Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Crteži i fotografije objavljeni su 1926. godine u tadašnjem nemačkom časopisu za umetnost „Das Kunstblatt“. Po Kandinskom, ono što je Paluka posedovala bilo je: jednostavnost forme i konstrukcija velike forme.

Уметник и његов атеље: Василије Кандински

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1939.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Габриела Минтер, „Кандински у свом атељеу“, Минхен, 1913.

Кандински је рођен у богатој породици 1866. године. Кад је завршио правне школе, запослио се. Међутим, 1896. у Москви је отворена изложба француских уметника, међу њима су била платна Клода Монеа. Слика „Стог сена“ одушевила је Василија: „Нејасно сам осећао како на тој слици нема предмета. Са заносом сам, али и збуњено примећивао, да ова слика узбуђује и покорава, урезује се у памћење и неочекивано сам схватио како слику у свим детаљима могу да призовем пред очи.“ Подударило се да је у то време одгледао Вагнерову оперу „Лоенгрин“, коју је назвао „остварење моје бајковите Москве“. Ова два догађаја су била пресудна да напусти посао и учи „за сликара“. Тад је имао 30 година. 1889. одлази у етнографску експедицију у Вологдску област. Радови северних мајстора – народне играчке, преслице, вез, иконе, дуго година ће бити његова инспирација и оставиће траг у његовој апстрактној уметности.

Кандински и његов пријатељ експресиониста Франц Марк 1911. формирају сликарско друштво „Плави јахач“. Кандински ће записати: „Назив Плави јахач смо смислили за столом где смо пили кафу у врту Цирндорфа. Обојица смо волели плаво, Марк – коње, а ја јахаче. Назив је дошао сам од себе“. Сликари, плесачи, композитори чинили су ову групу. Чланове „Плавог јахача“ интересовала је средњовековна и примитивна уметност, фовизам и кубизам, који су у то доба били популарни у Европи. Кандиски је те године имао прву самосталну изложбу. Ускоро је изашла књига „О духовном у уметности“ – својеврсна теорија апстракционизма. Свака боја, линија и геометријска фигура изазивају асоцијације код публике. Рецимо, топлу црвену он пореди са снагом и енергијом, дубоку зелену са предосећањима, а сиву је назвао „безнадежна непокретност“. Наставите са читањем