J. V. Gete: „Faust“ (odlomak)

FAUST
A kuda vodi put?

MEFISTOFELES
Ka predelu besputnom
i nepristupnom, na molbu okrutnom
i neuslišljivom. Da l ćeš to moći? –
Tu nema katanaca niti reza,
samoća tebe nosiće i jeza.
Da l štogod znaš o pustošnoj samoći?

Johan Volfgang Gete, „Faust“
Prevod: Branimir Živojinović

Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru. Nastavite sa čitanjem

Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma „Beri Lindon“ Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja.

U sklopu ideje kao filma koji su sebi sažima sve ostale umetnosti, formalno i sadržinski, ovde možemo videti dve umetnosti prisutne u trećoj, slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Nastavite sa čitanjem

Romantizam i ideja obrazovnog putovanja

Kaspar David Fridrih

Kaspar David Fridrih

Romаntizаm prvi umetnički temаtizuje vezu obrаzovаnjа i putovаnjа, iаko je i rаnije bilo tаkvih pokušаjа. Nаjbolji primer predstаvljаju dnevnici i putopisi iz Itаlije Albrehtа Direrа, u neku ruku prvog nemаčkog romаntičаrа. On je kаsnije romаntičаre nаučio o vаžnosti sаmosvesti i božаnske uloge, poslаnstvа i delаnjа umetnikа. Nastavite sa čitanjem

Umetnik i Italija: Et in Arcadia ego!

Jean Alaux

Jean Alaux, „Louis Vincent Palliere u Vili Mediči“, 1817.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples, c.1829.

Karl Gustav Karus, „Soba sa pogledom na Napuljski zaliv“, 1829.

Veza umetnika i Italije poznata je odavno. Još od renesansnog perioda kada Albreht Direr odlazi u Italiju da bi se školovao, gradovi poput Venecije, Firence, Rima, Padove, Parme, Milana i Napulja ostali su polazište za obrazovanje, podjednako kao i za putovanje i inspiraciju hiljada umetnika. Nastavite sa čitanjem

Engr kao upravnik Vile Mediči u Rimu

Jean Alaux

Jean Alaux

Jean Alaux

Jean Alaux

Žan-Ogist Dominik Engr, francuski slikar 19. veka, poznat po svom neoklasicističkom obrascu, bio je između 1835. i 1840. na čelu Francuske akademije u Rimu koja je bila smeštena u Vili Mediči. Francusku akademiju, koja je prvobitno bila na drugim lokacijama, Napoleon je 1803. premestio u ovu građevinu. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

Vilijam Tarner, „Napoleonov portret na ostrvu Sveta Jelena“ (detalj)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete. Nastavite sa čitanjem

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west. Nastavite sa čitanjem

Herbarijum Roberta Torntona

Hram Flore naziv je knjige Roberta Torntona, engleskog botaničara i ilustratora, u kojoj su se našli ovi prikazi biljaka, nastali između 1799. i 1807. godine. Ono što ih čini specifičnim jeste prikaz pejsaža u pozadini koji je u duhu doba romantizma i prati tendencije tadašnjeg pejsažnog slikarstva prikazom tmurnih krajolika, praznih i napuštenih. Nastavite sa čitanjem

Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Fransisko Goja, „Autoportret sa doktorom Arietom“, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni? Nastavite sa čitanjem

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1640.

hksa

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, Nastavite sa čitanjem

Вилијам Блејк и „Књига Откровења“

William Blake - Angel of Revelation

Вилијам Блејк, Анђео Откровења, 1805.

И видјех другог анђела јака гдје силази с неба, који бјеше обучен у облак, и дуга бјеше на глави његовој, и лице његово бјеше као сунце, и ноге његове као стубови огњени;

И имаше у руци својој књижицу отворену, и метну ногу своју десну на море, а лијеву на земљу.

И повика гласом великијем као лав кад риче; и кад он повика, говорише седам громова гласове своје.

