Seksualne persone Ijana Makjuana

Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.

Izvor: Ijan Makjuan, Iskupljenje, prevela Arijana Božović, Paideia, Beograd, 2008.

Fotograf nepoznat

Сексуалне персоне Пабла Пикаса

Моја је несрећа – и можда моја радост – што ствари користим како ми страсти заповедају. Како је јадна судбина сликара који обожава плавуше а не сме да их унесе у слику јер не иду уз корпу са воћем! Како је страшно сликару који презире јабуке а стално мора да их слика јер иду уз столњак. У своје слике уносим све што ми се свиђа. Ствари – утолико горе по њих; оне морају с тим да се помире.

Ових неколико цртежа Пабла Пикаса, за које би се рекло да на њих ни сам уметник није нарочито обраћао пажњу, сведоче о сексуалности која је, очито, била покретачка снага овог сликара. Цртежи нису ни студије акта, а ни прикази опсцености, а уколико их и има, оне су наговештене. Парови су приказани кроз скицу и – издалека.

Да је писац, Пикасо би догађај од описао у три реченице, фактографски: „Био сам са… Било је… Отишао сам…“ Претпостављам да би све код њега стало у три утиска и, пре запажања контура, него атмосфере. На овај начин не желим да пружим квалитативну оцену његовог емотивног стања. Дела ми казују да је овде у питању приказ физичког крокија, али ни она не казују поуздано. Ово су узгредни радови и, као што сам написала, пре (ликовни) дневник самог уметника.

Уз серије цртежа о Минотауру, као и неке скулптуре, ово је један од занимљивијих сегмената Пикасовог стваралаштва. Љуба Поповић је у једном интервјуу рекао да је Пикасо уметнички пролив. Не знам да ли је то тако, нарочито када се одгледа филм Алена Ренеа о Пикасовој Герници или прочитају његова схватања уметности. Пикасо се стално мењао, много истраживао, распиао се. И, најгоре, био је по сваку цену нов. Ново није гарант квалитета у уметности. Ново може бити потпуна бесмислица. Ново није априори позитивна естетска категорија. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Гајта Газданова

Unknown Photographer

Фотографија: Тод Хидо

Добро сам запамтио филм који смо гледали, презиме главног глумца и његове многобројне авантуре. То је било утолико чудније што сам неколико минута после почетка представе додирнуо Лидину топлу руку и пред очима ми се замутило. Схватао сам да се дешава нешто непоправљиво и нисам могао да се зауставим. Десном руком сам обгрлио њена рамена, која су ми се меко и гипко примакла, и од тог тренутка сам потпуно изгубио власт над собом. Када смо изашли из биоскопа и скренули у прву улицу – ја нисам могао да говорим од узбуђења, она исто тако није рекла ни реч – ухватио сам је око струка, њене усне су се приближиле мојима, њено тело се припило уз мене и осетио сам како ме је кроз лаку тканину опекла врелина која избија из њега. Право изнад моје главе светлела је реклама хотела. Ушли смо унутра, и пратећи собарицу, која је из неког разлога носила црне чарапе, попели смо се уз степенице. „Број девет“ – рекао је доле мушки глас.

Изнад кревета је у зид било уграђено велико правоугаоно огледало, наспрам кревета стајао је параван са огледалима, нешто дубље у соби – орман са огледалима, и кроз неколико минута на свим тим сјајним површинама одразила су се наша тела. У тој фантастичној многобројности одраза било је нечег апокалиптички-светогрдног и помислио сам на Откривење светог Јована. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Мариа Варгаса Љосе

