Stanislav Grohovjak o Helderlinu

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na umornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke.

Helderlin usta.
Protrlja oči.
I iza zastora mahnitosti
Začudi se pticama golubinjeg jutra.

Delikatnost ljubavi
Koju mi je dala –
Režanj limuna
Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača
Tko me je mamio tanki glas njenog tela

Ali naglo je glava
Pala sa visine
U crveni otvor
Mojih požudnih usta

To je kao kad bih naglo zabio brutalni klin
U sredinu na balu belog ogledala

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

STANISLAV GROHOVJAK

Rođen 1934, umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada

Slika: Helderlinov portret nepoznatog autora

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Herbert

PRIČA O RUSKIM EMIGRANTIMA

Bilo je to godine dvadesete
ili dvadeset prve

stigli su
ruski emigranti

vrlo visoki plavi
sanjalačkih očiju
sa ženama kao san

kad su prelazili preko trga
govorili smo – ptice selice

odlazili su na plemićke balove
okolo se šaptalo – kakvi biseri

ali kad su se gasila svetla zabava
ostajali su bespomoćni ljudi

sive novine stalno su ćutale
i samo je pasijens imao milosti

utišavale su se gitare po sobama
i čak su bledele oči čarne

uveče bi ih u rodne stanice
odnosio samovar sa piskom

posle nekoliko godina govorilo se
samo o troma
onome što je poludeo
onome što se obesio
i o onoj kojoj su dolazili muškarci

ostali su živeli po strani
i polako se pretvarali u prah

Tu priču priča Nikolaj
koji razume neminovnost istorije
da bi me uplašio to znači ubedio

PESNIKOV DOM

Nekad je tu bio dah na oknima, miris pečenja, ono isto lice u ogledalu. Sad je tu muzej. Potamnjena je flora podova, ispražnjeni koferi, sobe zalivene voskom. Danima i noćima otvarani su prozori. Miševi zaobilaze tu okuženu kuću.

Krevet je propisno prekriven. Ali niko tu neće da provede nijednu noć.

Između njegovog ormara, njegovog kreveta i njegovog stola – bela granica neprisutnosti, čvrsta kao odlivak ruke.

ŠTA GOSPODIN KOGITO MISLI O PAKLU

Najniži krug pakla. Uprkos opštem mišljenju ne nastanjuju ga ni despoti, ni materoubice, kao ni oni koji hode za telom drugih. To je azil umetnika, pun ogledala, instrumenata i slika. Na prvi pogled to je najkomfornije pakleno odeljenje, bez smole, vatre i fizičkih mučenja.

Cele godine tu se održavaju konkursi, festivali i koncerti. Nema špica sezone. Špic je stalan i gotovo apsolutan. Svaka tri meseca nastaju novi pravci i ništa, kako se čini, nije u stanju da zaustavi trijumfalni pohod avangarde.

Velzevuv voli umetnost. Hvali se da njegovi horovi, njegovi pesnici i njegovi slikari već gotovo prevazilaze nebesko. Ko ima bolju umetnost, ima bolju vladavinu –to e valjda svima jasno. Uskoro će moći da se ogledaju na Festivalu Dvaju Svetova. I tada ćemo videti šta će ostati od Dantea, Fra Anđelika i Baha.

Velzevuv potpomaže umetnost. Obezbeđuje svim umetnicima mir, dobru hranu i apsolutnu izolaciju od paklenog života.

PORUKA GOSPODINA KOGITA

Idi kuda su pošli oni u tamnu krajinu
po zlatno runo ništavila svoju poslednju nagradu

idi uspravan sred onih što su na kolenima
sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu

spasen si ne zato da bi živeo
imaš malo vremena treba dati svedočanstvo

budi hrabar kad razum obmanjuje budi hrabar
u poslednjem računu jedino se to računa
a tvoj bespomoćni gnev neka bude kao more
kad god čuješ glas poniženih i tučenih
nek te ne napušta brat tvoj Prezir
prema žbirima dželatima kukavicama – oni će dobiti igru

poći će na tvoj pogreb s olakšanjem baciti grumen
a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju
i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći
da praštaš u ime onih koji su izdati u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti
gledaj u ogledalu svoje ludačko lice
ponavljaj: pozvan sam – zar nije bilo boljih

čuvaj se krutosti srca voli jutarnje vrelo
pticu neznana imena voli zimski hrast

svetlost na zidu veličajnost neba
njima ne treba tvoj topli dah
postoje da bi govorili: niko te neće utešiti

pazi – kad svetlost na gorama daje znak – ustani i idi
dok krv okreće u grudima tvoju mračnu zvezdu

ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende
jer ćeš tako steći dobro koje nećeš steći
ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno
kao oni što su išli kroz pustinju i ginuli u pesku

a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci
šibom smeha ubistvom na đubrištu

idi jer samo tako bićeš primljen u društvo hladnih lobanja
u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda
branilaca kraljevstava bez granice i grada pepela