И кад говорише седам громова гласове своје, шћадијах да пишем; и чух глас са неба којими говори: запечати шта говорише седам громова, но ово не пиши.

И анђео којега видјех гдје стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу,

И закле се онијем који живи ва вијек вијека, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена већ неће бити;

Него у дане гласа седмог андјела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својијем слугама пророцима.

И глас који чух са неба, опет проговори самном и рече: иди и узми књижицу отворену из руке онога андјела што стоји на мору и на земљи.

И отидох к анђелу, и рекох му: дај ми књижицу. И рече ми: узми и изједи је; и грка ће бити у трбуху твојему, али у устима биће ти слатка као мед.

И узех књижицу из руке анђелове и изједох је; и бијаше у устима мојима као мед слатка, а кад је изједох, бијаше грка у трбуху мојему.

И рече ми: ваља ти опет пророковати народима и племенима и језицима и царевима многима.

(Откровење Јованово, 10: 1-11, превео Вук Стефановић Караџић)

Стваралаштво Вилијама Блејка прожето је снажним утицајем две књиге: Милтоновог Изгубљеног раја и Библије. Тема овог текста је анализа утицаја Откровења Јовановог, последње библијске књиге, на Блејков цртеж Анђео Откровења. У тренутку стварања свог цртежа Вилијам Блејк има око четрдесет пет година и на изузетно је високом нивоу сликарских и поетских остварења. Nastavite sa čitanjem

Фрагменти Фридриха Шлегела

Franz Gareis-Portrait of Friedrich Schlegel

Франц Гарајс, „Портрет Фридриха Шлегела“, 1801.

Немачки књижевни критичар и теоретичар Фридрих Шлегел важи за једну од најзначајнијих фигура европског романтизма. Романтизам, уметнички правац с краја 18. века доминирао је европском културном свешћу, естетским начелима и уметничком продукцијом све до краја 19. века, упоредо постојећи са другим књижевним правцима и стваралачким тенденцијама доба. Nastavite sa čitanjem

Композиције Франца Шуберта

Франц Шуберт, за тридесет једну годину живота, компоновао је преко девет стотина дела. Рођен је 31. јануара 1797. године у Бечу, био је Салијеријев ученик и Бетовенов следбеник. Подједнако се кретао међу композиторима, сликарима и песницима свог времена, пред којима је изводио композиције, на чувеним шубертијадама. Првенствено кроз звук и кроз везу његове музике са немачком романтичарском уметношћу биће помињан на овом месту. Nastavite sa čitanjem

Волите ли Брамса?

Johannes Brahms

Јохан Брамс

Музику немачког композитора Јохана Брамса треба слушати како би утисак о празницима који намећу одређена расположења, често беспотребна, конфузна и иритирајућа, био превазиђен или пак адекватно уобличен. Уз Брамсову музику се, једноставно, ужива. Нема филозофских импликација, као у случају Бетовена, или пак надовезивања на литературу и сликарство, као у случају музике Франца Шуберта. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, Nastavite sa čitanjem

Џон Китс: „Ода јесени“

Чарлс Браун, „Портрет Џона Китса“, 1819.

Доба магле, доба берићета штедра,
друго зрелог сунца омиљена ти,
да скупа блаженством испуните недра
лози око сламног крова што се сви:
да јабуке погну маховином гране
обрасле, да сочност у плоду се стиче;
да крупњају тикве, лешник летораст
да зајезгра слатко, и да стално ниче Nastavite sa čitanjem

Путник Русо

Тема овог текста биће Русоово жанровски тешко одредиво дело Сањарије усамљеног шетача. Збирка есеја, дневнички запис, наставак Исповести? Сањарије усамљеног читача провоцирају својом жанровском недефинисаношћу.