Unknown Photographer

Оне су већ свлачиле једна другу и при том су се миловале, али покрети су им били прежестоки да би били искрени, њихови загрљаји пребрзи или преспори или скучени, и превише нагао бес с којим су насртале њихове усне и он: убићу их ако, убио би их да су. Али нису се смејале: биле су се испружиле, испреплетале, полуодевене, напокон ћутљиве, љубиле су се, тела су им се додиривала са уздржаном спорошћу. Осетио је да га бес напушта, да су му руке влажне од зноја, горко присуство пљувачке у устима. Сада су мировале, заробљене у огледалу на тоалетном столу, једна рука је била на копчи грудњака, неки прсти су се пружали испод једног жипона, једно колено било је уклештено између две бутине. Чекао је, напет, са лактовима притиснутим на наслоне фотеље. Нису се смејале, да, заборавиле су на њега, нису гледале у његов кутак и он је прогутао пљувачку. Онда му се учинило да се буде, као да их наједном има више, и његове очи брзо су прелазиле са са једног на друго огледало и кревет да не изгубе ни једну од вредних, ослобођених, спретних фигурица које су раскопчавале бретелу, срозавале чарапу, свлачиле гаћице, и помагале се и вукле и све у тишини. Делови одеће падали су на тепих и талас нестрпљења и топлоте доспео је до кутка у коме је био он. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

cvece-zla-red-and-pink-la-petite-mephisto

Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

lola1

Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи Tumblr су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, конвенционално од оригиналног, уметност од егзибиционизма, баналност новог од естетски релевантног новог, које, такође, у нашем времену губи на значају. Преведено са језика поезије: има много палпа (енгл. pulp) у контексту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој преокупацији, па сам подвукла аналогију између сликара чије би теме могле бити блиске циклусу Сексуалне персоне и одређених примера из популарне поезије.

Веома омиљен песник међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (односно онога што бисмо могли назвати „изрази кроз редове“, упорно погрешно називаним „стихови“), Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати, питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног, јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено представљена а, заправо, веома је патетична. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Егона Шилеа

Egon Schiele

Егон Шиле, „Загрљај“, 1917.

Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.

Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.

Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.

Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)

Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел МанолЦитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу.

Егон Шиле је рођен 1890. године у једном царству које по његовој смрти није било могуће пронаћи на географској карти. Историјски распад Аустроугарске царевине симболично је означио и крај сликаревог живота. Он умире 1918. године од шпанске грознице. Међутим, симболичкој смрти и коначном растројству вредности једног друштва и  појединца увек претходи доба декаденције. Накнадно је Шиле уврштен у експресионистичке сликаре којима, подједнако хронолошки и типолошки, припада. Такође, он се са правом сматра једним од најзначајнијих сликара актова, портрета и аутопортрета 20. века. Један од његових тематских опуса уклапа се у циклус који сам назвала Сексуалне персонеослањајући се на истоимени назив књиге америчке критичарке Камил Паље.

Шилеове сексуалне персоне декадентне су и уметнички врхунски обликоване еротске фантазије, обогаћујуће искуство за око посматрача, позив на теоријско раздвајање појмова еротско и порнографско. Порнографско, за разлику од еротског, нема уметнички критеријум нити алиби. Порнографско третира тело као комад меса. Порнографско злоупотребљава тело. Порнографско, баш као и превише боје на једној слици, дражи око. Порнографски речник зна за гола (naked) тела, еротски једино за нага (nude). Еротско има естетску компоненту, оно је идеја, мисао, жудња за лепим. Порнографско је базирано на насиљу. Оправдање насиља је филозофска провокација, нарочито када постоје тенденције да се облици насиља естетизују. Морамо се сетити романа маркиза де Сада или филмова Сало и Калигула. Градирање, контрастирање и сукобљавање елемената, истовременог задовољства и бола, излучевина и нежних речи, бруталности и насладе, типично је за естетизована порнографска дела. „Све је добро ако је прекомерено“, писао је маркиз де Сад. Шилеови актови су порнографски прикази утолико што приказују кињена тела, мучена, разарана. Та тела подсеђају на оглодане кости. Међутим, нама се та тела допадају.

Шта је то што нас привлачи на овим избезумљеним, прљавим телима? Телима која анксиозно дрхте. Наставите са читањем

Напокон сама

Henri de Toulouse-Lautrec,

Анри де Тулуз-Лотрек, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)

У претходном тексту о Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних балова, кабареа и кафеа на Монмартру које је сликар посећивао. Овога пута биће речи о другачијем тематском опусу, подједнако заступљеном у Лотрековом стваралаштву: реч је куртизанама којима је Лотрек био окружен. Плес, галама, отварања шампањца и кан-кан музика припадали су ноћи. За јутра би преостајале самоћа и тишина. Као и увек, суптилна психолошка студија крије се иза представљених физиономија, грубе линије, експресивно изобличена лица, згужвана и омлитавела тела нису приказана тако да би била сама себи сврха, у сврху мимезе и цинизма. Ноћне сцене замењене су дневним, светлост сада наборе истиче другачије.

