Пољска поезија понедељком послеподне: Јулијан Тувим

ЗА ОКРУГЛИМ СТОЛОМ

Du holde Kunst, in wieviel grauen Stunden… – Шубертова песма

А можда бисмо могли једном, драга,
Отишли на дан до Томашева?
Можда тамо још у сумраку златном
Траје она иста тишина бела?

У том белом дому, у тој соби
Где су размештене туђе ствари
Морамо довршити наш некадањи
Тужно прекинути разговор стари.

До данас за округлим столом
Седимо ко у онај прошли час.
Како те дане дати забораву?
Како скинути те чари с нас?

И на уснама, као некад,
Осећам сузу што капље лено…
А ти ми ништа не одговараш,
И једеш грожђе зелено.

Још увек погледом ти певам
„Du holde Kunst“… и срце ми лупа!
И морам на пут… ти се опрашташ
Али не дрхти твоја рука.

И наш се разговор прекинуо,
Нестао као лако иње.
„Du holde Kunst“ – зар тако? Без речи?
Стално те зовем и преклињем.

Онај дом бели, соба мртва,
До данас ништа нису схватили.
Дошли људи, населили се,
И одједном их напустили.

А тамо нам је све остало!
Траје чак и она тишина бела…
Па можда бисмо ипак, драга,
Пошли на дан до Томашева?

ФРИЗЕРИ

Чаплину

У празној радњи седе фризери поред зидова,
Гледају, чекају, гостију нема, досађују се.
Сами се чешљају, сами се брију, сами, сами
Говоре што знају, дремају, хрчу и буде се.

Иду до прозора, ништа у прозору.
Враћају се натраг, у огледалима – фризери,
Глатко очешљани, тужно зализани,
Напудровани, лепи фризери.

Новине читају, чела бришу и звижде,
Ходају, ствари друге и стране чекају.
У међувремену пред огледалом се клањају, цмиздре,
Зевају и сненост пустињску гутају.

Биће бура, у граду је сиво, певају петли.
Фризери се боје, ходају журно – ево већ грми,
Фризери плачу, фризери певају, луде фризери,
Успоравају корак и нагло иду à ralenti.

Подижу руке врло лагано, врло лагано,
Врте главама врло лагано, шта им је, шта је,
У немом шапату мичу уснама у сто загледани,
У никловани предмет што их је урекао смртним сјајем.

А сад се мотају, на зидове скачу, пљусак чују,
Ваљају се пред огледалима зачуђеним – муња је пала,
Фризери играју, фризери вичу, висе у ваздуху,
И као анђели скакућу у дубини огледала.

ЛИКЕР

На плавој неба основици
У зеленкастој измаглици
Месец.

Снег блиста. Чујеш, неко ступа.
Гледа кроз окна замрзнута
Месец.

Још једну чашицу! Видим јој дно
И размишљам: „Но – но – но!
Месец?!

ПЕСМА О ГЛАВИ И МЕСЕЦУ

Наспрам месеца је мој дом,
У прозору округла глава,
Окном равно пресечена.
Он се по небу ваља,
Колутају се очи,
Буље рибље глупо.
Ах, главо насмешена,
Изгледаш мртвачки тупо,
Котрљаш се одсечена.
Наспрам месеца је мој дом,
Сребрну жену зовем и будим:
„Гледај, идем зидовима ка дрвећу,
Држи ме да се не котрљам, да се не изгубим,
Ја очима морам за њим, ево
Гинем, одвлачи ме та поплава!“
Сребрна жена несрећна у плач,
Погледом моје кретање кроз собу прати.

Наспрам месеца је мој дом,
Опловио сам светли простор собе
И вратио се на прозор,
И седи освит ме ови,
Нада мном плаче удовица бледа
Ја иза стакла округлога гледам.
Као наказа, као гном:
Глава плови по прозрачном слоју.

Не седајте крај прозора, чувајте главу своју
Кад наспрам месеца имате дом!

AB URBE CONDITA

Одмах сутрадан, тј.
Осамнаестог јануара хиљаду деветсто четрдесет пете,
Док је град пуцкетајући
Догоревао као жртвена јаловица на свештеној ломачи
И само подрхтавањем удова сведочио о животу
Који је био смрт,
И одисао, умирући, задахом паљевине
Као длака жртвене животиње;
И док се по лествама дима
Већ у небо пела Варшава
Да би далеким прапоколењима
Са висина
Засијала једном као астрални мит,
Као ватрена легенда,
А овде да остане угашени кратер,
Кратер вулкана до дна искрвављен –
Осамнаестог јануара хиљаду деветсто четрдесет пете,
На углу Руина и Краја,
На углу Рушевина и Смрти,
На углу Развалина и Ужаса,
На углу Маршалковске и Јерусалимске,
Што су пале једна другој у ватрени загрљај
Опраштајући се заувек, љубећи се пожаром
Појавила се округла варшавска бака,
Бесмртна госпа са марамом на глави,
Поставила дном нагоре сандук на рушевинама,
Подупрла га метеором – некаквим одломком Града –
И повикала бесмртним тоном:
„Ево чаја, чаја,
Ево свежих колача!“

Нисам је видео, али видим:
Сузе се роне
Из њених – и поред свега – насмешених очију.

Могла се појавити као Ниобе-Туга,
Као пророчанска фурија, као Јовова жена,
Као Рахиља што оплакује своју децу –
И такође би јој поверовали.

Могла је слетети као вештица на метли
Или као вампируша у крвавом сјају
Згаришног дана –
И такође би јој поверовали.

Могла је – као Велика Петруша из бајке –
У јампски патос оденути речи
И објавити да ће се родити нови град из рушевина
„За инат надменом суседу“ –
И такође би била истинита…

Могла је стати на сандук као величанствени споменик,
Заузети лепу позу и задекламовати:
„Per me se va nella città dolente“ –
И нико се не би зачудио.

Ах, могла је најзад, као Клио или не Кхо,
Као Ливије у сукњи,
Сести на камењу изумрле престонице
И некаквим гвожђем на некаквој цигли
Изгрепсти наслов:
„Од оснивања града…“

Али она је другачије:
„Ево чаја, чаја,
Ево свежих колача!“

Утемељитељко! Пионирко! Музо!
Данас лупа и ломљава у целој Варшави
Тебе слави!

Теби споменик диже!
Данас сваки зидар сваком новом циглом
И цела Пољска – госпо, о, госпо! –
Твоју бесмртност објављује.

Кличе гдињска лука – Слава!
Трубе творнице Лођа – Слава!
Шлески рудници и ливнице – Слава!
Вроцлав – град војводски – Слава! Слава!

Слава краљици на круни рушевина,
Којој је име напросто: Варшава!

