Топографија људског лица: Сали Ман и Орхан Памук

Sally Mann - Self-portraits

Аутопортрети Сали Ман

Узајамна веза лица и предела. На свакој географској карти, на свакој страници књиге, кори дрвета, облаку или кратеру месечевог наличја може се препознати људско лице. Лица која је фотографисала Сали Ман (серија Лица, 2004.) допуњују њене циклусе који су у претходним фазама подразумевали афирмацију облика који сугеришу распадање, трулеж и декомпозицију. Циклус Лица састоји се од приказа лица сопствене деце, као и њених аутопортрета. Уметница користи специфичну технику, с обзиром на доба у коме ствара. Да би њен, преко сто година стар фото-апарат, забележио лице пред собом потребно је да прође више од неколико минута. За то време фотографисани не сме да трепће и мора да гледа право у објектив. У једном од документарних филмова о америчкој фотографкињи забележен је такав тренутак. Скоро концептуалним средствима Сали Ман упорно преиспитује однос живота и смрти, виталне форме и мртвог ткива. Сва енергија бића које позира концентрисана је у једну тачку, очи се пуне сузама услед недовољно трептаја, лице постаје биста, предмет за слику мртве природе. Још више, лице постаје рељеф, лице постаје избраздана фасада, кора брезе, облик, крхк налик старом осушеном папирусу, лице постаје пергамент. Сећање.

Роман Црна књига турског писца Орхана Памука адекватна је допуна теми лица и могућностима његовог симболичког потенцијала у уметности. Прво: лице не треба изједначавати са портретом. Приказ лица у уметности, за разлику од портрета, има својеврсну картографску тенденцију. Приказ лица не афирмише оно унутрашње већ оно спољашње, начин на који су спољашњи облици обликовали унутрашњи предео. У роману Црна књига, видећемо на основу наредног цитата, да су лица житеља града или државе најадекватнија дословна и симболичка слика тих истих градова и држава (у овом случају Истамбула и Турске). Лица су огледала спољашњег. У поглављу под називом „Мистерија слова и нестанак мистерије“ један од јунака романа, Галип, открива трајну фасцинацију лицима свог рођака Џелала, колумнисте и коментатора истамбулских прилика. Док чита Џелалове колумне Галип у стану открива кутије са фотографијама на којима су искључиво лица потпуно непознатих људи, из разних крајева Турске. Сви они били су Џелалови читаоци и сви су му они послали своју слику, на његов захтев.

Из плакара у ходнику извадио је кутију у којој је Џелал чувао књиге, брошуре, исечке из новина и часописа и на хиљаде слика и фотографија у вези са хуруфијским редом и почео да ради. Видео је лица сачињена од арапских слова, очи направљене од слова вав и ајн, обрве од слова з и р, носеве од слова елиф.  Видео је […] галије што се њишу на олуји, муње што с неба падају као око, поглед и ужас, лица помешана с гранама дрвећа, браде од којих је свака била различито слово. Видео је бледа лица с очима ископаним са слике, невине са словима назначеним траговима греха што су им захватили углове усана , грешнике са причом о њиховој страшној будућности утиснутом међу браздама на челу. […] Видео је на стотине, хиљаде, десетине хиљада слика „грађана“ послатих Џелалу које су врвеле од слова – из свих места Анадолије у последњих шездесет година, из градића прекривених прашином, забитих касаба у којима лети земља испуца од сунца а у које зими због снега нико не може да сврати осим гладних вукова, из шверцерских села на сиријској граници по којима половина мушкараца храмље због нагазних мина, из планинских села која сто година чекају да се направе путеви, из барова и ноћних клубова у великим градовима, из кланица смештених у пећине, из „управних“ соба пустих железничких станица и кафана шверцера и цигарета и хашиша, из хотелских лобија у којима су ноћивали трговци говедима и јавних кућа у Согуколуку. Видео је на хиљаде фотографија снимљених старим апаратима лајка којима је управљао улични фотограф што се покривао црним чаршавом са својим троножним апаратима са стативом поред столова државних надлештава, вилајетских зграда и састављача молби, и који се бавио стаклом припремљеним са хемикалијама попут алхемичара или гатара, црним поклопцима, пумпама и меховима. Није било тешко осетити да је земљаке док су гледали у објектив обузимао језив осећај за време с неодређеним страхом од смрти и жељом за бесмртношћу. Галип је увиђао да је та дубока жеља везана уз пропаст, смрт, пораз и несрећу, чије је знакове препознавао на лицима и картама.

