А . А . А на отварању изложбе „Секвенце уметности“

У петак, 16. августа 2019. отворена је изложба „Секвенце уметности“ у Кући легата у Београду. Имала сам прилику да напишем текст за каталог и говорим на отварању. Nastavite sa čitanjem

Пољска поезија понедељком послеподне: Јулијан Тувим

ЗА ОКРУГЛИМ СТОЛОМ

Du holde Kunst, in wieviel grauen Stunden… – Шубертова песма

А можда бисмо могли једном, драга,
Отишли на дан до Томашева?
Можда тамо још у сумраку златном
Траје она иста тишина бела?

У том белом дому, у тој Nastavite sa čitanjem

А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

50007528_2014975365466897_5740192210209472512_n

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић.

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду. Посетила сам њену Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih Nastavite sa čitanjem

Kristof Ransmajer: „Prijatelj olova – Anselm Kifer“

 

Čini ono što želiš. Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku, Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Važik

felixinclusis: “kiraablue: by Lucas Weinachter ”

POEMA ZA ODRASLE

1
Kad sam greškom uskočio u drugi autobus,
ljudi su sedeli kao i obično, vraćali se s rada.
Autobus je jurio ulicom nepoznatom.
Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska,
gde su tvoje antikvarnice, knjižare, đaci?
Gde ste, umrli?
Uspomena na vas se gubi. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame. Nastavite sa čitanjem

Povodom izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv „Skepsa | Skepsis“. Tijanina dela bila su izložena u galeriji ULUS u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Zarad lakšeg razumevanja forme mog priloga, koji se u katalogu pojavio u nešto izmenjenijem obliku, naglasiću da su delovi teksta dati u kurzivu Tijanini, oni pripadaju njenom tekstu. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vladislav Bronjevski

MAGNITOGORSK ILI RAZGOVOR S JANOM

Sedim s Janom u trinaestoj ćeliji
u Većnici, u centru grada.
Pre tri dana su nas zajedno doveli,
zatvorili, drže, i basta.

Dremamo na podu ćelije nevelike,
supu nam dali, ni za psa nije,
Jana brani oklop dijalektike,
mene – laki oblak poezije. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstovima Ikar u gradu i Skepsa. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Česlav Miloš

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima, Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima. Nastavite sa čitanjem

Povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić

tk

IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Pas

Nema mitologije koja psa nije povezala sa smrću, s paklom, s podzemnim svetom i nevidljivim carstvima kojima vladaju htonska ili mesečeva božanstva. Veoma složen simbol psa već je, dakle, na prvi pogled vezan uz trilogiju elemenata zemlja – voda – mesec čije nam je okultno, žensko značenje poznato istovremeno s vegetativnim, seksualnim, predskazivačkim i temeljnim, jednako s obzirom na pojam nesvesnog i na pojam podsvesnog.

Prvobitna mitska funkcija psa, koja se posvuda potvrđuje, uloga je psihopompa, čovekovog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. Od Anubisa do Kerbera, preko Tota, Hekate i Hermesa posudio je svoje lice svim velikim vodičima duša, svim putokazima naše zapadne kulturne istorije. Ima, međutim, pasa po celom svetu i u svim kulturama, a pojavljuju se u varijantama koje još više obogaćuju taj prvobitni simbolizam.

Brojni su psoglavi u egipatskoj ikonografiji, a zadatak im je da zdrobe ili uništeneprijatelje svetlosti i da čuvaju vrata svetih mesta.

Kod Germana strašni pas po imenu Garm čuva ulaz carstva mrtvih, zemlje leda i mraka. Stari Meksikanci su uzgajali pse koji će pratiti i voditi umrle u onostrano. S lešom se pokopavao pas boje lava – to jest sunca – koji je pratio pokojnika, kao što je Ksolotl, bog-pas, pratio sunce na njegovom putovanju ispod zemlje. Ili se takav pas žrtvovao na gospodarevom grobu da bi mu na kraju dugog putovanja pomogao da pređe devet reka koje su sprečavale pristup večnom boravištu mrtvih, devetom nebu.

Trinaesto i poslednje sazvežđe drevnog meksičkog Zodijaka je sazvežđe Psa; ono uvodi u pojmove smrti, kraja i podzemnog sveta, ali i inicijacije, te obnavljanja, jer prema Nervalovim stihovima: Trinaesto se vraća… i opet je prvo.