ЈУЛИЈАН ТУВИМ

Највећи песник у групи „Скамандар“, Јулијан Тувим био је уједно и најпопуларнији и најутицајнији пољски песник између два рата. Један од најплоднијих пољских песника, блистав версификатор, чега се год дотакао, све што је око себе видео и доживео претварао је у стихове. Рођен у јеврејској грађанској породици у творничком Лођу, Тувим је поезију демократизовао, осавременио, оживео. Увео је у њу обичног, малог човека са градске улице, из гета, из трговине, из каване. Све што је Тувим писао изгледало је ново, привлачно и приступачно. Тувимова поезија магично је деловала на читаво писмено друштво пољске, читаве генерације васпитавале су се на тој поезији. Била је то поезија свакодневна, улична, каванска, новинска. Сретала се и у књижевним часописима, и у књигама, у школским читанкама, у хумористичким листовима, у кабареима, певала ју је певачица лаке музике преко радија, и препричавали су је бонвивани у виду фриволног каванског вица или епиграма. Када га је ратна бура бацила на територију Сједињених Држава, био је одсечен од света, ништа није разумевао што се писало у тадашњој европско-америчкој поезији, као ној је зарио главу у песак пољске прошлости и писао бескрајне риме о старој Пољској и старој Варшави у недовршеној анахроничној поеми Пољско цвеће. Тувимова поезија данас нема следбеника. Она је блистав завршетак једне епохе у развоју пољске поезије, завршетак грађанске епохе. Као и грађанско друштво и грађанска држава, ова поезија данас је прошлост. Јулијан Тувим је рођен 1994. године. Умро је 1953.

Извор: Савремена пољска поезија, одабрао и превео Петар Вујичић, Нолит, Београд, 1964.

Слика: Алекс Кац (Alex Katz)

Пољска поезија понедељком послеподне на блогу А . А . А

А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић. То је био мој први наступ те врсте, иако сам раније, када су изложбе у питању, писала текстове за каталоге изложби Тијане Којић, још једне наше младе савремене сликарке чија дела волим (1, 2).

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду. Посетила сам њену изложбу у Магацину у Краљевића Марка лета 2018. године а потом и њен атеље у згради БИГЗ. Тада сам пред њом коментарисала још увек неосушена платна. Њој се допао мој начин артикулације и рефлексије виђеног па ме је позвала да отворим њену изложбу у Галерији 73 на Бановом брду која је трајала од 17. јануара до 29. јануара 2019. године

У наставку следи текст из каталога изложбе којим уметница објашњава свој стваралачки поступак и своје виђење уметничког дела. Текст ће бити замена за мој говор који нисам претходно написала а који није ни снимљен. У мом петоминутном обраћању окупљенима на изложби покушала сам да скицирам оно што сам из дружења и разговора са уметницом могла да закључим о њеним апстрактним платнима. На претходним фотографијама на основу дела, фрагмента, детаља, можете добити утисак о целини.

Ауторка инсистира на маси, структури, апстракцији, боји. Она не инсистира на симблици или асоцијатнивном надовезивању на нешто конкретно и чулно препознатљиво у емпирији. Сећања су непоуздана, емоције су попут ових талога, она су маса, структура. Сликарка често и фотографише (по том питању ју охрабрујем да организује изложбу) детаље на основу којих гради свој сликарски свет. У каталогу за своју изложбу она пише:

Ликовно дело је моменат у коме се интегрише читава наша прошлост и ствара ново искуство. Сећања су нешто што припада искључиво нама самима, искуства која су заслужна за изградњу личног визуелног језика.

Изложба „Структуре сећања“ као концепт садржи серију цртежа и колажа „Фрагменти сећања“ који користе фотографију као ликовно средство. Фотографија у овом случају јесте ухваћена визура, ликовност коју сам приметила око себе, али поништавајући њен контекст документа узимајући из ње само визуелне сензације и ликовне вредности дело постаје алегорија, креативна метафора.

Моја дела су апстрактно референтна а апстрактно дело за мене је попут креативне Метафоре. Уметнички акт не треба увек да доноси закључак, оно је анализа и преиспитивање, оно је игра у којој се разара логика и представља већ позната ствар на нов начин. Врста стваралачке игре чије је значење у самом игрању а не у њеном крајњем домену и закључку.

Уметничка документација реконструише стварност, сећање или наратив и тиме гради нови свет за себе и он у својој структури интегрише читаво уметничко и животно искуство ствараоца.

50007528_2014975365466897_5740192210209472512_n

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“ Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem

O delima Anselma Kifera

Among the artists whose work I know, Kiefer is perhaps the most talented, ambitious and literary of them all, and maybe that is why his universe appeals to me so strongly. – Orhan Pamuk

Ne sećam se kada i gde sam prvi put videla slike (reprodukcije) Anselma Kifera ali su mi se odmah dopala monumentalna dela, skulpture, knjige, fotografije. U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike (smemo li napisati platna?) teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara materijalnost, sliku, konkretno, čulno, istovremeno bivajući brutalan prema materijalnosti.

Na putovanjima sam se dva puta srela sa Kiferovim delima. Prvi put u Veneciji, u „Pegi Gugenhajm“ muzeju gde sam videla platno na kojoj je arhetipska slika, veoma važna za moju ličnu mitologiju, život, pisanje, a to je opustošena njiva. Nad njom se nadvijala kosa plave Margarete, slama, i stihovi ispisani rukom, prelepim rukopisom samog slikara, koji su iz pesme „Fuga smrti“ Paula Celana.

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Drugi put je to bilo u Briselu kad sam u „Muzeju lepih umetnosti“ kupila tri knjige među kojima je jedna bila posvećena radu Anselma Kifera. Razmišljala sam kako je njegovo delo blisko književnosti, i ne samo po upotrebi jezičkih elemenata, već u celini. Ono nije narativno ali poziva čitaoca da pejsaž dopuni prošlim i budućim. Delo je uvek tu, u sadašnjem, u zamrznutom, u trenutku koji je istovremeno i večnost. Večna sadašnjost.

Naišla sam na nekoliko zanimljivih tekstova i video zapisa o Kiferu. Jedan je tekst Kristofa Ransmajera, drugi je Orhana Pamuka, savremenog turskog pisca, jednog od Kiferovih umetničkih pandana. Njegov citat sledi u nastavku. Takođe, pored dokumentarnog filma „Remembering the Future“, naišla sam i na tri videa nastala povodom Kiferove izložbe u bečkom muzeju „Albertina“. Svi ovi tekstovi i filmovi mogu biti, uz moje upravo predočeno sećanje, početni impuls i uvid u dalje istraživanje ovog umetnika.

I found myself thinking once again that perhaps the reason why I loved these paintings so much was the artist’s ability to demonstrate the kinship of words and images, legends and landscapes. All these words, letters, trees, mountains, frail flowers and forgotten roads were part of a single text, and shared a common texture. All I wanted was to be able to read these paintings and the forceful brushstrokes that had formed them.

Izvor citata: The Guardian

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije izvesna i predvidiva.

Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li podmornice istorija? Šta je istorija?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa delima drugih slikara.

Paralele su prisutne. One su činjenice i njih niko ne skriva. Međutim, njihova sinteza i, najzad, njihova interpretacija, nisu uvek jednostavne. Malo toga od poezije Hlebnjikova možemo videti ili predosetiti na Kiferovim teškim platnima. Najzad, kao završnicu ove objave, izrazila bih jednu svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne Mandeljštam?

