I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS… Nastavite sa čitanjem →