Русоова дела обележила су мисао и књижевност 18. века, инспирисала су на политичком, етичком, филозофском, педагошком и књижевном плану. Nastavite sa čitanjem

Путник Хитклиф

Оркански висови, једино дело Емили Бронте, готска је поема у прози. Дуго већ, по речима Владиславе Гордић-Петковић, овај роман има завидну читалачку и критичку репутацију захваљујући „готово неодрживој позицији на тромеђи трагедије освете, бајке и грађанског романа“. Nastavite sa čitanjem

Путник Франкенштајн

Роман Франкенштајн, дело готског жанра, Мери Шели пише 1818. године, исте године када настаје и Фридрихова слика Путник у мору магле и када Џорџ Гордон Бајрон пише Дон Жуана. Романтизам је на врхунцу.

Готски роман идеализује доба витештва, специфично третира просторе у којима се одвијају догађаји, глорификује рушевине. Nastavite sa čitanjem

Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма

Гистав Гурбе, „Обала Палаваса“, 1854.

Разликa између пејсажа (слике природе) и пејсажног сликарства (слика природе) јесте разлика између онога што је природно и онога што је уметнички лепо. Филозофи су се одувек бавили проблемом лепог али не једино на примерима уметничких дела. Према подели Имануела Канта, поред уметнички лепог постоје још и људски лепо и природно лепо. Nastavite sa čitanjem

Путник Бајрон

Иван Аивазовски, „Месечина – Црно море ноћу“, 1879.

Оно што у нашем времену представља фигура Џека Керуака, у 19. веку представљао је Џорџ Гордон Бајрон. Реч је о истом миту о проклетом уметнику и самоизгнанику. Форме се мењају, као и простори, али оно што остаје јесу празнина и путовање као полазиштa самообликовања. Празнина, како просторна тако и егзистенцијална, могућност је за наратив. Nastavite sa čitanjem

Путник Вертер

Јохан Волфганг Гете

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од врхунских достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевам природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, Nastavite sa čitanjem

Путник Оњегин

Александар Сергејевич Пушкин, „Аутопортрет“, 1820.

Александар Сергејевич Пушкин роман у стиховима Евгеније Оњегин пише од 1823. до 1832. године, скоро педесет година после Гетеовог романа Јади младог  Вертера са којим смо склони да отпочнемо традицију великих романа романтизма. Пушкин преузима одређене мотиве којима су се одликовала делa његове епохе, али и врши иновације. Nastavite sa čitanjem

Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и природе у књижевности и сликарству романтизма

Каспар Давид Фридрих, „Путник у мору магле“, 1818.

Ја сам путник и планинар, говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај у томе ће бити пешачења и планинарења: на крају човек доживљава још једино самог себе. –  Фридрих Ниче

Мотиви путника и путовања не јављају се по први пут у уметности романтизма, као ни тема узајамног односа путника и предела. Слика природе коју путник пред собом посматра, доживљава и кроз посматрање снагом своје имагинације изграђује, чест је мотив романтичарске књижевности и он је тема овог рада. Nastavite sa čitanjem

Лудвиг ван Бетовен

Карл Густав Карус, „Споменик Гетеу“, 1832.

Само онај може бити уметник ко има сопствену религију, оригиналан поглед на бескрајно. – Фридрих Шлегел

ДЕВЕТА СИМФОНИЈА

Фигура која доминира деветнаестим веком јесте разбарушени Бетовен у свом поткровљу. Бетовен је човек који ради према унутрашњем нагону. Он је сиромашан, неук, неотесан. Nastavite sa čitanjem

Вилијам Блејк

Вилијам Блејк

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку. Nastavite sa čitanjem

Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер

Гистав Флобер

Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале  окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

