Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Crteži i fotografije objavljeni su 1926. godine u tadašnjem nemačkom časopisu za umetnost „Das Kunstblatt“. Po Kandinskom, ono što je Paluka posedovala bilo je: jednostavnost forme i konstrukcija velike forme. U nastavku sledi odlomak iz knjige Vasilija Kandinskog „O duhovnom u umetnosti“.

*

Istinsko umetničko delo nastaje iz umetnika na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов атеље: Василије Кандински

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1939.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Габриела Минтер, „Кандински у свом атељеу“, Минхен, 1913.

Кандински је рођен у богатој породици 1866. године. Кад је завршио правне школе, запослио се. Међутим, 1896. у Москви је отворена изложба француских уметника, међу њима су била платна Клода Монеа. Слика „Стог сена“ одушевила је Василија: „Нејасно сам осећао како на тој слици нема предмета. Са заносом сам, али и збуњено примећивао, да ова слика узбуђује и покорава, урезује се у памћење и неочекивано сам схватио како слику у свим детаљима могу да призовем пред очи.“ Подударило се да је у то време одгледао Вагнерову оперу „Лоенгрин“, коју је назвао „остварење моје бајковите Москве“. Ова два догађаја су била пресудна да напусти посао и учи „за сликара“. Тад је имао 30 година. 1889. одлази у етнографску експедицију у Вологдску област. Радови северних мајстора – народне играчке, преслице, вез, иконе, дуго година ће бити његова инспирација и оставиће траг у његовој апстрактној уметности.

Кандински и његов пријатељ експресиониста Франц Марк 1911. формирају сликарско друштво „Плави јахач“. Кандински ће записати: „Назив Плави јахач смо смислили за столом где смо пили кафу у врту Цирндорфа. Обојица смо волели плаво, Марк – коње, а ја јахаче. Назив је дошао сам од себе“. Сликари, плесачи, композитори чинили су ову групу. Чланове „Плавог јахача“ интересовала је средњовековна и примитивна уметност, фовизам и кубизам, који су у то доба били популарни у Европи. Кандиски је те године имао прву самосталну изложбу. Ускоро је изашла књига „О духовном у уметности“ – својеврсна теорија апстракционизма. Свака боја, линија и геометријска фигура изазивају асоцијације код публике. Рецимо, топлу црвену он пореди са снагом и енергијом, дубоку зелену са предосећањима, а сиву је назвао „безнадежна непокретност“.

Боја је дирка, око је чекић, душа су многобројне дирке клавијатуре. Уметник је рука која помоћу једне или друге дирке циљано доводи нашу душу да вибрира.

Кад је почео Први светски рат, као руски држављанин морао је да оде, те се вратио у Москву. Овај период красе импресионистички пејзажи, романтичне фантазије и реалистичка платна. Његове апстрактне слике су постале „геометричније“: очигледна симбиоза руског авангардизма првих совјетских година. Наставите са читањем