Kristof Ransmajer: „Prijatelj olova – Anselm Kifer“

Čini ono što želiš. Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima u badenskom Odenvaldu slika ne samo u formatima prevelikim za nemačke dnevne sobe i zidove galerija, već je i na podu upetljavao minijaturne armije i olovne modele tenkova u zamršene ratne pohode, slao je umanjene flote u pomorske bitke u cinkanim kadama i vodio gubitničke ratove između stolova i stolica, kao karikaturu besciljne, beskrajne surovosti one drame koju je tada, kao i danas, nazivao istorijom.

Dobro se sećamo zgražanja kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka ublici koja se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu nazubljenih valova, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža, a u svakom slučaju drugačija pravila nego što su pravila izazivačkog podrugljivca. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju za ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa!

KREVET OD PAPRATI I TRAVE

Čak i dreka žaba na obali jednog od zapadnih ribnjaka, zarasloj u rogoz, gde smo sad zastali, tek je nežni poj u poređenju sa onim horom koji se u Nemačkoj oglasio nakon serija slika poput Okupacija. Ko zna, možda bi kreštavi glasovi nemačke kritike, potresene Kiferovim nastupom, bez zadivljenih priznanja i odziva iz Amerike zauvek otrovali umetnikovu slavu stalno iznova recitovanom optužbom da se taj.. taj.. taj slikar zabranjenim gestovima, zabranjenim znakovima, zabranjenim slikama dotiče prošlosti. Tek kad su se čak i u Izraelu začuli glasovi koji su posvedočili da taj umetnik iz Nemačke spada u pravednike, pristali su i tamo odakle je potekao da poveruju kako ta sićušna, iščezavajuća figura na obalama Holandije i Italije i Francuske nije pozdravljala firera i despota, već, možda, uz talase samo razum, i da je ispruženom rukom ukazivala na ludilo onoga što je ljudski moguće, a ne na neki trijumf.

Ali na kraju nisu zgražavanje, nisu nesporazumi i često besni napadi bili ono što je našeg domaćina podstaklo na oproštaj od Nemačke, već samo ono što sve nas ponekad pokrene i otera u bekstvo ili u nešto drugo – priče i njihov kraj. Kifer je napustio Nemačku, godinama i godinama je putovao, na mnogim mestima je tragao za jednim novim mestom i konačno ga je pronašao ovde, u zavetrini Sevena, na La Riboti. U Nemačkoj je za sobom ostavio toliko toga, ateljee, umetničke zbirke, biblioteku, skulpture, slike i pre svea – ljude: porodicu, učitelje.

Učitelj? Ne, naš domaćin nikad nije želeo da nekog poučava niti da ikada nekog vida niti da popravlja svet. Kome bi umetnost trebalo da služi? Šta su slike značile? Šta je značila ova slika, ova skulptura? Misli šta hoćeš. Radi šta hoćeš. Anselm Kifer, nevidljiv u tami, progovara iz rogoza: ovde, kod žaba, sledećih meseci nastaće nova kuća za goste. Za vreme jednog obilaska po danu na ovoj obali smo videli plavi pravougaonik pored zaraslih ruševina zidova, obris iscrtan plavim lakom preko paprati i trave. To je krevet, odgovara nam Kifer iz rogoza i primoran je da usred žablje pesme i sam podigne glas, obris velikog kreveta u kome će se u budućnosti odmarati gosti na La Riboti. Sad ga čujemo kako se smeje: tek kad on sam bude ovde odležao, na obali, u travi, glavom i stopalima tamo gde će jednom počivati glave i stopala usnulih gostiju, tek tada će jedna dotle tek zamišljena, odsanjana kuća moći i stvarno da se uzdgne iz rogoza.

Kuće. Palate. Dvorane sa stubovima. Prisećamo se Anselma Kifera za vreme prvih godina njegove svetske slave: slikar bezljudnih šejzaža i njiva, ispisanih slovima, slikar zavejanih, pustih polja ruševina ili despotskih arhitektura koje su se smrknuto dizale u visinu, za koje su kao modeli služile monumentalne građevine, dvorane sa stubovima i spomenici jedne varvarske vladavine koja je potopljena u ruševinama od bombardovanja. Slike visoke kao kuće, slike po kojima su posipani, navejani slama, pesak, zemlja i kosa i cigleni prah, i ponekad ispisivani stihovi pesama, Celanovih ili Ingeborg Bahman: Budni u ciganskom logoru i budni u pustinjskom šatoru – pesak nam curi iz kose, monumentalne slike kao ruganje svakoj monumentalnosti, često mesecima pod vedrim nebom prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati.

MELANHOLIČNE PTICE

Kifer je probadao svoje slike granama i ružama, gađao ih semenkama suncokreta, organskim materijalom koji se pretvarao u hranu za grinje, a u dvorištima ponekad i za pacove. A očajni restauratori su pisali pisma, na stotine pisama sa pitanjima o nekom firnisu ili konzervaciji semenki zavitlanih na platno kao spiralne magline, koje su, izjedene bubama, padale sa oslikanih zvezdanih nebesa kao kiša crnih, ugašenih zvezda, a koje je ipak trebalo, kao i istrulelu slamu, kao i ruže, očuvati, obnoviti.

Anselm Kifer iz principa nije odgovarao na pisama sa pitanjima o trajanju, zaštiti i postojanosti, smejao se kad bi neki galerista u gasnim komorama oslobađao čitav ciklus slika od grinja i drugih parazita ili počinjao da gaji ruže kako bi stalno zamenjivao cvetove koji su vejali sa slika. Slikar je želeo da se nedovršeno nebo koje čeka ili snežni pejzaž odbrane u najbolju ruku od pacova i miševa i insistirao je na tome da čak i prikaz mora ili neba uvek mora da pokazuje još jednu stvar: sveuništiteljski, sveproždirući tok vremena.

Ali onda, prisećamo se, dok on uključuje zujeći daljinski upravljač koji mu zasvetli u rukama, da bi se odjednom pred nama u noći stvorile tri, četri staklene kuće, kao sjajne nebeske palate – onda je taj slikar prolaznosti stupio pred nas i kao tvorac olovnih biblioteka, kao autor knjiga od olova, visokih na metre i teških na tone, posvećenih evociranju Mesopotamije, Žena s ruševina ili Tajnog života biljaka, koj esu u onim prepodnevnim časovima kad nam ih je pokazivao iz regala mogle biti izvađene samo uz pomoć krana guseničara i radnika koji su nosili zaštitne cipele sa čeličnim kapnama. I brodove od olova je sagradio naš domaćin, i olovne eskadrile, modele lovaca-bombadera u gotovo prirodnoj veličini koji su oklembešenih krila čučali na golim podovima galerija, melanholične ptice. I na kraju je u crno zastrtim salama dao da se podignu olovni kreveti, plavosive postelje u čijim su udubljenjima počivale samo hladne barice vode koje su odražavale svetlost galerija i muzeja, a nikad ljudi…

Prijatelj olova, svakako. Olova je bilo posvuda, u njegovim skladištima, njegovim ateljeima, na njegovim imanjima, u njegovom životu. Kad je trebalo obnoviti krov kelnske katedrale, on je dao da se staro olovo sa crkve šleperima dopremi na La Ribotu i onda se i sam zaprepastio kada su teretna vozila zastala na velikom trgu ispred ateljea i – bila prazna, jer je dozvoljena ukupna težina kolone vozila već bila dosegnuta čudovišnim teretom olovnih ploča koje jedva da su pokrivale teretne površine. Slike, brodovi, knjige, skulpture ptica, čak i model papirnog aviona koji je da je sklopilo neko dete, metarskih razmera, okačen na spoljnom zidu ateljea – sve od olova.