Дуго сам уживао у овом изгубљеном животу; с радошћу сам говорио сам себи да је моја младост прошла, јер је и то нека радост кад осећате како вам студен продире у срце и кад можете рећи, пипајући га руком као огњиште које се још дими: не гори више. Ја сам полагано пролазио кроз све чињенице свога живота, назоре, страсти, дане занесености, дане туговања, лепетања наде, раскидања од тјескобе. Ја сам поново видио све, као човјек који посјећује катакомбе и који полагано проматра с једне и с друге стране мртваце за мртвацима. Међутим, ако бројим године, није томе давно што сам се родио, али ја имам бројне успомене које осећам како ме тиште, као што тиште старце сви дани што су их проживјели; чини ми се каткад да сам трајао стољећима, и да моје биће задржава у себи остатке од тисућу прошлих живота. Зашто то ? Јесам ли љубио? Јесам ли мрзио? Јесам ли нешто тражио? Ја још сумњам у то; Ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке делатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новаца.

О свему што ћу сада причати нитко није ништа знао па ни они који су ме виђали сваког дана нису знали више од других; они су за мене били као кревет на којем спавам и који не зна ништа о мојим сањама. А уосталом, зар срце човеково није огромна самоћа у коју нитко не продире? Страсти које у њ долазе су као путници у сахарској пустињи;  оне ту умиру загушене, и њихови се крикови изван њега уопће не чују.

*

Претходни текст посвећен Фредерику Шопену наставља се са управо прочитаним цитатом из дела Новембар француског писца Гистава Флобера. Дело је написано после књиге Мемоари једног лудака, када је уметник имао двадесет година, а објављено после пишчеве смрти. На претходно одслушане ноте, надовезују се ноте које текст поседује, а које су присутне и на нивоу звучања и у самом садржају. Средства којима је „музика“ оба дела формирана различита су. Ипак, она стварају хармонију, утисак богат сликама.

Сви мотиви који се јављају у каснијим Флоберовим делима у овоме су већ присутни. Сва пишчева уметност могла би се назвати Сентиментално васпитање. Како је васпитање, образовање, вајање сопствене личности у времену и простору (време, то је мој простор, каже Гете), у ствари путовање, онда можемо закључити да је писац стварајући своје романе и новеле увек био на путу, најчешће кружном. Флобер се изнова враћао истим темама, колико год оне у сваком његовом роману биле различито представљене. И као што су многи његови јунаци љубитељи пешачења, ходања,  при коме контемплирају, тако и писац својим радом образује (формира) обрисе сопствених стаза, личног сентименталног путовања.

Многи наслови великих романа 18. и  19. века могу се надовезивати. Заједно, објасниће и допуниће једни друге. Семантички потенцијал једног наслова биће истовремено надограђен и објашњен другим насловом. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије. Стога, колико год сценографија, заплет, радња, догађања Дикенсовог и Балзаковог романа били различити, та дела су, у ствари, слична, резултат су истог духа времена. Психолошка карактеризација јунака другачијим је уметничким поступцима предочена читаоцу, али суштина личности јунака за оба романа је заједничка.  То не значи да су ти романи лоши и неаутентични. Напротив, генијалност подразумева универзалност.

Када је Флоберово дело у питању ту би се дала направити паралела са романом Лоренса Стерна. Сентиментално васпитање увек подразумева сентиментално путовање. Гете је први направио јасну поделу – после година учења следе године путовања. То не мора нужно бити одвојен процес. Дела о којима ћемо писати и која смо већ поменули то и показују. Флоберови јунаци воле да пешаче, на тај начин остварујући динамику која не мора нужно бити постигнута једино физичким кретањем. Динамика ума, стваралачко посматрање, контемплација, могућа је и док субјект стоји. Примери дела романтичарског сликарства и поезије често потврђују ову тезу.

Претходник Фредерика Мороа, неименовани јунак дела Новембар, пешачи улицама непознатог француског провинцијског градића. Његови излети у природу, у пределе ван града, нису налик излетима бајроновских јунака. Предео по коме се он креће је другачији. Пејсажи којима се крећу Флоберови јунаца углавном су сеоски, ретко алпски. Алпи подразумевају категорију узвишеног, а француска провинција исту не поседује. На тај начин писац упућује на јунака, приказани предео у функцији је његове карактеризације. Описи природе, описи су јунакових расположења, мисли, осећања, његове перспективе.

