Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

Café de Flore, kultni pariski kafe, bio je sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa, Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao mađarski umetnik u egzilu, Đula Brasai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra, deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka čini se nevidljivom, a se koluta u mestu, sve vreme prisutna. Nastavite sa čitanjem

Интервју за „Париску ревију“: Симон де Бовоар

Simone de Beauvoir

Фотографија: Симон де Бовоар

У наставку следи интервју са француском књижевницом Симон де Бовоар чији су приложени делови преузети из америчког књижевног часописа Париска ревија (The Paris Review) у коме она говори о свом универзитетском искуству, о радним навикама, о томе да ли је добро рано објавити књигу, о свом доживљају времена и осећају да је одувек била стара, о женама какве јесу (у њеним романима) и женама какве би требало да буду (Други пол).

Више пута сам помињала и инсистирала на чињеници да је интервју са уметником веома значајна књижевна форма. Она може теоријски и критички бити погодна за даљу анализу уметника и његовог рада, али може по себи имати одлике уметничког квалитета. Такви су Екерманови разговори са Гетеом, као први у овом жанру, а такви су и многи други чији је садржај могуће наћи у бројевима поменутог часописа, али и, свакако, ван њега. Наставите са читањем