Prevela sa nemačkog Tijana Tropin.

Odlomak je deo eseja „Nerođeni, ili nebeski areali Anselma Kifera“.

Napomena: Dokumentarni film „Remembering the Future“ snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts. Novinar koji razgovara sa umetnikom je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.

Pet pesama Rajnera Kuncea

MOLBA U MISLIMA, KRAJ TVOJIH NOGU

Umri pre mene, samo malo
ranije

Kako ne bi ti
morala
da put do kuće prevaljuješ sama

ŠETNJA ZA SVA GODIŠNJA DOBA

Za E.

Još uvek ruku pod ruku
udaljavamo se jedno od drugog

Sve dok nekog zimskog dana
na rukavu jednog od nas dvoje
ne bude samo sneg

DISELDORFSKI EMPROMPTI

Nebo privlači zemlju
kao novac novac

Drveće od
stakla i čelika, izjutra
puno usijanog voća

Čovjek je
čovjeku
lakat

HIMNA JEDNOJ ŽENI PRILIKOM SASLUŠANJA

Gadan je bio
trenutak
svlačenja

Onda je
izložena njihovim pogledima
sve saznala

o njima

OSJETLJIVI PUTEVI

Osjetljiva je
nad izvorima zemlja: nijedno drvo
ne smije biti oboreno, nijedan se korjen
iskrčiti ne smije

Izvori bi mogli
presahnuti

Koliko se drveća
obori, koliko korijenja
se iskrči

u nama

RAJNER KUNCE

Rođen je 1933. u Elznicu, kao sin rudara. Studirao je filozofiju i novinarstvo u Lajpcigu (1951-1955). Radio je kao asistent na Lajpciškom univerzitetu. Neposredno pred odbranu doktorata otpušten s posla. Godinama boravio u Čehoslovačkoj. Prevodio je češke pisce, naročito Jana Skacela. Piše prozu, knjige za djecu, eseje. Godine 1977. prelazi iz NDR u SRN. Dobitnik brojnih književnih nagrada, član mnogih Akademija. Prevođen na trideset jezika.

VAŽNIJA DELA

  • Pjesme za zaljubljene djevojke, 1960
  • Travka i nebo stoje u snijegu, 1960
  • Osjetljivi putevi, 1969
  • Lav Leopold, 1970
  • Pismo sa plavim pečatom, 1973
  • Na vlastitu nadu, 1981
  • Te divne godine, 1986
  • Jedinstveni život svakog od nas, 1986
  • Jedan dan na ovoj zemlji, 1998

Izvor (1 i 2): Rajner Kunce, Čaj od jasmina, preveo Zlatko Krasni, KOV, Vršac, 1998.

Izvor (3, 4, 5): Osam savremenih njemačkih pjesnika, izbor, predgovor i prevod Zlatko Krasni, Zadužbina „Petar Kočić“, Banja Luka, Beograd, 2002.

Slika: Lino Lago

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

immaginaria: “Gerhard Richter, Betty, 1988 Saint Louis Art Museum, Saint Louis Gerhard Richter based this painting on a 1978 photograph he took of his daughter Betty when she was 11 years old. The girl’s position is partially posed, but also...

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Richter, Betty, 1988. (Saint Louis Art Museum, Saint Louis)

Brajen Peten: „Portret mlade devojke silovane na jednoj subotnjoj zabavi“

I posle tog naglog ševenja u mraku
Ustaćeš i poći
Razmišljajući koliko si najednom prazna
I da li su sve večernje pripreme pred ogledalom
Koje mlađi momci nisu ni uočili
Tako prosto vodile ka ovom.

Svedena na ono što si očekivala da budeš
Onim što jesi
Sred ovog smrznutog dvorišta
Ti drhtiš i povraćaš –
Preplašena, pijana među drvećem
Čudiš se kako one stvari koje traže nežnost
Behu tako daleko od svake nežnosti
Sad su ostala tvoja cerekanja na račun ljubavi
I tvoja detinjastost za tobom
A ipak još daleko od starosti
Ti bljuješ među cvećem
Dok se u toploj neprovetrenoj sobi,
Zabava nastavlja.
Reklo bi se da si shvatila da treba otići
Iz te gomile pijanih života
Pa, ipak, već čitavih deset minuta trudna,
Među hiljadama drugih sećaš se
One zabave
Ove glupe subotnje večeri
Kad se planete otkotrljaše iz tvojih očiju
I pljusnuše po travi predgrađa.

Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 39-40, priredio Raša Livada. Temat: Svetska poezija danas.

Slika: Naomi Okubo

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,
Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema.

ONA ŠTO ŽIVI U MENI

Samo u mome unutrašnjem prostoru, prostranom do neshvatljivosti,
Ne okreće glavu, ne obara pogled kada u nju gledam
Kažu da ne postoji. Kako u to da poverujem,
Ako u meni obavlja svoje obične pokrete, baca poglede ispod oka.
Samo ne govori. Onemela je, nekad tako razgovorljiva.
Niko ne može poreći da je to takođe forma postojanja,
Sigurno produbljena, sigurno žalosna. Ali ako se
Sni kakvom bogu, bez obzira da li je verovala ili nije verovala?
Ona je riba moga okeana. Spava na dnu.
U snu se budi, preuzima oblik dostupan meni samo,
Da bi pomutila moj san dalekom brazdom
I zadržala moje oči skrivene pod kapcima
U blesku umrlih zenica.

DAN STVARANJA

Učini prvi korak u pustinji,
taman kao molitva pred ništavilom.

Potraži zrno ognja u kamenu.
Izvedi iz ukočene materije
Živi sok vinograda.

Ribama, mesecima ponora,
Naredi da iplove na sunce.
Probudi ptice i usnule životinje
U kolevkama stenovitih gora.

Osvetli sto u mraku, na njemu
Voće,
Vrč čiste vode.

ŽIVOTI

Mogao sam imati drugi udeo u životu planete.

Mogao sam biti u slepoći dana i noći
Jedan od nemih i puzećih,
Mogao sam iz trbuha sukati tanku nit,
Tonuti u san u ćeliji od voska i blata.

A postigao sam samo to da patim
Više od svih drugih stvorenja na zemlji.
Plod proždire moja usta, svetlosti – oči.

Glavonožac – svaljujem svoju nakaznu glavu
Na rebra uzdizana kratkim disanjem.
U snu posećujem ponor srodnosti.
Nema me u meni.

