Edgar Alan Po: „Crni mačak“

Ne očekujem, niti zahtevam, da neko poveruje u ovu neverovatnu, a ipak tako jednostavnu priču koju se spremam da zabeležim. Stvarno bih bio lud da to očekujem, kada i moja čula odbacuju sopstvena opažanja. Ipak, lud nisam – a sasvim sigurno ni ne sanjam. Ali kako ću sutra umreti, danas ću rasteretiti dušu. Moja namera je da svetu izložim, jasno i glasno, ne komentarišući, niz običnih porodičnih događaja. Njihove posledice su bili užasi, muke i, napokon, moja propast. Ipak, neću ni pokušavati da ih tumačim. Za mene su bili čisti užas dok će nekima pre biti opskurni nego strašni. U budućnosti će se naći neki um koji će svesti moja priviđenja na svakodnevni nivo – neki um, smireniji, logičniji, i manje uzbuđen od moga nazreće, u okolnostima koje sam izneo u strahu, ništa drugo do običnog sleda sasvim prirodnih uzroka i posledica. Nastavite sa čitanjem

Edgar Alan Po: „Filozofija kompozicije“

Čarls Dikens, u bilješci koja leži predamnom, a povodom jednog mojeg ranijeg ispitivanja sklopa „Barnaby Radgea“, kaže: „Usput budi rečeno, znate li vi da je Godvin pisao svog Caleba Williamsa počinjući s kraja? On je svog junaka prvo upleo u mrežu teškoća, koje sačinjavaju drugu bilježnicu, i tek je onda, povodom prve, stao razmišljati kako da opravda ono što se već zbilo“.

Savršeno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta prije nego što se uopće primimo pera. Jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo pružiti djelu onaj njemu neophodno potrebni izgled dosljednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito cjelokupan način obrade, budu usmjereni na razvijanje osnovne zamisli.

Postoji jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog djela. Predmet za obradu pruža ili povijest, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja, jedino da bi postavio osnovu za svoje djelo, u namjeri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnje koje se u toku pisanja ovdje ondje ukažu popuni opisima, dijalozima ili vlastitim razmišljanjima. Nastavite sa čitanjem

Petja Janžekovič o Danteu

17520 sati neprekidnog silaženja
700 dana sporog disanja.
34 inspirativnih celina.
29 umetnika.
9 krugova.
6 vernika.
2 putnika.
1 Belzebub.

Danteova Božanstvena komedija je priznata kao aksiom savremene poezije i umetnosti uopšte. Miks tri komponente – simbolička, alegorijska i istorijska posližili su kao osnova za kreiranje ovog remek-dela. Dante je glasnik savremene umetnosti, prvi je predstavio šta moderni umetnik treba da radi kako bi obuhvatio celinu istorije i nauke jedne ere u svom umetničkom polju. On mora da ispreplete alegorijski i istorijski trenutak na potpuno individualan način, tako kreirajući sopstveni svet. Kao posledica, kreirani su Pakao, Čistilište i Raj.

Danteova kategorizacija univerzuma i klasifikacija strukture u tri sve predstavljaju simbolički model koji nas vodi u realizaciju tako da svaki period ljudske istorije ulazi u sopstvenu božanstvenu komediju. Upravo ovo je razlog zašto je takva forma umetničkog izražavanja sposobna da simultano obuhvati tri polja znanja: prirodu, istoriju i umetnost.

A kako kombinovati religiju, nauku i politiku? Dante nas upućuje na strukturu.

Petja Janžekovič

Ovaj odlomak pronađen je na sajtu Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, a izrečen je prilikom predavanja Petje Janžeković održanog 2013. godine.

Dante Aligijeri na blogu A . A . A

Modest Musorgski: „Noć na pustoj planini“

 

I dalje se vode polemike je li ovo delo komponovao Musorgski ili Rimski-Korsakov jer ga je Korsakov, pet godina posle smrti Modesta Musorgskog, pripremio za izvođenje.

Inspiraciju je Musorgski pronašao u jednoj Gogoljevoj priči, kao i u mnoštvu narodnih bajki koje su za temu imale veštice i njihova okupljanja.

Pun naziv kompozicije, dinamične muzičke slike, glasi „Noć svetog Jovana na pustoj planini“.

Musorgski je završio sa komponovanjem dela 23. juna 1867. godine, baš na dan tog sveca, a i kada je noć najkraća u godini. Šekspirovo delo „Snoviđenje u noć Ivanjsku“ odnosno „San letnje noći“ (prevodi se razlikuju, u orginalu „A Midsummer Night’s Dream“) takođe uzima tu noć kao inspirativnu za obradu. O tome sam več pisala u tekstu Metamorfoze u šumi ludosti: Vilijam Šekspir i Hajnrih Fisli.

Diznijev studio u okviru filma „Fantasia“ uključuje i ovu kompoziciju koja tada doživljava pravi proboj i postaje jedna od poznatijih kompozicija klasične muzike.

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

Deset kompozicija koje čine delo „Slike sa izložbe“, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana.

Delo je komponovano za klavir, ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena za simfonijski orkestar. Slike koje je Musorgski video na izložbi, redosled koji bi možda mogao uticati na redosled unutar njegovih kompozicija, izgubljen je, ali su neki Hartmanovi radovi sačuvani, za koje se može tvrditi da ih je Musorgski video.

U nastavku slede orginalna verzija pisana za klavir u izvođenju ruskog pijaniste Svjatoslava Rihtera i, zatim, Ravelova verzija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca.

Slike koje su se našle na izložbi bile su deo kolekcije samog kompozitora. Više detalja ovde.

Fridrih Niče o Rimu

Ecce Homo (Friedrich Nietzsche), Leon spilliaert 1900

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac. – Fridrih Niče

Nekoliko sedmica ležao sam bolestan u Đenovi. Onda je usledilo turobno proleće u Rimu u kome sam podnosio život – nije bilo lako. U stvari, preterano me je ozlovoljavalo to za pesnika Zaratustre najneuljudnije mesto na zemlji koje nisam svojevoljno izabrao; pokušavao sam da izmaknem – hteo sam u Akvilu, suprotnost Rimu, osnovanu iz neprijateljstva prema Rimu, kao što ću i ja jednom osnovati mesto za spomen ateisti i neprijatelju crkve comme il faut, mom najbližem srodniku, velikom caru Fridrihu Drugom od Hoenštaufena. No, u svemu tome bi neka kob: moradoh opet natrag. Najzad, zadovoljio sam se s piazza Barberini, nakon što sam se umorio tragajući naporno za nekom antihrišćanskom okolinom. Bojim se da nisam jednom čak, da bih što je mogućno više izbegavao rđave zadahe, zalazio u palazzo del Quirinale, raspitujući se da nemaju neku tihu sobu za jednog filozofa. U jednoj loggia, visoko ponad rečene piazza, iz koje se pružao pogled na Rim, dok se duboko dole čuo romor fontane, bila je spevana ona najsamotnija pesma koja je ikada spevana, „Noćna pesma“ (Nachtlied); u to me je vreme neprekidno obletala neka melodija neizrecive sete, čiji sam refren ponovo našao u rečima „mrtav pre besmrtnosti…“ U leto, vrativši se na sveto mesto gde mi je sinula prva munja misli o Zaratustri, pronašao sam drugog Zaratustru. Deset dana bilo je dovoljno; ni u jednom slučaju, ni za prvog, ni za trećeg i poslednjeg, nije mi trebalo više. U zimu potom, pod halkionskim nebom Nice, koje je tada prvi put zasvetlucalo u mom životu, našao sam trećeg Zaratustru – i stigao na kraj. Jedva godinu dana ukupno. Nezaboravnim trenucima osveštana su mi mnoga skrivena mestašca i vrhovi u predelu Nice; onaj presudni deo, koji nosi naslov „O starim i novim tablicama“, bio je spevan tokom tegobnog uspinjanja od stanice do Eze, čudesnog mavarskog gnezda na litici, – kod mene je gipkost mišića uvek bila najveća kada je stvaralačka snaga najobilnije tekla. Telo je poneseno: Izostavimo „dušu“ iz igre… Često su me mogli videti da igram; tada sam mogao po sedam, osam časova da lutam brdima, i ne pomislivši na zamor. Spavao sam dobro, smejao se mnogo – bio sam pun krepkosti i strpljenja.

Izvor: Fridrih Niče, Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo, Riznica, Beograd, 2011.

Crtež: Leon Spiliar, Ecce Homo: Portret Fridriha Ničea, 1900.

Fridrih Niče o muzici

nietzsche

Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visočja, jak vazduh. Za njega se mora biti stvoren, inače opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu, usamljenost je neizmerna.. – Fridrih Niče

Kazujem još jednu reč za najodabranije uši: šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti… Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla. Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu… Ne bih znao da budem bez Rosinija, još manje bez mojeg juga u muzici, bez muzike moga Venecijanca maestra Pjetra Gastija. I kada kažem s one strane Alpa, kažem zapravo samo Venecija. Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. Ne znam da pravim razliku između suza i muzike – ne znam da zamislim sreću, jug, bez jeze od strašljivosti.

Na mostu stajah
nedavno u zagasitoj noći.
Izdaleka dopiraše pesma;
zlatne kapi navirahu
niz treperavu površ.
Gondole, svetla, muzika –
opojno oticaše u suton…
Igra struna, moja duša
pevala je sebi, nevidljivo taknuta,
gondolijersku pesmu krišom,
drhteći uz to pred šarolikim blaženstvom.
– Čuo ju li je ko?

Izvor: Fridrih Niče, „Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo“, Riznica, Beograd, 2011.

Slika: Edvard Munk, „Portret Fridriha Ničea“

Fridrih Niče o čitanju i omiljenim knjigama

tumblr_l55w8ucbOR1qayf38o1_500

Skupo se ispašta biti besmrtan: za to se za života umire više puta. – Fridrih Niče

U mom slučaju, svako čitanje pripada samookrepljivanju: otuda onome što me rasterećuje od sebe, što mi dopušta šetanje kroz tuđe nauke i duše – što više ništa ne uzimam ozbiljno. Čitanje me okrepljuje upravo od moje ozbiljnosti. U trenutcima najintezivnijeg rada nijedna knjiga se ne vidi kraj mene: čuvao bih se da bilo kome dopustim da blizu mene govori ili čak misli. A to bi baš značilo čitati… Da li ste pravo zapazili da u onoj dubokoj napetosti, na koju trudnoća osuđuje duh i, u osnovi, celi organizam, slučaj, svaka vrsta draži koja dolazi spolja deluje odveć žestoko, „udara“ odveć duboko? Koliko je god mogućno mora se izbegavati slučaj, spoljašnji nadražaj; neka vrsta samoograđivanja spada u prve instinktivne razboritosti po kojima postupa duhovna trudnoća. Da li ću dozvoliti da se neka tuđa misao krišom uspinje uz ogradu? – A to bi baš značilo čitati. Posle trenutaka rada i plodnosti sledi vreme okrepe: k meni vi prijatne, vi vrcave, vi poplašene knjige! – Da li će to biti nemačke knjige? Moram se obazreti pola godine unazad da bih se zatekao s knjigom u ruci. Koja je pa to bila? – Izvrsna studija Viktora Brošara, „Les Sceptiques Grecs“, u kojoj su dobro iskorišćene i moje Laertijane. Skeptici, jedini tip vredan poštovanja među tako dvoznačnog do petoznačnog naroda filozofa! Inače, gotovo uvek pribegavam istim knjigama, poglavito malom broju, koje su za mene dokazane knjige. Možda nije u mojoj naravi da čitam mnogo i o mnogome: čitaonica me razboljeva. Takođe, nije u mojoj naravi da volim mnogo i mnogo stvari. Pazite, čak neprijateljstvo prema novim knjigama odlikuje pre već moj instinkt nego, „trpeljivost“, „largeur du coeur“ i ostale oblike „ljubavi prema bližnjem“ .. U stvari, to je maleni broj starijih Francuza, kojima se uvek iznova vraćam: verujem samo u francusko obrazovanje i sve što se inače u Evropi naziva „obrazovanje“ smatram za nesporazum, a da i ne govorim o nemačkom obrazovanju.. Ono nekoliko slučajeva višeg obrazovanja, koje sam otkrio u Nemačkoj, bilo je do jednog francuskog porekla, pre svega gospođa Kozima Vagner, bez daljnjeg prvi glas u pitanjima ukusa između onih koje sam slušao. Paskala ne čitam nego volim, kao najpoučniju žrtvu hrišćanstva, morenu sporo, najpre telesno, onda psihološki, u čemu počiva cela logika tog najstravnijeg oblika neljudske svireposti. Od Montenjeve odvažnosti imam nešto u duhu, možda – ko zna? – i u telu. Ne bez gneva, moj ukus za umetnike uzima u zaštitu imena Molijera, Korneja i Rasina od pustoga genija kakav je Šekspir. Sve nabrojano, najzad, ne isključuje da mi i poslednji Francuzi ne bi bili očaravajuće društvo. Nikako ne vidim u kojem bi se stoleću u povesti mogli sakupiti tako znatiželjni i istovremeno tako delikatni psiholozi kakvi su u današnjem Parizu: spominjem ovlaš – jer njihov broj nije baš mali – gospodu Pola Buržea, Pjera Lotija, Gipa, Melaka, Anatola Fransa, Žila Lemetra ili, da istaknem jednoga od jake rase, pravog Latinjanina, kome sam naročito privržen, Gija de Mopasana. Među nama rečeno, tom naraštaju sam čak skloniji nego njihovim velikim učiteljima koje je sve zajedno iskvarila nemačka filozofija (gospodin Ten, na primer, Hegelom, kome zahvaljuje nerazumevanje velikih ljudi i doba). Dokle god Nemačka dopre, ona kvari kulturu. Tek je rat „iskupio“ duh u Francuskoj.. Stendal, jedan od najdivnijih slučajeva u mom životu – jer sve što u njemu sačinjava epohu doterao mi je slučaj, nikada preporuka – sasvim je neprocenjiv sa svojim anticipirajućim okom psihologa, sa svojim zahvatom u činjenice, koji podseća na ono najviše činjeničko (ex ungue Napoleonem); konačno, ne najmanje kao časni ateist, jedna u Francuskoj mršava i jedva pronalaziva species – čast Prosperu Merimeu… Možda čak zavidim Stendalu? Preduhitrio me je s najboljom ateističkom dosetkom, koju sam upravo ja mogao da napravim: „Jedino izvinjenje koje nam Bog može ponuditi jeste da on ne postoji“ … Negde sam rekao sam: šta je dosad bio najveći prigovor ljudskom bivstvovanju? Bog…

Najviši pojam o liričaru dugujem Hajnrihu Hajneu. Uzalud u svim državama kroz milenijume tragam za jednako slatkom i strasnom muzikom. Posedovao je onu božansku zloću bez koje ne bih mogao da zamislim išta savršeno – vrednost ljudi, rasa, procenjujem prema tome koliko nužno znaju da Boga razumeju nerazlučenog od satira. A kako rukuje nemačkim! Kazaće se jednom da smo Hajne i ja kudikamo bili prvi umetnici nemačkog jezika – u neizmerivoj udaljenosti od svega što su sami Nemci s njim postigli. Mora da sam duboko srođen s Bajronovim Manfredom: sve sam njegove bezdane pronašao u sebi – s trinaest godina bio sam zreo za to delo. Nijednu reč, samo pogled imam za one koji se usude da u prisustvu Manfreda izgovore reč Faust. Nemci su nesposobni za bilo koji pojam o veličini: dokaz Šuman. Iz gneva prema tom slatkastom Saksoncu naročito sam komponovao jednu kontrauvertiru za Manfreda, o kojoj je Hans fon Bilov rekao da tako nešto nije nikada video na notnom papiru, da je to silovanje Euterpe. Kada tragam za svojom najizvedenijom formulom za Šekspira, onda uvek nalazim samo onu da je on koncipovani tip Cezara. Takvo nešto se ne odgoneta – to jeste ili nije. Veliki pesnik crpe samo iz svoje realnosti – do stepena posle kojeg nije više kadar da izdrži svoje delo… Kada sam bacio pogled na svoga Zaratustru, pola časa hodam sobom uzduž i popreko, nesposoban da zagospodarim nepodnošljivim grčem jecanja. Ne znam ni za jednu više srcecepajuću lektiru od Šekspira: šta mora da je odbolovao čovek pa da nema druge već da postane takav lakrdijaš! Razumete li Hamleta? Ne sumnja, izvesnost je ono što tera u ludilo… Ali, da bi se tako osećalo, mora se biti dubok, ponor, filozof… Svi se plašimo istine… I da priznam: instinktivno sam siguran i uveren u to da je lord Bekon začetnik, samomučitelj životinja, te najstrahovitije neobične vrste književnosti: šta se mene tiče blebetanje, dostojno sažaljenja, američkih smetenjaka i plitkoglavaca? No, snaga za najmoćniju realnost vizije ne samo da se trpi s najmoćnijom snagom za čin, za strahotno čina, za zločin – ona je čak pretpostavlja… Dugo ne znamo dovoljno o lordu Bekonu, prvom realisti u svakom velikom smislu reči, da bismo znali šta je sve učinio, šta je hteo, šta je sa sobom proživeo… I k vragu, moja gospodo kritičari! Pretpostavimo da sam svoga Zaratustru krstio nekim tuđim imenom, na primer onim Riharda Vagnera, dvomilenijumsko oštroumlje ne bi uspelo da pogodi da je autor dela „Ljudsko, suviše ljudsko“ vizionar Zaratustre.

