Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Са друге стране, ако се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми заправо метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је његов ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да предходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе које данас припада рођенима у знаку Стрелца. Иронија ни овога пута није изостала – Хиронов заштитни знак јесте оно од чега је заправо страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер својој збирци даје име Цвеће зла он указује на своје песме као венац – и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац исте атмосфере коју је Бодлер дочарао – атмосфере увенућа, одумирања сплином поломљеног врата измученог бића, музика и мирис. Болешљиво цвеће заправо су суве ноте. Овај текст иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа, било као симбола или пак реалне животне преокупације, има, не значајно место, већ довољно естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено. У томе је поента. Биљке су подједнако отровне колико и лековите – баш као и бављење уметношћу.

Препоруке:

Грчки митови, прерафаелитско сликарство, Хамлет, хербаријум Емили Дикинсон, чешки филм Kytice, Хелдерлинова песма Хирон, Пол Елијарова песма  Грб од цвећа и плодова, Д.Х Лоренсова збирка Birds, Beasts and Flowers, уметност Мary Delany, Дирерово сликарство, зидно сликарство из Помпеја, фотографијe Роберта Мапелторпа, Митолошки речник биљног света Маријане Поповић-Радовић, Цвеће зла, Малармеова поезија, Марсел Пруст, Новалис, Слика Доријана Греја, филм White Oleander, Ник Кејв и Кајли Миног, итд.

Симболизам и минерали

Gustav Klimt – Water Serpents 

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива. – Шарл Бодлер, „Накит“

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити.  Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је толико пута раскидана веза између ње и уметнсти непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. То ме је вратило симболистима и периоду енглеске и француске декаденције.

Оскар Вајлд је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде је десило супротно, редослед је био обрнут, посредством природе дошла сам до уметности.

Захваљујући природи вратила сам се уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту форме његових слика открило ми је разнобојно камење. Са друге стране, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о природи која је створена – минералима чије је форме уметник поновио кроз своје дело.

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајла писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности […] и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове љубавнике, налик перлама и драгуљима којима је Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају две могућности – или да их поимамо као декорацију или да у њима увиђамо аналогије са природним појавама – шкољкама, минералима, каменчићима, оклопима корњача.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао:

…она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Претходника, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

Обнављање религијских тема одлика је књижевности декаднеције. Оне уметнике овог покрета занимају са естетског а не са феноменолошког становишта. Импресије Римским царством на издисају (као у Верленовој песми „Копњење“), првим хришћанима, византијском орнаментиком, позним латинитетом, „варварским“ средњим веком у служби су преузимања религиозних компоненти и ритуала како би се естетизовале њихове одлике а не продубила, појаснила или ревитализовала њихова значења. Визуелне одлике претходних доба биле би идеализоване и уметнику би послужиле као могућност за поновно откривање (или додавање) магијских и окултних елемената нечему што је припадало прошлости. Симболисти фаворизују присуство демонског у животу и уметности. У питању је естетизација зла, греха, окрутних и гротескних обличја.

Дез Есент, јунак романа „Насупрот“, опремио је своју вилу на крају града оријенталним тканинама, ретким издањима црквених књига на латинском, Редоновим и Мороовим сликама, необичним биљкама, симфонијама парфема и  једном корњачом. Када се естети и декаденту тепих у салону учини безличним он се, како би га адекватно оживео, одлучује за контраст који проналази у џиновској корњачи којој на оклоп инкрустрира безбројно драго камење. Одатле, светлост се преливала стварајући визуелне фантазмагорије, симфонију боја, насупрот симфонијама мириса. Дез Есентова идеја била је да оклоп корњаче подсећа на визиготски шлем, он је желео да поновни сјај варварског мајстора. Треба ли нагласити да је корњача убрзо угинула?