O PESNIKU

Mječislav Jastrun (1903-1983), veliki poštovalac narodnih tradicija, naročito epohe romantizma, poštovalac i prevodilac Rilkea i Helderlina, Jastrun piše refleksivno-filozofsku poeziju, punu fine odmerenoti, u majstorski vajanim stihovima i strofama.

Pre rata Jastrunova poezija odisala je izvesnim melanholičnim tonovima, bila je bliska neosimbolizmu. Život je za njega predstavljao nepodnošljivu smesu komplikovanih odnosa i pesnik je više voleo da uverava samoga sebe u nestvarnost spoljnjeg sveta nego da mu se pokorava. Zato je svet njegove predratne poezije u stalno zamagljenim konturama, granica između stvarnosti i mašte vrlo je neodređena.

Kompletan prelom u njegovoj lirici  donela je okupacija. Stihovi napisani u tom razdoblju objavljeni su u zbirkama Vreme budnosti i Ljudska stvar. Nijeu njima bilo reči o patnjama i strahotama okupacije. Ropstvo i besmisao uništenja pesnik prima kao zlo koje se strahotno nadnelo nad čovekom, a glavna pesnikova briga je da sačuva ono što je najveće u čoveku, „ljudska stvar“. Centralno Jastrunovo delo iz tog ciklusa je poema San zimske noći (1941), koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja poljske poezije.

Nakon plaćanja duga zahtevima dogmatske estetike, Jastrun se vratio svojim pesničkim temama, na neki način je povezao svoje novije stvaranje sa tokovima Sna zimske noći. U njegovu poeziju vratila se refleksivnost, produbljena bogatim životnim iskustvom, fina ironija, harmonija između pesničkog htenja i mogućnosti ostvarenja. Ni za trenutak ne zaboravljajući kakav je komplikovan položaj čoveka u današnjem svetu, pitajući se ponekad kao i veliki majstor renesanse: „Zašto se toliko trudiš, Leonardo?“, Jastrun stalnim usavršavanjem i bogaćenjem svoje lirike daje svoj doprinos kulturi, svestan da je to najviša mera koju jedan pesnik može dati.

Sem poezije Jastrun piše umetničku esejistiku, a poznate su i van granica Poljske njegove velike monografije o najvećim poljskim pesnicima prošlosti, Kohanovskom, Mickjeviču i Slovackom.

O SLIKARU

Francuski slikar Žerar Šloser rođen je 1931. godine. Živi i radi u Parizu. Njegova dela su svojevrstan pop art, ali na francuski način. Realistična, neobičnih kadrova, zumirana, preciznih kontura, njegova platna podsećaju na scene herc romana koje čita ili o kojima fantazira Hamber Hambert, junak Nabokovljevog romana „Lolita“. Nešto nisko prepliće se sa vrhunskim stilom.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Gérard Schlosser

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Važik

felixinclusis: “kiraablue: by Lucas Weinachter ”

POEMA ZA ODRASLE

1
Kad sam greškom uskočio u drugi autobus,
ljudi su sedeli kao i obično, vraćali se s rada.
Autobus je jurio ulicom nepoznatom.
Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska,
gde su tvoje antikvarnice, knjižare, đaci?
Gde ste, umrli?
Uspomena na vas se gubi.

Tada autobus stade
na raskopanom trgu.
Stari hrabat četvorospratne kuće
čekao je na odluku sudbine.

Izašao sam na trgu
u radničkoj četvrti
gde se sivi zidovi srebre od uspomena.
Ljudi su žurili kućama.
Nisam smeo da ih upitam gde sam.
Zar nisam ovuda u detinjstvu išao u apoteku?

Vratio sam se kući
kao čovek koji je pošao po lek
i vratio se posle dvadeset godina.
Žena me pita gde si bio.
Ćutao sam oznojen kao miš.

2
Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

Stojim kao stub bez misli
na trgu, pri kandelabru,
hvalim, divim se, proklinjem
kobru, abrakadabru.

Spuštam se kao junak
pod stubove patetične,
šta će mi našarane kao za pogreb
Galuksove lutke dične?

Tu mladi idu na sladoled!
Ah, svi su vrlo mladi ovde,
sećaju se još samo ruševina,
devojka će skoro da rodi.

Što je uraslo u kamen, ostaće:
slava i škart pod ruku, eto;
ovde ćeš učiti slova,
budući varšavski poeto.

Voli to običnim redom,
ja sam druge voleo stene,
sive i istinski uzvišene
u kojima zvone uspomene.

Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

3

Danas naše nebo nije prazno – Iz političkog govora

Bila je zora, slušao sam brujanje mlažnjaka,
skupoceno vrlo, a ipak moramo…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Ljudi tu hode ma kako, u cajgu,
i žene kod nas stare vrlo rano…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Za okeanom u magli se valja
apokalipsa, tu prolaznik kleči…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Tu legion dece pušta golubove,
devojka vezuje plavetnu maramu…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

4
Iz sela, gradova idu vagonima
da grade livnicu, da grad opčaraju,
iz zemlje da dignu novi Eldorado,
vojska pionirska, rulja nesabrana,
gacaju i zvižde blatnim ulicama:
velika seoba, grozna ambicija,
o vratu konopčić – krstić čenstohovski,
tri sprata psovki, jastučić od perja
i velika vutka, želja za ženama,
duša nesigurna, iz tla iščupana,
polurazbuđena i poluzatucana,
što rečima ćuti, a u pesmi peva,
izgurana naglo iz magle srednjovečja,
putujuća masa, Poljska nečovečna,
što urla od dosade u decembarskoj noći…

U kantama za đubre obešenim o uže
dečaci se ljuljaju ko mačke duž zida,
ženski hoteli, ti svetski samostani,
trešte od bluda,a zatim grofice
izbacuju teret – Visla tamo teče.

Velika seoba što fabrike gradi
nepoznata Poljskoj, no povesti znana,
hranjena taštinom praznih reči, koja
živi divlje uprkos prorocima –
u ugljenom čađu, u sporom mučilištu,
iz nje nam se kali sad radnička klasa.
Mnogo otpadaka. A zasada kaša.

5
Sanjar Furije svečano je obećao
da će morem teći limunada.
A zar ne teče?
Piju morsku vodu,
viču –
limunada!

Vraćaju se kući krišom
da povraćaju,
povraćaju.

6
Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Što više vredi čovek,
to je veća za njim bol.

Dotrčali su, vikali:
u socijalizmu
uganut prst ne boli.

Uganuše sebi prst.
Osetiše.
Posumnjaše.