Izvor: Fridrih Niče, Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo, Riznica, Beograd, 2011.

Crtež: Edvard Munk, Portret Fridriha Ničea, 1906.

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis.

Natanael je sada imao utisak da mu se više sviđaju čisti zvuci, koji nisu, da tako kažemo, pretrpeli inkarnaciju u ljudskom grlu. Uzdizali su se, zatim objedinjavali da bi još više uzvinuli, poigravali kao plamičci neke vatre, ali sa predivnom svežinom. Grlili su se i ljubili kao ljubavnici, ali je to poređenje nosilo u sebi i suviše plotskog. Mogli su izazvati pomisao na zmije – ako zmije mogu ne biti opasne; na pavitinu ili ladolež – ako njihovo fino preplitanje može biti lišeno krhkosti. Ipak su bili tanani; nepažljivo zalupljena vrata bila su dovoljna da ih skrše. Kako su se nizala pitanja i odgovori između violine i violončela, između viole i klavsena, sve se više uobličavala slika zlatnih kuglica koje se kotrljaju preko stepenika od mramora ili mlazeva vode koji šikljaju iz školjki fontana u nekom od vrtova kakve je gospodin Van Hercog viđao, kako mu je pričao, u Italiji i Francuskoj. Dostizan je takav stepen savršenstva kakav se u životu nikada ne može dostići, ali to ni sa čim uporedivo spokojstvo ipak je bilo podložno promeni i oblikovano od uzastopnih predaha i uzleta; ista čudesna saglasja su se preinačavala; iščekivalo se da se ponovo oglase, ustreptala srca, kao da je bila posredi dugo očekivana radost; svaka vas je varijacija vodila, poput milovanja, iz jednog uživanja u drugo, neosetno drukčije; snaga se pojačavala ili smanjivala, ili se sve menjalo, kao prelivi boja na nebu. Sama činjenica da je ta sreća bila omeđena vremenom nametala je pomisao da ni ovde nije bila reč o čistom savršenstvu, čije je stanište, kako kažu i za Boga, u nekoj drugoj sferi, već o nizu obmana čula sluha, kao što se drugde javljaju fatamorgane čula vida.

A tada bi nečiji kašalj narušio taj veliki spokoj, i to je bilo dovoljno da vas podseti da se čudo može zbiti samo na povlašćenom mestu, brižljivo zaštićenom od buke. Napolju su dvokolice produžavale da škripe; neki zlostavljani magarac je njakao; životinje na klanici mukale su ili hroptale u agoniji; deca bez dovoljno hrane i nege vrištala su u svojim kolevkama. Posvuda su ljudi, kao nekada onaj melez, umiralai sa psovkom na usnama orošenim krvlju. Na mramornom bolničkom stolu pacijenti su urlali. Na hiljadu milja, možda, na istoku i zapadu, tutnjale su bitke. Činilo se skarednim da ta sveobuhvatna grmljavina bola, koja bi nas ubila ako bi u bilo kom trenutku čitava prodrla u nas, može da postoji istovremeno s tim tanušnim mlazom uživanja.

Izvor: Margerit Jursenar, Neznani čovek, prevela Jovana Barić-Jeremić, Nolit, Beograd, 1990.

Slike: Anjolo Broncino, Portret mladića sa skulpturom, 1550.

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao i odlučuje da se posveti isključivo stvaranju poezije. Isprva pokušava da završi odu Hiperion ali ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama. Te godine napisao je šest oda, od kojih je jedino „Oda jeseni“ bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819.

U nastavku slede svih šest oda, od kojih su Oda slavuju, Oda bezbrižnosti (u nekim prevodima i Oda indolenciji), Oda melanholiji i Oda psihi date u prevodu Danka Anđelinovića iz 1960. godine, što će čitaoci primetiti, naročito po određenim leksičkim odlikama prevoda. Oda grčkoj urni i Oda jeseni data je u prevodu Vladete Košutića iz 1968. godine.

Na blogu A . A . A možete čitati detaljnije analize pesama Oda jeseni i Oda grčkoj urni. Takođe, Kits je poslužio i kao inspiracija za jednu pesmu poljske pesnikinje Eve Lipske. Najzad, treba nešto reći i o likovnim prilozima u ovoj objavi. Kits je prikazan na nekoliko portreta, što ulja na platnu, što crteža. Tekst o njima nalazi se posle oda, na kraju objave.

ODA SLAVUJU

Boli me srce, san klonuća mori,
Ko da se napih divlje živoline,
Il’ ispih do dna opoj ponajgori,
Il’ ko da padoh Leti u dubine:
Ne jer ti usud zavidim presretni,
Već jer me sreći puna sreća tvoja,
Da ti, o šumska Drijado krilata,
Kroza splet poletni
Zelene bukve i sjena bez broja,
Proljeću pjevaš, laka i grlata.

Htio bih gutljaj vina! što je bilo
Hlađeno dugo zemlji u bezdanu,
S okusom Flore, zelen s polja pilo,
Provanse pjesmu, ples, radost sunčanu!
Oh, želim čašu vina topla, gusta,
S Juga i punu rujne Hipokrene,
Da rub joj kipi biserastim zrakom,
A purpurom usta:
Da mogu ispit, nek nevidan svene
Život mi s tobom zavit šumskim mrakom.

Daleko svenut, iščeznut, nestati
I smetnut s uma što nikad ne znade
Ti među lišćem, kako čovjek pati
I zgara čujuć gdje svak jada jade;
Gdje kljenut trese zadnje kose sijede,
Gdje mladost blijedi, kopni i umire,
Gdje mislit znači biti prepun boli,
Gdje zdvojnošću blijede
Olovne oči, gdje lijepost samire,
A ljubav sutra dočekat ne voli.

Otale! k tebi želja letjet mi je,
Bez leoparda i bez kola Baka,
Već na nevidnim krilima poezije,
Prem tu me drži, priječi misao svaka:
I već sam s tobom! noć mekoća mije,
Kraljica Luna možda je na tronu,
U krugu svojih svih zvjezdanih Vila;
Al’ svjetlosti nije,
Van te što s daškom s neba tiho klonu
Kroz zelen-tamu vrzom s bezbroj krila.

Kakvo mi ne znam pod nogama cvijeće,
Nit kakav nježni miris kiti grane,
Al’ kroz mrak svaki, što mirisan slijeće
Pogodim darak dobe rascvjetane:
Divljega voća, guštare i trave,
Bijeloga gloga, šipka i ljubice,
Što skrita lišćem vrlo brzo svene;
I kćerke ubave
Svibanjske – pjane od rose – ružice;
Mrmore baja ljetne noći snene.

I tamu slušam: nekoliko puta
U Smrt sam blagu zaljubljen gotovo,
I zvah je rimom zamišljenih ćuta,
Da splije blago disanje mi ovo;
Ljepše no ikad sad me mrijet snalazi,
U ponoć nestat bez boli u sebi,
Ti dokle poješ dušom zanesenom
U ovoj ekstazi!
Ti još bi pjevo, ja te čuo ne bi’
I na tvoj rekvijem postao bih busenom.

Rođena nisi smrtnom, vječna ptico!
Nit porod gladni, da ti zator bude;
Tvoj pjev bje slušan, što mi noćas klico,
U drevno vrijeme od cara i lude:
Možda to isti pjev je, što put nađe
U srce Rute, kada tužne zjene
U tuđem žitu, dom svoj plačuć, staja;
Pjev što često sađe
Na čarni prozor, otvoren na pjene
Opasnih mora vilinskog beskraja.

Beskraja! to je prava riječ ko zvono,
Što od tebe me zove mome meni!
Zbogom! jer mašta splest ne može ono,
Što, misle, kadar taj vilenjak sneni.
O, zbogom! zbogom! tužni pjev ti vene,
Prelazeć travnik, preko vode plije,
Do boka humka: da već na dubravam
Nijem, pokopan svene:
Je l’ to san budni il’ sanja vizije?
I nesta pjesme: – bdijem ili spavam?

ODA MELANKOLIJI

Ne idi k Leti, ni jedića brati
Čvrst koren – otrov za njezina vina;
Ni velebilja, blijedo čelo da ti
Cjeliva – grozd što voli Prozerpina;
Tis-boba vijenac nek te ne ovija;
Balegar ne daj, ni mrtvačka glava,
Ni meka sova, da s tvoje Duše
Žalobne druzi bolnih misterija;
Sjena vrh sjena već će doć sna plava,
Da duše budne boli ti poduše.

Al’ kada s neba nenadano pane
Melankolija, kao oblak plačni,
Što kruni cvijeće sve, što na pol sane,
A na hum zelen svoj plašt baci mračni
Aprilski; tad bol iz ruže jutrene
Zasiti svoj, il’ s dugom s mora slana,
Il’ pun nek božur bogatstva ti toči,
Il’ kad ti ljuba nježno smršti zjene,
Za ruku prim’ je, nek bjesni lagana,
– I žedno pij joj, pij, predivne oči.

S Ljepotom ona stanuje – s Ljepotom
Što umrijet mora; Radost ruku ima
Uvijek na usni zboreć – zbogom; potom
Slast boli bliza, da otrov ustima
Pčelinjim stvori: U hramu Naslade
Melankolije carsko je svetište,
Nevidno svima, van tom, što na jaku
Jeziku smečit grozd Radosti znade;
Moć njena će mu dušu da pritište,
Njen trofej bit će viseć na oblaku.

ODA PSIHI

Boginjo! počuj ovaj pjev bez sklada,
Iz slatkog žara i spomena draga,
Što vre – i prosti, da ti tajne sada
U uha pojem školjkasta i blaga:
Sigurno sanjah, il’ zar vidjeh danas
Krilatu Psihu otvorenih zjena?
Kroz šumu lutah, i kad ostavlja nas
Najednom miso, zatreptih ko sjena,
Videć dva bića, gdje bok pokraj boka,
U travi leže pod krovom mrmora
Lišća, a cvijeće dršće kraj žubora
Potoka laka toka:
Međ’ cvijećem svježa korijenja, a oka
Mirisnog, plavog, boje srebrn-bijele,
Purpurna pupa – ležahu duboka
Daha u travi: krila im se žele,
Ne ljube usne, al’ – zbogom – ne vele,
Ko da ih dijele meke ruke drijemne,
Cjelove prošle nadcjelivat spremne,
Kroz nježnu ljubav što sjaj zore nosi:
Krilatog dečaka poznadoh, što spava;
Ali ti, sretno, sretno grle, tko si?
Njegova Psiha prava.

Rođena zadnja, vizijo najljepša,
Olimpske vlasti svele nemilice!
Od zvijezde Feba na nebu još ljepša
Il’ večernjice – nebeske krijesnice;
Ljepšoj ti od njih nitko hram ne pruži,
Nit oltar cvijećem kiti;
Nit zbor ti nježni djevica ne tuži
Kad sat noćni hiti;
Nemaš ni frule, lutnje, glasa, kada,
U kadilniku da ti tinja,
Svetišta, luga, ni proroka, pa da
Proriče žarki san mu usna sinja.

Presjajna! prem za zavjete predane
Prekasno, kasno za zvuk lire mili,
Zborišta kad su bile šuma grane,
Kad vatra, voda i zrak sveti bili;
Ipak u dane, što daleko tako
Od sretne dobe, – ja ti krila sjajna
Nad Olimpijcim’ sveilim vidim lako
Pršit – i pjevam od zanosa tajna.
Daj, da ja budem tvoj hor, te da tužim
U noćne sate;
Tvoj glas i lutnja, frula, s kadilnika
Miris što slatko tinja;
Svetište, lug i prorok snena lika,
Kom žari usna sinja.

Jest, tvoj svećenik bit ću, hram ti dići
Negdje u tajnom mjestu svoga uma,
Gdje s granjem misli slatka bol će nići,
Ko borje šumit s vjetrom mjesto šuma;
Okolo svud će tvoj lug taman vele
Gorama divljim prekrit sve gromade
I tu će ptice, lahor, vrutci, pčele
Ljuljuškat u san na šušnju Drijade;
I tu, gdje mir se na daleko pruža,
Isplest ću od ruža
Svetište prućem mozga, koji misli,
S pupovim, zvoncim, zvijezdama bez imena,
Od sveg što mašta vrtlarica smisli,
Što gajeć cvijeće vječna je promjena:
Tu će ti biti mekana naslada,
Otvoren prozor noći
I baklja, sve što sjene misli svlada,
Da ljubav može doći.

ODA BEZBRIŽNOSTI

I

Oni ne siju, niti žanju…

Pred zoru jednom tri ugledah lika,
Prignuta vrata, drže se za ruke;
I mirne bočke kreću kao slika,
U bijelu ruhu, sandalama bez buke;
Prođoše kao slike s mermer-urne,
Ako je vratiš, gledaš sa svih strana;
Prođoše opet, ko da se okrene
Još jednom urna i okolo zurne;
Čudne mi bjehu, – ko onom kom znana
Fidije ruka, – već viđene sjene.

II

Kako to, sjene, da vas ne poznadoh?
Kako ste došle u šutljivu ruhu?
Zar u nijem, tajni neki splet upadoh,
Otmete da mi u bescilju gluhu
Bezbrižne dane? Snen bje čas bez želja,
Slabilo bilo, da mi oči krije
Blaženi oblak, ljetne bezbrižnosti,
Bol bestrn, vijenac bez cvijeta veselja;
Oh, zašto niste iščezle – da mi je
Duh miran od sveg – van od ništavnosti.

III

I treći put prođu i okrenu
vaka mi trenom lice, te ih nesta:
Slijedit ih tad me plamen želje krenu
I imat krila, jer ih poznah smjesta:
Ljepojka prva – Ljubav joj je ime,
Ambicija druga, bljeđanih usnica,
Vijek budna, oko umorno joj sija.
Ta treća, koju ljubim srcem svime,
Prem na njoj mnogi prijekor, okrutnica,
Moj demon, znadoh, to bje – Poezija.

IV

Nestaše, i ja, zbilja, željah krila:
O, ludost! Što je Ljubav? Gdje je ona?
Ambicija jadna nju je porodila
Ljudskoga malog srca febra bona;
A Poezija? – Ne, ni ona nije
Sreće mi dala ko podnevi sneni,
Il’ suton mednom kad bezbrigom plavi;
O, život jedan bez muka da mi je,
Da ne znam ništa o mjeseca mijeni;
Nit šta za trudni čujem razum zdravi.

V

Još jednom one prođu; – zašto, jao!
Moj san je bio vezen sanjom mraka,
A duša travnik, gdje cvat cvijeća cvao,
Nemirnih snova i drhtavih zraka:
Oblačno jutro bješe, al’ bez kiše,
Trepavke prem mu pune majskih suza;
List novi loze po oknu mi pade,
Mđ’ pupovima toplim drozd bigliše:
O, Sjene! vrijeme – zbogom – reć je sade!
Niz vaše skute suza mi ne puza.

