А . А . А на отварању изложбе „Секвенце уметности“

У петак, 16. августа 2019. отворена је изложба „Секвенце уметности“ у Кући легата у Београду. Имала сам прилику да напишем текст за каталог и говорим на отварању.

Изложба ће бити отворена до краја августа и продајног је карактера. Детаљније о изложби можете погледати на сајту, инстаграм и фејсбук страници пројекта.

Следи мој текст из каталога, а затим и текст ауторки изложбе, Сузане Вуловић, Милене Апостоловић и Милице Лојовић.

*

На изложби која је пред вама бићете у прилици да видите радове двадесет четири уметника, рођена у распону од 1985. до 1995. године у Македонији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији и Словенији.

Уметници, просторно и временски блиски, својим радовима сведоче о праксама које су могли развити на матичним академијама, али и о одређеним културним, социјалним и историјским датостима и проблемима.

Осим набројаних „спољашњих чинилаца“ које можемо сматрати за утицај и заједнички именитељ ових међусобно веома различитих дела, како формално, тако и садржински, ту су, не смемо их занемарити, и они „унутрашњи чиниоци“: лично искуство и појединачни сензибилитети уткани у стваралачки поступак и у дело као његов крајњи резултат. Ту уочавамо различите егзистенције и догађања која су обликовала уметнике и њихову потребу за симболичким посредовањем стварности. Оно је на овом месту изражено кроз многе форме: уља на платну, инсталације, скулптуре, цртеже, видео радове, фотографију и перформанс. Наставите са читањем

А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

imageedit_8_8794211967

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић.

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду.

Посетила сам њену изложбу у Магацину у Краљевића Марка лета 2018. године а потом и њен атеље у згради БИГЗ. Тада сам пред њом коментарисала још увек неосушена платна. Њој се допао мој начин артикулације виђеног па ме је позвала да отворим изложбу у Галерији 73 на Бановом брду која је трајала од 17. јануара до 29. јануара 2019. године. Наставите са читањем

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду.

Код мале радње, где је морао мало причекати, неко рече да су то „радници Шпиљугиних“. Он им једва обрати пажњу. Напослетку, око десет и по стиже до врата нашег Богородског манастира, на крај града, покрај реке. Тек ту се као сети нечег, застаде, брзо и узбуђено поцепа нешто у џепу са стране и — осмехну се. Уђе унутра у манастирско ограђе и првог послушника кога срете запита како ће доћи до владике Тихона, који ту у миру живљаше. Послушник се поклони и одмах га одведе владици. На крају дугачке двоспратне манастирске зграде, у малом крилу куће, срете их један монах, пун и сед. Кад их је срео, отео је Ставрогина од послушника сигурно и окретно, па га повео другим уским ходником, и једнако се клањао, (због пуноће не могаше да се клања ниско, него само често и одсечно климаше главом) и једнако га молио да изволи поћи, премда је Ставрогин и без тога ишао за њим. Монах му непрестано стављаше нека питања; говорио му је о оцу архимандриту; али како не добијаше одговоре, постајаше све смернији. Ставрогин опази да га овде познају, премда је, колико се сећао, ту долазио још у детињству. Кад стигоше до врата, на самом крају ходника, монах некако сигурном руком отвори, а испосника који им приђе пријатељски упита може ли се ући; уосталом, не чекајући одговора, отвори сасвим врата и склони се да мимо себе пропусти „драгога“ госта, а тек што му гост захвали он се брзо изгуби, као да бежи.

Николај Всеволодович уђе у омању собу, а готово у исти мах на вратима суседне собе појави се висок и мршав човек, око педесет година стар, у простој доњој кућевној ризи, и по изгледу нешто болестан, са неодређеним осмехом и са необичним као стидљивим погледом. То је био Тихон, за кога је Николај Всеволодович први пут чуо од Шатова и о коме је од тог доба, успео да прикупи неке податке. Подаци беху разноврсни и супротни једни другима, али нешто им беше заједничко, наиме; и они који Тихона воле и они који га не воле (а има и таквих) — сви некако нешто прећуткују о њему; они који га не воле вероватно из немарности, а они одани као из жеље да сакрију нешто о њему, неку слабост његову, можда јуродивство. Николај Всеволодович је сазнао да има већ шест година како Тихон живи у манастиру и да му долазе и људи најпростији, из народа, и људи најугледнији; да чак и у далеком Петрограду има његових ватрених поштовалаца, у првом реду жена-поштовалаца. Али је од једног достојанственог „клупског“ старине код нас, старине богомољца, чуо да „тај Тихон једва те није шенуо памећу или је бар створење без икаквих способности и, нема сумње, пије“. Ја, са своје стране, идући испред ствари, додајем да је све то просто глупост; код њега је само једна укорењена реуматична болест у ногама и каткад неки нервни грчеви. Николај Всеволодович дознаде такође да владика, да ли због слабости карактера или из „неопростиве и његовом чину неодговарајуће расејаности“, не уме да у самом манастиру улије поштовање према себи. Кажу да отац архимандрит, суров и строг у својим настојничким дужностима, а изнад тога познат са своје образованости, гаји према њему, рекло би се, неко непријатељско осећање и осуђује га (не у очи, него постранце) због немарног живота, чак и јереси. А манастирско братство, ако се и не понаша баш немарно према болном светитељу, оно, свакако, фамилијарно. Наставите са читањем