MALA OPSESIJA

Neću da uđem u tu kavanu
ona tamo sedi
nepoznata
nafrizirana u uvojcima od srebrnog lima
s raširenim kolenima jakih nogu
mljaska jezikom
Kraj nje dva čoveka sa šarenim kravatama
i predosećanje smrti
Neću da uđem u tu kavanu
ali ću je sresti u tramvaju
u paklenoj stisci
u crnom svilenom šalu
kakav je to nedostatak identičnosti
kakav plemenit profil

HOTEL

Probudite me molim u pet i trideset
Odlazim ranim vozom
Prozor je odškrinut soba je pregrejana
treba zatvoriti kalorifer ali nema ključa
Pre nego što sam stigao do sobe sećam se skretao sam tri puta
stara žena u spavaćici davala mi je znak prstom
Jeste li nekad bili u Čorštinu
Podsećate me na nekog koga sam tamo upoznala
i koga odavno nema
Nema ključa za staričine reči
Nema ključa od kalorifera
U mraku vidim anonimne oči
Možda su to moje oči sigurno su moje
Prevrćem se na desnu stranu
Prevrćem se na levu stranu
Prevrćem se na treću stranu

ADAM VAŽIK

Prelom u poljskoj posleratnoj poeziji počeo se osećati već krajem 1955. godine. U Novoj kulturi tada je objavljena Poema za odrasle Adama Vžika. Nešto se dogodilo. Trebalo je protrljati oči, jer u Poljskoj se godinama nije mogla pročitati pesma sa ovakvim jeretičkim stihovima:

Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Cela poema je pesnički traktat, ispovest, sagledanje istine, otvaranje očiju, politički manifest, samokritika, kritika, opomena, poziv u novi život. I sve to od Adama Važika, pesnika koji je bio poznat kao izrazito angažovani staljinista.

Pesničku karijeru Važik je otpočeo u krilu krakovske avangarde; uz Pšiboša i Bženkovskog, Važik je bio jedan od najboljih pesnika avangarde. Tridesetih godina posvetio se gotovo isključivo prozi. Ratne godine proveo je u SSSR-u i vratio se u zemlju sa Prvom poljskom armijom. Posle rata bio je jedan od najvećih zagovornika socrealizma u poljskoj literaturi. Pored mnoštva deklarativnih pesama posvećenih Staljinu i Partiji, bavio se u tim godinama političkom publicistikom, uređivao časopis, bio na odgovornim političkim funkcijama. Nakon oktobra 1956. sasvim se povukao iz političkog života i bavi se isključivo literaturom. Piše prozu i poeziju.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Lucas Weinachter

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

MARIJA PAVLIKOVSKA-JASNOŽEVSKA

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević

Povodom izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv „Skepsa | Skepsis“. Tijanina dela bila su izložena u galeriji ULUS u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Zarad lakšeg razumevanja forme mog priloga, koji se u katalogu pojavio u nešto izmenjenijem obliku, naglasiću da su delovi teksta dati u kurzivu Tijanini, oni pripadaju njenom tekstu. Ja sam na te pasaže, a imajući u vidi snažnu vizuelnu i kolorističku simboliku njenih slika, izložila poetskim sredstvima svoj asocijativni tok. Naslovi pasaža, sa  latinskim citatima i prevodom u zagradi, su moji.

Dakle, na ovom mestu, za razliku od teksta Ikar u gradu, koji se našao u katalogu prethodne Tijanine izložbe, ovde nisam toliko metodična, koliko sam stvaralački slobodna i refleksivna. Takođe, u prilogu možete pogledati i fotografije sa izložbe.

I QUO VADIS? (Kuda ideš?)

Nejasno ali uporno, mutno ali intenzivno, kao sinonim za nepoklopljivost centra i ose javlja se želja da se bude negde drugde. Tlo je natopljeno, razmekšano i odneto težnjom za nekim drugim istinolikim pejzažem.

Kuda ideš? Kuda pokušavaš da poletiš, krilima pružajući neophodan zalet, širinu i sjaj? Ona se bore za svoj dah, udarajući o sopstvene grudi. Bol prevazilaženja datih granica. Je li on podsticaj, težnja ka povratku oblacima divljine kojima pripadaš, ili je on tvoja kob, razdor koju ti čežnja za daljinom utire po telu, kao što kljun sjaja utire svoj vrh u oko, kao što plug brazdi njivu i dleto aluminijum? Ptico, ti si slika duše. Znaj, boja će ublažiti tvoj bol, izroniće najzad oblik iz te mutne ali intezivne stvaralačke potrebe. Uzletećeš, krila natopljenih, razmekšanih, a taj „istinoliki pejsaž“ za kojim žudiš, to će biti slika na kojoj si.

II CUR VADIS? (Zašto ideš?)

Sumnja je iscrpljujuca i brzo troši.

Vidim repeticiju, nalik snu. Vidim devojku koja je sela. Nije uspela da se izbori za dah. Vazduh je gust nalik kakofoničnom horu ptica koje beže. Trenje njenih pluća daleko je od svetlosti gregorijanskog korala. Cirkularnost pokreta njenih očiju. Nemir, nestajanje, raspolućenost, rasipanje dok  sedi, posmatrajući crveni trag na nebu, pticu.

Devojka : Zašto želim da odem?
Ptica : Sumnja je iscrpljujuća i brzo troši.
Devojka : Hoće li vazduh drugih predela biti bistriji tamo gde odem?
Ptica : Raspolućenost između verovanja i neverovanja –  to je tvoje delo. Stvaraj – diši.

III ROMAM EO ITERUM CRUCIFIGI (U Rim da po drugi put budem razapet)

Pogled sa visine podrazumeva i volju za padom. Prazinina je ogromna i nadolazeća.

U Rim ideš da opet budeš razapet svaki put kad staneš pred ogledalo, svaki put kad staneš pred prazno platno, pred beo papir. „Ko si ti?“, šapućeš sebi.

Je li to tvoje sabirno mesto? Tvoja soba, tvoj atelje, tvoja biblioteka, galerija izmaštanih likova? Očaj, iscrpljenost. Praznina. Je li to mesto tvoje kapitulacije ili tvoj početak?

Zašto se bojiše beline ? Zašto crveni glasovi i crna Sunca ? Zato jer su one boje tvog Rima, mesta gde ideš, ponovo da se razapneš, stvarajući svoje delo, umetnost koja te je naučila da biti sam u trenutku zalaska nije isto što i ne umeti odgovoriti na jedino pitanje koje ti Sunce u trenu tvog oslepljenja postavlja: „Da li pogled sa visine podrazumeva i volju za padom?“.

Ana Arp
Beograd, 14. decembar 2016.

*Quo vadis? – Romam eo iterum crucifigi.
(Odlomak iz apokrifnog jevanđelja koji predočava susret vaskrslog Hrista i svetog Petra koji je krenuo u Rim. Pitanje postavlja sveti Petar Hristu.)

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vladislav Bronjevski

MAGNITOGORSK ILI RAZGOVOR S JANOM

Sedim s Janom u trinaestoj ćeliji
u Većnici, u centru grada.
Pre tri dana su nas zajedno doveli,
zatvorili, drže, i basta.

Dremamo na podu ćelije nevelike,
supu nam dali, ni za psa nije,
Jana brani oklop dijalektike,
mene – laki oblak poezije.

Smrad, i vaške, sati sporo idu,
šta ćeš – svašta se u životu stvara.
Neko je ugljem nažvrljao na zidu:
„Neka živi borba pekara!“

Ja – šta? Fućkam! Ne sedim od juče,
mogu da sedim i ceo mesec,
ali Jan ima katar želuca,
a godina bezmalo šezdeset,

treba njegove čvrstine i volje
da se ne bi marilo što nema zdravlja,
jer čovek kad ga stomak boli
na dijalektiku zaboravlja!

