sveta i Ljudi među ruševinama.

Pre njega, Vilijam Blejk napisao je u Pesmama iskustva sledeće stihove. Oni pripadaju pesmi „Tigar“. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom, Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Čitaocu“

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali. Nastavite sa čitanjem

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao apotekara i odlučuje da se posveti isključivo stvaranju poezije. Isprva pokušava da završi odu Hiperion ali ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama. Te godine napisao je šest oda, od kojih je jedino „Oda jeseni“ bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819. Nastavite sa čitanjem

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah? Nastavite sa čitanjem

Poezija Vasilja Holoborotka

eszter radak

OSUŠENI KOZACI

Car Petar je voleo svakojake kolekcije:
putovao je po Nemačkoj i kupovao razne
slike i stare knjige.
Prohtelo mu se da napravi takvu kolekciju,
kakvu još niko nije video na celom svetu.

I zatraži on od hetmana Polubotka
nekoliko kozaka da ih osuši za kolekciju.
Hetman: ne, i ponovo: ne. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Teda Hjuza

GAVRANOVA PRVA LEKCIJA

Bog pokuša da pouči Gavrana govoru.
„Ljubav“, reče Bog. „Kaži, Ljubav.“
Gavran zinu, i bela ajkula sjuri se
U more, i ode svijajući se nadole,
Otkrivajući svoju dubinu.

„Ne, ne“, reče Bog, „kaži Ljubav.
Ajde, probaj: LJUBAV.“ Gavran zinu,
I zunzara, komarac i ce-ce muva
Zazujaše, i sjuriše se svako svome
Lončetu sa mesom. Nastavite sa čitanjem

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Labud“ (Jedna pariska skica)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

Viktoru Igou

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi); Nastavite sa čitanjem

Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Plavi golubi
noću piju ledeni znoj
što se sliva Elisu s kristalnog čela.

Ekspresionizam, pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Empedoklova smrt“ (Radio drama)

 

Fridrih Helderlin: „Empedoklova smrt“

Uloge:
Jovan Milićević
Stevo Žigon
Miloš Žutić
Petar Banićević
Milorad Stevanović
Bogdan Mihailović
Rodoljub Simić

Reditelj:
Arsenije Jovanović

Proizvodnja:
Dramski program Radio Beograda
Februar 1969. godine

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja? Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Gotfrida Bena

1024px-Egon_Schiele_028

Egon Šile, „Jesen“, 1912.

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka. Nastavite sa čitanjem

Kratka biografija Konstantina Kavafija

Kavafija možemo prepoznati u njegovim pesmama. Neke od njih su sasvim dovoljna biografija pesnika iz Aleksandrije. Unutrašnja topografija ono je što nam on kroz stihove ocrtava. Recimo, pesma Starac je ilustrativna:

U jednom delu unutra u bučnoj kafani
pognut nad stolom sedi jedan starac:
s novinama ispred sebe, bez društva.

I sa prezirom prema bednoj starosti
razmišlja kako se malo radovao godinama
kada je imao i snagu, i rečitost, i lepotu. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Ezre Paunda

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren – Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera o kompozitorima klasične muzike

Unknown Photographer

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo.

UMETNIK NA SEVERU

Ja Edvard Grig kao slobodan čovek krećem se međ ljudima.
Na šalu spreman, čitač oglasa, putnik kojekuda.
Vodio sam orkestar.
Sa svojim svetiljkama koncertna sala treptala je
trijumfalno poput  voza koji ukrcavaju na feribot.

Sklonio sam se ovamo u tišini da ćutim.
Kućica u kojoj stvaram je mala.
Klaviru je tu tesno ko lasti pod crepom.

Te divne padine ponajvećma tihuju.
Onamo nema prolaza,
tek povremeno otvorčić se odškrine
i čudnovata trolova svetlost procuri.

Sažmi!

