Borhesova lična biblioteka

LIČNA BIBLIOTEKA

U protoku vremena naše pamćenje stvara jednu neujednačenu biblioteku sačinjenu knjigama ili stranicama čije nam je čitanje pričinilo zadovoljstvo koje bismo voleli da podelimo sa drugima. Tekstovi takve intimne biblioteke ne moraju nužno da budu slavni. Razlog je jasan. Profesori, koji tu slavu dodeljuju, manje se zanimaju za lepotu a više za pravce i datume u književnosti, kao i za besprekornu analizu knjiga koje su i napisane radi te analize, a ne radi zadovoljstva čitaoca.

Serija za koju pišem predgovore nastoji, kako ja zamišljam, da pruža to zadovoljstvo. Neću birati naslove u funkciji sopstvenih književnih navika, jedne određene tradicije, neke određene škole, ove zemlje ili onog razdoblja. „Neka se drugi hvale knjigama koje im je dato da napišu; ja se hvalim onima koje mi je dato da pročitam“, rekao sam svojevremeno. A ni danas ne znam jesam li dobar pisac; smatram da sam odličan čitalac, a u svakom slučaju osetljiv i zahvalan čitalac. Želeo bih da ova biblioteka bude isto toliko raznovrsna kao što me je moja neutoljiva radoznalost nagonila i dalje nagoni da istražujem tolike jezike i tolike književnosti. Znam da roman nije manje izveštačen od alegorije ili opere, ali ću uvrstiti i romane jer su i oni ušli u moj život. Ovaj niz heterogenih knjiga je, ponavljam, biblioteka ličnih opredeljenja.

Marija Kodama i ja lutali smo kopnom i morem po čitavoj zemaljskoj kugli. Stigli smo do Teksasa i do Japana, do Ženeve i do Tebe, i sada, da bismo prikupili tekstove koji su bili presudni za nas, obliazimo hodnike i dvorane sećanja, kao što je sveti Avgustin napisao.

Knjiga je stvar među stvarima, sveska zagubljena među sveskama koje nastanjuju ravnodušnu vasionu, sve dok ne pronađe svoga čitaoca, čoveka predodređenog za njene simbole. Tada se dešava jedinstvena emocija nazvana lepotom, ona čudesna zagonetka koju ne mogu da dokuče ni psiholozi ni retoričari. „Ruža je bez zašto“, rekao je Angelus Silezijus; vekovima kasnije Vistler će reći: „Umetnost se događa“.

Kamoli sreće da si ti onaj čitalac na koga je ova knjiga čekala.