VI

Tri Sjene, zbogom! dići glave moje
Vi niste kadre s trave svježe, meke!
Ne želim biti hranjen od makoje
Hvale, ko maza čulne šale neke!
Nestan’te, bud’te snenih urna slike,
Na maske nalik. Zbogom, noć mi natka
Vizija dosta, te ja imam svoje,
A dan mi mnoge doda raznolike;
Nestan’te, Sjene! u oblak od moje
Bezbrižne duše – zavijek bez povratka!

ODA GRČKOJ URNI

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

ODA JESENI

Doba magle, doba berićeta štedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti,
da skupa blaženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova što se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle, da sočnost u plodu se stiče;
da krupnjaju tikve, lešnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niče
pozno cveće, da bi pčele užurbane
pomislile da će večno trajat dane
toplo leto što im puni saća slast.

I ko te ne vide u obilju tvome?
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet;
il na nepožnjetoj brazdi, srpa vita
štedeć upleteno cveće sa svih strana,
gde mirisom bulki opijena sniš;
katkad gde pabirčiš, poljem ponosita,
prelazeći potok, klasjem ovenčana;
il gde uz muljaču jabuka, stišana,
satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš, ne misli na njih:
Dok nežnu smrt dana oblaci rumene
a strništa odsjaj ružičast i tih,
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi, čas jače čas tiše,
po tom kako vetrić živne ili mre;
i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka:
cvrče iz živica popci što se skriše,
crvendać iz vrta zvižduće sve više,
cvrkutavo jato lasta nebom gre.

Slikar Džozef Severn (Joseph Severn) je između 1819. i 1823. godine naslikao nekoliko Kitsovih portreta, a i bio je njegov saputnik kroz Italiju. Po saznanju da boluje od tuberkuloze, Kits odlazi u Italiju zbog odgovarajuće klime gde mu društvo pravi Severn. Međutim, Kits umire nakon tri meseca u Rimu. Iza tog prijateljstva ostalo je mnoštvo pisama (koje je Severn upućivao drugima, izveštavajući ih o pesnikovom zdravlju), kao i portreta. Možete ih čitati ovde.

Posle Kitsove smrti, Severn je nastavio da boravi u Rimu, izdržavajući se kao slikar čija su dela obuhvatala različite tematske celine. Sahranjen je pored Kitsa na protestanstkom groblju u Rimu. Pored njega, Kitsove portrete, u formi crteža, ostavili su umetnici čija je dela moguće videti na sajtu Nacionalne galerije portreta u Londonu (National Portrait Gallery). Kitsov i Severnov grob simbolični su: na jednom je lira, na drugom paleta. Na Kitsovom grobu uklesano je, po njegovoj želji:

Ovde leži onaj čije je ime upisano na vodi.

Izvor 1: Džon Kits, Stihovi, preveo Danko Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960.

Izvor 2: Antologija pesništva evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Slika: Džozef Severn, Portret Džona Kitsa, 1819.

Pet portreta umetnika romantizma

Léon Cogniet (French, 1794-1880)

William Turner (English, 17751851)

Gerhard von Kügelgen (German, 1772-1820)
‘Portrait of Caspar David Friedrich’, ca. 1810.

Orest Kiprensky (Russian, 1782-1836)
‘Portrait of A. Pushkin’, 1827.

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

Théodore Géricault (French, 1791-1824)
‘Portrait of Eugene Delacroix’, 1818.

 

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara.
Vilijam Blejk, „Milton“, 2 knj., 34.

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac.

Rečeno jezikom Žorža Pulea, kritičara književnosti i pripadnika ženevske škole mišljenja, središte kruga sada definiše periferiju, ja i ne-ja u potpuno su drugačijem odnosu nego što je to bilo uobičajeno za bilo koji drugi period ljudskog stvaralašta – antički, srednjevekovni, renesansni ili prosvetiteljski. U čemu je razlika? Sam Pule – čije je poglavlje „Romantizam“ iz knjige Metamorfoze kruga od najvećeg značaja za ovu temu – objašnjava fenomen umetnika romantizma na sledeći način:

Čovek, dakle, samo ponavlja proces božanskog i kosmičkog stvaranja. U sebi, još od svoje sažete verzije koju predstavlja njegovo prvobitno stanje, on sadrži u klici Boga i svet. Pronaći čoveka u toj prvobitnoj tački, to znači pronaći, u zgusnutom obliku, božansku neizmernost i kosmički totalitet. Kao što je govorio Paracelzus, sve izlazi iz čoveka i sve vodi čoveku. On je, po Herderovim rečima, „Središnja tačka kruga, kojoj kao da svi zraci teže“.

U umetnosti romantizma glavno mesto pripada tvorcu umetničkog dela koji iz centra, iz središta svoje imaginacije širi postojeći ili iznova stvara novi svet. Otuda, nije slučajno što sam na početku teksta umetnike ovog perioda uporedila sa renesansnim slikarem. Doduše, alter Deus odlike umetnika renesanse i umetnika romantizma znatno se razlikuju i na ovom mestu bilo bi dobro uporediti shvatanje čoveka prema Piku de la Mirandoli i prema nemačkom filozofu Johanu Gotlibu Fihteu. Na taj način, verujem, približićemo se shvatanja ovih (auto)portreta.

Ukoliko se napravi tek panoramski pregled autoportreta umetnika kroz već navedena doba, retko da ćemo uočiti predstave subjekta na bilo koji način slične sa umetnicima koji su ovde sebe predstavili (autoportreti Cognieta i Turnera) ili koje su drugi predstavili (portreti Fridriha, Puškina i Delakroaa). Umetnik sada svoju volju bezrezervno projektuje u spoljašnji svet, on je centar i žarište svetlosti imaginacije (setimo se Blejkovih crteža) i svi spoljašnji entiteti pasivni su u odnosu na njega. U subjektu je središte svih doživljaja. To se na osnovu ovih (auto)portreta i uočava, a naročito na osnovu prikaza poze i pogleda umetnika.

Piko de la Mirandola i Johan Gotlib Fihte imaju istu temu svoje filozofije – čoveka. No, načini na koji obojica poimaju njegovu ulogu i predstavu u svetu obrnuto je proporcionalna, njihova razmišljanja na suprotnim su krajevima kruga. Mirandolin odnos prema čoveku najbolje bi se dao opisati renesansnim izumom perspektive. Čovek posmatra svet u svojoj ravni. On ne predstavlja pojavni svet odozgo, već iz jedinog ugla koji je za njega adekvatan i prihvatljiv – u ravni sa sobom. Čovek je u centru kruga, u tački odakle najbolje može da posmatra svet i da sebe ravna i oblikuje prema tom svetu. Mikrokosmos uvek sebe ravna prema makrokosmosu. Pronaći u sebi ono što pripada kosmosu, u pojedinačnom uočiti i razviti opšte odlika je Mirandolinog (renesansnog) shvatanja čoveka.

Sa druge strane, Fihteovom subjektu dodeljeno je mesto u centru, ali ne da bi odatle svoje mogućnosti merio sa opštim i da bi sebe oblikovao u odnosu na makrokosmičku stvarnost, već da bi sebe istoj nametnuo. Fihte nedvosmisleno insistira samo na Ja koje svoju volju nameće spoljašnjim pojavama i koje isključivo ono formira. Po njemu, ne stvara kosmos čoveka prema vlastitom uzoru, već obrnuto, čovek prema svojoj meri oblikuje stvarnost i sve što je van njega, sve što je u domenu ne-ja. Kod Pika, čovekovo dostojanstvo sastoji se u asimilaciji sebe i sveta, a kod Fihtea u nametanju sebe svetu.

U ovoj razlici sadržan je sav problem romantičarskog pogleda na stvarnost. Jedino rešenje moguće je, možda, potražiti u filozofiji Fridriha Šelinga koji je smatrao da su suprotnosti između centra i periferije, pojedinca i spoljašnjeg sveta, subjekta i objekta nepremostive jer su, u suštini, iste prirode. Šeling poistovećuje suprotnosti. Čovek je u isto vreme i središte i krug i to bi mogla biti jedna od mogućnosti koju bi valjalo uzeti u razmatranje kada se govori o umetniku doba romantizma. Naime, Šelingova filozofska opcija ostavlja nam da periferiju kruga znanja proširimo, ili da bar to pokušamo, nekim narednim tekstom, podstaknutim nekim novim stihovima i platnima.

Citat: Žorž Pule, Metmorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.

Margerit Jursenar: „Kritička prezentacija Konstantina Kavafija“

Kavafi je jedan od najslavnijih pesnika moderne Grčke; on je takođe i jedan od najvećih, svakako najsuptilniji, možda najnoviji, pa ipak najpodojeniji neiscrpnim sokom prošlosti. Od grčkih roditelja, poreklom iz Carigrada, rođen je 1863. godine u Aleksandriji u Egiptu. Tu je on dugo vremena zauzimao mesto činovnika, potom i načelnika odalenja, u Ministarstvu za navodnjavanje; bio je i kurtije u aleksandrijskoj Berzi. Umro je u tom gradu 1933. Vrlo rano je prepoznao u sebi pesničku vokaciju, ali je iz stvaralaštva do svoje pedesete godine sačuvao tek mali broj pesama, među kojima samo nekoliko spadaju u remek-dela; čak i te stare tvorevine nose, uostalom, trag kasnijih ispravki. Kavafi je za života dozvolio cirkulisanje samo nekoliko retkih pesama koje su bile tu i tamo objavljivane po časopisima; njegova slava, postepeno rastući, hranila se letećim listovima škrto deljenim prijateljima ili učenicima; ta poezija koja na prvi pogled iznenađuje svojom ravnodušnošću, gotovo svojom bezličnošću, ostala je, dakle, u izvesnom smislu tajanstvena do kraja, podložna u svim svojim delovima ukrašavanju i retušima, koristeći se pesnikovim iskustvima sve do njegove smrti. I tek je on pred kraj manje-više otvoreno izrazio svoje najličnije čežnje i more, emocije i uspomene koje su oduvek, ali na neodređeniji i zamagljeniji način, inspirisale i hranile njegovo delo.

Spoljna biografija Konstantina Kavafija staje u nekoliko redova; njegovi stihovi nas više obaveštavaju o tome kakvo beše to življenje na izgled svedeno na rutinu kancelarija i kafana, ulice i sumnjive mehane, ograničeno u prostoru trasom, hiljadu puta pređenom, jednog te istog grada, zauzvrat izvanredno slobodno na planu vremena. Moglo bi se učiniti i više, pokušati da se iznova na svetlo prevede ono što je u pesnikovoj umetnosti upravo transkribovano u šifri, izvući iz te ili te poeme verodostojno, pa možda čak i autentično lično osećanje. Tako nam, kažu, Apolonije iz Tijane na Rodosu donosi odjek Kavafijeve srdžbe prema obilno i često deklamatorskom stvaralaštvu njegova savremenika Palamasa, ili da dva-tri prekrasna profila majke, spartanske ili vizantijske (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije; Ana Dalasin), izolovani ženski likovi u tom delu koje je, doista, strano ženi, možda nalaze inspiraciju u idealizovanoj uspomeni na sopstvenu majku koja je rano ostala udovica sa sedmoro dece. Opasnosti, delo očito autobiografskog karaktera, čuva trag kratkog trenutka  u kojem se mladić dvoumio , kao i toliki drugi, uzmeđu užitka i asketizma. Satrapija svedoči o gorčini čoveka prisiljenog, u cilju uspešnosti na materijalnom planu, da se odrekne svojih velikih ambicija spisatelja: Kavafi birokrata i biznismen verovatno je upoznao tuge te vrste. Vajar iz Tijane i Dućan navode na sanjarenja jer nagoveštavaju, pored dela prikazanog ili ponuđenog publici, skrivenije delo, namerno sročeno samo za sebe. Ne samo uz pomoć retkih erotskih odlomaka u kojima Kavafi govori u sopstveno ime (Siva slika; Vrlo daleko; Popodnevno sunceNa mostu brodice; Za susedniim stolom), već i onih drugih, znatno mnogobrojnijih, u kojima je ljubavnik naznačen bezličnim ON, mogao bi se, kad bi se htelo, za njega ustanoviti uobičajeni katalog jurcanja i susreta, užitaka i odlazaka. Najzad, njegovo gotovo manijačko insistiranje na zapisivanju godina (Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine; Portret mladog dvadesettrogodišnjeg čoveka; Amonu, umrlom u dvadeset i devetoj godiniKimon, Learkov sin, student u Kireni, star dvadeset i dve godine), dodatno malom broju retkih i ovlašnih opisa lica i tela, bilo bi dovoljno za utvrđivanje šta je za Kavafija predstavljao idealan tip i idealne godine voljenog bića. Ali takva upotreba poema u vidu biografskog detalja ide na štetu samog poetskog cilja: i najpronicljiviji pesnik često okleva da u obratnom smeru pređe onaj put što ga je vodio od manje-više konfuzne emocije, od manje-više kratkog incidenta, do preciznosti poeme i njene spokojne trajnosti. Razlog više da komentator upadne u rizik stranputice. Kavafi je rekao i ponavljao da njegovo delo ima svoj izvor u njegovom životu; ubuduće, njegov život u celini počiva u njegovom delu.

Navodi učenika i obožavalaca pružaju, u najboljem slučaju, poneku crticu, potez bojom; oni najzagriženiji malo vide, i slabo izveštavaju, ne u nedostatku pažnje ili zbog odsustva elokvencije, već zbog razloga koji valjda potiču iz same tajne života i same poezije. Pripitkujem grčke prijatelje koji su posećivali obolelog pesnika, na umoru, dok je boravio, već slavan, poslednji put u Atini, oko 1930; stanovao je, kažu, u osrednjem hotelu na trgu Omonija, u novom kvartu, bučnom poslovnom centru; taj čovek koji je smatran tako osamljenim izgledao je okružen privrženim prijateljima; rado je primao pohvale, zadovoljavajući se osmehom u slučaju onih najpreteranijih; u korigovanje rukopisa svojih mladih obožavalaca unosio je neku strogu blagonaklonost. Njegova anglomanija ih iznenadi; nalazili su da njihov Grk ima lak oksfordski akcenat. Kao štoto često biva, ti mladi ljudi su bili razočarani otkrićem da su književni ukusi tog velikana bili u kašnjenju u odnosu na njihove; to stvaralaštvo koje ih je oduševljavalo svojom jedinstvenošću, novinom, smelošću, izgleda da se nadahnjivalo, nekom nerazumljivom osmozom, delima koja su oni smatrali već zastarelim; Kavafiju se sviđao Anatol Frans a Žida uopšte nije voleo; osećao je više naklonosti prema Brauningu nego prema T. S. Eliotu; zaprepastio ih je citirajući MIsea. Raspitujem se o njegovom fizičkom izgledu: uveravaju me da je ličio na bilo kog gospodina, na levantinskog kurtjea. Portret koji ga pretstavlja negde oko njegove četrdesete, prikazuje lice teških očiju, senzualna i razborita usta; rezervisan izgled, zamišljen, gotovo tužan, više možda pripada rasi i miljeu nego čoveku. No, obratimo se Forsteru, divnom romanopiscu Passage to India, koji je neku godinu ranije pohodio Kavafija u Aleksandriji:

Aleksandrija našeg doba, utemeljena na pamuku, kojem su luk i jaja konkurencija, više uopšte ne može biti smatrana metropolom duha. Pa ipak, prolazeći njenim ulicama, prekrasan osećaj ponekad prožme njene žitelje. Oni začuju kako njihovo lično ime izgovara neki odlučan a ipak meditativan glas, glas koji kao da manje očekuje odgovor nego što želi dati počast principu individualnosti. Okrenu se, i primete grčkog džentlmena sa slamnatim šeširom na glavi, u stojećem položaju, potpuno nepokretnog, u položaju koji je neznatno iskošen u odnosu na ostatak univerzuma. Moguće je da on pristane na začetak rečenice, rečenice ogromne, komplikovane, pa ipak uravnotežene, pune zagrada koje se nikad ne zamrse i podrazumevanja koja doista i podrazumevaju, rečenice koja se upućuje logično u pravcu cilja koji se unapred nagađa, a čiji je kraj i pored svega briljantan, još više nepredviđen nego što se očekivalo. Ponekad, rečenica se završi na ulici, ponekad umre iznenadnom smrću, žrtva intezivnog saobraćaja; ponekad, konačno, nastavlja se do ulaska u kuću. Odnosi se na perfidne mahinacije cara Aleksija Komnina u 1096. godini, na cenu maslina i njen plasman na tržištu, sudbinu zajedničkih prijatelja, na Džordž Eliot, ili na dijalekte zabačenih pokrajina Male Azije. Ona se odmotava istovrsnim savršenstvom na grčkom, engleskom ili francuskom jeziku. I, uprkos njegovoj intelektualnoj izdašnosti i ljudskoj dubini, uprkos bistroumnoj dobroti njegovih rasuđivanja, čovek ipak oseća da i ta rečenica zauzima neznatno iskošen položaj u odnosu na ostatak univerzuma; to je rečenica pesnika…

Uporedimo sa ovim gotovo impertinentnim Forsterovim krokijem nekoliko jednostavnih linija Đuzepea Ungaretija kojima podseća, u zdravljaku Bulevara Ramleh, u Aleksandriji, za stolom mladih urednika časopisa Gramata, koji je među prvima istakao vrednosti njegova dela, na mudrog, odmerenog, ali i prijatnog Kavafija koji s vremena na vreme izgovara reči koje se ne zaboravljaju. Prihvatimo takođe i iskaz koji mi je nekad dala mlada žena koja kao dete eše upoznala pesnika u Aleksandriji u njegovoj staračkoj dobi. Devojčica se krila da bi kradomice posmatrala tog starog uljudnog i blagog gospodina koji je povremeno posećivao njene roditelje, i koji je u njoj budio u isti mah i strasnu znatiželju i delimičan strah što po izgledu „ni na koga nije ličio“, onako bled i sa vratom uvijenim u zavoje (Kavafi je koji mesec kasnije umro od raka grla), sa tamnom odećom i navukom, kad je verovao da je sam, da zamišljeno nešto sebi mrmolji. Konfuzno mrmljanje, reče mi mlada žena, jer bolesnik beše već gotovo izgubio glas, ali koje je utoliko više podsećalo na psalmodiju vrača. Ali dosta: prepustimo da ta fragmentarna svedočenja nadopune jedna druga, i ubuduće okrenimo uho samim pesmama, razgovetnom mrmljanju, upornom, nezaboravnom.

Ono što pre svega frapira jeste gotovo potpuno odsustvo bilo čega orijentalno pitoresknog, ili čak levantinskog. Da taj Grk iz Egipta nije ustupio nikakvo mesto arapskom ili muslimanskom svetu ne može iznenaditi nikoga ko se bar koliko-toliko razume u svet Bliskog istoka, njegovu jukstapoziciju rasa, njihovu razdvojenost više nego pomešanost. Kavafijev orijentalizam, onaj što večito visi iznad svake grčke misli, smešten je na drugom mestu. To što priroda, pejzaž u doslovnom smislu bivaju prećutani, prevashodno potiče iz njegovog ličnog senzibiliteta. Jedino pesma u kojoj je izričito reč o bačenom pogledu na velike prirodne predmete odaje nam tajnu te duše što je zaljubljeno zazidana u humanosti:

Da stanem ovde. Malo i ja da vidim prirodu,
sjajno plavetnilo jutarnjeg mora
i vedrog neba i žutu obalu; sve
divno, sasvim obasjano.

Da stanem ovde. Da se zavaravam kako to vidim
(spazio sam sve to doista čim sam zastao);
a ne i ovde ove svoje sanjarije,
svoja sećanja i slike uživanja.

Ne nazivajmo grčkom ili orijentalnom tu indiferentnost prema pejzažu. Valjalo bi odmah precizirati, definisati, razjasniti. Grčka poezija krcata je slikama prirode; čak i kod epigramatika kasnije epohe, koji su većinom živeli u onom „izrazito modernom“ svetu koji beše svet antičke Antiohije i Aleksandrije, neprestano srećemo senku platana ili vrelo vode. Orijentalni pesnici, pak, predaju se do opijenosti slastima česmi i bašta. U tom pogledu Kavafijeva škrtost je distinktivno svojstvo; posve su svojstveni njemu ti pogledi namerno ograničeni na ulice i predgrađa velegrada, i gotovo uvek na dekor, na pozornice ljubavi:

Soba beše bedna i vulgarna, skrivena iznad neugledne mehane. Sa prozora videla se uska i prljava ulica. Odozdo su se čuli glasovi nekolicine radnika koji su se kartali i zabavljali…

I baš tu, na bednom plebejskom krevetu, uživao sam u telu ljubavi, uživao sam u rumenim i pohotnim usnama opijenosti. Toliko rumenim i u takvoj opijenosti da sam čak i u ovom trenu dok ovo pišem, nakon toliko godina, u ovoj mojoj kući samotnjaka, opet od toga opijen.

Popularne kafane, zamračene ulice kad padne veće, kuće na lošem glasu koje posećuju mladi nepoznati i sumnjivi likovi, predstavljaju su samo u funkciji čovekove avanture, susreta i rastanka, i to je ono što daje tako čistu lepotu najsitnijoj skici otvorenog ili zatvorenog prostora. Kao i Aleksandriji moglo bi se, uostalom, raditi i o Pireju, Marseju, Alžiru, Barseloni, bilo kom velikom mediteranskom gradu. Ako po strani ostavimo boju neba, nećemo biti baš tako daleko ni od Utrilovog Pariza; izvesna soba podseća na Van Gogova prebivališta, na stolice od slame, žute potiše, suncem obasjane, i na gole zidove. Ali, neka posve grčka svetlost i dalje suptilno obasjava stvari: laki vazduh, vedrina dana, žega na ljudskoj koži, nerastvoriva so koja istovremeno štiti od potpunog rastvaranja i likove Satirikona, tog grčkog remek-dela na latinskom jeziku. I doista, aleksandrijska Kavafijeva manguparija često podseća na Petronija, nonšalantni realizam izvesne pesme zvane Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine, neodoljivo priziva u sećanje poteze Askilta i Enkolpa.

… Drugi mu donese nenadanu vest: zaradio je šezdeset funti u kockarnici…

I, puni snage i radosti, ushićeni, lepi za gledanje, oni se ne uputiše u pravcu njihovih poštovanja dostojnih porodica (koje, uostalom, za njih više neće ni da čuju), već prema jednoj veoma posebnoj kući na zlu glasu i koju su veoma dobro poznavali. Zatraže sobu i skupa pića, i opet piju…

Sumnjam da će se mnogima svideti ove neobične realističke skice poslednjeg kavafijevskog manira, gotovo ravne snagom svoje egzaktnosti. Pa ipak, ništa nije dostojnije interesa od ovih suvih i tankoćutnih pesama (Vitrina prodavca duvana; Klijent; U malom gradu bez veselja; Lepo i belo cveće koje pristaje njegovoj lepoti: odabiram namerno najbolje sročene delove da bih doskočila čitaočevoj dobroj volji), u kojima ne samo erotski element, ili pokatkad pitoreskni, već uz to i situacije i najizanđaliji dekori, oni najizveštačeniji, najdraži sentimentalnoj žalopojki ili popularnoj otrcanoj drndokalici, pročišćeni nekom vrstom čistog prozaizma, iznova pronalaze svoj pravi ton, svoje vrednosti, i, da tako kažem, svoju perpendikularnost:

… Ali sada više ne trebaju mi odela, ni svilene maramice, ni dvadeset funti, ni dvadeset para.

Sahranili su njegovog druga u nedelju u deset sati ujutru. Sahranili su ga u nedelju; ima tome već sedmica dana.

Okitio je njegov kovčeg siromaha lepim i belim cvećem koje pristaje njegovoj lepoti i njegovim dvadeset i dvema godinama.

Njegov poziv, neki posao u vezi s njegovim zarađivanjem hleba naterali su ga da se te večeri opet nađe u kafani koju su zajedno posećivali. Udarac noža u srce: odvratna kafana koju su zajedno posećivali.

Ali, govorila sam o dekoru: skretanjem koje je neizbežno uKavafija, njegovo spominjanje dovodi nas do strasti likova.

„Većina pesnika isključivo su pesnici. Uopšte ne i Palamas, on piše takođe i priče. A ja, ja sam istoričar-pesnik. Ja sam nesposoban da pišem romane, ili za pozorište, ali mi unutarnji glasovi govore da je posao istoričara u mom domašaju. Ali nema više vremena…“ Možda nikada nije imalo vremena: Kavafi odlučno prezire krupne perspektive, velike masovne pokrete u istoriji, on i ne pokušava da obujmi biće u njegovim iskustvenim dubinama, njegovim promenama i njegovom trajanju. On ne slika Cezara; on ne vaskrsava gomilu materije i strasti što beše Marko Antonije; on nam pokazuje jedan trenutak Cezarova života, meditira nad obrtom u Antonijevoj sudbini. Njegov istorijski metod srodan je Montenjevom: on iz Herodota, Polibija, Plutarha, mračnih hroničara Kasnog carstva ili Vizantije, izvlači primere, savete, ponekad i vrlo precizne zaljubljeničke nadražaje. On je esejista, često moralista, pogotovo humanista. On se ograničava, namerno ili ne, na brz presek i na jasno i golo svojstvo. Ali to usko omeđeno polje zrenja skoro je uvek striktne tačnosti; taj realista uopšte se ne opterećuje teorijama, starim ili modernim, odbacujući na taj način onu smešnu generalizaciju, onu čorbu prostih kontrasta i nezgrapnih školskih zajedničkih imenitelja zbog kojih se od istorije povraća tolikom broju zdravih umova. Taj egzaktni čovek raskida, na primer, sa dugom romantičnom tradicijom kada nam u Julijanu Apostati pokazuje mladog fanatika koji je, protiv svoje volje, obeležen hrišćanskim uticajem, izopačujući nesvesno helenizam koji pretenduje da štiti, i zbog svoje preterane strogosti izložen sprdnjama antiohijskih pagana:

„Nalazim da ste veoma indiferentni prema bogovima“, reče on namrgođena izraza. Indiferentni! Ma, čemu se on to nada? Mogao je on slobodno i reformisati sveštenstvo koliko mu volja; mogao je do mile volje pisati prvosvešteniku Galata i drugim prelatima istoga soja, deleći ohrabrenja i savete.. Njegovi prijatelji ne behu hrišćani, u redu… Pa ipak se oni nisu mogli poput njega (koji je primio pečat hrišćanskog vaspitanja) oduševljavati vom tom verskom reorganizacijom smešnom i u teoriji i u praksi… Sve u svemu, behu to Grci… Ništa odviše, Avguste.“

Mogu se umnožavati napomene u pojedinostima, posebno isticati činjenica da je homerska epoha Kavafiju dala inspiraciju samo za nekoliko velikih poema s početka stvaralaštva, kao što je tmurna Nelojalnost ili suptilna Itaka. Grčka V veka, tradicionalna Helada Atike, Peloponeza i ostrva, manje-više je odsutna iz tog aleksandrijskog stvaralaštva, ili joj se, u najboljem slučaju, pristupa preko releja interpretacije koja kasni šest do osam stoleća (Demarat; Mladići iz Sidona). Čini se da su izgnanstvo i smrt kralja Kleomena u Aleksandriji privukli njegovu pažnju o drami starenja Sparte (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije); Atina je spomenuta samo jednom, u vezi sa jednim od sofista carske ere (Herod Atik); rimski svet je viđen iz perspektive grčkog sveta. Pesnik se najradije veže za period antike koji je uglavnom poznat samo specijalistima, a to su ona dva-tri veka kosmopolitskog života koji su na grčkom Orijentu sledili Aleksandrovu smrt. Njegov humanizam nije i naš: mi od Rima, Renesanse, akademizma XVIII veka nasleđujemo junačku i klasičnu sliku o Grčkoj, helenizam belog mermera: naša grčka istorija za središte ima atinski Akropolj. Kavafijev humanitet ide preko Vizantije, preko niza Grčki koje su sve udaljenije od onoga što se nama čini zlatnim dobom rase, ali gde i dalje postoji živi kontinuitet. Ne zaboravimo, uostalom, da je iz nesporazuma aleksandrizam bio zadugo u nas smatran sinonimom dekadencije: pod vladavinom Aleksandrovih naslednika, u Aleksandriji i u Antiohiji stvorena je ta grčka vanzidinska civilizacija gde su došle da se stope i strane primese, gde je patriotizam kulture nadvladao patriotizam rase. „Grcima nazivamo, govorio je još i Isokrat, ne samo one koji su naše krvi, već i one koji su saobrazni našim običajima.“ Kavafi pripada svim svojim žilicama toj civilizaciji KOINH-a, narodskog jezika, onoj ogromnoj spoljnoj Grčkoj koja je više natala rasprostiranjem nego osvajanjem, strpljivo stvaranoj opet i iznova u toku stoleća, i čiji se uticaj još uvek zadržao na modernom Levantu brodovlasnika i trgovaca (9). Slika kompromisa, prožimanja, razmena, lik mladog istočnjaka, više zavedenog nego pobeđenog, patetikom prožima prekrasnu istorijsku priču kakva je Orofern:

Ovaj čije vidiš fino lice čistih crta na ovoj tetradrahmi, tu savršenu lepotu jonskog momka, taj je Orofern, sin Arijaratov…

Usud je biti Grk, ili hteti biti, i ovde nalazimo čitavu gamu reakcija duha naspram tog usuda, počev od ponosa (Epitaf Antioha, kralja Komagene) do ironije (Filhelen). Te kratke poeme nabijene poput palimpsesta, ali potekle iz samo dva-tri problema senzualnosti, politike ili umetnosti, i koje pohodi uvek jedan te isti tip lepote, neodređen, a ipak do krajnosti karakterizovan, poput onih likova vatrena pogleda s portreta iz Fajuma što gledaju pravo ispred sebe nekom vrstom tvrdoglave upornosti, još više su sjedinjene klimom nego što su razjedinjene vremenom. Za Francuza, uprkos razlikama koje se same po sebi podrazumevaju, ta toliko autentično levantska Kavafijeva klima nije lišena podsećanja na izvanredni grčko-sirijski Orijent koji je naslutio Rasin (kakvim samo čudom?): Orest, Hipolit, Ksifares, Antioh, sam Bajazit, već su nam učinili bliskom tu atmosferu rafinmana i vreline, taj komplikovani svet koji vuče korene još od dijadoha, ako ne i od Atrida, i koji se ne završava sa Osmanlijama. To što nam Kavafi priča o jonskom momku pre hrišćanske ere, „obučenom u svilenu tkaninu i okićenom tirkizom“, ili o mladom vagabundu u kanel-odelu iz Dana 1908, mi tu opet nalazimo isti akcenat, istu patetiku jedva primetnu, istu rezervisanost, htedoh reći istu misteriju. I sladostrasnici imaju svoj smisao za večnost.