I udarci čekića u planinu stigoše
stigoše

stigoše
stigoše jedne prolećne noći u našu sobu
prerušeni u otkucaje srca.

Na godinu dana pre no što ću sklopiti oči
otposlaću vam četri himne o traženju Boga.

Ali to započinje ovde.
Pesma o stvarima bliskim.

O stvarima bliskim.

U nama je bojno polje
gde mi Kosti Smrti
vodimo bitku kako bismo oživele. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera

PALATA

Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.

Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.

U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj, Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Konstantina Kavafija

GRAD

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“ Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Silvije Plat

LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i Jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka. Nastavite sa čitanjem

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat. Nastavite sa čitanjem

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.) Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Georga Trakla

Egon_Schiele_094

Egon Šile, „Četiri drveta“, 1914.

UVEČE, SRCE MOJE

Uveče se čuje krik slepih miševa
Dva vranca skaču na livadi.
Crveni javor šumori.
Šetaču se javlja malena krčma kraj puta.
Divno prijaju mlado vino i orasi.
Divno: pijan se povoditi u sutonskoj šumi.

Kroz crno granje probrujava bolna zvonjava.
Na lice kaplje rosa.

VEČERNJA PESMA

Uveče, dok idemo tamnim stazama,
naše se blede prilike javljaju pred nama.

Kad smo žedni
pijemo bele vode iz jezera,
slast našeg tužnog detinjstva.

Zamrli počivamo ispod zovina žbunja,
gledamo sive galebe. Nastavite sa čitanjem

Umetnik i njegov pas: Emili Dikinson

Rano ustanem – Psa povedem –
U posjet moru krenem –
Iz Prizemlja su – da vide mene –
Izišle sve Sirene.

Fregate – s prvog sprata – ruke
Kudeljne ispružale –
Misleći da sam Miš nasukan –
Na pjeskovite žale –

No ne makoh se – dok mi Plima –
Cipelu prostu ne prođe –
I moju Kecelju – i moj Pojas –
I Steznik moj – takođe – Nastavite sa čitanjem

Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru. Nastavite sa čitanjem

Film „Boja nara“ Sergeja Paradžanova i pet pesama Sajat-Nove

Sergei Parajanov - Color of Pomegranates

Sergej Paradžanov – Boja nara

Sergei Parajanov - Color of Pomegranates

Sergej Paradžanov – Boja nara

Sergei Parajanov - Color of Pomegranates

Sergej Paradžanov – Boja nara

Jermenski reditelj Sergej Paradžanov snimio je film Boja nara 1968. godine. Film je niz poetskih slika više nego narativ koji svedoči direktno o životu jermenskog pesnika, monaha i trubadura, čiji je pseudonim bio Sajat-Nova ili Kralj pesnika. Sajat-Nova (1712-1795) je pisao na jermenskom, gruzijskom i persijskom jeziku pesme o ljubavi. Rođen je pod imenom Harutjan Sajatjan.

Reditelj je inspiraciju za svoj film pronašao u jermenskom minijaturnom slikarstvu, u crtežima koji su ukrašavali stranice mnogih manastirskih knjiga, u folkloru, kao i u samom pesništvu Sajat-Nove.

Uloga pesnika, koji je u filmu punom lirskih elemenata prikazan kroz faze svog fizičkog, emotivnog i duhovnog formiranja, dodeljena je glumici Sofiko Chiaureli. Ona igra šest uloga koje pripadaju i muškim i ženskim likovima.

U nastavku objave sledi film Sergeja Paradžanova, kao i četiri pesme Sajat-Nove koje je prevela Jadranka Dubak i za ovu priliku ih ustupila. Pesme su date u prevodu sa ruskog. Na ruski su ih sa jermenskog preveli Valerij Brjusov i K. Lepsterov.

Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

Vilijam Tarner, „Napoleonov portret na ostrvu Sveta Jelena“ (detalj)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete. Nastavite sa čitanjem

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west. Nastavite sa čitanjem

Ana Ahmatova o Mandeljštamu

File:Olga kardovskaya portret ahmatovoy 1914 szh 16.jpg

Olga Kardovskaja, „Portret Ane Ahmatove“, 1914.