Естете покушавају да природу потчине уметности. Природа је безлична, ружна, неадекватна животу какав се жели и очекује. Идеал је вештачко јер време природе је прошло. Њени пејсажи су монотони и отужни, пред њима се безвољно и млако зева. Али драго камење и минерали позив су на сањарење посредством зачудних облика и необичних боја. У питању је неодређеност и двосмисленост. У питању је недокучивост жене са Медузиним осмехом која, одевена у драгуље, плеше и потчињава себи свог посматрача, својеврсног инсекта у немилости. Њена тајна је, попут Саломиног плеса, њених покрета који асоцирају на покрете медузиних пипака, смртоносна. Цвеће и драго камење којима је окићена ту су због могућности стилизације, они су орнамент који угађа фантазији посматрача, као у Бодлеровој песми „Накит“

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

У роману Слика Доријана Греја Оскар Вајлд је писао:

Често би провео по цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

Можемо затворити круг покушаја приближавања теми са приказом једног дела Густава Климта. На његовој слици „Салома“ из 1909. године видимо како је религиозна сцена тематизована на потпуно нов начин који је својствен симболизму. Композиционо, слика као да подражава мозаик. У центур пажње је Салома, библијска јунакиња заслужна за смрт светог Јована Крститеља. Поимање жене као отелотворења тријумфа сатанског, зла и греха овде је присутно, али на афирмативан начин. Жена је неодољива у својој окрутности, лепота, смрт и грех у њој су нашли своје склониште. Витким кошчатим прстима Салома придржава немарно тек врх светитељеве косе, њен поглед није фиксиран већ је слика самозаборава и екстазе. Њене руке украшене су блиставим драгуљима, сјајним шареним каменчићима, њене хаљине пуне су драгоцености и позлате. Сликар, свесно или не, у ум посматрача евоцира слику византијске царице Теодоре чији величанствен мозаик краси зид цркве у Равени. Византија, блистава од златних купола, своју слику, опет оживљену, препознаје сада на другачијем уметничком благу.

У питању су могућности имагинације. Посматрач чији је ум склон чистој моћи фантазије, чији је ум жељан путовања и урањања у тамна и густа мора маште одабраће минерале, њихов сјај и прелив као могућност за стварнији, снажнији, дубљи, тајновитији (шта је тајна без патине?) свет аналогије звезда на небу и очију на лицу. Поноћни испит за преображај вампира нека буде оно, од грубе неоуобличене масе стена нека постане глас, нека постане песма и химна. И нек се месец не увреди! Његове мене нек загосподаре тим камњем, и нек он очима онога ко то камење посматра да нови сјај, нову нијансу, прелив широк као што је сама светлост.

Компатибилност боја и облика представљених слика и цитата не мора нужно бити подударна, али нека демон аналогије не изостане. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа (наравно, без тенденције какву је уметник морао имати), чине се прегледним и  изнова потврђују тезу да прави уметник понавља тенденције космичког плеса који је увек изнад човекових, тако честих, тежњи да га осујете. Тај плес, то је Лепота. Али она није тек један корак већ представља суму корака и покрета који могу једнако бити лепи као Минервина или као Хидрина глава. Боје и звуци, слике и мириси зазивају једни друге у шуми симбола, а уметник открива, или ствара, њихова сагласја. Сликари и писци тумачи су тајног језика. Они, зато, понављају облике природе, наглашавајући, заправо, моћ откривења коју уметност поседује.

Gustav Klimt, Saloma, 1909.

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt, Portrait of Adele Bloch-Bauer, 1903.

Gustav Klimt

Gustav Klimt – Kiss

Цитати: 

Шарл Бодлер, „Накит“, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 131.

Шарл Бодлер, „Сагласја“, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011, стр. 7.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Препоруке: 1 , 2 , 3 , 4

Играчке и уметност: Шарл Бодлер и Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден, „Дечак са чигром“, 1738.

Иако старији, француски сликар Жан-Батист Симеон Шарден на другој је позицији у наслову текста. Разлог се крије у чињеници да је есеј Морал играчке Шарла Бодлера био главно полазиште за овај текст на који сам асоцијативно надовезала Шарденово сликарство. На многобројним Шарденовим сликама појављују се деца загледана у своје играчке. Поетично представљени призори свакодневног живота француског грађанства посредно нас уводе у свест и психологију деце, у њихове часове безбрижности и разоноде. Прикази нису жанровске сцене већ су суптилан начин подвлачења идеје да се кроз игру и разоноду подједнако добро може развити дечија психа као кроз крутост наметнутих обавеза.

