Pet pesama Gotfrida Bena

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka.

STATIČKE PESME

Nesklonost razvitku
dubina je mudraca,
deca i deca dece
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delanja,
dolaske i odlaske,
znak je sveta
koji ne vidi jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
pruža se dolina,
u njoj se zbiraju senke,
dve topole iviče jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je naziv za njegovu statiku:
povući linije,
vući ih dalje
po zakonu izdanka –
izdanci izbijaju –
a i jata, vrane,
isterati u zimsko rumenilo jutarnjeg neba,
a onda ih pustiti da se spuste –
ti znaš – za koga.

TORINO

„Ja pocepanih đonova hodam“,
u poslednjem je pismu genij
pisao – odvedoše ga onda
na psihijatrijsko, u Jeni.

Knjige ne mogu da kupim – čitam
po knjižarama, sedim, stojim:
beleške – pa po nareske hitam: –
to su torinski dani moji.

Dok uživaju lenjivci vrli
u Pou, Bajrojtu, Epsomu,
on dva fijakerska konja grli –
dok gazda ga ne odvuče domu.

KARIJATIDA

Iščupaj se iz tog kamena! Rasprsni
udubljenje što te zarobljava! Odšumi
u polje! Narugaj se kamenim vencima
gledaj: kroz bradu pijanog Silena
iz njegove večito opijene,
hučne, neponovljive krvi koja tutnji,
vino mu kaplje na stidnik.

Popljuj tu pomamu za stubovima: usmrćene
staračke ruke digoše ih, drhteći,
prema zastrtim nebesima. Poruši
hramove pred žudnjom svog kolena
u kome čezne ples!

Rasprostri se, smrtonosno se rascvetaj, o, okrvavi
svoju meku leju d rana što zjape:
gledaj, Venera s golubovima opasuje se
ružama oko ljubavne kapije bokova –
gledaj kako poslednji plavi dah ovoga leta
po morima hrizantema plovi prema dalekim
obalama mrkim poput drveća; gledaj
kako se dani ovaj poslednji čas sreće-laži
naše južnosti,
visoko zaoblučen.

ŠOPEN

Ne baš govorljiv,
nazori mu ne behu jača strana,
nazori zaobilaze suštinu,
kad bi Delakroa razvijao teorije,
on bi se uznemirio, on sam nije mogao
da obrazloži noturna.

Slab ljubavnik;
senka u Noanu
gde deca Žorž Sandove
nisu prihvatala
njegove vaspitne savete.

Grudobolan
– s krvarenjima i ožiljcima –
u onom obliku koji se dugo vuče;
tiha smrt,
za razliku od smrti
u paroksizmu bola
ili od puščanog plotuna:
dogurali su do vrata klavir (Erar),
a Delfina Potocka
pevala mu je u samrtnom času
pesmu o ljubičicama.

U Englesku je putovao sa tri klavira:
Plejel, Erar, Brodvud,
za dvadeset gvineja
svirao po četvrt sata uveče
kod Rotšildovih, Velingtonovih, u Straford Hausu
i pred nebrojenim vitezovima Podvezice;
potamneo od umora i bliženja smrti
vraća se kući
na Square d’Orleans

Onda spaljuje svoje skice
i rukopise,
samo nikakvih ostataka, fragmenata, beležaka,
tih izdajničkih uvida –
na kraju reče:
„Moji pokušaji su izvedeni po meri
onogšto mi je bilo moguće dosegnuti.“

Svaki prst treba da udara
snagom koja odgovara njegovoj građi,
četvrti je najslabiji
(samo sijamski blizanac srednjeg prsta).
Kad bi počinjao, bili su položeni
na e, fis, gis, h, c.

Ko je bilo kada čuo neke njegove preludije,
u letnjikovcima ili
u nekom planinskom predelu
ili kroz otvorena vrata terase
nekog, recimo, sanatorijuma,
teško da će to zaboraviti.

Nikad nije komponovao operu
niti ijednu simfoniju,
samo te tragične progresije
iz artističkog ubeđenja
i malom rukom.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984.

Slika: Alex Katz, 1965.