Sedim, sedim, ne zborim ni bele,
Jan zadremao na zid poduprt,
nad globusom njegove ćele
zarudio osvit, četri i četvrt.

Prostenjao, prenuo se s vedrinom u oku,
i uspravio pogrbljena pleća:
„Znaš“, kaže, „u Magnitogorsku
danas pale dve nove velike peći…“

Sivi osvit se valjao slepo
lap da će ga nad gradom samleti,
a ja sam mislio: „Baš je lepo
u ovoj šugavoj ćeliji trinaestoj.“

I mislio sam o Janu snažnom,
i gde je Rim, gde Krim, gde Poljska,
i gorele su u istražnom
velike peći Magnitogorska.

DOMBROVSKO ZAGLEMBJE

Oživećeš i govorićeš,
okno ćutljivo i tamno.
Po gnev – kao ugalj – kameni,
lifte zle pesme – na dno!

Po gnev, moja pesmo, najdublje
rij srce zemlje ko krt!
Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.

Svud dole ponori mraka,
trud crni, crna rabota,
a na zemlji – široko, široko –
beda i gomile blata.

Zaglembje vadi ugalj,
tu nema drugih prava.
Noću, iznad vidokruga,
vatra blatnjavo-krvava,

u toj vatri – škripe užad,
trešte gvozdeni kranovi
izvoze, izvoze vozovi
usitnjeni kameni ugalj.

Treba poškropiti vagone
vapnom – ili krvlju ljudskom?!
Lokomotive ubrzano gone,
ne stoji se na psolu tom!

Zaglembje juri za zaradom,
Zaglembje juri za hlebom,
pruge crvenih iskara
vuku se crnim nebom.

Zaglembje vadi ugalj,
na istok ga šalje i zapad
i u crnu snagu pretvara
u moru, bedu i glad.

Reci, zemljo surova,
kome si ti otadžbina?
Zloslutno ćuti Dombrova
u noć gladi, krize, fašizma.

Ćuti blatnjava ulica,
zna rudar vraga svog.
Na uglu stoji policajac,
iznad policajca – bog.

U teškoj industriji kriza,
radničke plate mršave,
zloslutna su njihova lica,
kuće – antidržavne.

Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.
Po gnev, moja pesmo, najdublje,
rij srce zemlje ko krt,

da te reči prime ko jedan,
razorne kao olovo.
Na Bankovu Hutu, na Reden…
Palimo! Gotovo? Gotovo!

PESMA

Ne, ne mora to da bude
da pesmu napišem,
prvo mora u meni da živi,
da je odnjišem,

da bi preko nje preletele bure,
strahote moga života,
da bi peščane pustinje i tundre
od vekova pa do sad,

da bi sve to stajalo nada mnom
kao Meduza.
Otvorim oči. Tamno.
Muza.

KALINA

Tu noć sam plakao
(ne zbog tebe)
pesmu sam napisao,
bacam je iza sebe
neka se otkotrlja s mesecom po nebu.

Možda će se sad nad njom neko rasplakati,
kao ja, brezo, vrbo, kalino,
i očajanja svoja spakovati,
i poći će, ma i noge bose,
tamo kuda ga oči nose,
stazom ne tvojom, inom.

Tako mi je žao, sve mi je to malo;
tamo u čoveku nešto je ostalo:
stihove pišem i ne spavam noću –
šta hoću?

LAMPA

Zapali mi lampu u glavi,
crvena može biti,
a zatim ćemo reč po reč
govoriti.

Održaću ti kratak govor,
biće veče, i lampa, i muza,
možda i mačka, možda neki pas,
ali nek ne bude – valjda neće – suza.

Može biti nešto iz Dikensa,
iz Andersena,
na oči će ti pasti trepavice,
ti ćeš biti snena,
a ja ću tada ugasiti lampu u glavi
crvenu
i možda ću ti tek tada izjavit
reč onu skrivenu.

VLADISLAV BRONJEVSKI (1897-1962)

Ako reč pesnik treba da označava i pojam narodnog pevača, koji svoje pesme stvara i peva, niko u poljskoj poeziji ne zaslužuje taj naziv više od Vladislava Bronjevskog. Njegove pesme se ne pevaju uz muziku, ali su pune zvučnosti i emotivnosti koja pleni baš zato što je izražena u obliku pesme. Sam Bronjevski je svoju poeziju saopštavao radnicima, studentima i đacima usmeno; tim putem stigla je ona do radničkih masa više nego putem knjiga.

Bronjevski je već prvih godina predratne Poljske uvideo da nova zemlja nije donela slobodu svima, da su radništvo i gradska sirotinja ostali bespravni, i svoju legionarsku pušku zamenio je pesmom radnika nove revolucije, pesnika poljskog proleterijata i radničkog pokreta. U predratnoj Poljskoj takva poezija je bila najokrutnije proganjana. Bronjevski je upoznao zatvore i policiju predratne Poljske, ali je njegova buntovnička poezija bila toliko popularna u najširim slojevima poljskog radništva i levo orijentisane inteligencije da ni najmračniji režimi nisu smeli da idu predaleko kad je u pitanju bio ovaj radnički tribun.

Pošten i težak život, potresan najvećim tragedijama, još više je približio njegovu poeziju širokim narodnim slojevima. Bronjevski je uživao dirljivu i istinsku ljubav svog naroda.

Prosta, časna, nepokorna i borbena, ubedljiva i svakom razumljiva, poezija Bronjevskog postigla je i vrlo visoke umetničke kavalitete. Ono što nije moglo postići stvaralaštvo pesnika levičara koji su istovremeno bili i eksperimentatori u pesništvu, ostvarilaje poezija Vladislava Bronjevskog, u kojoj kao da su se sažele sve najbolje tradicije poljske patriotske lirike od romantizma do naših dana. Njegova revolucionarna poezija bila je nova i po sadržini, odražavala je svakodnevne probleme novog života. Niko pre Bronjevskog u poljskoj književnosti nije tako pevao.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Sergey Nielsen

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julija Hartvig

KADA DAN

Koliko radosti u tome što dani postaju duži
mislila sam idući po zimskom limunski žutom suncu
U zimskoj belini samo se drveće ocrtavalo poput crne šare
Ispod snega još uvek nikakvih prolećnih šumova
U povratku na jarugu je već pala senka
prema tome pošla je nasipom iznad reke
gde je još uvek trijumfovalo sunce
svetlost je bila tako široka i uzvišena da joj se činilo kao da lebdi
vraćajući se uobičajeno dolinom srela bi ženu
koju je nedelju dana uzalud tražila
jer je tog popodneva konačno izašla
iz tmine svoje tajanstvene kuće na bregu skrivene među drvećem
u kojoj bih veoma volela da živim