Grupišimo po ciklusima istorijske pesme smeštene kao i ostale, u Kavafijevoj zbirci, samo po redu stvaranja. Na taj način ćemo videti kako se jasno izdavaju njegove preferencije, njegova odbijanja, odnosno njegove praznine. Ciklus Ptolemaji-Seleukidi, koji bi se isto tako mogao nazvati i Pad helenističkih monarhija – Pobeda Rima, najduži, pošto podrazumeva makar dva tuceta pesama, najkrcatiji patetikom i ironijom, četri osvrta na običaje u ciklusu Helenizirani Jevreji; sedam pesama lepog aleksandrijskog ciklusa Cezar – Cezarion – Antonije; dva dela Sofisti – Pesnici – Antički univerziteti, koji za Kavafija predstavljaju Umetnost pisanja; dva o Neronu, jedan još uvek okićen suvišnim ukrasima kojih se Kavafi kasnije odrekao, drugi, među najfinijim i najsnažnijim; nekih dvadesetak pesama iz ciklusa Pagani-Hrišćani, namenjenih, reklo bi se, sklapanju pazara iz banalnog konteksta između hrišćanske krutosti i antičke opuštenosti, pokazivanju života koji teče i dalje preko svih formula; dva dela posvećena Apoloniju iz Tijane, sedam pesama o Julijanu Apostati, odnosno protiv njega; sedam pesama iz ciklusa Pravoslavlje – Vizantijske hronike, gde se zbrda-zdole nalaze pohvale pravoslavnim obredima (U crkvi), jedna erotska natuknica (Imenos), zabeleške o lektiri kao što je prekrasna Staklarija, puna nežnog pijeteta prema prošlosti rase, ali gde se nalazi i Emilijan Monae, jedan od najčistijih krikova ili spevova. Aleksandrizmu se iznova pridružuje velikim delom i ciklus Boljke – Mrtvaci – Sahrane, koji se preklapa i sa drugima. Ta grupa, koja se sastoji od nekih najslavnijih Kavafijevih ostvarenja (Za vreme meseca Atira; Mires, Aleksandrija, 340. godine posle Isusa Hrista, te moderna i posve pikareskna poema Lepo i belo cveće, koja se, što je jako zanimljivo, približava toj istoj žili), sadrži takođe i nekoliko sasvim knjiških ostvarenja, prilično mlake ljupkosti, ulazeći manje-više u tradicionalni žanr erotske elegije ili fiktivnog pogrebnog epigrama. Kad se sve odvagne, Kimon, Learhov sin; Klitosova bolest; Lanesov grob, pružaju Kavafiju muške ekvivalente Mladih Tarentinki i Klitija onog drugog pesnika, polugrčkog porekla, kakav beše Andre Šenije.

To posve površno klasiranje istorijskih pesama zamenimo, ako je moguće, dubljim zahvatima. Sudbinske poeme, u kojima se nesreća sručuje na čoveka spolja, proizvod neobjašnjenih sila koje kao da osećaju svesno zadovoljstvo što nas dovode u greške, a to je približno i antičko gledište odnosa ljudskog bića sa fatalnošću, uz ogromnu masu uzroka i posledica nepredvidivih za naše računice, indiferentnih prema našim molitvama i našem rabotanju. Kavafi, kojeg je taj problem usuda progonio veoma rano, nagomilao je recepte neverice, prihvatanja, obazrive smelosti: Molitva; Rok odobren Neronu, Prekid, Na putu u Sinopu, Martovske ide, a posebno Nelojalnost, opora konstatacija onoga što se čoveku čini nerazumljivom perfidijom njegova boga ili njegovih bogova:

Na svadbenom banketu Tetide i Peleja, Apolon je ustao da čestita mladencima. On ih proglasi blaženima, zbog sina koji će se roditi iz njihova braka. Nikada, reče, bolest neće moći da ga pogodi, život će mu biti dug… I dok je Ahil rastao, predmet divljenja vascele Tesalije, Tetida je čuvala u sećanju obećanje boga… Ali jednoga dana dođoše starci, nosioci vesti, i najaviše Ahilovu smrt pred Trojom. I Tetida pocepa svoju purpurnu odeću i potrga, pogazi svoje narukvice i prstenje… Gde beše on, taj bog-pesnik, koji je onako lepo govorio na svadbi? Gde beše on, taj bog prorok, dok su ubijali Ahila u cvetu mladosti? I starci joj odgovoriše da i sam Apolon beše sišao pred Troju, i da je, pridruživši se Trojancima, on ubio Ahila.

Tragikomičnost dominira u karakternim pesmama, kružnicama savršenim poput Engrovog crteža, preciznim kopijama slabosti, ludila, krivina životnog, frivolnog, pa čak i ljupkog čovečanstva, plodonosnog u receptima za male stvari, skoro uvek nemoćnog za velike, nošenog nedaćama u pravcu ekstremnih rešenja, bedom ili indolencijom prema osrednjim ili niskim rešenjima, pa ipak uopšte ne lišenog lepršave mudrosti: Učenik slavnog filozofa, Milost Aleksandra Balasa, Na bogovima beše samo da to srede. Pogled bez iluzija, ali ne i sa žaljenjem, i koji je teško tretirati kao gorak, pa ipak su gorčina i jarost ono što zatičemo ispod neprimetnog nagoveštaja osmeha. Uzmimo, na primer, pesmu Na bogovima beše samo to da srede:

Sada sam ja gotovo siromašak i bez sredstava za život. Antiohija, taj prokleti grad, proždrala je svu moju budućnost. Ah, prokletinjo od grada, i taj tvoj život skupi!

Ali ja sam mlad i savršeno zdrav. Izvrsno se služim grčkim… Imam i vojnu naobrazbu… Dakle, smatram sebe potpuno sposobnim da služim Siriji, svojoj voljenoj domovini…

…Najpre ću se obratiti Zabini. Pa ako me taj glupan ne prihvati, otići ću kod njegovog suparnika Griposa. A ako me ni taj tikvan ne zaposli, idem pravo kod Hirkana.

Što se tiče moje savesti, potpuno je mirana u pogledu njihove vrednosti: va trojica su podjednako štetni za Siriju.

Ali, šta ja tu mogu? Ja sam samo bednik koji nastoji da se izvuče iz bede… Na svemogućim bogovima je bilo samo da se pobrinu da stvore i četvrtoga, poštena čoveka. I ja bih s radošću bio kod njega otišao.

Karakterna pesma skoro uvek se brka sa političkom pesmom: Kavafi u službu ptolomejskih ili vizantijskih intriga unosi onu upornost šahiste, onaj strasni interes za lepu umetnost javnog življenja, ili koja ima takve pretenzije, koji uopšte ne nedostaju nijednom Grku. Čak i više od toga :poput mnogih svojih zemljaka, čini se da je Kavafi bio gorko osetljiv na spektakl perfidije, nereda, beskorisnog junačenja, hvastanja ili podle inertnosti koja često karakteriše grčku istoriju (ipak uopšte ne više od bilo koje druge istorije, stare ili moderne): odsustvo njegovog pridikovanja, njegovo preziranje senzacionalnog i naduvanog pružaju tim temama koje su olinjali toliki deklamatori vapijuću aktuelnost. Teško nam je verovati da te pesme o uniženju i porazu nisu bile inspirisane događajima iz naše epohe, umesto što su pisane pre trideset godina na teme stare dvadeset vekova. Ni spretni oportunista, ni kratkovidi patriota koji svoju zemlju žrtvuje za račun svog osvetoljubivog besa, niti avanturista koji otvoreno izvlači korist iz nevolja trenutka nisu žestoko prokazani: oni su egzaktno suđeni. Oni i dalje pripadaju, ali na njihovom nivou, koji je veoma nizak, toj civilizaciji čijem rušenju doprinose, i kojoj duguju ostatak elegancije koja krasi njihov egoizam ili kukavičluk. Isto tako, ni heroji ovde više nisu okruženi nikakvim aplauzom koji bi zasmetao duhu spektakla njihove sigurnosti: simbolični termopilski vojnici ili Kratesikleja, majka velikog srca, idu spokojno „ka svom udelu“. Dovoljno je ubeđenje jedva nešto izraženije, patetika jedva nešto naglašenija u govoru monologa, pa da cinizam pesme Na bogovima beše samo da to srede postane junačka tuga Demetrija Sotera, na temelju indignacije i prezira:

Zamišljao je da može praviti krupne stvari, izbrisati nepoverenje što nad njegovom domovinom visi od Magnesijske bitke. Ubeđivao je sebe da će Sirija opet postati jaka zemlja, sa svojim vojskama, flotama, jakim citadelama, svojim bogatstvima.

Bolelo ga je, srce mu se kidalo dok je pomalo osećao u Rimu, u razgovoru s prijateljima, mladićima iz uglednih kuća, u pažnji i kurtoaznim obzirima koje su ukazivali njemu, sinu kralja Seleuka Filopatora, skriveni prezir prema palim helenističkim dinastijama, nesposobnim za krupna dela, nemoćnim da vladaju narodima. Ostajući sam, hvatao ga je bes, zaklinjao se da će demantovati uverenja tih ljudi… On će se boriti, on će preduzeti potrebno, on će opet podići svoju zemlju…

Ah, kad bi samo dospeo do Sirije! Napustio ju je tako mlad da se jedva i priseća lika domovine. Ali, on se tamo vraća uvek u mislima kao nekoj svetinji kojoj se prilazi samo na kolenima, kao liku lepe zemlje, viziji grčkih gradova i luka.

Ali sada očajanje i tuga! … Drugovi u Rimu bili su u pravu: one ne behu stvorene da traju, te dinastije potekle iz makedonskog osvajanja.

Nije važno: on se trudio, borio se, i u svom crnom razoračaranju s ponosom čuva još samo jednu stvar, a to je da i usred užasnih nedaća on još uvek ispoljava istu neukrotivu hrabrost.

Ostalo, behu to iluzije, nepotrebni napori. Sirija, reklo bi se čak da to više i nije njegova otadžbina. To je samo zemlja Heraklida i Balasta.

U izvesnom smislu, političke poeme su uz to i sudbinske pesme: ovoga puta se radi o sudbini koju je čovek stvarao. Od teofrastovske tehnike Karaktera, za koju su prvenstveno od značaja kvaliteti i nedostaci pojedinca, mi tako postepeno prelazimo na ona čudesnija ostvarenja u kojima igra podvala, bojazni, i kalkulacija politike poprima suvu jasnoću očišćenja. Emocija je odatle izbačena; ironija, ukoliko je ima, okrenuta cilju uz vrhunsku brigu, ubija a da se rana i ne oseti. Alegorijski i gotovo preslavni tekst Čekajući varvare služi kao demonstracija putem apsurda politike najgoreg; U 31. pre Hrista; Aleksandar Janaj i Aleksandra; U velikoj grčkoj koloniji; U jednom gradu Male Azije rezimiraju u uličnoj sceni ili brbljanju birokrata nepromenljivu komediju Države; pesme poput Nezadovoljstva Seleukida ili Aleksandrijkih ambasadora postavljaju politički realizam na plan čiste poezije, što je redak uspeh, kakav je i onaj sa Rasinovim istorijskim dramama. Njihova lepota sastoji se u potpunom odsustvu neodređenosti i greške:

Vekovima već u Delfima ne behu viđeni tako bogati žrtveni darovi kao što su darovi dvojice Ptolemaja, dvojice kraljeva, dvojice braće suparnika. Ali su sveštenici koji su ih primili nespokojni. Biće im potrebno svo njihovo iskustvo za pronicljivo sastavljanje proročanstva koje se od njih traži. Kojeg je od dvojice braće isplatnije ostaviti nezadovoljnim? Sveštenici zasedaju tajno noću, i raspravljaju o porodičnim stvarima Lagida.

Ali ponovo se pojavljuju poslanici. Oni se vraćaju u Aleksandriju, kažu: opraštaju se, i više ne traže nikakvo proročanstvo. Sveštenici se raduju; zadržaće, uostalom, divne žrtvene darove. Ali su veoma zbunjeni, ne shvatajući odakle sad ta iznenadna indiferentnost. Jer oni ne znaju da su juče važne vesti stigle poslanicima. Proročanstvo je izrečeno u Rimu. Podela je tamo obavljena.

Ostavljajući po strani istorijske pesme erotske inspiracije, prebliske ličnim poemama, i koje valja izučavati zajedno sa njima, konačno stižem do onih krasnih tvorevima polugnomskih, polulirskih, koje bih rado nazvala pesmama pasionirane refleksije. Pojmovi politike, karaktera i sudbine ovde kao da se stapaju u širi i lepršaviji koncept kobi, u isti mah spoljnje i unutarnje nužde, vezane za implicitno božansku slobodu. Takav je Teodot sličan Mantenjinom crtežu, ili poema zvana Bogovi napuštaju Antonija, puna misteriozne muzike smene bogova zaštitinika koji uoči bitke napuštaju svog dojučerašnjeg ljubimca, fanfara izašla iz Plutarha koja je takođe prošla i kroz Šekspira:

Kad budeš čuo, u ponoćni sat, nevidljivu četu kako prolazi uz divnu muziku i glasove, ne oplakuj uzalud svoju Fortunu koja te najzad napušta, tvoja propala dela, tvoje planove koji se listom pokazaše iluzornim. Poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman, pozdravi Aleksandriju koja odlazi. I pogotovu ne pravi ovu grešku: ne reci da te tvoj sluh prevario ili da to ne beše do san. Prezri tu ispraznu nadu… Prikamkni se prozoru odlučnim korakom poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman; to ti sebi duguješ, jer si bio smatran dostojnim takvog grada… Uzbuđen, ali ne prepuštajući se molitvama i preklinjanjima kukavica, dopusti sebi poslednji užitak slušanja zvuka divnih instrumenata božanstvene trupe, pa pozdravu Aleksandriju koju gubiš.

Aleksandrija… Aleksandrija… U pesmi koju smo upravo pročitali Antonije kao da ne posmatra udaljavanje svojih zaštitničkih bogova kao u Plutarha, već grada koji je možda više voleo Kleopatru. Za Kavafija, u svakom slučaju, Aleksandrija je voljeno biće. Strasna ljubav Parižanina prema Parizu, zanetog njegovim bulevarima kao i sećanjima na njegov Luvr, za nas bi možda bila najpribližnijim ekvivalentom takve vrste strasti. No, postoji tu i razlika: uprkos pretrpljenim promenama, besnom poletu rušenja i potrebi za obnovom, Pariz je iz svoje istorije sačuvao veoma uočljiva svedočanstva: Aleksandrija je, pak, od svog davnog sjaja zadržala samo ime i mesto. Kavafi je možda imao sreću zbog slučaja koji je učinio da bude rođen u gradu lišenom do te mere ugleda i melanholije ruševina. U njega, prošlost iznova živi u novom stanju, izazvana van tekstova bez ijednog od onih lepih posrednika koji su nas barokno slikarstvo i romantičarska poezija navikli da stavljamo između antike i nas. Sama činjenica da se prelom nastao islamizmom pojavio u Aleksandriji osam vekova pre nego u Vizantiji ili u Atini nagoni ga da se opet direktno poveže sa starijim helenističkim svetom, bogatijim po kulturi, koji je prethodio pravoslavnom Srednjem veku, štiti ga samim tim i od vizantijskog pečata koji često preterano obeležava neogrčku misao. Aleksandrija u najkosmopolitskijem smislu, ali isto tako i u najprovincijalnijem značenju te loše shvaćene reči. On je strasno voleo taj veliki grad gužve i buke, bogat i siromašan, suviše zaokupljen svojim poslovima i zadovoljstvima da bi mogao misliti i na svoju prošlost pretvorenu u prah i pepeo. Taj je buržuj uživao u njenim slastima, u tom gradu je upoznao svoje pobede i poraze, prkosio opasnostima. Izišao je na balkon da se razonodi „gledanjem pomalo u uličnu vrevu i u dućane“; samim življenjem u njemu, on mu je „udahnuo smisao“. Tu je on, na svoj način, živeo svoj neponovljivi život. To on samoga sebe opominje kroz Marka Antonija.