Pas je i posrednik između ovoga i drugog sveta, tumač živima kad ispituju mrtve i vrhovna božanstva svoje zemlje. Pas često posećuje podzemne svetove, ali im je još češće čuvak ili svoje lice posuđuje njihovim gospodarima; osim već pomenutih primera, mogli bismo navesti još mnoge. U grčkoj mitologiji je Hekata, boginja tame, poprimala oblik ili kobile ili psa: hrebala je na raskršćima u pratnji paklenog čopora. Povezivanje psa, htonskih božanstava i ljudske žrtve proizilazi jasno iz peruanskog mita iz perioda koji prethodni Inkama, a donosi ga Otac Avilski u svojoj hronici koja datira iz prvih dana španskih osvajanja. Prema tom mitu uspostavljanje novih vremena, koja se verovatno poklapaju s mitskim počecima ratarskog ciklusa, obeležava pobedu uranskog božanstva, gospodarice voda i nebeske vatre, nad htonskim božanstvom, gospodaricom zemljine unutrašnje vatre. Pošto je suparnicu sterala u visoku andsku dolinu i tako je učinila nemoćnom, nebeska boginja odluči da će ona, koja se dosad hranila ljudskim mesom, od sada jesti pseće meso; stoga, zaključuje Otac Avilski, Junke, poštovaoci svrgnutog božanstva, još i danas jedu pseće meso.

Pošto je psihopomp kao Hermes, pas poseduje i lekarske sposobnosti; u grčkoj mitologiji on je jedan od atributa Asklepija (kod Rimljana, Eskulap), junaka i boga lekarstva. Pas poznaje onostranost i ovostranost ljudskog života, pa se često javlja kao prosvetiteljski junak, a najčešće kao gospodar ili osvajač vatre i mitski predak, što njegovom simbolizmu dodaje i seksualno značenje.

Na keltskom području pas je u vezi sa ratničkim svetom, obrnuto od onoga što se dešava kod Grka i Rimljana, pas je kod Kelta predmet laskavih poređenja i metafora. Najveći junak Kukulin je Kulanov pas, a svi Kelti, i ostrvski i kontinentalni, imali su dresirane pse za borbe i lov. Uporediti junaka sa psom služilo mu je na čast i odavalo je priznanje njegovoj ratničkoj valjanosti. Čini se da nema psa koji je analogan Kerberu. Zlokoban pas postoji samo u folkloru, verovatno pod uticajem hrišćanstva: u Bretanji crni pas Arejskog gorja predstavlja prokletnike. Glavna zabrana u pogledu jela irskog junaka Kukulina odnosila se na pseće meso.

Opisani aspekti simbolike psa: prosvetiteljski junak, mitski predak, simbol seksualne moći i dugovečnosti, zavodnik, bludnik koji je kao priroda u obnavljanju prepun životnosti, ili pas kao plod zabranjene veze, otkrivaju dnevno lice jednog simbola. Treba mu razmotriti i noćno lice. Najuverljivija ilustracija toga jeste nemilosrdna zabrana koju ta životinja trpi u islamskim zajednicama. U islamu pas je slika onoga što je u stvaranju najniže. Vezati se uz svet znači poistovetiti se sa psom koji se hrani lešinama; pas je simbol lakomosti i nezasitosti; istovremeno postojanje psa i anđela je nemoguće. Prema islamskim predanjima pas ipak poseduje pedeset i dva obeležja, polovina ih je sveta, polovina sotonska. Pas bdi, strpljiv je i ne ujeda gospodara. Veliča se njegova vernost: Ako čovek nema braće, braća su mu psi. Srce psa je nalik srcu njegovog gospodara. Sirijski muslimani veruju da anđeli nikad ne ulaze u kuću u kojoj je pas. Prema predanju Prorok je izjavio da se posuda iz koje je pio pas mora oprati sedam puta, a prvi put sa zemljom. Kažu da je branio ubijanje pasa, osim crnih sa belim pegama ispod očiju za koje se veruje da su đavoli. Ubiti psa jednako je kao ubiti sedmoro ljudi jer se veruje da pas ima sedam života. Muslimani ipak razlikuju hrta od običnog psa, koga plemenitost spoljašnjosti čini čistom životinjom. Danteov je poslanik, veltro, hrt; nalazimo ga i kod Direra. Pas koji pljuje oganje je amblem svetog Dominika čiji su redovnici prozvani Dominicanes (Gospodarevi psi), oni koji glasom štite kuću.

Burjati tvrde da je bog prokleo psa ovim rečima: Uvek ćeš patiti od gladi, glodaćeš kosti i jesti ostatke hrane ljudi koji će te satirati udarcima. U krajnjoj tački svoga zlokobnog aspekta simbol psa pridružuje se simbolizmu žrtvenog jarca.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Aleks Kolvil, Dog and Priest, 1978.

Rečnik simbola: Konj

Prema jednom verovanju koje se, čini se, učvrstilo u sećanju svih naroda, konj pripada tminama htonskog sveta, izranja iz utrobe zemlje ili dubina mora galopirajući kao krv u venama. Taj arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi i smrt i život, jer je povezan i s vatrom, razornom i pobedonosnom, i s vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Mnogostrukost simboličnih značenja proizilazi iz složenosti velikih lunarnih likova u kojima je mašta analogijom udružila Zemlju, u ulozi majke, s njenom planetom Mesecom, vodu sa seksualnošću, san s vidovitošću, biljni svet a periodičnim obnavljanjem.

