Toni Džat: „Koliba sećanja“ (odlomak)

tumblr_ok4uqh56bo1trkvxko1_1280 (1).jpg

Odgajen sam na rečima. One su padale s kuhinjskog stola na pod, gde sam ja sedeo: deda, ujaci i izbeglice iz Rusije dobacivali su se ruskim, poljskim, jidišom, francuskim i nečim što je prolazilo kao engleski u takmičarskoj kaskadi potvrdnih i upitnih intonacija. Pompezne olupine edvardijanskog doba Socijalističke partije Velike Britanije bile su razbacane po našoj kuhinji u službi prave ideje. Provodio sam duge, srećne sate slušajući srednjoevropske autodiktate koji su raspravljali do poznih sati: Marhismus, Zionismus, Socialismus. Razgovor je, činilo mi se, glavna stvar u životu odraslih. Tako mi izgleda i danas.

Sa svoje strane – da bih našao svoje mesto – i ja sam govorio. Za svoje tačke na sedeljkama pamtio sam reči, ponavljao ih i prevodio. „O, biće advokat“, govorili su. „Očaraće ptice na granama“: to sam neko vreme bezuspešno pokušavao u parkovima pre nego što sam, u mladićkim godinama, testirao koknijevsku varijantutog predviđanja – koja se odnosi na devojke – takođe bez većeg učinka. Ali onda sam prešao sa intezivne poliglotske razmene reči na mirniju eleganciju bibisijevskog engleskog. Pedesete godine – kada sam išao u osnovnu školu – bile su strogo privržene pravilima koja su se odnosila na nastavu i upotrebu engleskog jezika. Učili su nas da je čak i najmanje sintaksičko ogrešenje sasvim nedopustivo. „Dobar“ engleski bio je na svom vrhuncu. Nastavite sa čitanjem