Ђорђо де Кирико на Трећем програму Радио Београда

У радио емисији Искуства која је емитована 15. септембра 1968. године на Трећем програму Радио Београда, гост Радмиле Глигић, новинарке и ауторке емисије, био је Ђорђо де Кирико. Интервју са њим можете послушати на приложеном снимку.

Можете чути сликарев доживљај у возу на путу од Венеције преко Трста до Опатије. Зашто југословенски кондуктер није желео да погледа његов пасош али му је рекао име омиљеног сликара своје супруге. Можете чути зашто воли кишу a зашто је тужан по лепом времену. Зашто сматра да у сликарству не постоје и не делују савети: „Сликарство је рад, дуготрајан и мукотрпан рад“, изјављује. Сматра да је природа правог уметника природа сањара али и радника. Коментаришући значење својих слика помиње чувену Кулу за коју сматра да на њој нема мистерије. Изјављује: „Чему значење слике? Слика је добра ако се допада.“

Ђорђо де Кирико (Giorgio de Chirico) рођен je 10. јула 1888. у Волосу, у Грчкој. Мајка му је била из Ђенове, отац са Сицилије. Након студија у Атини и Фиренци прелази у Минхен где је уписао Академију лепих уметности 1906. године. Тамо долази у сусрет са делима Ничеа и Шопенхауера, проучава слике Арнолда Беклина и Макса Клингера. После 1910. прелази у Италију. Од 1918. његова дела излагана су свуда по Европи.

Оснивач је метафизичке школе у сликарству. Најбољи део свог сликарског опуса створио је између 1909. и 1919, у својој метафизичкој фази, с мотивима мирних медитеранских градова пуних светла. Следећих је година дефинисао каноне метафизичког сликарства, а његова су разматрања објављена у часопису Pittura metafisica (Метафизичко сликарство).

Радове настале између 1915. и 1925. карактеришу теме и мотиви огољене архитектуре у нереалистичној перспективи, уроњене у тајанствену атмосферу, без људских ликова. У приказима ентеријера из истог раздобља затичу се предмети измештени из свог природног или очекиваног контекста, чиме се постиже ефекат надреалног. Јављају се и узнемирујући класични мотиви. На мотив кројачке лутке, симбол савременог човека, надахнуо га је „човек без лица“, лик из драме његовог брата, књижевника и сликара Алберта Савинија.

Песник Гијом Аполинер помогао је да његове радове упознају надреалисти. Макс Ернст, Салвадор Дали, Рене Магрит, Ив Танги били су под утицајем де Кириковог стваралаштва. Микеланђело Антониони, италијански филмски режисер, такође је тврдио да је подстакнут де Кириком.

Де Кирико је 1925. године објавио роман под називом Хебдомерос.

Препорука: Службени гласник