Konj je za psihoanalitičare simbol nesvesnog psihičkog života ili neljudske psihe, blizak arhetipu majke, memorija sveta, ili arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, ili još arhetipu plahovitosti žudnje. Ali posle noći dolazi dan, pa i konj sledi taj put; on napušta mesto svoga porekla da bi se u punom svetlu uzdigao na nebo. Taj konj u veličanstvenoj beloj odori nije više lunaran i htonski, nego solaran i uranski, pripada svetu dobrih bogova i junaka: time se još više proširuje lepeza njegovih simboličkih značenja. Beli nebeski konj predstavlja kontrolisani, ukroćen, sublimirani instinkt; on je, prema toj novoj etici, ono najplemenitije što je čovek stekao. Ali ništa nije stečeno zauvek pa, uprkos toj svetlosj slici, mračni konj nastavlja duboko u nama svoju paklenu trku: sad je koristan, sad je poguban. Jer konj nije kao druge životinje. On je jahaća životinja, vozilo, i zato je njegova sudbina nerazdvojiva od čovekove. Njih povezuje posebna dijalektika, izvor mira ili sukoba, dijalektika nagonskog i duhovnog. Usred dana, ponesen snagom trke, konj galopira na slepo, a jahač pazi, širom otvorenih očiju, da konja iznenada ne zahvati strah, i on ga vodi prema određenom cilju; ali noću, kad jahač ne vidi, konj je vidovit i vodič; tada on upravlja, jer samo on može proći nekažnjeno kroz vrata tajne nedostupne razumu. Sukobe li se konj i jahač, trka može završiti ludilom i smrću; slože li se, trka je trijumfalna. Evociranje konja u predanjima, obredima, mitovima, pričama i pesmama izražava samo hiljadu i jednu mogućnost u toj istančanoj priči.

U predanjima i književnosti stepske središnje Azije, zemlje jahača i šamana, konj je vidovit i prijatelj tame, pa ima funkciju vodiča i posrednika – psihopompa. Beltiri žrtvuju konja umrlog čoveka kako bi njegova duša vodila čovekovu, a meso konja razdele psima i pticama, takođe vodičima duša i stalnim posetiocima dva transcedentna sveta, gornjeg i donjeg. Žrtvovanje konja pokojnom gospodaru vrlo se često susreće, pa se čak držalo jednim od elemenata po kojima se prepoznaju primitivne civilizacije Azije. Potvrđeno je kod mnogih indoevropskih pa i starih mediteranskih naroda: u Ilijadi, Ahil žrtvuje četri kobilena pogrebnoj lomači svog vrlog druga Patrokla; one će pokojnika odvesti u Had.

Verovalo se da ljude posvećene u misterije jašu bogovi. Dionis, prvi učitelj ekstatičnih obreda, okružen je mnoštvom hipomorfnih likova: Sileni i Satiri, pratioci Menada u dionisijskim povorkama, jesu ljudi konji, kao Kentauri koje je taj bog opis da bi izazvao sukob između njih i Herakla. Konj simbolizuje životinjsko u čoveku, što prvenstveno duguje svom izvanrednom instinktu koji se doživljava kao vidovitost. Konj i jahač često su povezani. Konj poučava čoveka tj. intuicija prosvetljuje razum. Konj upućuje u tajne, on ide pravim putem. Ako ga jahačeva ruka povede pogrešnim putem, on otkriva senke, utvare; postoji opasnost da postane saveznik demona.

Isprva se, dakle, držalo da je konj psihopomp i da je vidovit, zatim je postao opsednuti, upućen u božanske tajne, onaj što se odrekao svoje ličnosti da bi se njegovim posredstvom ogledala sposobnost višeg duha; funkcija mu je pasivna, a iskazuje se dvosmislenošću reči jahati i zajahan.

Konja smrti, ili onih što nagoveštavaju smrt, ima mnogo, od antike do srednjeg veka, a provlače se i celom evropskom narodnom baštinom. Već kod Helena, u staroj verziji sanjarice, kao što je ona Artemidorova, sanjati konja znači smrt bolesnika. Demetra iz Arkadije, koja se često prikazuje s konjskom glavom, identifikuje se s jednom od Erinija, strašnih izvšiteljki podzemne pravde. Konji smrti najčešće su crni, poput Karosa, boga smrti kod modernih Grka. U Francuskoj i u celome hrišćanskom svetu konji smrti, koji progone zalutale putnike, takođe su crni:

Jedne noći o ponoći
Kraj Loara, sam, kad okuku pronađoh
I do krsta na raskršću dođoh,
Kanda lavež pasa začuh, a uz mene tik
Na crnom se konju stvori ljudski lik,
Same kosti, ruku pruži, na sapi me dignu
Od straha mi zadrhtaše kosti..
(Ronsar, Himna demonima)

Ali ima i bezbojnih, bledih konja smrti, koji se često zamenjuju s belim nebeskim konjima, čije je značenje potpuno suportno. Ako za njih ponekad i kažemo da su beli, mislimo na noćnu, mesečevu, hladnu, praznu i bezbojnu belinu, dok je dnevna, sunčeva, toplina belina puna, nastala zbirom boja. Bledi konj beo je kao mrtvački pokrov ili kao utvare. Njegova belina je bliska uobičajenom shvatanju srnog: to je žalobna belina, na kakvu obično mislimo kad govorimo o belim noćima ili o belini mrtvaca. Takav je bledi konj iz Apokalipse, beli konj iz nemačkih i engleskih narodnih verovanja koji nagoveštava smrt. Takvi su svi zloslutni konji, ortaci vrtložnih voda, koje susrećemo u francusko-nemačkom folkloru.

Verovanje da pod udarcem konjskog kopita može izbiti vrelo prošireno je od Evrope do Dalekog istoka. Konj postaje u punom smislu simbol plahovitosti žudnje, simbol čovekove mladosti, sa svim njenim žarom, plodnošću i plemenitošću. Konj kao simbol snage, stvaralačke moći, mladosti, sa seksualnim i duhovnim značenjem istovremeno, simbolično pripada i podzemnom i nebeskom svetu.

Kobila i ždrebica imaju erotičko značenje, dvosmislene su kai i reč jahati. Njima su bili nadahnuti mnogi pesnici, na primer Lorka u poznatoj Romansi nevernoj ženi:

Najlepšoj sam od putanja
jezdio te noći cele,
na kobili sedefastoj
bez dizgina i opreme.

Ta metafora se napaja iz izvora indoevropskog simbolizma. U temeljnoj hijerogamiji zemlja-nebo, koja predvodi u verovanjima ratarskih naroda, konj predstavlja oplođujuću snagu, instinkt i, sublimacijom, duh, dok kobili pripada uloga Majke Zemlje. Spomenuli smo boginju Demetru sa konjskom glavom. Verovalo se da se ona sjedinila sa smrtnikom – lepim Jasonom – u brazdama tek uzorana polja. Taj dionizijski prizor nije bio samo mitski.

Konj od zemaljskog pomalo postaje sunčani, nebeski. Konji vuku sunčana kola i posvećeni su suncu. Konj je Apolonov atribut, a Apolon upravlja sunčanim kolima. Sunce se od praistorijskih vremena prikazivalo na kolima kako bi se označilo da se ono kreće. Ta će kola biti Apolonova. Ilija je uznesen na ognjenim kolima koja vuku konji, poput Mitre koji se uspinje na nebo u sunčanim kolima. U budističkim tekstovima, u indijskim, pa i u platonističkim tekstovima u Grčkoj, konji su prvenstveno simboli čula upregnutih u kola duha, koja vuku na sve strane ako ih ne vodi Ja, koje je gospodar kola. Sunčan, upregnut u zvezdana kola, beli konj je slika lepote ostvarene vlašću duha nad čulima.

Konj je jedan od glavnih arhetipova koji su se utisnuli u ljudsko pamćenje. Njegov simbolizam obuhvata oba pola kosmosa, gornji i donji, i zato je univerzalan. Konj je u donjem, podzemnom svetu povezan sa tri osnovna elementa – zemljom, vatrom i vodom i sa njihovim svetilom mesecom. U gornjem svetu povezan je, takođe, sa tri osnovna elementa – vazduhom, vatrom i vodom i njihovim svetilom suncem. Na frontonu Partenona konji vuku i kola sunca i kola meseca. Konj jednako lako prelazi iz noći u dan, iz smrti u život, iz zanosa u akciju. On povezuje suprotnosti u neprekidnom ogledanju.

Konja samo jedna životinja iz simboličkog bestijarijuma svih naroda nadmašuje u suptilnosti: zmija, koja je još ravnomernije zastupljena na svim kontinentima i koja, kao konj, neprestano teče, na sliku i priliku vremena, odozgo prema dole, između pakla i neba. Skriveni putevi kojima konji zmija idu putevi su voda: i konj i zmija često posećuju izvore i reke. Binom konj-zmaj može se ne samo spojiti u jedan mitski lik nego i razdvojiti na delove od kojih je sastavljen i koji onda dobijaju oprečne vrednosti započinjući borbu na smrt, borbu između dobra i zla. Pri tom konj dobija pozitivnu vrednost, jer predstavlja čovečno lice simbola, a zmaj je ona životinja u nama koju treba ubiti, tj. odbaciti. Primer je mit o sv. Đorđu.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Alex Colville, Horse and Train, 1954.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Kornhauzer

Spaceman Jude 2

SVAKOG SLEDEĆEG DANA

Čekam na svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

PESNIČE, PREDNJAČI

Pesnici obično ćute onda
kad narod od njih očekuje
istinu. Pesniče, ne daj da te zavedu
prividi. Narod želi da čuje
samo ono što je sam izmislio. To
ima da bude njegova istina, a ne tvoja.
Zato ne povijaj vrat, idi ispred
tog očekivanja.