Ово дело једно је од врхунаца романтичарске прозне књижевности. Његове јунаке можемо поистоветити са јунацима дела сентименталне књижевности друге половине 18. и романтичарске поезије с почетка 19. века. Разлика, и не занемарљива, јесте у начину приповедања и стила којима су Флоберови јунаци обликовани. У том смислу техничка виртуозност писца о коме говоримо је другачија у односу на његове узоре и младалачку лектиру. Сваки писац испрва се формира и ствара под снажним утицајем других писаца, његовог или неког ранијег доба. Тако је било и са Флобером. Образован на књижевности сентименталне и романтичарске провинијенције, делима Русоа и Бајрона, француских песника Ламартина, Игоа, Алфреда де Вињија, де Мисеа, Флобер је испрва морао одушевљење њиховим стваралаштвом сублимирати  кроз своје.

Новембар почиње Монтењевим цитатом који гласи: У сврху дангубе и тлапње. Друга интенционалност писца изражена кроз форму хипертекста јесте поднаслов: Фрагменти о неизрађеном стилу. Монтењев цитат, извучен из примарног контекста и прилагођен сопственом, сведочи о пишчевој аутоиронији. Она се кроз дело наставља, а свој врхунац доживљава на крају. Када је реч о поднаслову схватамо да је и он непоуздан. Дело по својим структуралним одликама није фрагмент, а не треба ни веровати писцу када пише о свом стилу као неизграђеном.

Неименовани јунак, лирски субјект, има одлике романтичарских јунака. Он је представљен као путник, тачније пешак, а одлике романтичарских јунака који су дати као путници јесу динамика, претерана осећајност и идеализам. Све поменуте карактеристике поседује Флоберов јунак. Ова Флоберова новела је дело касног романтизма. Трансформација коју су доживели романтичарски мотиви односи се на начин њиховог представљања, као и на сценографију у којој су смештени. Алпске пределе, узбуркана мора, неприступачне области, шуме које су јунаци претходних дела походили, смењене су мирнијом сликом природе, оном са мање бетовеновских тоналитета. Наш јунак креће се по пољима надомак провинцијског града или улицама истог. Јунакова размишљања подстакнута су сутонима, шетњама кроз пуста поља, шуштањем опалог лишћа. Мирис  хладног дана и надолазеће зиме помешан са димом из оближњих кућа и маглом позива на размишљања о прошлости, евоцира успомене. На том примеру видимо како се овим делом зачиње оно што ће касније бити одлике Бодлеровог или Прустовог рада. Мирис као средство за откључавање сећања, талог налик мокром лишћу, палимпсест утисака, могућност за реминисценције и евокацију успомена. Једина разлика је у тематизацији природног и вештачког. Док су Бодлерови мириси најчешће подстакнути кожом натопљеном знојем и парфемом, а Прустови аромом чајних колачића, Флоберови воде директно из природе као резултат влаге услед честих киша и магли.

Флоберов јунак своја расположења транспонује на слику природе којом је окружен. Пејсаж нема расположење. Међутим, његов посматрач га има. Сходно томе, он је увек  у искушењу да своја стања идентификује са пределом којим је окружен. Семантика годишњих доба нарочито је интересантна у контексту књижевности романтизма. Сваки уметник другачије приступа њиховој симболичкој актуелизацији. Најзанимљивији су они који праве одступ од читаочевог очекивања које је до тада било условљено традицијом. Годишња доба, која подразумевају цикличну динамику, у романтичарској књижевности су у служби карактеризације јунака. Најбољи пример за ово тврђење је роман Јади младог Вертера. Гете не изневерава традиционално очекивање читаоца. С пролећа, Вертер је у потпуно другачијем расположењу него с јесени. Одабир краја децембра као периода за самоубиство јунака очекиван је и није изненађујући књижевни поступак. Јесен је сматрана добом меланхолика, интровертних, тужних. На таква расположења подстиче сама слика природе. Изобиље којим се одликују септембар и октобар, убрзо бива смењено и заустављено новембарским затишјем.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем… (стр. 6)

Кад год читам Новембар прво чујем звуке Шопеновог Ноктурна бр. 1 у б-молу. Спори и тихи звук клавира једнак је благој и тихој Флоберовој нарацији.

