Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao apotekara i odlučuje da se posveti isključivo stvaranju poezije. Isprva pokušava da završi odu Hiperion ali ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama. Te godine napisao je šest oda, od kojih je jedino „Oda jeseni“ bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819.

U nastavku slede svih šest oda, od kojih su Oda slavuju, Oda bezbrižnosti (u nekim prevodima i Oda indolenciji), Oda melanholiji i Oda psihi date u prevodu Danka Anđelinovića iz 1960. godine, što će čitaoci primetiti, naročito po određenim leksičkim odlikama prevoda. Oda grčkoj urni i Oda jeseni data je u prevodu Vladete Košutića iz 1968. godine.

Na blogu A . A . A možete čitati detaljnije analize pesama Oda jeseni i Oda grčkoj urni. Takođe, Kits je poslužio i kao inspiracija za jednu pesmu poljske pesnikinje Eve Lipske. Najzad, treba nešto reći i o likovnim prilozima u ovoj objavi. Kits je prikazan na nekoliko portreta, što ulja na platnu, što crteža. Tekst o njima nalazi se posle oda, na kraju objave.

ODA SLAVUJU

Boli me srce, san klonuća mori,
Ko da se napih divlje živoline,
Il’ ispih do dna opoj ponajgori,
Il’ ko da padoh Leti u dubine:
Ne jer ti usud zavidim presretni,
Već jer me sreći puna sreća tvoja,
Da ti, o šumska Drijado krilata,
Kroza splet poletni
Zelene bukve i sjena bez broja,
Proljeću pjevaš, laka i grlata.

Htio bih gutljaj vina! što je bilo
Hlađeno dugo zemlji u bezdanu,
S okusom Flore, zelen s polja pilo,
Provanse pjesmu, ples, radost sunčanu!
Oh, želim čašu vina topla, gusta,
S Juga i punu rujne Hipokrene,
Da rub joj kipi biserastim zrakom,
A purpurom usta:
Da mogu ispit, nek nevidan svene
Život mi s tobom zavit šumskim mrakom.

Daleko svenut, iščeznut, nestati
I smetnut s uma što nikad ne znade
Ti među lišćem, kako čovjek pati
I zgara čujuć gdje svak jada jade;
Gdje kljenut trese zadnje kose sijede,
Gdje mladost blijedi, kopni i umire,
Gdje mislit znači biti prepun boli,
Gdje zdvojnošću blijede
Olovne oči, gdje lijepost samire,
A ljubav sutra dočekat ne voli. Nastavite sa čitanjem

Stanislav Grohovjak o Helderlinu

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na umornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke. Nastavite sa čitanjem

Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

*

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Alhemija

The alchemist who has achieved illumination from Alchemy The Golden Art by Andrea de Pascalis

Alhemija je umetnost transmutacije (pretvaranja) metala u zlato. Ali pravi cilj alhemije zapravo nije bio proizvodnja kovanog zlata za upotrebu, ili, kao u Kini, pitkog zlata, napitka kojim bi se postigao dug telesni život. Alhemija ni u jednoj svojoj fazi nije preteča hemije, nego simbolička operacija.

Verovali su, kaže jedan stari kineski tekst, da je reč o pravljenju zlata od kamena, zar to nije besmisleno? Operacija je moguća, odgovara Guru Nagarjuna, delovanjem duha, ali to delovanje nikad ne može biti samo sebi svrha. Zlato je besmrtnost, kažu vedski tekstovi. A tome teži jedina istinska ransmutacija: ona koja se odnosi na čovekovu individualnost. Liu Ksiang kaže da je za neuspeh u dobijanju zlata kriva greška u duhovnoj pripremi. Li Šao Jun ne očekuje uspeh bez nebeskog posredovanja; dobijanje zlata povezuje sa traganjem za Ostrvom besmrtnih. Kinezi su kasnijom polarizacijom pojmova odvojili unutrašnju alhemiju od spoljašnje alhemije kja je samo simbol prve, a na Zapadu njenu simboliku jasno iznosi Angelus Silesius: Olovo se menja u zlato, slučajnost nestaje kad se ja sa Bogom menjam po Bogu u Boga, i dodaje da se u najčistije zlato menja srce; Hrist ili milost Božija jesu tinktura.