Budi veran Idi

FORTINBRASOVA ELEGIJA

Česlavu Milošu

Sada kad smo ostali sami kneže možemo da porazgovaramamo kao čovek sa čovekom
iako ležiš na stepenicama i vidiš koliko i mrtav mrav
to znači crno sunce slomljenih zraka
Nikad nisam mogao da mislim bez osmeha o tvojim rukama
i sada kad leže na kamenju kao oborena gnezdaesposobne su kao i nekad To je zapravo kraj
Ruke leže posebno Špada leži posebno glava
i noge viteza u mekim cipelama
Pogreb ćeš imati vojnički mada vojnik nisi bio
to je jedini ritual u koji se malo razumem
Neće biti sveća ni opela biće fitilji i grmljavina
crno platno na kaldrmi šlemovi potkovane čizme artiljerijski konji doboši doboši znam ništa lepo
to će biti moj manevar pred preuzimanjem vlasti
treba grad ščepati za vrat i malo ga prodrmatii

Ovako ili onako morao si da pogineš Hamlete nisi bio za život
verovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku glinu
živeo si u stalnom grču kao u snu lovio si himere
požudno si grizao vazduh i odmah povraćao
ništa nisi umeo ljudki nisu umeo čak ni da dišeš

Sad imaš mir Hamlete učinio si svoje
i imaš mir Ostalo nije ćutanje nego preostaje meni
izabrao si lakši deo efektan potez
ali šta je junačka smrt u poređenju s večnim bdenjem
s hladnom jabukom u ruci na visokoj stolici
s pogledom na mravinjak i brojčanik časovnika

Zbogom kneže čeka me projekat kanalizacije
i dekret o prostitutkama i prosjacima
moram takođe da izmislim bolji sistem zatvora
jer kao što si dobro zapazio Danska je zatvor
Odlazim svojim poslovima Noćas će se roditi
zvezda Hamlet Nikad se nećemo sresti
ono što posle mene ostane neće biti predmet tragedije
Nije nam dato ni da se pozdravljamo ni da se opraštamo živimo na arhipelazima
a ova voda ove reči – šta one mogu šta mogu neće

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Stranica nepoznatog rukopisa na kojoj je prikazan lavirint, 1611.

Zbignjev Herbert o Betovenu

Alois Kolb, Betoven, 1900.

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike: W. Strasser | Alois Kolb

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.

LAMENT

Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me

Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki

Nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žena

Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.

KAKO JE DOBRO

Kako je dobro Mogu da skupljam
jagode u šumi
mislio sam
nema šume i jagoda

Kako je dobro Mogu da ležim
u senci drveta
mislio sam drveće
ne daje više hlada

Kako je dobro S tobom sam
kako mi srce bije
mislio sam čovek
nema srca

USPOMENA PRVA

Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece

Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku

dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu

USPOMENA DRUGA

Jesen

Stajala je u prozoru
hladna modra oka
ruku pokrivenih
pegama od žuči
crvenih noktiju

Tvoj beli šeširić
koji ti je zbacio vetar
leti
kotrlja se stazom
između trnjina
ti trčiš za njim
smeješ se i cičiš

ti stalno trčiš
ja te hvatam u zagrljaj

ODREŠENE RUKE

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kad bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

U ŽURBI

Čitao je knjigu
bila je nedelja po podne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi

na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu

negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje

drugi ljudi se se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi

MOŽE SE

Pamtim da su ranije
pesnici pisali „poeziju“
mogu se još pisati pesme
mnogo mnogo godina
a mogu se takođe raditi
mnoge druge stvari

NEPOZNATO PISMO

Ali Isus se sagnuo
i pisao prstom po zemlji
zatim se opet sagnuo
i pisao po zemlji

Majko tako su zaostali
i prosti da moram da pokazujem
čuda stvaram takve smešne
i nepotrebne stvari
ali ti ćeš shvatiti
i oprostićeš sinu
pretvaram vodu u vino
vaskrsavam mrtve
hodam po moru

oni su kao deca
treba im stalno
pokazivati nešto novo
zamisli

Kada su mu se približili
Matej Marko Luka Jovan
zaklonio je i izbrisao
slova
zanavek

