Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Vi upravljate svoje poglede napolje, a to pre svega ne biste sada smeli da činite. Niko vas ne može savetovati ni pomoći vam, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji Vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio koren u najskrivenijoj dubini Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi Vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: moram li ja da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte život prema toj neminovnosti; Vaš život, i u svojim najravnodušnijim i najbeznačajnijim časovima, mora da bude znak i svedočanstvo ovog neodoljivog nagona. Onda se približite prirodi. Onda pokušajte, kao prvi čovek, da iskažete ono što vidite i doživljujete i volite i gubite. Nemojte pisati ljubavne pesme; izbegavajte u početku one pesničke oblike koji su suviše poznati i obični: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga pa da se da nešto svoje u jednoj oblasti u kojoj se dobra, a delimično i sjajna, predanja javljaju u velikom broju. Zato bežite od opštih motiva i tražite spasa kod onih koje Vam pruža Vaša sopstvena svakidašnjica; opišite svoje tuge i želje, misli koje Vam proleću kroz glavu, i svoju veru u neku lepotu – opišite sve to prisnom, tihom, smernom iskrenošću i upotrebite u izražavanju svojih misli i osećanja stvari iz Vaše okoline, slike Vaših snova i predmete Vaših sećanja. Ako Vam Vaša svakidašnjica izgleda Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima. – Dajte svaki put sebi i svom osećanju za pravo, nasuprot svakom takvom raspravljanju, prikazu ili predgovoru; ako ipak ne biste bili u pravu, onda će vas prirodno razvijanje vašeg unutarnjeg života polako i vremenom dovesti do drukčijih saznanja. Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu. Nastavite sa čitanjem

Crteži Franca Kafke i tri odlomka iz piščevog dnevnika

dbe1de471cdf300fa67616be82a3f97b

Franc Kafka 1906. godine

U nastavku slede dva odlomka iz dnevnika Franca Kafke koja su verbalno ogledalo crteža koji ih slede.

5. NOVEMBAR 1911.

Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utiešio da ne ustajem da radim: „To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo“, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.

14. NOVEMBAR 1911.

Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa. Nastavite sa čitanjem

Анимирани филм Пјотра Думале рађен према дневницима Франца Кафке

Piotr Dumala, Movie poster for 'Franz Kafka'

Постер за анимирани филм Пјотра Думале о Францу Кафки

20. јул 1915.

Смилуј се на мене, грешан сам до у најскривенији кутак свога бића. А имао сам дара, склоности које нису биле сасвим за презирање, мале добре способности, расипао сам их неразборито, сад се ближим крају, управо у време када би се споља све могло окренути на добро по мене. Не гурај ме међу изгубљене. Знам, то је смешно, из даљине па чак и из близине смешно самољубље што ту проговара, али кад већ живим, имам и самољубље свег живог, па ако то живо није смешно, није смешно ни све што оно нужно изражава. – Бедна дијалектика!

Ако сам осуђен, нисам осуђен само на скончање, већ сам осуђен да се и до скончања браним.

Ове недеље пре подне, непосредно пред мој одлазак, чинило се да хоћеш да ми помогнеш. Надао сам се. До данас пусто надање.

И све моје јадање нема у себи убеђења, чак ни правог јада, клати се попут сидра неког изгубљеног брода високо изнад дна у којем би могло да нађе ослонца.

Дај ми само мира у ноћима – детињасто јадање.

Пјотр Думала је пољски режисер, рођен 9. јула 1956. године у Варшави. Његов анимирани филм рађен на основу одломака из дневника Франца Кафке кореспондира са атмосфером кафкијанског усамљеног света, често бизарног, изнутра какофоничног и анксиозног. Одломак који сам цитирала, иако је из дневника, делује као обраћање, као молитва: „Дај ми само мира у ноћима“, „Ове недеље пре подне… чинило се да хоћеш да ми помогнеш“, „Смилуј се на мене…“. Наставите са читањем