Mandeljštam je bio jedan od najblistavijih sugovornika: on nije slušao samoga sebe i odgovarao samome sebi, kao što danas gotovo svi čine. U razgovoru je bio uljudan, dosjetljiv i beskrajno raznolik. Ja nikad nisam čula da se on ponavljao ili da je vrtio stare ploče. Osip je s neobičnom lakoćom učio jezike. Cijele stranice Božanske komedije citirao je napamet na talijanskom. Nedugo prije same smrti molio je Nađu da ga nauči engleski. Nastavite sa čitanjem

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, „Autoportret“, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

Nastavite sa čitanjem

Piter Brojgel i Vilijam Karlos Vilijams: Ikarov pad

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Piter Brojgel, „Pejzaž sa Ikarovim padom“, 1560.

PEJZAŽ SA IKAROVIM PADOM

Po Brojgelu
kada je Ikar pao
bilo je proleće

seljak je orao
svoju njivu
sva raskoš

prirode se
razbudila trepereći
pokraj Nastavite sa čitanjem

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Vladimir Majakovski: „Oblak u pantalonama“

Vladimir Mayakovsky

Vladimir Majakovski

Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj. Nastavite sa čitanjem

Vijonove balade o obešenima

Axel Hoedt

Axel Hoedt

EPITAF
u obliku balade, koju je sročio Vijon za sebe i za
svoje drugare očekujući da bude sa njima obešen

O ljudi, o braćo, što ste došli nakon,
Ne terajte šegu, – smilujte se na nas,
Štrange nas zaljulja neumitni zakon,
Al je naše juče, možda nekom – danas.
Mesina je naša sad gomila smeća,
Dronjak sve i đubre, buđa, zadah truli,
A beše nam ona sva briga, sva sreća; Nastavite sa čitanjem

Silvija Plat čita pesme iz zbirke „Arijel“

Sylvia Plath

Silvija Plat

Zbirka Arijel američke pesnikinje Silvije Plat objavljena je 1965. godine, dve godine posle pesnikinjine smrti. Tridesetog oktobra 1960. godine, tri dana posle svog tridesetog rođendana, Silvija Plat čitala je pesme koje su tonski zabeležene onim redosledom po kome se pojavljuju u zbirci. Nastavite sa čitanjem

Paul Celan: „Fuga smrti“

Caspar David Friedrich - Winter Landscape, 1811.

Kaspar David Fridrih, „Zimski pejzaž“, 1811.

Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri
pijemo ga u podne i jutrom pijemo noću
pijemo pijemo
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
on piše pred kuću izlazi svetlucaju zvezde
on zviždi dovabljuje kerove izvabljuje svoje Jevreje
naređuje da se u zemlji iskopa grob
zapoveda za igru da sviramo

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri
pijemo pijemo
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno Nastavite sa čitanjem

Ана Ахматова о Модиљанију

Amadeo Modiglani - Portrait of Anna Akhmatova

Натан Алтман, „Портрет Ане Ахматове“, 1914.

Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.

Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. Nastavite sa čitanjem

Песимизам и таштина у „Књизи Проповједниковој“

Follower of Rembrandt, 'A Man seated reading at a Table in a Lofty Room', ca. 1628-30

Непознати уметник (Рембрантова школа), „Мушкарац за столом чита“, 1630.

Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

Сунце излази и залази, и опет хита на мјесто своје одакле излази.

Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.

Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Књига Проповједникова, 1, 2-9, превео Ђуро Даничић.