Pristupimo sada domenu striktno ličnih pesama; još tačnije, oblasti ljubavnog pesništva. I usput zažalimo što je formula „erotske pesme“ na francuskom jeziku poprimila neprijatno značenje; očišćena od svog najgoreg svojstva, ali uopšte ne i ogoljena od uobičajenog značenja, ona egzaktno definiše te pesme koje su u isto vreme i toliko natopljene putenim iskustvima i tako daleko od prekomerenosti ljubavnog lirizma. Neverovatna kontrola izraza koju Kavafi u tim ostvarenjima skoro uvek pokazuje (10) potiče možda, delimično, i iz njihove isključivo homoseksualne inspiracije, iz činjenice što pesnik, rođen kao hrišćanin i čovek XIX veka, u njima tretira o osećanjima i ponašanjima koja su zabranjena ili prokazana. Njegovo odlučno korišćenje zamenica JA, spojeno sa gramatičkim preciznostima koje ne ostavljaju nikakvu sumnju o polu voljene osobe, prilično je retko u njegovom delu, i to tek počev od 1917. godine, to jest ipak pre trenutka u kojem će njegova smeonost izraza postati relativno uobičajena u zapadnoj poeziji i prozi. U preostalim tvorevinama radi se o istorijskim pesmama, gnomskim ili bezličnim ostvarenjima koja za nas kompletiraju (a za njega nadomeštaju) lična priznanja koja su ređa i skoro uvek skrivenija. No, interesantnost tih polućutanja bila bi neznatna kad ne bi na kraju davala tim namerno specijalizovanim pesmama ni sama ne znam kakvu apstraktnost koja uzdiže njihovu lepotu i koja, kao što se desilo sa Rubaijama Omera Hajjama koje je preveo Ficdžerald ili sa Šekspirovim Sonetima, još više ih čini pesmama o ljubavi nego pesmama o voljenoj osobi. To je do te mere tako da ostvarenja poput onih s naslovom Popodnevno sunce ili Na mostu brodice, u kojima ljubavnik-pesnik govori u sopstveno ime, izgledaju okaljana slabošću, ili, da budem još jasnija, neukusom, kad se uporede sa onim čistim i jasnim delima u kojima se prisustvo autora smeštenog u pozadini u odnosu na svoje delo u najboljem slučaju otkriva preko njegove senke. Ono JA može buknuti iz nepromišljenog poriva, ali upotreba zamenice ON podrazumeva unapred period razmišljanja koji sužava udeo površnosti i umanjuje rizik preterivanja ili greške. S druge strane, to JA kod izvesnih mudro urakljenih priznanja, u Vrlo daleko, na primer, na kraju poprima kod Kavafija izvestan smisao koji je isto toliko nag, isto tako izdvojen kao i ON bezličnih pesama, i kao neka vrsta prekrasne ekstrateritorijalnosti.

Hteo bih prizvati to sećanje: ali, eto, gotovo ništa više ne ostaje od njega; izbrisano je. Jer ono počiva veoma daleko, u daljini mojih prvih mladićkih godina.

Jedna koža, koja se činila kao da je od jasmina… Avgust, to veče… Beše li to avgust? Jedva se sećam očiju. Behu plave, mislim. Ah, da, plave poput safira.

Esej o ljubavnoj Kafavijevoj poeziji činio bi deo grčkih presedana, Antologija pogotovu, među kojima je njegovo delo ipak najskorija karika, i ta vrsta erotskog izraza koji je dominirao u Evropi s početka XX veka: one su, uostalom, mnogo značajnije od samih presedana. Grčka poezija, ma koliko njen izraz bio intelektualizovan, uvek je neposredna: uzvik, uzdah, senzualna ejakulacija, spontana afirmacija što se rađa na usnama čoveka u prisustvu voljene osobe. Ona retko meša patetiku s jedne strane, realističku elaboraciju sa druge, sa svojim gotovo čistim lirizmom ili bestidom. Kalimah ne bi ni sanjao da opisuje ruke zamrljane rđom ili uljem mladog trgovca iz Dana 1909, 1910, 1911. Straton bi u tome, u najboljem slučaju, video samo ljubavni nadražaj. Oni iz toga sigurno ne bi izvukli tu kratku i nabijenu meditaciju o bedi i habanju, gde putenu želji prati gluva samilost. Uz to, osećaj moralne teskobe, strogost ili licemerje običaja nisu pritiskivali te antičke pesnike koliko tog čoveka našeg doba, ili, bolje reći (jer problem je kompleksan, i za samu antiku se predstavljao različito od zemlje do zemlje, od stoleća do stoleća), nisu pritiskivali na isti način i pogotovo ne istom težinom; oni nisu bili u obavezi da prevazilaze neumitnu početnu fazu borbe protiv sebe:

Veoma često, on se zaklinje da će izmeniti svoj život. Ali kad noć padne sa svojim dražima i obećanjima, ali kad noć padne sa svojom silinom, od plama tela koje hoće i koje traži, zbunjen, on se baca prema istom fatalnom užitku.

Bilo kakvo poimanje greha jasno je strano Kavafijevom delu; naprotiv, i to jedino na društvenom planu, očito je da je rizik skandala i blamaže bio od značaja za njega, da ga je on, u izvesnom smislu, progonio. Na prvi pogled, doduše, svaki trag zebnje kao da je bio dosta brzo eliminisan iz tog mudrog stvaralaštva: stoga je to što je zebnja, u seksualnoj materiji, skoro uvek fenomen mladosti; ona ili uništava biće, ili se postepeno smanjuje sticanjem iskustva, celovitijim poznavanjem sveta, i jednostavno navikom. Kavafijeva poezija je poezija starca čija je staloženost imala vremena za sazrevanje. Ali sama sporost njenog razvoja potvrđuje da ta ravnoteža nije bila lako postignuta: o tome svedoče takođe i igra prećutkivanja i književnih zaklona o kojoj je prethodno bilo reči, i neobična mešavina strogosti i neumerenosti u okviru  samog stila, a pogotovo skrivena gorčina koja prožima izvesna ostvarenja. Pesme U svojoj dvadeset petoj godini, Na ulici, Dani 1896, Mladi pisac, star dvadeset i četri godine liče na te zabeleške koje pokazuju, na terenu koji je ostao na suvom, visinu do koje su nekad dopirali valovi. U Njihovom poreklu, sram i strah, koji su neodvojivi od bilo kakvog potajnog iskustva, daju pesmi lepotu gravire crtane uz pomoć najnagrižljivije od kiselin:

Njihov zabranjeni užitak je obavljen. Ustali su iz kreveta žurno, bez reči. Izlaze krišom iz kuće, i, pošto koračaju donekle uznemireni ulicom, izgledaju kao da se plaše da će nešto na njima odati kakvoj su se vrsti ljubavi upravo bili predali.

Ali, koliko samo umetnik time dobije! Sutra, prekosutra, ili za tolike i tolike godine, on će pisati snažne pesme čiji je koren u tome.

Poput svakog razboritog čoveka, i Kavafi se menjao, ne samo u pogledu nivoa prihvatanja sopstvenih ponašanja, već isto tako i u svom moralnom sudu o njihovoj legitimnosti, te njegov rečnik čuva tragove pređenih oklevanja. On je izgleda pošao od onoga štp bismo rado nazvali romantičnim gledištem o homoseksualnosti, od ideje o anormalnom iskustvu, bolesnom, koje izlazi iz okvira uobičajenog i dozvoljenog, ali samim tim i o iskustvu koje nagrađuje užicima i tajnim spoznajama, što je prerogativ dosta vatrenih ili dovoljno slobodnih priroda da bi se bacile u avanturu izvan dozvoljenog i poznatog (Imenos, U staroj knjizi). Iz tog stava koji je upravo i uslovljen društvenom represijom, on je prešao na klasičnije gledanje na problem, ako se tako sme reći, i manje konvencijalno. Pojmovi sreće, ispunjenosti, valjanosti užitka počinju da nadvladavaju; na kraju je stigao dotle da od svoje senzualnosti napravi glavni stožer svoga stvaralaštva (Klijent, U gradiću bez radosti, Pristup, Retka privilegija, Došao je da čita). Neke od pesama dosta kasnog datuma čak su i spokojno libertinske, a da se, uostalom, ne može biti na jasnom da li umetnik time stiže do potpunog oslobođenja, i, da tako kažem, do komedije sopstvene drame, ili se prosto radi o progresivnom slabljenju starčevog kontrolisanja. Bilo jedno ili drugo, Kavafijevo evoluiranje, čak i u erotskom pogledu, jasno se razlikuje od evoluiranja zapadnih pisaca njegovog vremena za koje bi se verovalo pre svih drugih da bi mogli biti sa njim uporedivi. Njegovo vrsno odsustvo obmane sprečava ga da se samozadovoljno upušta, kao što je to činio Prust, u grotesknu ili lažnu sliku spostvenih sklonosti, da traži neku vrstu sramotnog alibija u karikaturi ili romanesknog alibija u transvestizmu. S druge strane, Židov element revandikacije, potreba da se smesta lično iskustvo stavi u službu racionalne reforme ili društvenog napretka(ili onoga što se nada da je to) nespojiv je sa njegovom suvom rezignacijom koja svet uzima takav kakav je i običaje takve kakvi su. Stoga, bez puno brige da li će biti porican ili će imati sledbenike, taj se ostareli Grk pridružuje otvoreno antičkom hedonizmu. To čvrsto i u isti mah olako gledanje na užitak, bez obmane, bez retorike, pa i bez traga onog interpretativnog delirijuma na koji nas je navikla postfrojdovska epoha, na kraju vodi ka nekoj vrsti čistog i jednostavnog govora o senzualnoj slobodi, ma kakav bio njen oblik:

Radost i miris mog života, oni trenuci u kojima sam našao užitak, onakav kakav sam i tražio. Radost i miris mog života: ono udaljavanje od svih rutinskih ljubavi, od svih rutinskih zadovoljstava.

Erotske pesme, gnomske pesme na temu erotizma, kao što vidimo, pre nego ljubavne pesme. Na prvi pogled, može se čak pitati da li ljubav prema nekom posebnom biću uopšte i postoji u ovom stvaralaštvu: ili ju je Kavafi malo iskusio, ili je o njoj diskretno ćutao. Pa ipak, kad se pogleda izbliza, gotovo ništa ne nedostaje: susret i rastanak, neutoljena ili zadovoljena žudnja, nežnost ili zasićenost, nije li to ono što ostane od svakog ljubavnog života kad pređe u okrilje uspomena? Nije manje tačno da čistota pogleda, odbijanje da se bilo šta naduva, odnosno mudrost, ali ne manje možda i razlike u uslovima života i u godinama, a verovatnost i potkupljivost određenih iskustava, doprinose ovde da se ljubavniku pripiše neka vrsta retrospektivne ravnodušnosti u toku najvatrenije među jurnjavama ili telesnim užicima. Otuda je to bez sumnje i stoga što lagana kristalizacija pesme kod Kavafija teži teži da ga beskrajno udalji od neposrednog šoka, da prisutnost pronađe samo u obliku sećanja, na udaljenosti gde glas, da tako kažem, više i nema značaja, samo u tom delu u kojem se JA i ON nadmeću za prvo mesto, i gde je TI neobično odsutno. Mi smo ovde na suprotnoj strani plamenog žara, poleta, u oblasti najegocentričnije koncentracije i najškrtije štednje. Tako da gest pesnika i ljubavnika dok barata svojim uspomenama nije toliko različit od gesta kolekcionara dragocenih ili krhkih predmeta, školjki ili dragog kamenja, ili pak od ljubitelja medalja dok se nadnosi nad kakvim čistim profilima uz koje se nazire kakav broj ili datum, ti brojevi i datumi prema kojima Kavafijeva umetnost pokazuje gotovo sujevernu naklonost. Voljeni predmeti.

Telo, seti se… Ta sklonost za životom koji se nosi u obliku sećanja odgovara kod Kavafija poluizraženoj mistici. I, bez sumnje, problem sećanja beše, da tako kažem, „u vazduhu“ u toku prve četvrtine XX veka; najbolji umovi, na sve četri strane Evrope, napinju se da umnože njegove jednačine. Prust, i Pirandelo, i Rilke (onaj Devinskih elegija, a još i više Maltea Lauridsa Brigea: „Da bi se pisale dobre pesme moraju se imati uspomene… Moraju se zaboraviti… I mora se imati veliko strpljenje čekanja da se one vrate“), pa i sam Žid, koji u Imoralisti primenjuje krajnje rešenje trenutka i zaborava.  Takvim podsvesnim ili kvintesencijalnim sećanjima, željenim ili nehotičnim, taj Grk suprotstavlja jedno drugo, proisteklo, čini se, iz mitologija njegove zemlje, Sećanje-Sliku, Sećanje-Ideju, gotovo parmenidsko, nepomerivo središte njegovog sveta putenoti. Uzeto s tog gledišta, može se reći da su sve Kavafijeve pesme istorijske poeme, te se emocija koja opet stvara mlado lice ugledano na uličnom ćošku ni po čemu ne razlikuje od one koja priziva Cezariona izvan niza napisa iz vremena Ptolomeja:

Ah, evo te, s tim tvojim nejasnim čarom! U istoriji jedva nekoliko reči posvećuju tebi, pa te tako moj duh može slobodnije ponovo stvarati. Učinio sam te osetljivim i lepim. Umetnost moja daje tvome licu dirljiv šarm sna. Moja mašta te je tako dobro opet stvorila da sam neko veče, kad se ugasila lampa (učinio sam namerno da se ugasi), poverovao da te vidim kako ulaziš u moju sobu, bled i umoran, savršen u svome bolu, onakav kakav si morao biti u osvojenoj Aleksandriji,još uvek u čekanju da se perfidni smiluju na tebe, oni koji su mumlali: „Dosta cezara!“

Uporedimo sada s tim Klepoatrinim sinom jednu manje slavnu mladost, bilo kog prolaznika modernih večeri Aleksandrije:

Posmatrajući opal sivkastih preliva, setih se lepih sivih očiju koje sam upoznao pre dvadesetak godina.

Voleli smo se mesec dana. Onda je on otputovao. U Smirnu, mislim, gde je imao neki posao, i više se nismo videli.

Valjda su već izgubile svoj sjaj (ako još i živi) te sive oči. Lepo lice je poružnelo.

Pamćenje, predstavi mi ih ove večeri onakvima kakve su nekad bile. Uspomeno, iz te ljubavi, donesi mi ove večeri najveći broj sećanja.

Ako moderni pesnik u koštacu sa prošlošću (sopstvenom ili istorijskom) skoro uvek na kraju stigne do odbacivanja ili potpune negacije sećanja, to je otuda što se on nadnosi nad heraklitovsku sliku o vremenu, predstavu o reci koja izjeda sopstvene obale, potapajući u isti mah i posmatrača i posmatarni objekt. Prust se rvao sa tom slikom kroz celo Izgubljeno vreme; delimično se iz nje izvukao tek stigavši na platonske obale Ponovo pronađenog vremena. Kavafijevsko vreme više pripada vremenu-prostoru eleatske filozofije, „strele koja leti i koja ne leti“, međusobno jednakih segmenata, tvrdih i čvrstih, ali deljivih u beskonačnost, nepokretnih tačaka što sačinjavaju liniju koja nam se čini u kretanju. Svaki istekli trenutak sigurniji je, određeniji, pristupačniji kontemplaciji pesnika, pa čak i njegovom uživanju, nego nestabilna sadašnjost koja je uvek na rubu da još bude budućnost ili već prošlost. On je fiksiran, što sadašnjost nije. Viđen pod tim uglom, pokušaj pesnika da dokuči prošlost nje više smešten u domenu apsurdnog, mada se još uvek nalazi na granicama nemogućeg. U delu Prema receptima starih grčko-sirijskih maga neostvarivi prohtev sećanja prečišćava ostatak olake sentimentalnosti:

Kakav magični ljubavni napitak, pitaše se ljubitelj perfekcije, kakve bi trave pretakane po receptima starih grčko-sirijskih snaga mogle da mi vrate moje dvadeset i tri godine za jedan dan ili barem za nekoliko sati (ako snaga ne bi dalje izdržala), mogle da mi vrate moga prijatelja u njegovoj dvadeset i drugoj godini, njegovu lepotu, njegovu ljubav?

Ali, kakve bi trave pretakane po receptima starih grčko-sirijskih maga, vraćajući vreme unazad, mogle da nam vrate isto tako i onaj isti sobičak?

Ova pesma je jedina u kojoj Kavafi zapisuje delimičan poraz sećanja, koji delom potiče iz nepovratljivosti vremena, delom iz izvanredne kompleksnosti prirode stvari. Obično ne traži on toliko vaskrsnuće prošlosti koliko njenu sliku, Ideju, možda Suštinu. Njegov ga senzualitet vodi ka mističnom filtriranju stvarnosti, kao što bi to drugde učinila spiritualnost. Šupljine istorije, pa prema tome i odsustvo preciznosti za njega suvišnih (12), služe zaljubljenom nekromantu da efikasnije evocira Cezariona; zvahvaljujući upravo dvadesetogodišnjem odstojanju koje definitivno izoluje i zapečaćuje sećanje, pesnik priziva iz dubine svoga pamćenja sliku o mladom posedniku sivih očiju. U Danima iz 1908, silueta plivača koji stoji na plaži, brižljivo očišćena od prostakluka i osrednjosti, zauvek se ocrtava na prekrasnoj pozadini zaborava:

Letnji dani 1908! Kanel-odelo izbrisano je srećom iz vašeg lika.