Опседнутост рељефом људског лица као симболичким огледалом историјских и културних артефакта у прози Орхана Памука има сасвим другачију конотацију од оне која је присутна на фотографијама Сали Ман. Памук је концентрисан на лице као одраз објективног света, лице као одраз традиције и културе која га твори. Сали Ман концентрисана је на дешифровање слова речи „Танатос“ које свако лице крије у свакој својој пори. Интенција Сали Ман циклусом Лица вербално је описана и обликована двема последњим реченицама цитираног одломка из књиге Орхана Памука. Особа која гледа у објектив сусреће се, у тим дугим минутима непомичности, првенствено са собом, сопственом прошлошћу, страхом од протицања времена. Када гледамо у лица која је Сали Ман фотографисала чини нам се да уколико бисмо их дотакли могли бисмо осетити колико су мека, колико су етерична. Људски дух садржан у њима води константну борбу са шкољком ткива којом је обгрљен, налик воћу у посуди и води између дланова. The Flesh and the Spirit, последња серија фотографија коју је Сали Ман израдила, својим називом предочава вечити дуалитет, константну узајамност и међусобну неодвојивост тела и духа, пропадљивог и оног што остаје. Иста тема предочена је и у овом циклусу, неколико година млађем од редова који припадају роману Црна књига. Два савременика различите националности, пола, животног и историјског искуства, два уметника који користе различит медиј за своју уметност проговарају, заправо, о суштински истој ствари: оно што остаје нису лица. Као и градови, и она ће нестати. Као и царства – и она ће се урушити. Као и текст на пергаменту – и преко њих ће неки нови текст бити исписан. Али, оно што остаје јесте дух, а то је, у случају оба уметника овог текста, ништа друго до уметничко дело које су створили.

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Јужњачка готика Сали Ман

Sally Mann

Sally Mann

Southern trees bear a strange fruit,
Blood on the leaves and blood at the root,
Black bodies swinging in the southern breeze,
Strange fruit hanging from the poplar trees.

Pastoral scene of the gallant south,
The bulging eyes and the twisted mouth,
Scent of magnolias, sweet and fresh,
Then the sudden smell of burning flesh.

Here is fruit for the crows to pluck,
For the rain to gather, for the wind to suck,
For the sun to rot, for the trees to drop,
Here is a strange and bitter crop.

Термин „Јужњачка готика“ се односи на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани, а делимично и у Вирџинији, Флориди и Тексасу. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’ Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капотеа, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема стилистичких, па ни тематских сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама,  асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво и једино могуће поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које може и тежи деловати једино на чула реципијента, натприородно у романима поменутих аутора није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће, природно и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук говеда и живине, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу, изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која оправдања и искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби особе која исте обликује читајући јеванђеља и проповеди. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање породичних и моралних вредности, сујеверја нису актуализоравни зарад неизвесности (suspense), нити да би подстакли читаочеву језу, на крају дружења са књигом, ипак, спокојно умирену, већ да би, између осталих, истакли и функцију књижевности која, ако не објашњава, а оно естетски релевантним средствима предочава  распад друшвених вредности и основне културолошке артефакте америчког југа. Језиви догађаји увек су у служби ироније, ретко прекорачују на страну патетичног.

Књижевна одредница слободно се може односити и на друге врсте уметности, нарочито визуелне – филм и фотографију, ређе сликарство. Ипак, ово није текст о књижевним делима, већ о фотографијама америчке уметнице Сали Ман (Sally Mann). Разлог уводу јесу дела уметнице која ће у наставку текста бити помињана, а која се у тематском смислу могу надовезати на поменуте одлике  књижевних дела јужњачке готике. Сали Ман рођена је 1. мaja 1951. године у Вирџинији. Од самих почетака њене фотографије асоцијативно се надовезују на оне елементе који су блиски темама америчког југа, а који су своју естетску димензију остварили у уметничким делима већ поменутих уметника. За ову прилику одабрала сам три тематске целине које  чине битан део њеног стваралаштва и најбоље сведоче о личној поетици уметнице. Једна од најдоминантнијих тема у оквиру опуса Сали Ман јесте тема смрти, бескомпромисно и натуралистички предочавана током деценија њеног стваралаштва, некада посредно, чешће директно. Како је уметност фотографије од својих почетака остваривала ближи контакт са популарном културом и свим њеним феноменима, поред литерарних асоцијација, доминантнија је била она која се тицала једне песме. Подстрек да напишем текст о фотографијама којима се годинама дивим била је песма Strange Fruit у извођењу Нине Симон (старија верзије истоимене песме коју је извела Били Холидеј пар деценија пре Нине никада није била део мог сензибилитета). Глас Нине Симон, пажљива тишина остварена непредвиђеним трајањем празнине између речи, глас налик посмртним остацима емоција, додатно је наглашавао опоре стихове Абела Мерoпола (Abel Meeropol) написане као реакција на обичаје  јавних линчовања, пребијања и вешања афро-америчког становништва.  Казне су, као и увек, биле апсолутно непропорцијалне греху. На фотографијама Сали Ман казна распадањем чини се непропорционалном у односу на кривицу. Јужњачки пејзажи којима се изнова враћала заправо су некадашња бојна поља или делови њене фарме у јужној Вирџинији. Слике пејсажа заправо су запитаност. Где су сви они који су остављени положени на тим бојним пољима? Земља је равнодушна и немо упија сокове мртвих, а да ли они мењају њену топографију, да ли они заправо посмртно обликују пејсаж који уметница пред собом види, то је питање, а можда и одговор. Пејзажи пред нама, рађени специфичном техником коришћења колодијума и фотографског апарата старог више од сто година, заправо су лице, живо лице одавно мртвих. Поред пејсажа, узајамну везу смрти и лица Сали Ман ће испитивати и  кроз серију слика What Remains. Трећа тема која њена дела ставља у однос са поменутим одликама књижевних дела, али их смисаоно надовезује и на друге њене радове, јесте серија слика под именом Immediate Family.

Sally Mann – Deep South

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann

Sally Mann