Moderne varvarke dozivaju proleće: Plesačice Emila Noldea

„Carstvo sam na kraju propasti / Što gledah gde prolaze veliki Varvari beli“ glase početni stihovi jedne Verlenove pesme. Carstva na kraju propasti, dakle, carstva na dvostrukom stupnju pada, veličaju dekadenciju, ženu kao sirovu ćud prirode, delovanja koje civilizacija odbija da odobri. Trube se čuju, jahač sedla konja.

To carstvo na kraju propasti mogao je biti Neronov Rim ili Berlin dvadesetih godina kada je Nolde u njemu boravio. Duh vremena koji se osipa i pada na glave posmatrača, umesto zvezda nudi diskontinuitet treptanja i bol. U očima je ekstaza boja, iako su oči zatvorene.

Ne gledaju one u bistru noć osvetljenu konstelacijama već u mrak koji iza sebe kriju, kao zver iza rešetke (ali, zver je na slobodi sada!). On se u časovima diskontinuiteta drugačije javlja. Kao bol, kao umor, kao razdražljivost, kao ekstatični pokret bosonoge, iskeženog tela lišenih jasnih granica. Razaznajete li lice boginje što igra?

Intezitet bola dobija prerogative seksualnosti i prerasta u ekstazu boja. Proleće je početak kruga koji će izlizati svoje ravnomerne obline. Potreban je kolut očiju i stomaka da bi umetnost novu poeziju čula, da li i prihvatila? U početku ona zvučaće nalik gnevu božijem nad Sodomom. Glazbu nežnih zvončića zameniće trube. Ipak, sve će to vreme pozlatiti, oprašiti i preneti u muzeje.

Nolde, prorok i egzorcista.

Konstantin Kavafi: „Očekujući barbare“

Otto Dix

– Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas barbari da stignu.

– Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
barbari će ih načiniti čim stignu.

– Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

– Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.

– Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas barbari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

– Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez barbara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, prevod Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.