Ostaje samo onaj trenutak dok ga on skida, dok baca daleko od sebe svoju nedostojnu odeću, svoj krpljeni veš. Stajao je tako potpuno nag, savršeno lep, divan za gledanje! Njegova razbarušena kosa, zabačena unazad, njegovo telo malko pocrnelo od jutarnjeg kupanja, nagolo uz obalu mora.

Naprotiv, u delu Slika ostaje čini se da je ispunjena želja formulisana u pesmi Prema receptima starih grčko-sirijskih maga; senzualna reminiscencija vuče za sobom i rojtu spoljnih referenci koje služe potvrđivanju njene verodostojnosti; umetničko delo prihvata takvo kakvo je to jadno, skandalozno, pa ipak gotovo sveto sećanje:

Moglo je biti jedan sat ili pola dva ujutru.

U jednom uglu mehane, iza drvene pregrade. Mi bejasmo sami u pustoj dvorani. Petrolejka je jedva škiljila. Kraj ulaznih vrata, umoran od preteranog bdenja, kelner je spavao.

Niko nas nije mogao videti. Ali strast nam je već brisala svaku obazrivost.

Odeće su se otvarale. Nije ih ni bilo, jer je predivan junski mesec pržio.

Puteni užitak kroz odeću koja se otvara! Kratka razgolićenost tela! Ta slika je prešla dvadeset i šest godina, i sada je došla da prebiva u ovoj pesmi.

Putena reminiscencija učinila je umetnika gospodarem vremena: njegova vernost senzualnom iskustvu dovela je do teorije o besmrtnosti.

Svaka Kavafijeva pesma je uspomenska (treba se odvažiti na ovaj lepi pridev); svaka pesma, istorijska ili lična, u isto vreme je i gnomska; ta didaktičnost, neočekivana kod pesnika našeg vremena, možda predstavlja najodvažniji deo njegovog stvaralaštva. Toliko smo naviknuti da u mudrosti vidimo ostatke ugašenih strasti da nam je teško u njoj prepoznati najtvrđi i najgušći oblik žara, komad zlata rođen iz vatre, a ne pepeo. Dugo se durimo pred tim prilično hladnim komadima, posve alegoričnim ili sasvim egemplarnim: Apolonije iz Tijane na Rodosu, lekcija o savršenstvu, Termopili, lekcija o postojanosti, Prvi korak, lekcija o skromnosti; slabo se navikavamo na taj iznenadni prelaz iz didaktizma u lirizam, ili obratno, u tim lepim ostvarenjima kakva su Grad, lekcija o rezignaciji, ali i više od toga tužbalica nad čovekovom nemoći da iz sebe iziđe, i Itaka, pesma o egzotici i putovanju, ali posebno i pledoaje u korist iskustva, upozorenja na ono što bih ja nazvala iluzijama deziluzije:

Kad kreneš put Itake, zaželi da put bude dug, bogat u peripetijama i iskustvima. Ne boj se Lestrigonaca, ni Kiklopa, niti Neptunova besa. Ništa slično nećeš videti na svom putu ako ti misli ostanu visoko, ako ti se telo i duša prepuste samo emocijama bez niskosti. Nećeš sretati ni Lestrigonce, ni Kiklope, niti razjarenog Neptuna, ako ih ne nosiš u sebi, ako ih tvoje srce ne bude podizalo ispred sebe.

Zaželi da put bude dug, da brojna budu letnja jutra u kojima ćeš (kakvo uživanje!) ulaziti u luke prvi put viđene. Zaustavi se kraj feničanskih ćepenaka, i nabavi lepe stvari: sedefa i merdžana, ambre i abonosa, i hiljadu vrsta zanosnih mirisa. Poseti brojne egipatske gradove, i pouči se kod njihovih mudraca.

Nek ti je Itaka stalno na umu. Tvoj krajnji cilj je da u nju stigneš, ali ne skraćuj svoj put: bolje je da traje duge godine, i da se najzad iskrcaš na tvoje ostrvo u danima tvoje starosti, bogat u svemu onom što si usput stekao, ne čekajući da te Itaka obogati.

Itaka ti je pružila lepo putovanje: bez nje ti ne bi ni krenuo na put. Ona više nema ništa drugo da ti da.

Čak i ako je budeš smatrao siromašnom, Itaka te nije prevarila. Mudar kakav si postao nakon tolikih iskustava, najzad ćeš shvatiti šta znače Itake.

Spektakl je to nadasve dostojan zanimanja gledati kako sazreva ta mudrost, videti osećanje nemira, samoće, rastanka, veoma uočljivo u prvim pesmama, ustupati mesto dovoljno dubokoj mirnoći da bi izgledala lakom. Uvek je od važnosti znati da li se, u krajnjoj analizi, delo jednog pesnika uklapa u prilog revolta ili prihvatanja, a ovo poslednje karakteriše upravo iznenađujuće odsustvo optuživanja. Bez sumnje, kolika god važnost pridavana sećanju, toliko i to lucidno spokojstvo Kavafiju daje njegov vrlo grčki izgled pesnika-starca, nasuprot romantičarskom idealu pesnika-mladića, pesnika-deteta, i to uprkos činjenici da starost u njegovom svetu zauzima mesto gotovo svuda rezervisano za smrt, i da je ona za tog sladostrasnika jedino nepopravljiv zlo:

Stari moje telo, stari moj lik: rane strašnog noža… Uopšte nisam rezigniran. U tebi ja nalazim pribežište, Umetnosti Poezije, ti koja se pomalo razumeš u lekarije… Pokušaj uspavljivanja boli maštom i rečju.

Rane strašnog noža… Prinesi tvoje lekarije, Umetnosti Poezije, koje će sprečiti (za neko vreme) osećaj rane.

Može se bez paradoksa reći da se ovde revolt smešta u okvir pristanka, neminovno čini deo ljudske sudbine koju pesnik priznaje kao svoju. Isto tako, oni vrlo lepi stihovi inspirisani jednim Danteovim odlomkom, Che fece… il gran rifiuto, pesma o krutosti i odricanju, ipak ostaju smešteni u najvećoj dubini prihvatanja, formulišu ekstremni i lični slučaj u kojem bi postojao revolt ne buniti se. Radi se o tome da se gledište potpunog prihvatanja može jedino bazirati na vrlo snažnom osećaju o onome što postoji kao jedinstveno, nepromenljivo, pa konačno i vredno, u svakom temberamentu i u svakoj sudbini.

Izvor: Margerit Jursenar, Izabrani ogledi, preveo Gojko Vrtunić, Nolit, Beograd, 1990.

Slika: Lucien Freud, Head Of A Greek Man, 1946.

Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja.

U istom članku Rene Genon traga i za etimologijom reči lavirint. On tu otkriva labrys, ili dvostranu kritsku sekiru ali takođe pominje da bi ova reč mogla poticati od lapis, što znači kamen. Gledajući iz tog ugla, postaje nam jasno da kritski lavirint odgovara našoj definiciji. Po Pliniju, jedna vijugava, krivudava, podzemna staza završavala se središnom odajom u koju je Dedal, po naredbi Minoja, zatvorio Minotaura. Tezej je uspeo da ubije tu mitsku životinju samo zahvaljujući Arijadninom saučesništvu. Pre Tezeja se neke neoprezne osobe, nedorasle posvećenju u tajnu, nisu vratile sa tog podzemnog putovanja. Sam Tezej iz tog iskušavanja izlazi jači no što je bio, budući da je uspeo da pobedi jednu skrivenu silu; sve potrage predstavljaju isto traganje pošto s onu stranu fizičkog podviga ostaje neka duhovna misao. Sam minotaur manje predstavlja čudovište a više neophodnu etapu posvećenja, i vredelo bi razraditi alegorije o njemu. Taj bog, pola čovek, pola bik, mora biti raskomadan da bi nas njegova krv preporodila. Tu se ponovo srećemo sa kultom tauromahije.

Citat: Žan-Pjer Bajar, „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, prevela Ana Moralić, u Delo, godina XXVII, broj 1-2, januar-februar 1981.

Slika: Bartolomeo Veneto, Portret Venecijanca, 1510.

Klavirski virtuoz Frederik Šopen

Listova muzika opčinjava duh a Šopenova govori srcu. Ako inspiracija kod jednog ne ide uvek u korak sa čudnom lakoćom izražavanja, kod drugog ona nikad ne izneverava. Rođen u Želazova-Volja, kod Varšave, 1810. godine, Frederik je po ocu poreklom Francuz. Virtuoz od svoje osme godine, on preduzima, kao List turneje koncerata po Evropi. Napušta Varšavu 1830. i odlazi u Pariz, gde ga primaju oni koji zapažaju u njemu više nego običan talenat. Posećuje Lista, Berlioza, Hajnea, Majerbera, i radije izvodi svoja dela u užem krugu publike. Posle jednog putovanja u Drezden, gde se upoznaje s Marijom Vodžinskom, koju ne može da dobije za ženu, on odlazi u Lajpcig, gde nalazi u Klari Vik idealnog interpretatora svojih dela. Zaljubljuje se u Žorž Sand (1836) sa kojom odlazi da provede zimu na Balearskim ostrvima. Ali Šopen, nagrižen bolešću koja ne oprašta, vraća se samo još više bolestan. Ljubavnici žive u Parizu, ili u Noanu, do dana raskida (1847). Posle putovanja u Englesku i Škotsku, Šopen se vraća u Pariz, i tu, sasvim zahvaćen tuberkulozom, umire ubrzo (1849).

Njegova klavirska dela odaju brižnog umetnika koji pati. Nesumnjivo je da se u njima mogu naći mnogobrojne reminiscencije iz njegovog rodnog kraja, izvesna slovenska nostalgija, ritam u osnovi poljski. Ali ima i nečeg više: prisna veza između umetnika, sanjalice, i njegovog omiljenog instrumenta, klavira. Čovek čija je osetljivost neobično utančana crpe iz svoje ljubavi prema Sandovoj stvaralačke snage koje mu inspirišu najslavnija dela: Etide, Preludije, Sonate, Balade, Berseze, dva Koncerta. Romantičar po imaginaciji, neki put klasičar po oblicima koje obrađuje, često inspirisan igrom, ovaj pesnik klavira govori svojim jezikom, sa osetljivošću i prefinjenošću tako ličnom da njegovo celokupno delo, kao kod Baha ili Mocarta, dostiže od prve krajnju granicu lepote. Ima u njegovim Valcerima, Mazurkama, Polonezama, onoliko poezije koliko i u njegovim Impromptima, Nokturnima. Svaka etida, svaki preludij sačinjava jedan potpun i savršen svet. Emocija je izvor njegove umetnosti, a zvučan izraz je njen krajnji cilj. Izrazita melodija, sa svojom osobenom figuracijom, novim ukrasima, koji zahvataju često više oktava, veoma retko osećanje za modulaciju, izvesna tendencija da se insistira na nekom motivu na kome pisac voli da se zadržava, arpeđirani akordi, to su karakteristične osobine ove muzike, u isto vreme i bujne i prijatne, diskretne i strasne, čežnjive i snažne, koja nosi pečat genijalnosti.

*

I tell my piano the things I used to tell you.

U nastavku sledi jedno pismo poljskog kompozitora, na engleskom, upućno nepoznatoj osobi koje otkriva umetnikov senzibilitet, uklopiv u raspoloženja romantičarskih junaka. Ovi crteži, zajedno sa prepiskom i mazurkama, predstavljaju kuriozitet za istraživanje ovog umetničkog i intelektualnog pokreta, ali i za ljubitelje klasične muzike.

Poetski citat na početku koji je floberovski, ako smem impresionistički da ostavim svoj utisak, a bez odgovarajućih dokaza, svedoči o odnosu umetnika i njegovog instrumenta. Za pisca je to papir, za pijanistu klavir, za slikara platno, za skulptora kamen ili glina. Tako klavir postaje dnevnički zapisnik, najbliži poverenik, deo tela.

How strange! This bed on which I shall lie has been slept on by more than one dying man, but today it does not repel me! Who knows what corpses have lain on it and for how long? But is a corpse any worse than I? A corpse too knows nothing of its father, mother or sisters or Titus. Nor has a corpse a sweetheart. A corpse, too, is pale, like me. A corpse is cold, just as I am cold and indifferent to everything. A corpse has ceased to live, and I too have had enough of life….

Why do we live on through this wretched life which only devours us and serves to turn us into corpses? The clocks in the Stuttgart belfries strike the midnight hour. Oh how many people have become corpses at this moment! Mothers have been torn from their children, children from their mothers – how many plans have come to nothing, how much sorrow has sprung from these depths, and how much relief!…

Virtue and vice have come in the end to the same thing! It seems that to die is man’s finest action – and what might be his worst? To be born, since that is the exact opposite of his best deed. It is therefore right of me to be angry that I was ever born into this world! Why was I not prevented from remaining in a world where I am utterly useless? What good can my existence bring to anyone? …

But wait, wait! What’s this? Tears? How long it is since they flowed! How is this, seeing that an arid melancholy has held me for so long in its grip? How good it feels – and sorrowful. Sad but kindly tears! What a strange emotion! Sad but blessed. It is not good for one to be sad, and yet how pleasant it is – a strange state…

Citat: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Nardona prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Izvor: SlikaPismo

Stanislav Grohovjak: „Helderlin“

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na ubornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke.

Helderlin usta.
Protrlja oči.
I iza zastora mahnitosti
Začudi se pticama golubinjeg jutra.

Delikatnost ljubavi
Koju mi je dala –
Režanj limuna
Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača
Tko me je mamio tanki glas njenog tela

Ali naglo je glava
Pala sa visine
U crveni otvor
Mojih požudnih usta

To je kao kad bih naglo zabio brutalni klin
U sredinu na balu belog ogledala

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

STANISLAV GROHOVJAK

Rođen 1934, umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada

Slika: Helderlinov portret nepoznatog autora

Rečnik simbola: Alhemija

The alchemist who has achieved illumination from Alchemy The Golden Art by Andrea de Pascalis

Alhemija je umetnost transmutacije (pretvaranja) metala u zlato. Ali pravi cilj alhemije zapravo nije bio proizvodnja kovanog zlata za upotrebu, ili, kao u Kini, pitkog zlata, napitka kojim bi se postigao dug telesni život. Alhemija ni u jednoj svojoj fazi nije preteča hemije, nego simbolička operacija.

Verovali su, kaže jedan stari kineski tekst, da je reč o pravljenju zlata od kamena, zar to nije besmisleno? Operacija je moguća, odgovara Guru Nagarjuna, delovanjem duha, ali to delovanje nikad ne može biti samo sebi svrha. Zlato je besmrtnost, kažu vedski tekstovi. A tome teži jedina istinska ransmutacija: ona koja se odnosi na čovekovu individualnost. Liu Ksiang kaže da je za neuspeh u dobijanju zlata kriva greška u duhovnoj pripremi. Li Šao Jun ne očekuje uspeh bez nebeskog posredovanja; dobijanje zlata povezuje sa traganjem za Ostrvom besmrtnih. Kinezi su kasnijom polarizacijom pojmova odvojili unutrašnju alhemiju od spoljašnje alhemije kja je samo simbol prve, a na Zapadu njenu simboliku jasno iznosi Angelus Silesius: Olovo se menja u zlato, slučajnost nestaje kad se ja sa Bogom menjam po Bogu u Boga, i dodaje da se u najčistije zlato menja srce; Hrist ili milost Božija jesu tinktura.