Spisak naslova Borhesove „Lične biblioteke“

1. Hulio Kortasar: „Priče“
2. Apokrifna jevanđelja
3.Franc Kafka: „Amerika“, Kratke priče
4. DŽ. K. Česterton: „Plavi krst i druge priče“
5. V. V. Kolins: „Mesečev kamen“
6. M. Meterlink: „Inteligencija cveća“
7. Dino Bucati: „Tatarska pustinja“
8. Henrik Ibzen: „Per Gint“, „Heda Gabler“
9. Ž. M. Eša de Keiroš: „Mandarin“
10. Leopoldo Lugones: „Jezuitsko carstvo“
11. Andre Žid: „Kovači lažnog novca“
12. H. DŽ. Vels: „Vremeplov“, „Nevidljivi čovek“
13. Robert Grejvs: „Grčki mitovi“
14. Fjodor Dostojevski: „Zli dusi“
15. E. Kasner i Dž. Njumen: „Matematika i mašta“
16. Judžin O’Nil: „Veliki bog Braun“, „Neobična međuigra“, „Crnina pristaje Elektri“
17. Arivara no Narihira: „Izeove priče“
18. Herman Melvil: „Benito Sereno“, „Bili Bud“, „Pisar Bertelbi“
19. Đovani Papini: „Svakidašnja tragičnost“, „Slepi pilot“, „Reči i krv“
20. Artur Mejčen: „Tri varalice“
21. Fra Luis de Leon: „Pesme nad pesmama“, „Izlaganje knjige o Jovu“
22. Džozef Konrad: „Uže oko vrata“, „Srce tame“
23. Edvard Gibon: „Opadanje i propast Rimskog carstva“
24. Oskar Vajld: Ogledi i dijalozi
25. Anri Mišo: „Varvarin u Aziji“
26. Herman Hese: „Igra staklenih perli“
27. Enoh A. Benet: „Živ sahranjen“
28. Klaudije Elijan: „Životopis životinja“
29. Trostejn Veblen: „Teorija o dokonoj klasi“
30 Gistav Flober: „Iskušenja svetog Antonija“
31. Marko Polo: „Putopisi“
32. Marsel Šveb: „Izmišljeni životi“
33. Džordž Bernard Šo: „Cezar i Kleopatra“, „Zapovednica Barbara“, „Kandida“
34. Fransisko de Kevedo: „Marko Brut“, „Čas svih“
35. Eden Filpots: „Crveni Redmayne“
36. Seren Kirkegor: „Strah i drhtanje“
37. Gustav Majrink: „Golem“
38. Henri Džejms: „Učiteljev nauk“, „Šara na tepihu“, „Privatni život“
39. Herodot: „Devet knjiga Istorije“
40. Huan Rulfo: „Pedro Paramo“
41. Radjard Kipling: „Priče“
42. Vilijem Bekford: „Vethek“
43. Daniel Defo: „Mol Flanders“
44. Žan Kokto: „Profesionalna tajna i drugi spisi“
45. Tomas de Kvinsi: „Poslednji dani Emanuela Kanta“
46. Ramon Gomes de la Serna: „Predgovor delu Silverija Lanse“
47. „Hiljadu i jedna noć“
48. Robert Luis Stivenson: „Nove arapske noći“, „Merkhajm“
49. Leon Bloj: „Spasenje za Jevreje“
50. „Bhagavad-Gita“
51. „Gailgameš“
52. Huan Hose Areola: „Fantastične pripovetke“
53. Dejvid Garnet: „Od dame do lisice“, „Čovek u zoološkom vrtu“, „Povratak mornara“
54. Džonatan Svift: „Guliverova putovanja“
55. Pol Grusak: Književna kritika
56. Manuel Muhika Lajnes: „Idoli“
57. Huan Ruis: „Knjiga Dobre ljubavi“
58. Vilijam Blejk: Sabrane pesme
59. Hju Valpol: „Na mračnom trgu“
60. E. Martines Estrada: Pesničko delo
61. E. A. Po: Priče
62. Vergilije Maron: „Enejda“
63. Volter: „Pripovetke“
64. DŽ. V. Dun: „Ogled sa vremenom“
65. Atilio Momiljano: Ogled o „Besnom Orlandu“
66. Vilijem Džejms: „Raznolikost verskog iskustva“
67. Knjiga mrtvih
68. DŽ. Aleksander Gan: „Problem vremena“

Za svaku pojedinačnu knjigu iz ovog spiska Borhes je napisao i predgovor. Godine 1984. argentinska izdavačka kuća Hyspamerica, koja se inače bavi prodajom knjiga po kioscima dnevne štampe, predložila je Borhesu da odabere sto naslova obavezne lektire te da za njih i napiše predgovor, čime bi se stvorila zaokružena edicija čiji bi naziv bio „Lična biblioteka“. Odonda pa sve do svoje smrti Borhes nije prestao da sastavlja spiskove dela i autora, od kojih je neke i izostavio, poput Dantea i Šekspira, smatrajući da bi njihovo uključivanje bio čist pleonazam. Tokom čitavog ovog posla, kojem je kao nekoj vrsti igre Borhes posvetio duga popodneva u svom nekadašnjem stanu u ulici Majpu u Buenos Airesu, kao i bezbroj časova po hotelskim sobama na svim krajevima sveta, barem su dve stvari postale očigledne: da će kriterijum stvaranja te biblioteke biti neopozivo njegov, a da taj kriterijum treba povezati sa užitkom čitanja i sa sećanjem na ta čitanja nezavisno od bilo kakve hronologije ili klasifikacije, te da je spreman da odbrani svoje uverenje da se jedna prava biblioteka ne stvara hiljadama dela. Imao je običaj da kaže da je i tih sto što mu je naručeno previše.