На слици Дечак са чигром, насликаној 1737, видимо дечака како радознало  посматра чигру која се врти на столу. Дечак је концентрисан на оптичке илузије које њени покрети у месту стварају. Његов поглед је благ, радостан у открићу прецизно ротирајуће справице. За разлику од књига, мастионице и пера, ова играчка у фокусу је дечакове пажње. Мали Огист Габриел Годфроа, син Шарденовог пријатеља, одушевљено посматра свој предмет док књиге леже склопљене. Није дилема коју ова слика подстиче „игра или учење“. Дилема не постоји. Игра је учење, учење је игра. Спознаја света у дечијем уму налик је окретима чигре: изузетно је динамична, а наизглед малена и једноставна. Као и чигра пред њим, тако је и дечак динамичан, а непомичан, неосетљив на протицање времена, он делује као да је ван простора који ми посматрамо.

У процесу стварања уметник је дете које се игра. То би могла бити груба парафраза романтичарског односа према стваралаштву. Теме детињства, дечије радости, искрености, аутентичности и наивности у процесу спознаје стварности не тематизују први романтичарски песници, као што ни Сигмунд Фројд није прва особа која је увидела сву сложеност дечије психологије, њихову комплексну моћ памћења која се одражава на касније животне поступке. Уметност је, пре филозофије и психологије, увидела и представила тај значај себи својственим симболичким језиком. Уметност открива, не објашњава.

Шарл Бодлер у есеју  Морал играчке не доказује, не тврди самоуверено о значају и моралној функцији играчке у развоју дететовог односа према уметности. Есеј има сентименталну вредност и нешто од поетично представљених соба и предмета на основу којих би се и могао поредити са приказаним Шарденовим сликама. Ево једног карактеристичног одломка:

Пре много година – пре колико? то никако не знам; то залази у магловита времена раног детињства, – мајка ме беше одвела у посету код госпође Панкук. Сећам се да је то било у некој врло тихој кући, једној од оних кућа где трава боји зеленилом кутове дворишта, у једној тихој улици, у улици Поатвен. Сећам се сасвим јасно да је ова госпођа била обучена у кадифу и крзно. После неког времена она рече: „Ево дечка коме хоћу нешто да поклоним, да би ме се сећао.“ Узе ме за руку, и ми прођосмо кроз више одељења; затим отвори врата једне собе из које се указа изванредан и заиста чаробан призор. Зидови се нису видели, толико су били покривени играчкама. Таваница је ишчезавала под бокорима играчки које су висиле као чудесни сталактити. Подом се пружала само једна уска стаза на коју се могла ставити нога. Ту се налазио свет играчака свих врста, од најскупљих до најскромнијих, од најпростијих до најкомпликованијих. 

У историји западног сликарства прикази деце у игри не заузимају значајно место. Портрети деце почињу да се израђују у ренесанси, а неки од најлепших домета у приказу истих остварују се кроз маниристичко и барокно сликарство. Слике Бронцина, Веласкеза, Жоржа де ла Тура о томе лепо сведоче. Следе Вато и Буше, на чија се дела надовезују Шарденова. У 18. веку Жан-Жак Русо и Фридрих Шилер пишу о вези уметности и васпитања, вези образовања и развијањa уметничког сензибилитета младог човека. Жан-Жак Русо 1762. године објављује књигу Емил, или о васпитању. У 18. и 19. веку деца постају карика са природним, са неисквареним, са божанским стваралачким принципом, одраз моралне чистоте и једноставности. Она су значајан мотив у поезији Вилијама Блејка и Вилијама Вордсворта. До краја 19. века, на један другачији начин, али инвентиван, луцидан и подстицајан, биће и приказ  деце у литератури Луиса Керола. Тек потом долази чувени бечки психијатар са иновативним, али уметности одавно познатим идејама.

Према Бодлеру, дететов одабир играчке, као и његов однос према истој, један је од пресудних фактора за естетско формирање и уобличавање укуса, као и идеје о лепом коју оно треба да формира.

Ја сам уосталом сачувао трајну наклоност и свесно дивљење према том чудном вајарству које, блиставом чистотом, засењујућим сјајем боја, жестином покрета и одлучношћу облика, тако добро представља детиње мисли о лепоти.

Сва деца говоре својим играчкама; играчке постају учесници велике животне драме, умањене мрачном комором њиховог маленог мозга. Својим играма деца доказују своју велику способност заноса и своју високу моћ уобразиље.

