Značaj slikarstva za Hičkokov film „Vertigo“

Vizuelno opčinjavajući, film Alfreda Hičkoka ima moć da zaseni estetsko čulo posmatrača. Danima posle gledanja Vertiga gledalac filma je u svojevrsnom spiralnom zanosu, zahvaljujući boji, kostimima, slikama, atmosferi, radnji.

O Hičkokovom filmu Vrtoglavica (Vertigo) najbolje je pisao Slobodan Mijušković u knjizi Alfred Hičkok / Upotreba slikarstva. U nastavku sledi poglavlje iz te knjige posvećene ovom filmu pod nazivom You were the copy – Vrtoglavica: Nastavite sa čitanjem

Употреба сликарства у филму „Психо“ Алфреда Хичкока

20-things-you-probably-didnt-know-about-psycho-3-1556676037-MkW5-column-width-inline

Алфред Хичкок на снимању филма „Психо“

У наставку можете прочитати одломке из књиге Слободана Мијушковића Алфред Хичкок: употреба сликарства у којој се аутор кроз кратке и садржајне есеје бави темом Хичкоковог схватања филма као изразито ликовне пре него театарске или литерарне форме.

Аутор је анализирао употребу сликарства у филмовима Криво оптужен, Станар, Уцена, Психо, Непознати из Норд експреса, Прозор у двориште, Невоље са Харијем, Вртоглавица и Конопац а у наставку следе редови посвећени најпознатијем Хичкоковом филму.

*

Слика (сасвим сигурно репродукција непознатог оригинала изведеног, колико се може видети, у маниристичко-барокном маниру) са представом Сузана и старци приказује секвенцу из добро познате старозаветне приче о Сузани, која је веома често била предмет сликарских представа, нарочито између 16. и 18. века. Посебно означавање ове слике разликује се од издвајања неких других предмета утолико што је у питању „тихи“, пасивни, маргинални предмет који нема активну улогу у разјашњавању догађаја, тј. накнадном откривању и реконструкцији конкретног чина убиства. Једино његово померање из зоне неприметног дешава се онда када га Норман привремено уклони са зида како би кроз рупу коју овај заклања посматрао Мерион док се свлачи пре него што ће отићи под туш. И  док као (материјални) предмет она има функцију прикривања, преграде између два „света“, између простора посматрача и простора посматраног, као представа она чини управо обрнуто, открива једну од пукотина Нормановог поремећеног ума, отвара пролаз ка психи посматрача. Наставите са читањем