Pa ipak, opštije uzevši, alhemijski simbolizam pripada kosmološkom planu. Dve faze: koagulacija i solucija (zgrušavanje i otapanje) odgovaraju fazama univerzalnog ritma kakve su udisanje-izdisanje. Smatra se da je alhemija proširenje i ubrzanje prirodnog nastajanja, u pravom smislu reči seksualni čin koji sumpor izvodi na živi, a ona stvara rude u zemljinoj utrobi; ali se pri tom odigrava i transmutacija: zemlja je posuda z atopljenje u kojoj rude polako dozrevaju, gde bronza postaje zlato. Alhemičarska peć ima, uostalom, isti oblik kakav imaju planina Kunlun, centar sveta i tikvica, slika sveta. Bavljenje alhemijom omogućava da u sebi otkrijemo prostor identičnog oblika: pežinu srca. Jaje mudrosti je, uostalom, zatvoreno u posudi za topljenje, kao što je jaje sveta ili zlatni zametak zatvoren u kosmičkoj pećini. Topljenje sastojaka u posudi za topljenje, i u Kini, i na Zapadu simbolizuje povratak na prvobitno nepostojanje razlika, a izražava se kao povratak u matericu, u embrionalno stanje.

Elementi Velikog dela na Zapadu su sumpor i živa, vatra i voda, aktivnost i pasivnost, nebeski i zemaljski uticaji čija ravnoteža stvara so. U unutrašnjoj alhemiji taoista, koji su očigledno mnogo toga preuzeli od tantrizma, to su dah i bitak, kao i vatra i voda (Vatra Duha, Semena Voda, kaže Rasprava i zlatnom cvetu). Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

„Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?“

„Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem sada malo u Dansku.“

„U Dansku?“

„Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam dospeo onamo gore, mada sam bio tako blizu granice za vreme cele svoje mladosti, a ipak sam od vajkada poznavao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od oca ta severna naklonost, jer mojoj majci je u stvari više godila belezza, u koliko joj, naime, nije bilo svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta – ništa mi nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te neuporedive obede koje čovek podnosi samo u snažnom slanom vazduhu, (ne znam da li ih uopšte još podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u mome kraju se tako jede. Pa uzmite samo imena koja tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće nalaze, uzmite zvuk kao ’Ingeborg’, ton harfe, sva besprekorna poezija. Pa onda more – tamo vam je gore Baltičko more! … Jednom rečju, putujem onamo, Lizaveta. Hoću ponovo da vidim Baltičko more, hoću opet da čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom čoveku doneo jad i smrt…“ Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Ne spominjite poziv, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponnor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno lubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo… Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu, – kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti! Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako, – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta.

*

Jesi li se smejala, plava Inga, jesi li mi se smejala kad sam igrao moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek? Svakako, ti bi to i danas činila, i triput bi imala pravo! I da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud, – večito bi ti imala pravo što se smeješ…

Izvor: Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac, Novosti, Beograd, 2003.

Crtež: Mikelanđelo, Portret Andrea Kvaratezija, oko 1530.

Renesansna odeća na portretima plemstva. Freske iz zamka Manta u severnoj Italiji

Freske iz zamka koji je pripadao porodici Manta, a koji se nalazi u blizini mesta Saluzo u severnoj Italiji, nastale su oko 1420. godine od strane nepoznatog slikara. Na freskama su prikazani mladi pripadnici patricijskih porodica u elegantnoj odeći koju ističu sa galantnošću i gracioznošću.