ODNOS

Neku noć posmatrao sam požar
robne kuće. Gorela su tri
gornja sprata, vatrogasna kola
postavljena su sa svake strane zgrade,
voda je ipak šikljala do visine
prvoga sprata gde još nije bilo
vatre. Pomislih kako odnos
vatrogasaca prema gorućem domu
odgovara odnosu kritičara
prema poeziji.

ZAŠTITNO PRIJATELJSTVO

Sedimo za stolom četvorica,
prijatelji smo, smejemo se,
šalimo, pravimo planove.
Dobro nam je dok tako sedimo.
Ali svaki od nas misli u sebi
kako je već drugačiji
no što je bio. To je istina ali
ko će je prvi shvatiti?

TRENUTAK NESIGURNOSTI

Golub spava.
Mesar spava.
Većina usnula.

Zašto?

Zar sam zaista
tako nedruštven?

JEDAČI KROMPIRA

Trbuh je možda pretežak,
ali kakva jasnoća duha!
Posle tri minuta vraća se pamćenje
u koje su svi već posumnjali.
Zveče kašike, njihov zvučni glas
čuje se u celoj okolini.
Mama, koja stoji i gleda,
zahvata nožem tešku mast.
Krompiri joj se smeju
zlobnim okicama.

KAD JE U SOBI TOPLO

Slušam ploče s Benijem Gudmenom,
pijem čaj s limunom, imam bolesno
grlo, za trenutak uspeću da
zaboravim kako imam da izvršim
veliki zadatak. Dobro gnječim
limun, grizem režanj, razmišljam
da li dobro činim zaboravljajući
na svoje neprijatelje.

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

JULIJAN KORNHAUZER

Rođen 1946. u Krakovu. Tu je završio škole i univerzitet. Jedan od najistaknutijih i predstavnika poljske pesničke avangarde. Romansijer, esejista i prevodilac. Počeo je da istupa kao član grupe „Sada“, koja je delovala u Krakovu, i koja je časno odbranila principe svog manifesta. Vrlo ambiciozni i obrazovani, pesnici ove grupe hteli su da načine oštar rez između sebe i pesnika koji su se formirali u nekoliko posleratnih pokoljenja poljskog pesničkog života. Svoje prethodnike, sve odreda i poimence, žestoko su optužili što su ustuknuli pred stvarnošću, grdeći himere daleke od poljske savremenosti. Sa njim u grupi delovali su još Zagajevski, Baranjčak i Krinjicki, da pomenemo neke. Najznačajnije Kornhauzove pesničke knjige su: „Nastaće praznik i za lenjivce“, 1972 (setimo se za trenutak sudbine Brodskog), „U tvornicama izigravamo tužne revolucionare“, 1973, „Vanredno stanje“, 1978, i „Načelne teškoće“, 1979.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, temat „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Spaceman Jude

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Ježi Gužanjski

NOVINE SU SKRIVENA ČEŽNJA ZA ILUZIJOM

Ideje za pesme crpim iz novina, iz filmova što pričaju o organizovanom besmislu, iz ponašanja ljudi bližih i daljih, iz radio-emisija punih nebitnih detalja, iz knjiga koje većinom ne čitam do kraja. Znači, iz tzv. života, koji mi sažeto pričaju drugi. Ali odista, kad ne bi bilo novina trebalo bi zatvoriti sve bioskope. Novine izazivaju potrebu za slikom. Novine su skrivena čežnja za iluzijom. Nedavno pročitah o jednom transseksualnom tipu: „Tokom celog života molio sam se Bogu da mi dopusti da budem devojčica.“ I srećno je savladao polnu barijeru kao šatenka. Odmah sam pošao u bioskop „Paladijum“ – u nadi da ću videti dalji tok doživljaja lepe Džejn – na Hilerov film „Bolnica“. Vrlo jaka stvar o impotenciji, u boji. Junak, lekar, pati od dosadne bolesti osećanja dužnosti. Iako odrasla devojka posle posle iskustva sa Indijancima i LSD-om nastoji da ga ubedi u povratak u krilo prirode. Ali jedino mu pomaže da tri puta u toku jedne noći prekorači polnu barijeru s povratnom kartom. I tako, počelo je od lirske transmutacije novinskog opisa da bi se završilo na brutalnom svetkovanju građanskog poziva u neobično atraktivnom „američkom planu“. Danas sve češće Bog čita novine, a đavo sedi u bioskopu – centri huljenja u pokornosti sjedinjeni su u intimnom sporazumevanju. Mistička drama biseksa suseduje na istoj strani sa strahom dobroćudnog neurotičara od pakla naglih preobražaja.

