Вијонове баладе о обешенима

Axel Hoedt

Фотографија: Аксел Хоет

ЕПИТАФ
у облику баладе, коју је срочио Вијон за себе и за
своје другаре очекујући да буде са њима обешен

О људи, о браћо, што сте дошли након,
Не терајте шегу, – смилујте се на нас,
Штранге нас заљуља неумитни закон,
Ал је наше јуче, можда неком – данас.
Месина је наша сад гомила смећа,
Дроњак све и ђубре, буђа, задах трули,
А беше нам она сва брига, сва срећа;

Пет нас је ил’ шест је – нашто шеге ости?
Милост свом саздању, Христос – Спас вам ули,
Мол’те се од пакла да будемо прости.

Не презрите ништа, цркотине суда,
Та закон је такав, а човек пун блуда,
И није свак уман, разбор слабо врца,
Извинте нас браћо, ми смо браћа-луда,
О не ругајте се, о имајте срца!
Син Марије Дјеве, који распет грца
Нек вас опомене: шта је судба худа,
О нек нас сачува од огњене злости.
Дроњак све до дроњка, све мртвац до мрца,
Мол’те се од пакла да будемо прости.

Киша нас ждерала, попила и спрала,
Сушило нас сунце, црни смо ко гар;
Сврака и гаврана што је земља дала
Кљуцала нас јата, сав им бесмо мар.
Ко напрстак неки убодом игала,
Ми смо избодена, искљувана ствар.
Ветар тресе, шиба, он нам стрвне мости –
Ми смо њему игра, потсмевка и шала.
Ветар нам клапара сасушене кости,
Мол`те се од пакла да будемо прости. Наставите са читањем