Pa ipak, opštije uzevši, alhemijski simbolizam pripada kosmološkom planu. Dve faze: koagulacija i solucija (zgrušavanje i otapanje) odgovaraju fazama univerzalnog ritma kakve su udisanje-izdisanje. Smatra se da je alhemija proširenje i ubrzanje prirodnog nastajanja, u pravom smislu reči seksualni čin koji sumpor izvodi na živi, a ona stvara rude u zemljinoj utrobi; ali se pri tom odigrava i transmutacija: zemlja je posuda z atopljenje u kojoj rude polako dozrevaju, gde bronza postaje zlato. Alhemičarska peć ima, uostalom, isti oblik kakav imaju planina Kunlun, centar sveta i tikvica, slika sveta. Bavljenje alhemijom omogućava da u sebi otkrijemo prostor identičnog oblika: pežinu srca. Jaje mudrosti je, uostalom, zatvoreno u posudi za topljenje, kao što je jaje sveta ili zlatni zametak zatvoren u kosmičkoj pećini. Topljenje sastojaka u posudi za topljenje, i u Kini, i na Zapadu simbolizuje povratak na prvobitno nepostojanje razlika, a izražava se kao povratak u matericu, u embrionalno stanje.

Elementi Velikog dela na Zapadu su sumpor i živa, vatra i voda, aktivnost i pasivnost, nebeski i zemaljski uticaji čija ravnoteža stvara so. U unutrašnjoj alhemiji taoista, koji su očigledno mnogo toga preuzeli od tantrizma, to su dah i bitak, kao i vatra i voda (Vatra Duha, Semena Voda, kaže Rasprava i zlatnom cvetu).

Bitne etape Velikog dela su belo delo i crveno delo koje prema zapadnom hermetizmu odgovaraju malim arkanama i velikim arkanama; ali isto tako i rascvetavanju kineskog zlatnog cveta i izlasku iz zametka, postizanju stanja pravog čoveka i transcedentalnog čoveka: Prvobitnog čoveka i Univerzalnog čoveka, stoji u islamskom ezoterizmu, gde ovog drugog označava Crveni sumpor. Reč je, zapravo, o: dostizanju centra sveta ili rajskog stanja; izlasku iz kosmosa duž zemljine ose; o dostizanju nadljudskih stanja.

Sa druge tačke gledišta, alhemija je simbol čovekove evolucije iz stanja u kojem prevladava materija u duhovno stanje: pretvoriti metale u zlato, isto je što i čoveka pretvoriti u čisti duh. Alhemija podrazumeva spoznaju materije, ali više u smislu poznavanja, nego nauke. Najčešće se primenjuje na metale, sledeći jednu od onih simboličkih fizika koje su naučnike najviše zbunjivale. Materijalna alhemija i duhovna alhemija pretpostavljaju poznavanje načela tradicionalnog poretka i počivaju mnogo više na teoriji proporcija i odnosa, nego na pravoj fizičko-hemijskoj, biološkoj ili filozofskoj analizi međusobno povezanih elemenata. Jezik i logika u alhemiji imaju simboličku prirodu.

Poznata Smaragdna ploča jednim od najhermetičnijih stilova izražava prvobitne alhemijske aksiome. A oni se mogu ovako sažeti: Sve se suprotnosti određuju prema osnovnoj suprotnosti muško-žensko: Veliko Delo je spajanje muškog elementa, sumpora, sa ženskim elementom, živom. Svi autori gomilaju poređenja pozajmljena iz jezika sjedinjenja i razmnožavanja. Ali to nije svođenje na seksologiju koja spoznaji služi samo kao simboličko uporište.

Jedan od najzanimljivijih alhemijskih postupaka je u srednjem veku nazvan Kraljevska veština, a opisao ga je Serž Iten (Sergej Hutin). Polazeći od ideje o propadanju prirodnih bića, Najviše Veliko Delo (Mistično Delo, Put Apsolutnog, Feniksovo Delo) bilo je vraćanje prvobitnog dostojanstva čoveku. Pronaći kamen mudrosti znači otkriti Apsolutno, znači posedovati savršenu spoznaju (gnozu). Kraljevski put trebalo je da vodi u mistični život u kojem bi čovek, odstranivši korene greha, postao plemenit, blag, pobožan, verovao u Boga i bojao ga se.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik Simbola, preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Stylos, IP Kiša, Novi Sad, 2009.

Slika: Andrea de Pascalis, Alhemičar koji je dosegao prosvetljenje

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

„Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?“

„Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem sada malo u Dansku.“

„U Dansku?“

„Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam dospeo onamo gore, mada sam bio tako blizu granice za vreme cele svoje mladosti, a ipak sam od vajkada poznavao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od oca ta severna naklonost, jer mojoj majci je u stvari više godila belezza, u koliko joj, naime, nije bilo svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta – ništa mi nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te neuporedive obede koje čovek podnosi samo u snažnom slanom vazduhu, (ne znam da li ih uopšte još podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u mome kraju se tako jede. Pa uzmite samo imena koja tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće nalaze, uzmite zvuk kao ’Ingeborg’, ton harfe, sva besprekorna poezija. Pa onda more – tamo vam je gore Baltičko more! … Jednom rečju, putujem onamo, Lizaveta. Hoću ponovo da vidim Baltičko more, hoću opet da čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom čoveku doneo jad i smrt …“

„Kako putujete, Tonio, ako smem pitati? Kojim pravcem idete?

„Običnim“, reče on i seže ramenima, a pri tom vidno porumeni. „Da, svraćam i u svoj – u svoju polaznu tačku, Lizaveta, posle trinaest godina, a to može ispasti dosta komično.“

Ona se smešila.

„To sam želela da čujem Tonio Kregeru. Pođite dakle s Bogom. A nemojte propustiti da mi pišete, čujete li? Ja se nadam pismu punom doživljaja sa vašeg puta u – Dansku …“

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac.

Slika: Piero del Pollaiuolo, Portret mladog čoveka, ca. 1470.

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

„Ne spominjite ’poziv’, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponnor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno lubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! … Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo…

Ali šta je umetnik? Ni pred kojim pitanjem nije se pokazala upornijom ljudska lenost i tromost u saznanju no baš pred ovom. ’Tako što je dar’, smerno vele dobri ljudi koji stoje pod utiskom umetničkog dela, i kako, prema njihovom dobroćudnom mišljenju, vedri i uzvišeni utisci neophodno moraju poticati iz vedrih i uzvišenih izvora, to niko ni ne podozreva da se tu radi o nekom veoma zlo uslovljenom, do krajnosti sumnjivom ’daru’ … Zna se da je lako uvrediti umetnika – e, a zna se i to da te uvredljivosti obično nema u ljudi sa mironom savešću, u ljudi čija samosvest počiva na solidnoj podlozi… Vidite Lizaveta Ivanovna, ja u dnu svoje duše nalazim – u duhovnu oblast preneseno – celo ono podozrenje protiv tipa umetnika koje je ma koje od mojih čestitih i ispravnih predaka tamo gore u uskome gradu osećao prema nekom lakrdijašu ili artistu-pustolovu koji bi došao u njegov dom. Čujte sledeće. Ja poznajem jednog bankara, osedelog jednog poslovnog čoveka koji ima dar da piše novele. U dokolici on se koristi tim darom, i radovi su mu ponekad izvrsni. Uprkos – ja kažem ’uprkos’ – ovoj sublimnoj sposobnosti, taj čovek nije besprekoran; naprotiv, imao je da izdrži tešku kaznu koja ga je, na izesno vreme, lišila slobode, i to iz važnih razloga. Štaviše, on je tek u kaznenom zavodu došao do svesti o svom daru, i njegova kaznenička iskustva svagda su osnovni motiv u njegovim proizvodima. Otuda bi se, sa nešto drskosti, mogao izvesti zaključak da se čovek mora odomaćiti u nekoj vrsti kaznenog zavoda da bi postao pesnik. No zar se ne nameće sumnja da su njegovi doživljaji na robiji možda manje tesno srasli sa korenom i izvorima njegova umetništva no što ga je onamo dovelo? – Bankar koji stvara novele, to je retkost, zar ne? Ali bankar bez kriminalnosti, besprekoran i solidan bankar koji bi stvarao novele, – toga uopšte nema … Da, smejte se, a ja se ipak samo upola šalim. Nema problema, nema ga na svetu, koji bi bio mučniji od problema umetničkog stvaranja i njegovog čovečanskog utiska. Uzmite najčudesniju tvorevinu najtipskijeg i stoga i najmoćnijeg umetnika, uzmite jedno tako moderno i duboko dvosmisleno delo kao što je Tristan i Izolda, i posmatrajte utisak koje to delo izaziva u nekom mladom i zdravom čoveku koji oseća snažno normalno. Videćete da je izdignut u duši, da je toplo, pošteno dirnut, možda čak podstaknut da sam ’umetnički’ stvara… Dobri diletant! U nama umetnicima skoro drukčije izgleda no što on može da sluti u svom ’toplom srcu’ i, ’poštenom entuzijazmu’. Gledao sam kako žene i mladići obožavaju umetnike i kliču im – a ja sam o njima zna… Stičemo stalno najčudnovatija iskustva, odnosno porekla i propratnih pojava i uslova umetničkog stvaranja …“

„Na drugima, Tonio Kregeru – izvinite – ili ne samo na drugima?“

On je ćutao. Nabrao je svoje kose obrve, i zviždukao za se.

„Molim vašu zdelicu, Tonio. Nije jak. I uzmite još jednu cigaretu. Uostalom vi znate i sami da gledate stvari onako kako se ne mora na njih gledati…“

To je odgovor Horacijev, draga Lizaveta. ’Ko tako posmatra stvari, posmatra ih odveć pažljivo’, zar ne?“

„Ja velim da ih isto tako pažljivo možemo posmatrati i sa neke druge strane, Tonio Kregeru. Ja sam samo glupa ženska glava koja slika, i ako uopšte imam šta da vam odgovorim, ako vaš sopstveni poziv mogu malo uzeti u zaštitu pred vama, bez sumnje to nije ništa novo što iznosim, samo podsećanje na ono što i vi sami vrlo dobro znate.. Kako dakle: literatura koja čisti i posvećuje, razorenje strasti putem saznanja i putem reči, literatura kao put ka razumevanju ka praštanju i ka ljubavi, spasonosna moć govora, književni duh kao najplemenitija pojava celokupnog ljudskog duha, književnik kao savršeni čovek, kao svetac – ko bi tako posmatrao stvari, znači da ih ne bi dosta pažljivo posmatrao?

„Vi imate prava da tako govorite, Lizaveta, i to s obzirom na delo vaših pesnika, na obožavanja dostojnu književnost rusku koja zapravo prikazuje onu svetu književnost o kojoj govorite. Ali ja nisam prevideo vaše prigovore, oni štaviše spadaju uz ono što mi danas ispunjava duh…“

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac.

Crtež: Rafaelo, Apostol, ca. 1519.

Mišel Manol o Bodleru: „On je uživao u aristokratskom zadovoljstvu da se ne dopadne“

col-port-2j

Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize. Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima. Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.

Bodler nije slučajno izgovorio ove reči. On je jednostavno uživao u aristokratskom zadovoljstvu da se ne dopadne. Bilo mu je jasno da ove reči mogu izgledati pompezne i nadmene. Ali mu je bilo veoma stalo do ovog usiljenog, uzvišeno dominantnog držanja. Osećao je neobičnu radost u tome da šokira, da zbuni, da okrene protiv svih svoj pravi talenat drskosti.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Šarl Bodler na blogu A . A . A

Biografija Konstantina Kavafija

Prizori aleksandrijske stvarnosti s početka 20. veka inspirisali su britanskog pop art umetnika šezdesetih, Dejvida Hoknija, da ilustruje sa trinaest crteža jedno izdanje Kavafijevih pesama. Crteži datiraju iz 1966. godine, pomalo su neozbiljni u odnosu na ton Kafavijevih pesama, ali jesu duhoviti i ironični, što je, takođe, odlika pesnika Aleksandrije, koga je isticao Lorens Darel u nekim svojim redovima, a posredstvom koga sam ja, kao i zahvaljaujući Margerit Jursenar i njenom fantastičnom eseju, otkrila ovog umetnika. Crteži ističu pesnikovu homoseksualnost, aleksandrijske dućane i taverne, kao i besprizorne prostore Kavafijevog radnog mesta u Ministarstu javnih radova Egipta.

KONSTANTIN KAVAFI (1863-1933)

Roditelji Kavafijevi poreklom su iz Carigrada, iz veoma imućnih i uglednih trgovačkih porodica, a on je rođen u Aleksandriji. Dobar deo života porodica je provela u Engleskoj, gde je iz početka vodila veoma uspešnu trgovinu. Otac je bio dvadesetak godina stariji od majke koja se udala u četrnaestoj i do dvadeset sedme godine izrodila devetoro dece, od kojih je samo jedno bila devojčica. Ova kćerkica nije dočekala ni drugi rođendan što nije bilo beznačajno za majčin odnos prema sinovima koji su došli kasnije, pogotovu prema dvojici – Pavlu i Konstantinu. Srećan i luksuzan život porodice u Aleksandriji prestao je očevom smrću 1870. Zavladala je oskudica koja je postajala sve veća za ljude navikle na bogatstvo, privatne uticaje, na društveni prestiž. Majka je pokušala da porodicu stabilizuje u Engleskoj, preselivši se sa decom tamo, ali njeni najstariji sinovi ne da nisu umeli da vode poslove, nego su izgubili i nasledstvo. Konstantin je tamo proveo sedam godina, do likvidacije firme u Engleskoj 1879. Navodi se da mu je maternji jezik bio engleski. Od 1882. do 1885. boravi u Carigradu, a tek se sa navršenom dvadeset drugom godinom konačno nastanjuje u Aleksandriji, da bi u nekoliko mahova putovao u inostranstvo, uključujući Grčku, za vreme godišnjih odmora. U to vreme Kavafijevi imaju englesko državljanstvo, tek će ga se kasnije Kavafi odreći. Pored engleskog, dobro zna italijanski i francuski, a pomalo arapski. U njegovoj porodici prepiska se vodi na francuskom i engleskom, svoje dnevnike i beleške piše na oba jezika, pretežno na engleskom, a spominje se i blagi engleski prizvuk u njegovom grčkom izgovoru. Zaposlen je, više od trideset godina, u Odeljenju za navodnjavanje Ministarstva javnih radova u Egiptu, živeći, s drugom braćom, uz majku udovicu kja se nije preudala. Neka braća su se poženila i dobila decu, ali su svi pomrli pre Konstantina koji je, pred kraj života, oboleo od raka na grlu i umro usamljen u Aleksandriji, nekoliko meseci posle operacije u Atini.

Osim godine-dve u nekoj trgovačkoj akademiji, Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku i novinarstvo. Dosta rano je počeo pisati pesme, na engleskom, francuskom i grčkom jeziku mešanom od oblika i leksike iz dva eparatna idioma grčkog jezika – katarevuse i dimotike. To je dugo bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. Drugi je razlog tehničke prirode: Kavafi je ispočetka objavljivao pesme u časopisima, ali je tek od 1910. počeo ozbiljno da stvara, odrekavši se većine prethodnih pesama. Od tada publikuje pesme na nekakvim tabacima – nikad u obliku knjige – i deli prijateljima. Veze između Atine i Aleksandrije su u to vreme veoma jake, te on nije sasvim nepoznat u Atini: 1903. godine kritičar Ksenopulo vrlo pohvalno piše o njemu. Kasnije, sve više osvaja omladinu koja oseća obavezu da ga vidi prilikom posete Aleksandriji. Urani, Agra, Kariotaki i drugi svojstveni su „namesnici“ njegove poezije u Atini. Godine 1926. dobio je orden Feniksa od grčkih vlasti.

Prva knjiga poezije izlazi mu posmrtno, 1935. godine u Atini. Sadrži sto pedeset četri pesme. Kasnije je solunski profesor I. Savidi priredio kritičko izdanje svih Kavafijevih pesama, objavljenih i neobjavljenih.

Kavafije postao jedan od najvećih pesnika novije Grčke, posebno cenjen i u inostranstvu – izuzetno u Engleskoj, s ogromnim uticajem na mlađe naraštaje, a da nije porekao grčku tradiciju u poeziji. On je uneo druge teme – helenizam, vizantijski period posmatran iz drugog ugla od uobičajenog, romantičarskog, jednostranog. Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatni životm određen autoerotizmom i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na strani progresa i humanosti.

Biografija: Polja 

Crteži: Tate