FILM ZA LJUDE

Poznavali su se kratko vreme. Pisali jedno drugom. On je imao svoju struku. Ona je bila nevina. Ništa im nije stajalo na putu. A ipak kad su se uzeli sto je prestao da bude sto. Vaza vaza. Lepe kate lepe kate. Hleb hleb. Samo se nož ponašao tako kao da se na svetu ništa nije promenilo od vremena Džona Bermora. Jednoga dana on ju je nekoliko puta ubo u vrat tim nožem što je pamtio stari, dobri film. Posle čega se predao u ruke milicije. Kasnije se pokazalo da je imao četiri žene. Da je pobegao iz psihijatrijskog zavoda. Bio narkoman. Zaveo kaluđericu. Uz to, da nikad u životu nije video nijedan film sa Džonom Berimorom.

RIBA

Moj deda je pre rata ulovio ogromnu ribu u reci Vepar.
Odneo ju je kolima u gradić Irena
i prodao Jevrejima u bescenje.
Jevreji su ribu napunili
i zatim su je pokazivali na vašarima kao čudo prirode.
Ded je zatražio tantijeme.
Oni mi rekoše: – Kupljena riba nije riba,
nego roba. Mi smo pošteni trgovci –
tvoja riba, a naša roba.
Ded se od jeda bacio u alakoholizam.
Tako umiru samo pravi umetnici.

Kod njega je predmet saznanja značio više
nego legenda o njemu u spektakularnom smislu
(kako bi se danas kazalo).
A i pitanje zarade tu nije bilo beznačajno.

OPIS OLUJE

U 12 časova još sam bio srećan dečak
koji veruje u trajnost i poredak stvari.

U 12 časova i 30 minuta zapalio se sto
i knjige što behu na njemu.

U 13 časova izgorela je stolica.

U 13 časova i 30 minuta stigli su vatrogasci.

U 14 časova vatrogasci su ugasili
Paskala, Ustoličenu, Mišoa, Transatlantik,
sve ostalo je sa imovinom pobeglo u Egipat.
Sart je jahao na magarcu.
Dete-Bursu nosila je Gospođa Bovari.
Zbog toga je izbio skandal.

U 14 časova i 30 minuta uspeo sam da ovladam situacijom.

Osvojio sam teren.
Zasadio drveće.
Prosekao staze.
Miškina, Bardema, Izvesnog Plima.
Najzad sam mogao da pustim u vrt kneza
Stavrogina, Konzula, Sanseverinu i
Bogarta koji je, kao što se zna, idealni
crni karakter.

U petnaest časova i 30 minuta
stanje je sazrelo za zločin.

Ko je ubio?
Ko je ubijen?
Kakvu je ulogu u tome odigrao jedan baštovan?

Ali ja nisam ubio.
Moje jedino pravo osećanje bio je Bes,
a potom Bespomoćnost.

Ništa mi se nije bacilo pod pero.
Iako sam bio kadar za dalje ludosti.

Potpuno ništa.
Osim opisa oluje.

Letnja oluja – jeste, to mi je bilo potrebno.
Očišćenje.
Svežina.

Atmosfera razumevanja i poverenja od strane spoljnih činilaca koji uopšte oblikuju naš odnos prema doživljajima. Kao u pravom bioskopu Bogart drži sve na nišanu a potom gine od policijskih metaka u 16 časova i 30 minuta odlazi jednom zanavek glavna ličnost moga vrta

plačite dame plačite gospodo naše strukture su lepe ali će proći zajedno s prvom grmljavinom letnje oluje s prvom munjom na večernjem nebu forme će nas

uništiti uzbuđenje će nas spasti nažalost dragi moji ja ne umem da uzbuđujem

U raju se oseća benzin.

SKLAPANJE PRIJATELJSTVA

Došao k meni čovek sa ulice i kaže da
je moj prijatelj. Ali ja ga nisam poznavao,
dadoh mu po zubima i izbacih ga na stepenice.
On dođe ponovo i reče mi da me odlično poznaje.

Neka to dokaže.
Reče mi da se svučem do naga i kada to
učinih, izvadi iz džepa mantila duga klešta.
Najpre skide s mene kožu, a zatim poče
da ređa po stolu redom srce, jetru, pluća
želudac. Radio je nesređeno, ali savesno.