Izvor: Horhe Luis Borhes, Predgovori, prevela Silvia Monros Stojaković, Stilos, Beograd 1990.

Slike: Engleska izdanja Borhesovih dela, Dutton Press koja je preveo Norman Thomas di Giovanni

Horhe Luis Borhes o Vergilijevom spevu „Enejida“

Po jednoj Lajbnicovoj paraboli postoje dve biblioteke: jedna sadrži sto različitih knjiga različite vrednosti, druga sto istovetnih knjiga, dojedne savršene. Značajno je da ova druga sadrži sto primeraka Enejde. Volter piše da ako je Vergilije Homerovo delo, onda mu je ovo najbolje. Sedamnaest vekova je trajala u Evropi Vergilijeva prevlast; romantičarski pokret ga je porekao i gotovo izbrisao. Sada nam škodi navika da knjige čitamo u funkciji istorije, ne estetike.

Enejda je vrhunski primer onoga što je nazvano, ne bez izvesnog omalovažavanja, umetničkim epskim delom, dakle delom čoveka a ne ljudskih pokoljenja. Vergilije je nameravao da podigne jedno remek-delo; začudo, u tome je uspeo. Kažem začudo, jer remek-dela obično su plod slučaja ili namere.

Kao da je kratak, iscrpni spev je glačan redak po redak onom pažljivom radošću koju je Petronije, nije mi jasno zašto, uočio u Horacijevim kompozicijama. Pregledajmo, gotovo nasumice, neke primere.

Vergilije nam ne kaže da su Ahejci iskoristili povremeni mrak da bi ušli u Troju; on govori o srdačnom mesečevom ćutanju. Ne piše da je Troja porušena; piše Troja beše. Ne piše da je neka sudbina bila zlosrećna; piše Na drugi to način razumeše bozi. Da bi izrazio ovo što se sada zove panteizam ostavio nam je sledeće reči: Sve su stvari pune Jupitera. Vergilije ne osuđuje čovekovo ratno ludilo, već govori o ljubavi oružja. Ne priča nam da su Enej i Sibila lutali sami po tamnoj noći među senkama; piše: Ibant obscuri sola sub nocte per umbram.

Nije reč, očigledno, o pukoj retoričkoj figuri, o hiperbatu; sami i tamna nisu promenile svoje mesto u rečenici; oba oblika, uobičajena i Verglijeva, podjednakom preciznošću odgovaraju prizoru koji dočaravaju.

Izbor svake reči i svakog izraza čini da Vergilije, klasičar nad klasičarima, na umeren način bude i barokni pesnik. Rad na peru ne ometa tečno pripovedanje Enejinih podviga i pustolovina. Ima gotovo čarobnih događaja: bežeći iz Troje, Enej se ikrcava u Kartagini i vidi na zidovima hrama slike Trojanskog rata, Prijama, Ahila, Hektora i svoju sopstvenu. Ima i tragičnih događaja: kraljica Kartagine, kada vidi grčke brodove kako odlaze i zna da ju je ljubavnik napustio. Kao što se može i očekivati, najviše ima junačkog; ovo su reči koje izgovara jedan ratnik: Sine moj, nauči od mene hrabrost i istinsku snagu; od drugih sreću.

Vergilije. Od svih pesnika na zemlji nema nijednog koji je slušan sa toliko ljubavi. Preko Avgusta, Rima i onog carstva koje je preko raznih naroda i drugih jezika, još uvek carstvo. Vergilije je naš prijatelj. Kada ga Dante postavlja za vodiča čime postaje najstalniji lik Komedije, podaruje trajni estetski oblik onome što osećamo i zahvaljujemo svim ljudima.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Predgovori“, prevela Silvia Monros Stojaković, Stilos, Beograd, 1990.

Slika: Zidno slikarstvo u Pompejima, Antički Rim, I vek nove ere.