УВОД

Библија се састоји из више књига које су настајале у различитим временима  и биле писане под руком различитих аутора. Она обухвата две целине које су, иако по много чему различите, ипак блиско повезане – у питању су Стари и Нови  завет. Стари завет је основна књига јеврејске вере, Нови завет  је књига која говори о животу и делима Исуса Христа и темељ је хришћанске вере. Nastavite sa čitanjem

Париски дневник Џима Морисона

Jim Morrison

Џим Морисон

Џим Морисон, песник, филмофил, визионар, поклоник поезије Вилијама Блејка, краљ гуштера и Дионисов следбеник, модерни је пример који показује како древни митски постулати понављају своје обрасце и како сатирска необузданост и ирационални заноси могу за учесника у дионисијским светковинама бити и катарзични и страдалачки. Nastavite sa čitanjem

Рене Магрит и Жоржет Берже

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

lola1

Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи TUMBLR су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, Nastavite sa čitanjem

Икаров пад

Peter Paul Rubens,

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се – правили бисмо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста о сумирали утиске о Маркесу. Nastavite sa čitanjem

Путници Џони Мичел

Џони Мичел

У време хипи покрета бити песник значило је бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали јужном Француском и срицали песме под прозорима госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим околностима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су заједнички именитељи.

Трубадурска песма Џони Мичел носи назив Вудсток по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Постоје две верзије песме: прва припада Џони Мичел, друга групи Крозби, Стилс, Неш и Јанг. Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној култури, химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Песма нам казује о Двоје који су на заједничком су путовању до Вудстока. Баш као и романтичарски самоизгнаници, они беже пред притиском којим их друштво оптерећује. Одлазак је једино могуће супротстављање датим околностима. Међутим, са ове дистанце, стиче се утисак да је хипи генерација, ипак, начинила и повратак дому, друштву и конвенцији од којих је бежала, додатно учврстивши вредности друштва против којих је била против.

„Од звјездане прашине ми смо / Од злата ми смо / И морамо се / Вратити у Врт“ , наглашава јунакиња Џони Мичел она у рефрену песме. Хипи култура понавља русоистичке тенденције, она тежи повратку природи. Врт је место невиности. Врт, баш као на триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Али, да ли само тога?

Женски лирски субјект у четвртој строфи пита свог сапутника да ли може да корача уз њега (кога препознаје као сродну душу). Младић је већ у другој строфи нагласио да је кренуо на Вудсток где ће се придружити рокенрол  бенду. Примећује се пасивност јунакиње: и она је на путу, али није кренула ка Вудстоку. Пошто је срела мушкарца, она му се придружује, мењајући правац. Она лута, он путује. Путовање, за разлику од лутања, увек има јасан смер, правац, циљ.

Мушкарчева динамика је наглашена, расположен и луталачки рокенрол карактер супротан је ономе што јунакиња каже за себе у петој строфи: „Не знам тко сам / Но живот је ту да ме научи“. Баш као и прародитељи, и јунаци ове песме потврђују искушења слободне воље, али и вечиту људску потребу да се врате Едену, у стање неискварености, невиности, поново пронађеног раја.

Као и Витман и Керуак, и Двоје настављају самоспознају на путу, уобичајеном и једном од најчешћих топоса америчке књижевности. Аутопут једна је од метафора која најбоље објашњава меркуријанску природу америчког начина живота и поимања света. Аутопут увек иде право. Међутим, аутопут нема почетак и крај, полазиште и одредиште. Увек је могуће кружно путовање. Ниједан аутопут сам за себе није целина, већ је повезан са другима, део је мреже. Индивидуално и колективно су неодвојиви. Аутопут је копнени еквивалент сурфовању.

Сан о срећи, заједништву, миру, љубави и хармонији брзо је, налик златном праху у ваздуху, спласнуо, вративши се на дланове одакле је испрва и одаслат. Стихови „И бомбардере видјех у сновиђењу / Тамо на небу држе стражу / И њихову преобразбу у лептире / Над нашом нацијом“, пример су психоделичних халуцинација, самообмане, мењања перцепције захваљујући опијатима. Повратак врту бег је од стварности где се романтичарски идеали повратка природи и братства свих људи указују као једини закони нације Вудстока где ЈА прелази у МИ.