Већ сам у средњој школи био жалостан, досађивао сам се, сагоријевао сам у жељама, осјећао сам жарке чежње за неким безумним и бурним животом, сањао сам о страстима, био бих хтио имати све. Иза двадесете године постојао је за ме читав свијет свјетлости, миомириса;  живот ми се издалека привиђао пун сјаја и славодобитних шумова; (…..) Нејасно сам жудио за нечим сјајним што не бих могао јасно изрећи ниједном ријечју, нити одредити у својој мисли ни у којем облику, али за чим сам ипак осјећао сигурну, непрестану жељу. (стр.7)

Јунак је, слично бајроновским јунацима – Чајлду Харолду, Франкенштајну, Оњегину, Печорину – прожет резигнацијом, чамотињом, за себе каже:  ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке дјелатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новца (стр. 7). Он жуди за далеким, давним, неодредивим. Он се креће, као и бајроновски јунаци, у парадоксалном сплету: он кружи а, у ствари, стоји у месту. Круг у њиховом случају има симболички потенцијал уробороса, змије која гризе сопствени реп, потенцијал затвореног, интровертног, самоокружујућег, самодовољног, солипсистичког. Круг у њиховом случају нема значење довршеног и целовитог путовања, он не подразумева остварени образовни процес као у случају Колриџовог Старог Морнара.

Ја сам улазио што сам дубље могао у своју мисао, ја сам је превртао у свим њеним облицима, ишао сам до самога дна, враћао сам се и опет почињао. Ускоро је то била необуздана трка маште, чудесни узлет изван збиље, ја сам у себи проживљавао пустоловине, замишљао догађаје за причу… (стр. 9)

Мотив прозора је чест и значајан у Флоберовом делу. Прозор је граница, симбол спољашњег и унутрашњег, отвореног и затвореног, колеричног и интровертног, нечег што у унутрашњи и омеђен простор пропушта светлост. Истовремено, он је и перспектива, место са кога се посматра спољни свет. Прозор је тачка фокуса. Приповедање се у овом делу одвија у првом лицу. Читајући, ми предео, мисли, догађаје посматрамо са оне тачке, са оног прозора који нам је главни јунак (истовремено и приповедач) отворио. Прозор је утолико слика саме Књиге. Отварање исте подразумева многоструке, али увек неизвесне и неочекиване перспективе. Од читаоца зависе њена значења, као и ширина.

Флоберов јунак тежи осами, истовремено жудећи друштво других. Наш јунак претходник је Бодлерових и Елиотових лирских субјеката који усамљени и отуђени круже пустим градским улицама. Он признаје да завиди другим људима на њиховој баналној радости, називајући их срећницима живота. То је парадокс јунака који је посвећен искључиво себи, истовремено поносан и несрећан због те чињенице. Он би, шетајући уским улицама, налик онима са слика Џона Еткинсона Гримшоа, кроз затворене прозоре, са улице, посматрао људе који се друже и смеју.

