Вирџинија Вулф – Анонимност је тамна, комотна и слободна, она дозвољава духу да иде неометано својим путем

Орацио Гентилески, „Девојка са лаутом“, 1620.

Док слава спречава и стиска, анонимност се овија око човека као магла; анонимност је тамна, комотна и слободна; анонимност дозвољава духу да иде неометано својим путем. Преко анонимног човека преливено је милостиво руменило таме. Нико не зна куда он одлази или долази. Он може да тражи истину и да је говори; он сам је слободан; он сам је истинит; он сам је спокојан. И тако он утону у мирно расположење под храстом чији је тврд корен, откривен изнад земље, деловао удобније него иначе.

Утонуо је задуго у дубоке мисли о вредности анонимности и дивоти чињенице да немаш име, већ да си као талас који се враћа дубоком морском телу; мислећи како анонимност ослобађа дух досаде, зависти и пакости; како она бризга у вене слободне везе дарежљивости и великодушности; и дозвољава давање и примање, без нуђења захвалности и одавања хвале, што мора да је био пут свих великих песника, претпостављао је (иако његово знање грчког није било довољно да то потврди) јер, мислио је, Шекспир је сигурно тако писао и градитељи цркава су сигурно тако градили, анонимно, нису им били потребни захвалност и име, већ само њихов рад дању и ноћу и можда мало пива – „Какав је то диван живот“, мислио је растежући удове испод храста. „И зашто га не уживати баш овог тренутка?“ Мисао га погоди као тане. Амбиција паде као олово. Ослобођен пламена у срцу због одбачене љубави и због укорене таштине и због свих убода и повреда којима га је ожарио ред коприве живота који има амбицију да буде чувен, али не може више да нанесе бол ономе ко не мари за славу, он отвори очи, које су биле широм отворене све време али су виделе само мисли и виде како у удолини испод њега лежи његов дом. Наставите са читањем

Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Орландо“ Вирџиније Вулф

Непознати уметник, „Портрет Хенрија Врајотхеслија, трећег ерла од Саутхемптона“, 1597.

„Сама сам“, рече наглас Орландо јер није било никога да је чује. Али та самоћа је очигледнија, заклеле би се многе жене, непосредно пошто је неко с вама водио љубав. Како је замро звук точкова надвојводине кочије, Орландо је осетила како од ње све даље одлазе надвојвода (то није марила), срећа (то није марила), безбедност и брачно стање (то није марила), али чула је како живот одлази од ње и  љубавник. „Живот и љубавник“, мрмљала је; и отишавши до писаћег стола, умочи перо у мастило и написа:

„Живот и љубавник“. Онда је одложила перо и отишла у спаваћу собу, стала пред огледало и наместила бисере о врат. А потом, пошто бисери нису ишли уз јутарњи огртач од везеног платна, пресвуче се у голубије сиви тафтени; онда у један као бресква у цвету; онда у брокат боје вина. Можда је требало мало пудера и да јој је коса очешљана око чела, можда би јој пристајало. Онда навуче на ноге папуче на потпетице и на прст стави смарагдни прстен. „Сад“, рече кад је све било готово, упали сребрне свећице са обе стране огледала.

Може се приметити да је Орландо сакрила свој рукопис када је била прекинута. Затим, да је дуго и намерно гледала у огледало; а сада, када се возила у Лондон, могао се запазити њен узмак и пригушени крик када су коњи загалопирали брже него што је желела. Њена скромност у односу на њено писање, њена таштина према њеном лику, њен страх за сопствену сигурност, све то, изгледа, сугерише да оно што је недавно речено, како није било промене од Орланда мушкарца до Орланда жене, није више сасвим тачно. Наставите са читањем