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“

Но Иван Фјодорович, отишавши од њега, не послуша његов разборити савет и пропусти да легне да се лечи: „Ја ето ходам, снаге још имам, а кад паднем у кревет – то је друга ствар, тада нек ме лечи ко хоће“ – одлучи он одмахнувши руком. Дакле, он је сад седео, скоро и сам осећао да је у бунилу, и, као што сам већ казао, упорно се загледао у некакав предмет на дивану крај супротног зида. Тамо се наједаред показа: седи неко, који је, бог ће знати како, ушао, јер га још не беше ту кад је Иван, враћајући се од Смердјакова, дошао у собу. То је био некакав господин, или, боље рећи, руски џентлмен извесне врсте, не више млад, „gui frisait la cinquantine“ како кажу Французи, са мало прогрушаном, тамном, доста дугом и још густом косом и клинасто подшишаном брадицом. Био је обучен у некакав мрк кратак капут, очевидно од врло доброг кројача, али већ изношен, сашивен отприлике још преклане и већ потпуно изишао из моде, тако да нико од „светских“ имућних људи такав капут већ две године није носио. Рубље, дугачка машна налик на ешарпу, све је било као и у свих џентлмена – помодара, али кошуља, кад би се изближе погледала, била је прилично прљава, а широка ешарпа сасвим изношена. Панталоне са четвртастим шарама стојале су му дивно, али оне су, опет, биле сувише отворене боје и некако и сувише узане, какве се сад више не носе, баш као и меки бели филцани шешир, који је, већ и одвише у нескладу са годишњим временом, гост донео са собом. Једном речју, изглед пристојности уз врло мршава новчана средства. Рекло би се да тај џентлмен припада класи негдашњих наредника – спахија, који су цветали у доба кметства; очевидно човек који је видео свет и отмено друштво, који је некада имао везе и сачувао их можда и до данас, али који је, мало-помало, осиромашивши после весела живота у младости и после недавног укидања кметства, постао нешто налик на углађеног чанколиза, који се потуца по кућама добрих старих познаника, где га примају због његове прилагодљиве, питоме нарави, а и стога што је то ипак пристојан човек, кога можеш с ким год хоћеш посадити за сто, премда, наравно, на скромно место. Такви чанколизи џентлмени питоме нарави, који знају да испричају занимљиву причу, да саставе партију карата, но никако не воле да им поруке какве натурају, обично су самохрани, нежење или удовци, можда имају и деце, али им се деца увек васпитавају негде далеко, код неких тетака, које џентлмен никада и не помиње у пристојном друштву, као стидећи се мало такве родбине. А од деце се мало-помало сасвим одвикне, и тек ако који пут добије од њих честитке за свој имендан и за Божић, и неки пут чак и одговори на њих. Лице неочекиваног госта било је не баш добродушно, но ипак питомо и спремно, већ према приликама, на сваковрсни љубазан израз. Сата код себе није имао, али му је на црној траци висио лорњет са оквиром од корњаче. На средњем прсту десне руке сијао му је тежак златан прстен са јевтиним опалом. Иван Фјодорович је бесно ћутао и није хтео да почне разговор. Гост је чекао, седео је управо као човек који из милости живи у туђој кући и који тек што је сишао из додељене му собе доле на чај да домаћину прави друштво, и који мирно ћути, јер му је домаћин у послу и о нечем мрачно мисли; али је иначе спреман на сваки љубазан разговор, ако га само домаћин отпочне. Наједном његово лице изрази као неку изненадну забринутост. Наставите са читањем

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам.

ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

– Ето, и овде ce не може без предговора – то јест без литерарног предговора, пих! – насмеја ce Иван – a какав сам ја писац! Видиш, моја ce радња збива y шеснаестом столећу, a тада – ти би то, уосталом, требало да знаш још из школе – тада je био случај да ce y песничким делима доводе на земљу небеске силе. О Дантеу и да не говорим. У Француској су судски писари, a тако исто и монаси по манастирима, давали читаве представе y којима су изводили на позорницу Мадону, анђеле, свеце, Христа, па и самог бога. Тада je све било врло простодушно. У Notre Dame de Paris, код Виктора Игоа, y част рођења француског престолонаследника y Паризу, за време Луја XI, y градској већници даје ce поучна и бесплатна представа народу, са насловом: „Le bon jugement de la tres sainte et gracieuse Vierge Marie“ где ce појављује она лично, и изговара свој bon jugement. Код нас y Москви, y старо време, пре Петра, такође су ce овда-онда изводиле готово исте такве позоришне представе, нарочито из Старог завета; али осим тих позоришних представа, по целом свету су кружиле многе приповести и „стихови“, y којима су, према потреби, суделовали свеци, анђели, и све силе небеске. Код нас су ce по манастирима бавили преводима, преписивањем, чак и састављањем таквих поема, и још кад – за време татарске најезде. Има, на пример, једна мала манастирска поема (наравно, са грчког): Ход Богородице по мукама, са сликама и са смелошћу која није испод Дантеа. Богородица посећује пакао, a води je „по мукама“ арханђео Михаил. Она види грешнике и мучења њихова. Тамо ce налази, између осталог, једна необично занимљива врста грешника, y пламеном језеру: они који су потонули y то језеро толико да не могу више испливати, „њих већ и бог заборавља“ – израз необичне дубине и снаге. И, ето, запрепашћена и уплакана мати божија пада пред престолом божјим и моли милост за све који су у паклу, за све које је видела тамо, без разлике. Разговор је њен с богом изванредно занимљив. Она преклиње, она се не одмиче, а кад јој бог указује на пробијене руке и ноге њеног сина, и пита: како ја да опростим његовим мучитељима, она наређује свим светитељима, свим мученицима, свим анђелима и арханђелима да падну заједно с њом и да моле опроштај за све без разлике. Свршава се тиме што измоли од бога да престану мучења сваке године од Великог петка до Духова, а грешници из пакла се ту одмах захваљују Господу и вапију му: „У праву си, Господе, што си тако судио.“ И моја би поема била такве врсте да се појавила у оно време. Код мене се јавља на сцени он; истина, он у поеми ништа не говори, само се јавља и пролази. Петнаест је векова прошло од оног доба како је он дао обећање да ће доћи у слави својој, петнаест векова како је пророк његов написао „Доћи ћу скоро“. Тај дан и час не зна чак ни син, само отац му небески – као што је рекао он сам још на земљи. А човечанство га чека са пређашњом вером и са пређашњом ганутошћу. О, чак још са већом вером, јер је већ петнаест векова прошло од оног доба како су престала човеку јемства с неба: Наставите са читањем

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije predvidiva.

Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li stare, odbačene podmornice na njivi, zašravo, slika Istorije? Je li njiva umesto mora znak ekološke katastrofe koju ćemo izazvatri upotrebom nuklearnog oružja?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa delima drugih slikara. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,

Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.

Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim… Nastavite sa čitanjem

A . A . A u katalogu izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv „Skepsa | Skepsis“. Tijanina dela bila su izložena u galeriji ULUS u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Delovi teksta dati u kurzivu su Tijanini. Ja sam na te pasaže, a imajući u vidi snažnu vizuelnu i kolorističku simboliku njenih slika, izložila poetskim sredstvima svoj asocijativni tok. Naslovi pasaža, sa  latinskim citatima i prevodom u zagradi, su moji.

Dakle, na ovom mestu, za razliku od teksta Ikar u gradu, koji se našao u katalogu prethodne Tijanine izložbe, ovde nisam toliko metodična, koliko sam stvaralački slobodna i refleksivna. Takođe, u prilogu možete pogledati i fotografije sa izložbe. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstovima Ikar u gradu i Skepsa.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

REČI

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga gospođo. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Česlav Miloš

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima,

Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata.
Odvela bi te reka Sakramento
Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom.
Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.

To je istina, kad cveta manzanita
I zaliv je plav u prolećnim jutrima,
Nerado mislim o kući među jezerima
I o nevodama što se vuku pod litvanskim nebom.
Kupališna kabina gde si ostavljala haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smešno male sove i miris remenja.

Kako je bilo moguće tada živeti, sam ne znam.
Stilovi i odeća trepere, neizraziti,
Neorginalni, stremeći ka finalu.
Šta s tim što čeznemo za stvarima samima po sebi.
Znanje prolazećeg vremena osmudilo je konje pred kovačnicom
I male stubove na trgu gradića
I stepenice i periku mame Fligeltaub. Nastavite sa čitanjem