Вечером би се, зими, заустављао пред освијетљеним кућама гдје се плесало, и гледао бих како иза црвених застора пролазе сјене, слушао бих звукове засићене раскоши, чаше које звецкају на подносима, сребрни прибор који звекеће на тањирима, и говорио бих сам себи да стоји само до мене да судјелујем у том светковању, за којим се јагме на тој гозби, гдје сви једу;  одбијао ме од тога мој дивљи понос, јер сам сматрао, да ме моја самоћа чини лијепим, и да је моје срце утолико шире уколико га држим далеко од свега што значи људску радост. Тада бих настављао свој пут по пустим улицама, на којима су се тужно њихали фењери шкрипећи својим чекрцима. (стр. 16)

Јунак би „удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају“ (стр. 14) себе идентификовао, у скоро пантеистичком заносу, са свиме што га окружује. Најзад, себе би поистоветио са орлом, али не као птицом грабљивицом, већ као са бићем које познаје слободу, које је досегло висине. Фридрих Хелдерлин у песми Патмос орлове назива синовима Алпа. Ово је још један пример романтичарске тематизације птица као симбола узвишеног, слободног, природе и, најзад, песника. Песник је налик птици, уздигнут, над земљом, он види све, има свеобухватан преглед постојећих облика. Они под њим могу да гледају навише, док је он већ у пределима неба, он је узвишен по себи. Песник види тренутак када се кап росе једини са травом, кап кише са кором јеле, камен котрља низ стену.

Нека киша сипи, олуја крши стабла, бујице се руше с јецајем, водопад се пуши и скаче, гром пуца и ломи вршак брда, он мирно лети изнад свега тога и удара крилима; шум планине га забавља, он добацује поклике радости, бори се са облацима који брзо лете, и пење се још више у своје неизмјерно небо. (стр. 18)

Приповедач ове новеле путник је у двоструком смислу. Он се креће тако што прелази пут од  једне одређене тачке до  друге, остварујући физичку динамику у простору. Друга врста путовања односи се на динамику духа која је подстакнута изгледом предела. Тај предео је емпиријско полазиште за слику која ће се касније формирати у уму путника односно посматрача.

Тако сам испунио свој свемир сијасетом златних сунаца, љубавне су приче налазиле у мојој глави мјеста покрај лијепих преврата, лијепе страсти насупрот великим злочинима;  ја сам у исти мах сањарио о звјезданим ноћима топлих земаља и о пожару запаљених градова, о повијушама у прашумама и о сјају пропалих монархија, о гробовима и о колијевкама. Жуборење таласа у трскама, гукање грлица на голубињацима, шуме мрча и мирис алоја, звекет мачева који ударају о оклопе, коњи који топоћу, злато које се сјаји, блистање живота, самртне муке очајника; све сам то ја проматрао истим расколаченим погледом као и мравињак који би се узнемирио под мојим ногама. Али изнад тога живота, тако узбурканог на површини, тако гласног због толико различитих крикова, избијала је бескрајна горчина, која му је била и синтеза и поруга. (стр.  16)

Поједини делови претходног цитата биће слично обликовани у каснијем Флоберовом делу Саламба, исто као што су и многи до сада помињани  мотиви коришћени  у каснијим делима, Госпођа Бовари и Сентиментално васпитање. На врло сличну сцену претходно цитираној, у којој се исто појављује мотив мравињака који јунак гази, уживајући тако у динамици разбежалих мрава, док као дете лута руским шумама предат маштаријама, наилазимо у роману Вече код Клер сјајног руског писца, врхунског стилисте  Гајта Газданова.

На овом месту текст о Флоберовом делу се не завршава. Његов наставак, допуна, коначно заокруживање следи са текстом о сликарству Џона Еткинсона Гримшоа.

Цитати: Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод Тин Ујевић и Миленко Видаковић, Свјетлост, Сарајево, 1961.

Напомена: Овај текст је део есејистичког триптиха посвећеног месецу новембру.

  • Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен
  • Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер
  • Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен

Ежен Делакроа, „Портрет Фредерика Шопена“, 1838.

Поједина уметничка дела својом темом, предметима које приказују, психолошком карактеризацијом јунака, употребом боја и тонова асоцирају атмосферу која доприноси естетским расположењима реципијента уметности. Та расположења, као и асоцијације на које одређено дело наводи, нису иста код сваког примаоца естетског садржаја. Nastavite sa čitanjem