Njihove toalete značajne su sa stanovišta istorije umetnosti i istorije mode, ali i sa stanovišta književnosti: one nam mogu poslužiti kao idealan okvir unutar koga se krećemo kada zamišljamo kasne srednjevekovne ljubavnike opisane u trubadurskoj poeziji, u Petrarkinom pesništvu i u Bokačovim novelama.

Na freskama su predstavljeni, po uzoru na slikareve savremenike ili pripadnike same porodice Manta, „devet zaslužnih“, likovi iz mitoloških, biblijskih i istorijskih priča i legendi koji predstavljaju određenu vrlinu, zaslugu i čast za svoj narod. Među njima su antičke, jevrejske i hrišćanske ličnosti. Kada su u pitanju antičke ličnosti, bilo mitske, bilo istorijske, među devet zaslužnih našli su se Hektor, Aleksandar Veliki i Julije Cezar. Od znamenitih jevrejskih ličnosti, među devet zaslužnih nalazi se kralj David, a od hrišćanskih kralj Artur. Nastavite sa čitanjem

Žerikoovi portreti mentalno obolelih i odlomak iz romana „Idiot“

Theodore Gericault’s Last Self Portrait as a Dying Man, 1824.

Teodor Žeriko, „Autoportret“, 1824.

Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana.

Žeriko i Dostojevski bili su slični po interesovanju za prikaze graničnih stanja ljudske psihe. Žeriko je portrete mentalno obolelih, ili ljudi sa različitim vrstama manijakalnog ponašanja, naslikao po porudžbini psihijatara koga je poznavao. Kako je Ipolit, jedan od junaka pomenutog romana, bolesnik svoje vrste, ovaj odlomak u kome on progovara o nemogućnosti spoznaje unutrašnjih procesa ljudskog uma, učinio mi se adekvatnim i uporedivim sa Žerikoovom „monomanijacima“ (često se u kritici ova nepotpuna serija slika tako naziva). Nastavite sa čitanjem

Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma Beri Lindon Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja koji je snimio svoj film 1975.

Reditelj se, pak, oslanjao na vizuelnu estetiku jednog drugog britanskog umetnika, Vilijama Hogarta, koji je stvarao sredinom 18. veka. To nas, najzad, ni ne čudi: ciničan, satiričan ton i motiv blizak je pre Hogartu nego Gejnsboru.

Film u sebi sažima sve ostale umetnosti, formalno i sadržinski, a ovde možemo videti najmanje dve umetnosti prisutne u trećoj: slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Beri Lindon je čudan film, dosadniji nego što deluje. Junak filma, nikogović i provincijalac, Beri Lindon, građen je prema modelu junaka literature 19. veka, kakve srećemo u Balzakovoj, Floberovoj i Stendalovoj prozi, ali na hogartovski način. Oportunista, posredstvom vojske i ženidbe Beri napreduje na društvenoj lestvici. Nastavite sa čitanjem

Бити глув и бити генијалан: Франсиско Гоја и Лудвиг ван Бетовен

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Франсиско Гоја, „Аутопортрет са доктором Ариетом“, 1820.

На које личности прво помислимо када кажемо 19. век? – Наполеон. Достојевски. На који облик друштвеног догађаја? – На револуцију.

Скици за портрет 19. века придружујемо још два значајна потеза односно уметника: шпанског сликара Франсиска Гоју и немачког композитора Лудвига ван Бетовена. Обојица су својом уметношћу проширила границе које су им временом и местом рођења дате, стварајући дела која значењем и симболиком поседују ореол универзалности. Гоја и Бетовен једини су уметници, мени познати, да су истовремено били генијални и глуви.

У којој мери болест обликује моћ имагинације? Тумачења уметничког дела и закључци који из њих произилазе нису условљени лекарским картонима уметника али би критика и у те библиотеке понекад требало да провири. Дела који су произишла из умова ових људи, нарочито током болести, дела су која, не само што су добро представила 19. век, већ су срж свих векова борби, патњи и идеала представила на универзалан и револуционаран начин.