Kad ostde na meni samo kostur i cela
glava, čovek pokuša da prodre u moj mozak.
Pobunih se.
Tada se uvredi, navuče na mene kožu i iziđe zalupivši vrata.
I na taj način izgubih prijatelja.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz prethodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Alex Roulette

Ježi Gužanjski o Traklu

POKUŠAJ OPISA SMRTI GEORGA TRAKLA

Uzrok smrti, u slučaju nasilne smrti, njena vrsta, slučaj, samoubistva, ubistva i način na koji je nasilje izvršeno. Pri smrti plodova do navršenog VII meseca trudnoće treba upisivati oznaku „Albertus“. (Iz posmrtnog lista – 4. novembar 1914.)

Mogu to da opišem:

veče u dvostrukoj koži bremenite žene. Georg Trakl, ekspresionist i narkoman, što po mišljenju književnih veza na jedno izlazi –

„Samotnik pod šatorom zvezda ide u tihu ponoć.
Dečak u ludilu budi se iz sna,
njegovo lice raspada se na mesečini“ –
luta među drvećem i povraća od gneva.

Potom su sto i lampa – stihovi vole ponor.
Pojavljuje se crv u dugom putovanju od kraja do kraja.

Potom je krevet, ćebe što zaudara na znoj i regrutsku spermu.
Sa dvadeset i sedam godina predmeti se još mogu tretirati
ravnopravno sa doživljajima.

Opipljiva vrednost pojava biva početak umiranja.
U krevetu leži sestra – nagost iz građanskog doma:
noge stidljivo priljubljene, ruke na velikim dojkama,
čuperak što pada na obrvu – to je silazak u pakao.

Georg Trakl, pesnik i Medikamentenakzesist,
poseže za smrtnom dozom.
Još ne zna da košmar treba preživeti zatvorenih očiju.
Ne spava, bdi i umire
videći kako svet polako gasi sve želje.

Na kraju gasi se lampa u gornju Schadenfreude.
Crv beži pred opasnošću mraka.
Sestra šapće: „Zašto me napuštaš?“
A on poslednjim naporom prebacuje ćebe preko glave.

Tu prisilu ne mogu da opišem.
Uopšte, muči me taj tip stvaranja slika.
Šta ipak učini sa njegovom rukom pruženom u pravcu stola?
S cipelom što viri van ruba kreveta?
One govore jedna drugoj:
Ruka – pomozi mi.
Noga – ti si bliže pesmama.

To će izdajnički osvit: vojnička pesma i vežba.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.

LAMENT

Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me

Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki

Nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žena

Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.

KAKO JE DOBRO

Kako je dobro Mogu da skupljam
jagode u šumi
mislio sam
nema šume i jagoda

Kako je dobro Mogu da ležim
u senci drveta
mislio sam drveće
ne daje više hlada

Kako je dobro S tobom sam
kako mi srce bije
mislio sam čovek
nema srca

USPOMENA PRVA

Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece

Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku

dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu

USPOMENA DRUGA

Jesen

Stajala je u prozoru
hladna modra oka
ruku pokrivenih
pegama od žuči
crvenih noktiju

Tvoj beli šeširić
koji ti je zbacio vetar
leti
kotrlja se stazom
između trnjina
ti trčiš za njim
smeješ se i cičiš

ti stalno trčiš
ja te hvatam u zagrljaj

ODREŠENE RUKE

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kad bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

U ŽURBI

Čitao je knjigu
bila je nedelja po podne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi

na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu

negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje

drugi ljudi se se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi

MOŽE SE

Pamtim da su ranije
pesnici pisali „poeziju“
mogu se još pisati pesme
mnogo mnogo godina
a mogu se takođe raditi
mnoge druge stvari

NEPOZNATO PISMO

Ali Isus se sagnuo
i pisao prstom po zemlji
zatim se opet sagnuo
i pisao po zemlji

Majko tako su zaostali
i prosti da moram da pokazujem
čuda stvaram takve smešne
i nepotrebne stvari
ali ti ćeš shvatiti
i oprostićeš sinu
pretvaram vodu u vino
vaskrsavam mrtve
hodam po moru

oni su kao deca
treba im stalno
pokazivati nešto novo
zamisli

Kada su mu se približili
Matej Marko Luka Jovan
zaklonio je i izbrisao
slova
zanavek