Сликарево око окренуто је борделу. Врхунац тог интересовања била је серија литографија штампаних 1896. године под називом Оне (Еlles). Албум се појавио у тиражу од сто примерака и није се уклапао у ондашње одлике еротских графика. На насловној страни није била нага жена већ обучена, и то док се чешља. Лотрек прави одступ од тадашњих приказивачких конвенција ласцивности и еротске графике. Он није злонамерни воајер. Сликар представља куртизане током јутра, док обављају мале ритуале који су можда једино време које оне заиста посвећују себи.

Када већ говоримо о јутру и његовим непроцењивим тренуцима, светлости која охрабрује, тишини која обнавља, сетимо се уводног дела филма Сати. Контекст другачији, суштина је иста. Јутро је доба повратка. Овде рефлексију о сопству, уместо женских приказаних прилика, на себе, попут неке покајничке одговорности, прихвата сам сликар. Видећемо лења буђења, мисли уперене у празне просторе сопствених домета, умивања и прања као понављања ритуалних образаца (пр)очишћења и поново задобијене невиности, намештања постељине, размењивања нежности, безличне разговоре током безличних поднева, ишчекивања смисла и (не)истине да јутро ће променити све.  Наставите са читањем

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност: уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се код обојице поменутих уметника на Микеланђела. Такође, обојица појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са неслободним.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито нага тела мушкараца, слика су само једног значења: затвора.

Познато је да 18. век називамо „доба просвећености“. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања народног сујеверја, црквених учења, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциколпедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати „Светле стране Месеца“, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметнтност већ је често иронијски подривена.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање кроз рушење старог друштвеног поретка у коме су доминирале монархије и утицај цркве. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван утицај и резултат. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати.  Њих можемо звати „Тамне стране Месеца“. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (и неки заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова тела. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти 18. века које ће пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо, али и Франсиска Гоје и Вилијама Блејка.

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа стоје писци готских романа. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног постепеним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, повремено их иронијски „обогаћујући“. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан или му бар да(ру)јући нова значења. Сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних Каприча илустративан је пример. Други пример је његова кућа, познатија као „Црна кућа“ чије је зидове премазао тамним бојама, осликавши их најстрашнијим визијама.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни у потпуности ослобађајуће, то нам Фисли саопштава начином који је својствен његовој уметности. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате и визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које уживају у њиховој тортури. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елеменат еротског и прерастају у мучења и иживљавања над, не телом, већ духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли преиспитује злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере у Човека, у његову моћ имагинације. Фислијев Прометеј је и даље у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан, предат.

Сексуалне персоне Леонор Фини

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције 18. и 19. века, Фини је илустровала многа књижевна дела међу којима су књиге Маркиза де Сада, Шодерлоа де Лаклоа, Едгара Алана Поа, Шарла Бодлера. Међу њене фасцинације спадале су мачке, сове и маске: ноктурална обележја ексцентричног.

Француска списатељица Полин Реаж 1954. године објавила је књигу Повест о О, књигу која је „сирова, али у исти мах и хиперстилизована еротска проза, искрена а готово невероватна прича о једној садомазохистичкој вези која прераста у храбру повест о потрази за алтернативном сексуалношћу.“ (1) За једно од издања овог романа илустрације је начинила Леонор Фини. У својој књизи Сексуалне персоне Камил Паља, себи својственим интелектуалним заносом, писала је о ономе што је Реаж фикционализовала, а Фини илустровала. Стога, одлучила сам да ју симболично придружим поменутој скупини, бар кроз наслов Сексуалне персоне који је почетак серије текстова о уметницима који су пажњу усмеравали ка еротизму и декаденцији. Естетско начело ових објава биће пре Платонова идеја ероса него порнографско штиво за угађање чулима. Наставите са читањем