Начини на који су уметници постали глуви потпуно су другачији. Бетовен је током живота постепено глувео. Први симптоми болести појавили су се када је имао 28 година. Када је стварао нека од својих најпознатијих дела био потпуно неосетан на звукове спољашњег света и иронија богова у његовом случају достигла је врхунац представљајући нам на позорници глувог музичара. Гоја је током већег дела живота био потпно здрав све док једном није изгубио свест. Када ју је повратио око себе је видео облике и појаве које није могао да чује. Његова свест, без икакве најаве, суочила се са стравичним шоком. Наставите са читањем

Ана Ахматова о Модиљанију

Amadeo Modiglani - Portrait of Anna Akhmatova

Натан Алтман, „Портрет Ане Ахматове“, 1914.

Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.

Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули. Вјеројатно нисмо обоје схваћали једну битну ствар: све што се догађало било је за нас двоје претповијешћу наших живота: његовог врло кратког, мога – врло дугога.

Дах умјетности још није опрљио, није преобразио та два бића, то је могао бити свијетли, лаки час пред зору.

Али будућност која, као што је познато, баца своју сјену давно прије него што дође, куцала је на прозор, скривала се иза фењера, пресијецала снове и плашила страшним бодлеровским Паризом, који се притајио негдје близу.

И све божанско у Модиљанију само је искрило кроз некакав мрак. Он је имао главу Антиноја и очи са златним искрама – он није био налик ни на кога на свијету. Његов глас ми је остао заувијек у сјећању.

Знала сам га као јадника – није било јасно од чега живи. Као умјетник тада није имао ни сјене признања.

Он се уопће није жалио ни на посве очиту биједу, ни на такође очито непризнавање. Само једанпут у 1911. години је рекао да му је прошле зиме било тако лоше да чак није могао ни мислити о себи најдражем.

Чинио ми се као окружен чврстим прстеном усамљености. Не сјећам се да се икоме клањао у Луксембуршком врту или у Латинској четврти, гдје су се сви мање или више међусобно познавали. Ја нисам од њега чула име ни једнога знанца, пријатеља или умјетника и нисам чула од њега ни једне шале. Никад га нисам видјела пијана, нити је икад мирисао на вино. Наставите са читањем

Сликарство Жан-Мишела Баскијата

Jean-Michel Basquiat, Self-Portrait

Жан-Мишел Баскијат, „Аутопортрет“, 1982.

Жан-Мишел Баскијат рођен је 1960. године у Њујорку где се испрва афирмисао као улични уметник (street artist) потписујући своје графите са Same old Shit. Почетком осамдесетих, захваљујући чланку The Radiant Child критичара Ренеа Рикарда, Баскијат скреће пажњу на себе, која додатно бива наглашена познанством са Ворхолом (које је трајало све до Ворхолове смрти, 1987. године). Већ 1988. Баскијат умире од хероинског овердоуза. У међувремену, уметник је излагао заједно са многим чувеним уметницима нашег времена, у неким од најзначајнијих њујоршких галерија, излажући заједно са Џулијаном Шнабелом, Франческом Клементеом и другима.

У контексту ове теме вреди цитирати шта је у интервјуу за „Париску ревију“ амeричка нобеловка Тони Морисон рекла о боји. Њен се одговор имплицитно може повезати са једном од основних одлика Баскијатовог сликарства. Боја, нападна и у комбинацији са другим бојама потпуно некомплементарна, једна је од основних одлика његовог сликарства. Како Баскијат није био само графити уметник, већ је поетику графита пренео на платна, боја на тој подлози добила је сасвим другачији интезитет. Боја доминира. После ње ту је јединствен потез руке, линија која је међу најособенијим у савременом сликарству. Америчка књижевница Тони Морисон подвлачи разлику између доживљаја и афирмације боје у делима белих и црних аутора, али и у свакодневном животу. На новинарево питање „Зашто се већина људи плаши боје?“, америчка списатељица даје следећи одговор: Наставите са читањем