ZA SRCE

Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista

KO JE PESNIK

pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode

O IZVESNIM OSOBINAMA TAKOZVANE POEZIJE

Na primer

poezija gubi moć
već posle ponoći
malo zamora
menja je
da ju je nemoguće prepoznati
pretvara je u pregršt reči
lišenih života
u nešto monstruozno
kao cvet od papira
kao ljubav od mesa

poezija gubi vid
o ponoći
ili samo u podne
posle ručka

poezije nema
pri rođenju
i pri umiranju

nema poezije
u 22 časa
prvog marta 1961. godine

nema poezije
u čoveku hladnom
i nema poezije
u čoveku vatrenom

u mlakom
u mlakom može da živi
da se razvija

cedi se iz pukotine
iz mane

NACRT ZA SAVREMENU LJUBAVNU PESMU

A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

ranije ljubavne pesme
bili su opisi tela
opisivali su ovo ili ono
na primer trepavice

a crvenilo je ipak
potrebno opisivati
sivilom sunce kišom
bulke u novembru
usta noću

najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreti u noći
grudi trbuh butine Kibeline

izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žeđi
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode

Nedostatak glad
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma

USRED MNOGIH POSLOVA

Usred mnogih poslova
veoma hitnih
zaboravio sam
da treba i
umreti

Lakomislen
zanemarivao sam tu dužnost
ili sam je ispunjavao
nemarno

od sutra
sve će se izmeniti
počeću da umirem brižljivo
mudro optimistički
bez gubljenja vremena

SMEH

Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica
ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh

Preveo sa poljskog Petar Vujučić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike : Miguel Laino

Tadeuš Ruževič o Pazoliniju

UCMEKAN

Ucmekan
daskom
na smetlištu Pjer Paolo
pokušava da ustane iz mrtvih
vuče se
na sunce leti
u stisnutim rukama
ljudsko krvavo nosi
splovilo kao ptiče
u gnezdu
pred presto Gospoda

i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra

crni prišt u krilu
mlečnog puta
pljuje krv i spermu

baš si ti Pjer Paolo
rekao

„Čovek vidi izdaleka čoveka
koji ubija drugog čoveka
Svedok je delanja,
distancira se od njega… „

neki čovek
video je izdaleka
drugog čoveka
koji je ubijao tebe
La Terra vista dalla Luna
Il porcile
staja
jedva operušeni klinac
žutokljunac
giovine di primo pele
pekarčić sa vatrenim očima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
još nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta
jedan od junaka
Sala ili 120 dana Sodome
stvoren po liku
i podobiju Boga
s njuškom do neba
Pjer Paolo čeka
na strašni sud

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Miguel Laino

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Zagajevski

puczel_81

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,
ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kažnjavaju strance,
grad brzog pamćenja
i sporog zaboravljanja,
koji toleriše pesnike i prorocima oprašta
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagrađen
prema Šopenovim preludijumima,
preuzevši od njih samo tugu i radost.
Omanji brežuljci okružuju ga
poput širokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drveća.
Brza reka koja teče kroz centar,
danju i noću šapuće
nerazumljive pozdrave
od izvora, od planina, od plavetnila.

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.
Onaj Nemac na terasi kafane
na kolenima držao omanju knjigu.
Uspeo sam da vidim njen naslov:
„Mistika za početnike“.
Odmah sam svatio da laste,
koje su prodorno pištale
patroliraju ulice Montepulćana,
i tihi razgovori uzdržanih putnika
iz Istočne Evrope zvane Srednja,
i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –
na pirinčanim poljima kao kaluđerice,
i sumrak, lagan i sistematičan,
koji briše konture srednjovekovnih kuća,
i drveta maslina na omanjim brežuljcima,
prepuštena vetrovima i požarima,
i glava „Nepoznate princeze“,
koju sam video i divio joj se u Luvru,
i vitraži u crkvama kao krila leptirova
posuta cvetnim polenom,
i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju
kraj same autostrade,
i putovanja, sva putovanja,
da su samo bila mistika za početnike,
početni kurs, prolegomena
za ispit odložen
za kasnije.
Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,
skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.
Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.
Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.
Baš te godine sreli smo se prvi put.
Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.
Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.
Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina, nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,
u autu koji je jurio,
autostradom, u Francuskoj.
Drveće je žurilo. Glasovi monaha
slavili nevidljivog Gospoda
(u osvit, u ledenoj kapeli).
Domine, exaudi orationem meam,
molili su se muški glasovi tako spokojno
kao da spasenje raste u vrtu.
Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?
Moj život je ležao podeljen
s obe strane puta, krhak kao papir mape.
Zajedno sa slatkim monasima
ciljao sam prema oblacima, plavim,
teškim i nepronicljivim,
prema budućnosti, provaliji
koja guta tvrde suze grada.
Daleko od svitanja. Daleko od kuće.
Umesto zidova – tanak lim.
Umesto benja bekstvo.
Umesto zaborava putovanje.
Umesto himne – brzi stih.
Preda mnom
jurila je mala, umorna zvezda
i prsijavao asfalt puta,
pokazjući gde je zemlja,
gde se sakrila britva horizonta,
a gde crni pauk večeri.
i noć, udovica tolikih maštanja.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

Izvor: Časopis „Poezija“, godina II, broj 5, mart 1997.

Slika: Jarek Puczel