Накит на женским портретима Ђуре Јакшића

Наизглед строго, као сеоски учитељ који покушава да се наљути, али кога ђаци не схватају озбиљно, већ више као свог старијег друга, тако, чини се, гледа и у нас, после много година, меланхолик, визионар, родољуб и боем, Ђура Јакшић, српски сликар и песник рођен 1832. године у једном банатском селу под именом Георгије који је, касније, објављивао песме под псеудонимом Теорин.

Школован у Минхену, друговао у Бечу са Бранком и Ђуром, љубав пронашао у Пожаревцу, био сеоски уча у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти и Рачи Крагујевачкој, сликао у Кикинди, био члан неколико књижевних листова у Новом Саду, а у боемском амбијенту београдских кафана златне токе са женских груди слушао како звече, наздрављајући, уз песму и галаму, свом народу, и љубљеној, која за њега није марила. Ето, и то би могла бити верзија биографије Ђуре Јакшића. Наставите са читањем

Владимир Пиштало: „Хермес“

Хермес стоји нагнут над градом, на зеленој куполи. Такве куполе постоје у Берлину, Паризу, Бриселу, Санкт Петерсбургу. Једна постоји у Новом Саду. Колико Хермеса у градовима Европе својим контурама пркосе сумраку?

Волим његов шлем, крила на позлаћеним палмовим сандалама. Волим његове симболе – петла, палму, корњачу. Волим његове сестре, Музе и Грације.

Хермес је бог трговине и друштвених односа, промискуитета, наглог обогаћења, друмова и раскршћа, преласка прагова, договора и уговора, пријатељства, гостољубивости, игре, извлачења, жртвовања и жртвених животиња, плодности земље и стоке.

Порекла је звезданог јер му је мајка једна од Плејада.

Волим тај идеализован лик, плашт путника и меланхоличну нагост. Мермерна мушкост над дугим ногама изгледа као обрнути грозд.

Он је тркач, хрвач и боксер. Он је говорник, гимнастичар и саобраћајац снова. У њега се уздају сви који жуде за нечим што су изгубили.

Његов син Пан смртнима дарује узлет и панику. Парадоксално Пан је и син и отац Хермесов јер се каже да је Хермесов култ потекао од Пановог култа. Могуће је да је некад био бог змија. Змија се сунча и понире. Хермес разграничава па потире границе, чува и краде, лаже и поручује. Лако је замислити двојне храмове њему и Аполону, њему и Асклепију, њему и Хаду. Некад је био лекар и подземни бог, шаманистичко биће: пророковање, помирење, магија, жртвовање и контакт са другим спратовима постојања. По једном александријском запису он је учитељ свег тајног знања кроз искуство религиозне екстазе. Наставите са читањем

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945). Наставите са читањем

Pet pesama Danice Marković

Beta Vukanović, „Letnji dan“, 1919.

NA BUNARU

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada.
I sa klicama obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njihova stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,

I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć’ miris rascvetanih ljubičica,
Što sveži dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.

Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.

Al’ u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al’ dole, na ustalasanoj površini,

Ah, ne mogasmo više ogledati lica…
I zalud sva lepota proletnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana…

BOJA GLASA

„Volim vas kao pesnika
I poštujem kao ženu“
Reče mi jedne studene, zimske večeri.
I tad glas tvoj zavodnika
Imade uzvišenu
Čistotu, čar i boju snega i glečeri.

Kad pouzdanim i smelim
Naglaskom izjavi: „Želim
Da u pesmu vašu uđem pobedno!“
Odlučan, kristalan i čist
– Ljubičast kao ametist –
Bio je glas tvoj zvonki, dubok nedogledno.

Zašto te malo ne volim?
I udvornim i oholim
Tonom kad si me pitao,
Glas je tvoj omađijani
Laskavče nepostojani,
Bio je rumen ko nebo, dan bi svitao.

Kad reče mi da će doći
Tvoj čas i kneževske reči:
„Vreme i moje pravo poginuti neće!“
U veče proletnje noći
Bio je glas tvoj, što leči,
Rujan ko oganj, što brod ogromni pokreće.

Uporan to isto veče
I neumoran mi reče:
„Nezaboravan za vas bih ostao –
Spomen moj ničim potrven.“
I ko turčinka cvet crven
Tvoj vreli, strasni glas je u taj čas postao.