ZA SRCE

Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista

KO JE PESNIK

pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode

O IZVESNIM OSOBINAMA TAKOZVANE POEZIJE

Na primer

poezija gubi moć
već posle ponoći
malo zamora
menja je
da ju je nemoguće prepoznati
pretvara je u pregršt reči
lišenih života
u nešto monstruozno
kao cvet od papira
kao ljubav od mesa

poezija gubi vid
o ponoći
ili samo u podne
posle ručka

poezije nema
pri rođenju
i pri umiranju

nema poezije
u 22 časa
prvog marta 1961. godine

nema poezije
u čoveku hladnom
i nema poezije
u čoveku vatrenom

u mlakom
u mlakom može da živi
da se razvija

cedi se iz pukotine
iz mane

NACRT ZA SAVREMENU LJUBAVNU PESMU

A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

ranije ljubavne pesme
bili su opisi tela
opisivali su ovo ili ono
na primer trepavice

a crvenilo je ipak
potrebno opisivati
sivilom sunce kišom
bulke u novembru
usta noću

najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreti u noći
grudi trbuh butine Kibeline

izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žeđi
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode

Nedostatak glad
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma

USRED MNOGIH POSLOVA

Usred mnogih poslova
veoma hitnih
zaboravio sam
da treba i
umreti

Lakomislen
zanemarivao sam tu dužnost
ili sam je ispunjavao
nemarno

od sutra
sve će se izmeniti
počeću da umirem brižljivo
mudro optimistički
bez gubljenja vremena

SMEH

Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica
ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh

Preveo sa poljskog Petar Vujučić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike : Miguel Laino

Tadeuš Ruževič o Pazoliniju

UCMEKAN

Ucmekan
daskom
na smetlištu Pjer Paolo
pokušava da ustane iz mrtvih
vuče se
na sunce leti
u stisnutim rukama
ljudsko krvavo nosi
splovilo kao ptiče
u gnezdu
pred presto Gospoda

i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra

crni prišt u krilu
mlečnog puta
pljuje krv i spermu

baš si ti Pjer Paolo
rekao

„Čovek vidi izdaleka čoveka
koji ubija drugog čoveka
Svedok je delanja,
distancira se od njega… „

neki čovek
video je izdaleka
drugog čoveka
koji je ubijao tebe
La Terra vista dalla Luna
Il porcile
staja
jedva operušeni klinac
žutokljunac
giovine di primo pele
pekarčić sa vatrenim očima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
još nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta
jedan od junaka
Sala ili 120 dana Sodome
stvoren po liku
i podobiju Boga
s njuškom do neba
Pjer Paolo čeka
na strašni sud

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Miguel Laino

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Zagajevski

puczel_81

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,
ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kažnjavaju strance,
grad brzog pamćenja
i sporog zaboravljanja,
koji toleriše pesnike i prorocima oprašta
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagrađen
prema Šopenovim preludijumima,
preuzevši od njih samo tugu i radost.
Omanji brežuljci okružuju ga
poput širokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drveća.
Brza reka koja teče kroz centar,
danju i noću šapuće
nerazumljive pozdrave
od izvora, od planina, od plavetnila.

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.
Onaj Nemac na terasi kafane
na kolenima držao omanju knjigu.
Uspeo sam da vidim njen naslov:
„Mistika za početnike“.
Odmah sam svatio da laste,
koje su prodorno pištale
patroliraju ulice Montepulćana,
i tihi razgovori uzdržanih putnika
iz Istočne Evrope zvane Srednja,
i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –
na pirinčanim poljima kao kaluđerice,
i sumrak, lagan i sistematičan,
koji briše konture srednjovekovnih kuća,
i drveta maslina na omanjim brežuljcima,
prepuštena vetrovima i požarima,
i glava „Nepoznate princeze“,
koju sam video i divio joj se u Luvru,
i vitraži u crkvama kao krila leptirova
posuta cvetnim polenom,
i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju
kraj same autostrade,
i putovanja, sva putovanja,
da su samo bila mistika za početnike,
početni kurs, prolegomena
za ispit odložen
za kasnije.
Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,
skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.
Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.
Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.
Baš te godine sreli smo se prvi put.
Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.
Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.
Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina, nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,
u autu koji je jurio,
autostradom, u Francuskoj.
Drveće je žurilo. Glasovi monaha
slavili nevidljivog Gospoda
(u osvit, u ledenoj kapeli).
Domine, exaudi orationem meam,
molili su se muški glasovi tako spokojno
kao da spasenje raste u vrtu.
Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?
Moj život je ležao podeljen
s obe strane puta, krhak kao papir mape.
Zajedno sa slatkim monasima
ciljao sam prema oblacima, plavim,
teškim i nepronicljivim,
prema budućnosti, provaliji
koja guta tvrde suze grada.
Daleko od svitanja. Daleko od kuće.
Umesto zidova – tanak lim.
Umesto benja bekstvo.
Umesto zaborava putovanje.
Umesto himne – brzi stih.
Preda mnom
jurila je mala, umorna zvezda
i prsijavao asfalt puta,
pokazjući gde je zemlja,
gde se sakrila britva horizonta,
a gde crni pauk večeri.
i noć, udovica tolikih maštanja.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

Izvor: Časopis „Poezija“, godina II, broj 5, mart 1997.

Slika: Jarek Puczel