Ова лакоћа с којом деца задовољавају своју машту сведочи о духовитости деце у њиховим уметничким концепцијама. Играчка је прво упућивање детета у уметност.

Ја мислим да, уопште узев, деца утичу на своје играчке, да, другим речима, њиховим избором управљају расположења и жеље, истина, нејасне и неформулисане, али врло реалне. Не бих, међутим, тврдио да се и супротно не дешава, то јест, да играчке не утичу на дете, нарочито у случају литерарне или уметничке предестинације.

Већина дерана хоће да виде шта има унутра, неки пошто их употребљавају неко време, неки одмах. Тако бржи или спорији налет ове жеље одређује већу или мању дуговечност играчке. Не осећам се храбрим да кудим ову дечији страст: то је прва метафизичка тенденција.

Напуштање играчака, њихово постепено превазилажење, води свету искуства. Њихов траг биће присутан у каснијм одабирима када су у питању естетске форме, нарочито оне које спадају у примењену уметност, у лепе предмете. Изражен однос према лепој форми предмета може сведочити о фетишистичким наклоностима истинских естета. Одувек сам предмете посматрала као мисао, као сећање, као могућност за реминисценцију створену посредством звука честица прашине која се у њима наталожила.

Одувек сам сматрала, такође, да људи који се окружују предметима, имају недовршено детињство. Окруживање лепо обликованом материјом, која је грађа за сећање, одлика је усамљених људи. О уметничким предметима су нарочито лепо писали Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Карл Уисманс, Орхан Памук. Поезији предмета допринели су и многобројни сликари посвећени жанру мртве природе, међу којима се налази и Шарден, као и стихови француског барда који је  у свом меланхоличном свету кише и парфема, патње и досаде, обожавао да евоцира сећања, заробљена у играчкама, као дух у лампи.

У великој радњи са дечјим играчкама осећа се нека необична веселост која је уздиже изнад лепог грађанског стана. Зар се тамо не налази сав живот у малом, и то много обојенији, чистији и сјајнији од стварног живота? Ту се виде лепи вртови, позоришта, лепе хаљине, очи бистре као дијаманти, образи запаљени руменилом, дивне чипке, кола, коњушнице, стаје, пијанице, варалице, банкари, глумци, пајаци који личе на ватромете, кухиње и читаве добре дисциплиноване армије, с коњицом и артиљеријом.

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Поменула сам да је Шарден био савременик великог француског рококо уметника Франсоа Бушеа. Тематски и формално они су били прилично различити сликари, али једну Бушеова слика се може поредити са Шарденовим. Посматрајући дела француских сликара 18. века понекад се чини да су са доста закашњења открили холандске сликаре 17. века који су фаворизовали приказе свакодневице. На Бушеовој слици видимо мајку и гувернанту, или пак две пријатељице, које су заједно са батлером посвећене деци. Раскош француског грађанског стана, свећњаци, богато украшен часовник, скулптура Буде, прибор за чај, огледало, висок прозор кроз који продире бистра јутарња светлост, најупадљивије су појаве на овој слици. Али, у десном углу, о табуре је наслоњена малена девојчица  која држи у руци дрвеног коњића и раскошно одевену лутку. Она, за разлику од друге девојчице, не жели да седне у крило женској особи која јој нуди кашичицу суклијаша и топлог млека.

Франсоа Буше, „Доручак“, 1739.

Франсоа Буше, „Доручак“, 1739. (детаљ)

Тематски слична Бушеовој, доле приказана Шарденова слика настала је годину дана касније, 1740. године. Присуствујемо сличној сцени, само у скромнијем ентеријеру. Гувернанта слуша да ли је девојчица добро научила своју молитву пред оброк. Девојчица је своје играчке-инструменте, добош и фрулу, одложила, баш као и гувернанта што је постављање стола, не би ли чула шта девојчица има да каже. Друга девојчица за столом, баш као и гувернанта, не трепће док слуша млађу девојчицу, и као да се и сама преслишава.

Цитати: Шарл Бодлер, Романтична уметност, превео Александар Ђ. Арсенијевић, Просвета, Београд, 1954.

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден (детаљ)

Жан-Батист Симеон Шарден 

Жан-Батист Симеон Шарден (детаљ)