Svem sebi nađe izraza
Najzad kad plaho iskaza:
„Na muke bi vas valjalo staviti!“
Licem ti zračio osmeh,
No crn tad i mračan, ko greh,
Bio je glas tvoj bezdani, slutnjom obaviti. Nastavite sa čitanjem

Ksenija Atanasijević i Đordano Bruno

U nastavku sledi odlomak iz knjige Željka Đurića, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu koji se bavi srpsko-italijanskim kulturnim i književnim vezama, kao i italijanskim kontekstom evropske kulture. U knjizi Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka Đurić je pisao o recepciji dela Đordana Bruna na našim prostorima. U tom kontekstu pomenuto je ime Ksenije Atanasijević koja je doktorirala na delu Đordana Bruna.

*

Drugi talas interesovanja za Đordana Bruna počeo je dvadesetih godina našeg veka. U jednom ženskom časopisu, „Ženski pokret“, koji je izlazio u Beogradu, pojavila se, godine 1923, fotografija jedne mlade žene za koju je u propratnom tekstu rečeno da je postala docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu; to je bio prvi slučaj u istoriji univerziteta u Jugoslaviji da jedna žena postane univerzitetski nastavnik. To nije jedini primat Ksenije Atanasijević, kako je bilo ime te mlade žene. Ona je bila i prva žena koja je postala doktor nauka. Doktorski rad je odbranila 1922. godine, kada je imala 28 godina, i nosio je naslov Brunovo učenje o najmanjem. Za ime te žene vezuje se najplodniji period u pogledu prisustva Brunove misli u nas.

Brunovo učenje o najmanjem jeste filozofska rasprava pre svega o Brunovim delima napisanim na latinskom jeziku i objavljenim u Helmštatu i Frankfurtu: De triplici minimo et mensura, De monade i De immenso et de inumerabilibus. Na ovo istraživanje Kseniju Atanasijević podstakao je njen profesor, znameniti srpski filozof, Branislav Petronijević. Poslao ju je u Ženevu i u Pariz da sluša predavanja onda čuvenih profesora; od profesora Vernera iz Ženeve dobila je primerak Brunove knjige. Njena rasprava objavljena je najpre na srpskom (1922), zatim na francuskom jedna proširena verzija (1923. godine, pod naslovom La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno) i, konačno, 1972. godine, na engleskom, još šire izdanje. Prema svedočenju same Ksenije Atanasijević, Petronijević je to učinio jer je bio i lično zainteresovan za Brunove ideje izložene u spomenutim delima; nešto od tih rezultata i sam je iskoristio u nekim potonjim filozofsko-matematičkim raspravama. Nastavite sa čitanjem

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad. Nastavite sa čitanjem

Hazarska princeza Ateh

CRVENA KNJIGA (HRIŠĆANSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku „hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog – sv. Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica: Nastavite sa čitanjem

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

M.-Pavić

Milorad Pavić

DOGAĐAJ

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli. On je ujedno i najveći fan ovoga pisca koga poznajem, od poezije do priča, romana i prevoda, Buzukije voli Pavića u celosti.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o ruskom pesnikju, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla. Svirao je, naravno, Pavićevu pesmu (snimak sledi). Nastavite sa čitanjem

Vasko Popa: „Spisak“

Ciklus pesama „Spisak“ unutar pesničke zbirke Kora

PATKA

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

KONJ

Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući Nastavite sa čitanjem

Intervju sa Brankom Miljkovićem

Pablo Picasso Woman in Profile 1952

Razgovor sa Brankom Miljkovićem povodom njegovih knjiga Poreklo nade i Vatra i ništa. objavljen je u nedeljniku NIN, septembra 1960. godine.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moćni okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filozofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Miloša Crnjanskog

Miloš_Crnjanski_1914

Miloš Crnjanski 1914. godine

HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je Krv.

Zavejaše gore mećave snega,
nestaše šume brda i stene.
Ni majke ni doba ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja  i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke ni doma za nas nema
ni stanka ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

ZDRAVICA

Zdravo svete bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan,
u krvi pepelu i prahu. Nastavite sa čitanjem