Неодрживост оваквог става убрзо је била огољена, занос је спрала киша другог дана фестивала. Идиличне ливаде фарме прерасле су у неподношљиво блато. Већ наредне године, 1970, фестивал у Алтамонту, месту за ауто-трке недалеко од Сан Франциска, показао је сву илузорност и крхкост хипи тежњи. О случају Чарлса Менсона, такође, не треба пуно говорити. „А онда су хипици постали зли“.

Праволинијски пут Двоје, налик реци, шири се и улива у већу масу доласком на одредиште. Ту мантра са почетка бива поновљена и потврђена – индивидуа у целини није спознатљива, налик је звезданој прашини у непојмљивој величини космичког простора: „Од звездане прашине ми смо / Прастари угљеник од милијун година / Од злата ми смо / Заробила нас ђавоља нагодба / И морамо се / Вратити у врт“. Угљеник од милон година заправо су одјеци Орфејевих речи, прелепи минерали језика којим изражавамо визије и снове.

Џони Мичел није учествовала на Вудстоку, у тренутку одржавања фестивала била је у Лондону (ако се добро сећам информација прочитаних у једним старим музичким новинама пре дванаест година када сам била духом присутна у свим могућим калифорнијским комунама и уметничким колонијама). Ова песма својеврсна је елегија за изгубљеним илузијама, прокоцканим идеалима, неусмереном и узалуд потрошеном енергијом. Песма Вудсток химна је једне генерације, алтруистичне, наивне, талентоване, неусмерене. Замишљено није остварено, постојале су жеља и енергија, али не и остварење. Убрзо су „зли хипици“ постали чике и тете у оделима који Медисон авенијом трче ка својим канцеларијама одакле регулишу финансије овог света. Сетимо се, не заборавимо, хипици су темељ Реган-Тачер фазе овог света.

Илузијама о заједништву никада краја. Јер, док се америчка „бунтовна“ омладина окупљала у име мира, неки људи су гинули у Вијетнаму на најсвирепији могући начин, а њихова „ангажованост“ крајњи је резултат имала у куповини ЛСД. Вудсток је био лаж. И последњи учесник тог фестивала, који је злоупотребио појам мира, слободе и побуне, у име „дроге и игара“, то треба да зна. Све касније генерације су конзервативније, огорченије и не баш толико наивне као што деке и баке мисле. Песма је остала. Наклон Џони Мичел.

На дијете божје набасах
Ходао је цестом
И питала сам куда идеш
И рекао је

Идем доље на Јасгурову фарму
Идем се убацити у рокенрол бенд
Идем кампирати на земљи под небом
И пустити душу на слободу

Од звјездане прашине ми смо
Од злата ми смо
И морамо се
Вратити у врт

Ако је тако смијем ли корачати уз тебе
Ту сам јер бјежим од смога
И осјећам се као замашњак
У нечему што се окреће

Иако, можда је то тек оно доба године
Или је можда ипак дошло доба човјека
Не знам тко сам
Но живот је ту да ме научи

Од звјездане прашине ми смо
Од злата ми смо
И морамо се
Вратити у врт

Кад смо напокон дошли на Вудсток
Били смо јачи за пола милијуна
И пјесма се ширила одасвуд
И славље

И бомбардере видјех у сновиђењу
Тамо на небу држе стражу
И њихову преобразбу у лептире
Над нашом нацијом

Од звјездане прашине ми смо
Прастари угљик од милијун година
Од злата ми смо
Заробила нас ђавоља нагодба
И морамо се
Вратити у врт

Превели Симо Мраовић и Вивијана Радман

Препоруке:

Камил Паља, Сломи, сруши, спржи, превела и уредила Вивијана Радман, Постскриптум, Загреб, 2006.

Дејан Д. Марковић, Није све то био само рокенрол – антологија контракултуре, Плато, Београд, 2003.