ČEMU

Te bore na licu sunca
taj sedeći mesec sve zamagljeniji noću
i žrtva od lišća prinošena drvetima
koja još uvek muževno klate blede perjanice
blistava tela grabova prostreljena gromom crne vrbe
u bolesti poniženju i ubogaljenosti polomljenih grana
I ona uporna kiša koja nas uvek isto apelujući na nas opominje:
Predaj se, zbog čega se opireš neumitnom

KAD BI MAKAR

Sada je sve ispremetano
Bez mogućnosti stvaranja jasnog i čitljivog nazora
Dozvoljeni su nejasnost i odsustvo vrline
Te pesnik bludi i noću huče kao sova
Kad bi makar onu izmaglicu iznad livade uspeo kako valja da opiše

NA KOMERCIJALNOM TRGU

Pri vrhu potkresani platani oponašaju zid
trava na travnjaku podseća na plišani tepih
a sve podseća na skrovite sobe
na odaje u kojima se nastanio i svojski prisvojio čovek
Na klupama gospođe u šeširima
posedale kao po plišanim kanabeima
Ispod kineskog paviljona na estradi
prisećanje na orkestar koji je svirao popularne melodije
U dubini iza skvera oronula zgrada
s crvenom markizom iznad partera
i s natpisom „Salon de thé, Brasserie”
iza šanka umorni barmen
za stolovima par gostiju uz čašu piva
Ovde odavno niko ne pije čaj
Lokal je ogroman i prazan
Uskoro će ga vlasnik prodati
butiku za prodaju cipela

ORLOVO KOD LAJDENA

Belo avgustovsko nebo, beli belcijati oblaci.
Ta avgustovska belina je smirujuća kao veramon.
Posle šumnog talasa i ludovanja galebova
ispod besanog kapka odozgo nas posmatra nebo.
Miriše slan vazduh naduven od plača
i nekakva sitna figura ogrnuta maramom
podiže patetično ruke prema moru.
Ribe opijene mlekom magle idu prema mreži
i beli cvetovi meduza rascvetani u svitanje.
Moj pejzaž stoji mrtav kao posle pomorske bitke
a iznad talasa još uvek se diže miris baruta.
Taj pejzaž poklonio mi je Van de Velde
jednoga dana kada nijedan drugi ne bi bio verodostojniji.

Prevod: Biserka Rajčić

Izvor: Polja

Slika: Jarek Puczel

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstovima Ikar u gradu i Skepsa.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine.

Izvor: Behance

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA ZONENBERG

Eva Zonenberg, poljska pesnikinja, eseistkinja, pijanistkinja, performerka rođena je 1967. godine u Donjim Zombkovicama u Šleskoj. U Vroclavu je završila Muzičku akademiju, Odsek za klavir i magisterske studije iz oblasti muzičke estetike. U Krakovu je završila filozofiju i magisterske studije sa radom o Hildegardi iz Bingena, koja je bila filozof, kompozitor i mistik, kao i Književno-umetničke studije na Jagelonskom univerzitetu. Poeziju piše od ranog detinjstva i objavljuje je u časopisima od gimnazijskih dana. Bavila se uređivanjem časopisa „Studium“ i „Rita Baum“. U Krakovu je držala kurseve kreativnog pisanja a sada ih drži u Vroclavu. S obzirom na izuzetan smisao za jezik, veoma dobro vlada engleskim, nemačkim i francuskim. Objavila je trinaest knjiga poezije, proze i eseja. Prevođena je na petnaestak jezika, između ostalih i na srpski. Treći Trg je 2006. objavio izbor iz njene poezije naslovljen sa Imperija suze. Njena poezija se nalazi u nizu časopisa Srbije i Republike Srpske i u trima antologijama poljske poezije: Moj poljski pesnički XX vek, Rečnik mlade poljske poezije i Atlas evropske lirike. Dobitnik je niza domaćih i stranih nagrada.

Izvor: Eva Zonenberg, Neuračunljivi, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2016.

Slike: Tran Nguyen

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

REČI

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga gospođo.

Tako hoću da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub.

La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?

Pas du tout? – odgovaram ledeno.

RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.

– Odlazi – govori kamen. –
Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.

– Ja sam od kamena – veli kamen –
i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.

– Velike i prazne dvorane – veli kamen
ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.

– Nećeš ući – veli kamen. –
Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.

– Ako mi ne veruješ – veli kamen –
obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.

– Nemam vrata – veli kamen.

UZ VINO

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačaka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera iz pene
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivno stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

USEKOVANJE

Dekolte potiče od decollo,
decollo znači odsecam vrat.
Škotska kraljica Marija Stjuart
došla je na gubilište u odgovarajućoj košulji,
košulja je bila dekoltovana
i crvena kao krvotok.

U tom istom času,
sama u sobi,
Elizabeta Tjudor, engleska kraljica,
stajala je kraj prozora u haljini beloj.
Haljina je bila pobednički zakopčana pod bradom
i završavala se uštirkanim okovratnikom.

Mislile su u horu:

Bože, smiluj mi se
Pravo je na mojoj strani
Živeti ili sprečavati
U izvesnim okolnostima sova je pekareva kći
Ovo se nikada neće završiti
Ovo se već završilo
Šta ja ovde radim, ovde gde ničeg nema.

Razlika u odeći – da, u to budimo uvereni.
Detalj je
neumitan.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

VISLAVA ŠIMBORSKA

Šimborska je počela objavljivati u godinama vrlo nepovoljnim za poeziju. Doduše, i tada je njen glas nešto značio, njen talenat nije ostao nezapažen. I valja priznati da je ona jedina svoj boravak u službi dogmatizma prebolela i savladala.

Kao i svaki pravi pesnik, i Šimborska je morala pronaći neki svoj poseban ton, jedini i neponovljiv, onaj koji se nije čuo niti sretao kod drugih. Uvek je najteže definisati u čemu je ta posebnost pojedinih pesnika, jer to najčešće nije ni tema ni forma, nego ono što budi u čitaocu nova osećanja i otkriva mu novu lepotu. Šimborska iznenađuje svojom prividnom jednostavnošću. Sve je kod nje sažeto, odmereno, usklađeno. Nema suvišne stilizacije koja bi posebno padala u oči. Uostalom, Šimborska podjednako dobro negovani rimovani klasični stih kao i beli ruževičevski. Formalna disciplina njenih pesama u skladu je sa sadržajem i misaonom porukom tih pesama. Jer u njenoj poeziji uvek je prisutna želja da se pokrena neka suštinska misao, da se prošire granice ljudskih saznanja, da se kaže nešto novo o odnosima dva bića, o mestu čoveka u svetu. A način na koji pesnikinja objavljuje svoja razmišljanja često predstavlja mala otkrića, jer ona uvek ume da pronađe pravu meru. Prema samoj sebi pesnikinja je uvek pomalo kritična i skeptična, i kad je u pitanju lirsko raspoloženje i kad je u pitanju ljubav. Čovek našeg vremena ne sme da se zavarava iluzijama, i Šimborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesknom položaju, čak i kad govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih razmišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.

Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored sveg majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.

Izvor: Vislava Šimborska, Svaki slučaj, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Wilhelm Sasnal