Vladimir Nabokov: Leptiri

Pored literature, Vladimir i Vera Nabokov gajili su veliku strast prema leptirima. Vladimir Nabokov bi ih obično crtao na stranicama knjiga i crteže poklanjao supruzi. Na sajtu  Booktryst pronašla sam sledeći odlomak, značajan za ovu temu.

Vladimir Nabokov was totally consumed by two passions: literature and lepidoptery. He adored butterflies, and routinely adorned copies of his books with drawings of them, particularly those given to Vera. She, like Vladimir, treasured nature, art, and life’s other intangibles, more highly than material possessions and Vladimir knew that for Christmas, birthdays and anniversaries, Vera  appreciated his thoughtful and delicate butterfly drawings much more than some trinket. She  delighted in these drawings in a way she never did for the landscapes he used to paint for her in earlier days.

Vladimir Nabokov: Skice za prevod romana „Onjegin“

Vladimir Nabokov tokom boravka u Sjedinjenim američkim državama preveo je klasik ruske književnosti, roman u stihovima „Evgenije Onjegin“. Taj prevodilački rad uticao je i na njegovo pisanje romana „Bleda vatra“. Nabokov je sa prevođenjem počeo 1944. a prevod je objavljen nakon dvadeset godina, 1964. Pisac je nekoliko puta prepravljao tekst za koji se na kraju ispostavilo da, poput nekog romana, a ne prevoda, ima više od četri verzije. Podrška tokom rada na prevođenju Nabokovu je bio Edmund Vilson, kod nas poznat po knjizi „Akselov zamak“. Na srpski jezik Puškinovo delo preveo je Milorad Pavić.

Vladimir Nabokov na blogu A . A . A

Aleksandar Sergejevič Puškin na blogu A . A . A

Izvor fotografija: The Paris Review

Baltusov autoportret i Hambert Hambert

Portret njegovog veličanstva, kralja mačaka, autoportret, MCMXXV ispisano je na belom platnu, oslonjenom o stolicu na kojoj je – bič. Sa jedne strane mršavog i namrgođenog, reklo bi se, neurastenika stoji mačka, a sa druge prazno platno bez oblika i boja, ali sa naslovom. Interesantno.

Ideš ženi – ponesi bič, napisao je Niče (devojčici!, ispravio bi Baltus). Sadistički element prisutan je – šarmantno, doduše – i na ovoj slici. No, nezavisno od referenci, ono što meni znači kada je u pitanju ovaj Baltusov autoportret jeste vizuelna sličnost između ove slike i moje zamisli literarnog junaka opsednutog devojčicama – Hamberta Hamberta, protagoniste romana Lolita Vladimira Nabokova. Ovako zamišljam tog perverznog nitkova, koji je, u književnom smislu, lucidno predočen.

Vladimir Nabokov o romanu „Lolita“

the-white-skirt-1937blog

Nastavnici književnosti su skloni da izmišljaju probleme kakav je: „Šta je piščev cilj?“ ili još gore: „Šta taj momak pokušava da kaže?“ Ja pak spadam u pisca one vrste koji počinjući rad na nekoj knjizi nema drugog cilja osim da se oslobodi te knjige, i koji, kad od njega zatraže da objasni njen nastanak i rast, mora da se osloni na drevne izraze kakav je Međudejstvo Inspiracije i Kombinacije – što, priznajem, zvuči kao kad mađioničar jednu veštinu objašnjava izvodeći drugu.

Prvi slabašan drhtaj Lolite prošao je kroz mene krajem 1939. ili početkom 1940. godine, u Parizu, u vreme kad me beše oborio težak napad međurebarne neuralgije. Koliko mogu da se setim, taj početni drhtaj nadahnuća nekako je podstakao novinski napis o majmunu u Jardin des plantes koji je, nakon višemesečnog nagovaranja od strane jednog naučnika, proizveo prvi crtež koji je životinja ikad namrčila: ta skica je predstavljala šipke na kavezu jadnog stvora. Poriv koji ovde beležim nije imao nikakve veze sa potonjim sledom misli koji je, međutim, urodio prototipom mog sadašnjeg romana, pričom od tridesetak strana. Napisao sam je na ruskom, na jeziku na kojem sam, od 1924. godine, pisao romane (najbolji među njima nisu prevedeni na engleski, a u Rusiji su svi zabranjeni iz političkih razloga). Muškarac je bio iz Srednje Evrope, bezimena nimfica – Francuskinja, a mesta radnje Pariz i Provansa. Dao sam mu da se oćeni devojčicinom bolesnom majkom koja je uskoro umrla, a nakon osujećenog pokušaja da u hotelskoj sobi iskoristi siroče, Artur (jer se tako zvao) bacio se pod točkove kamiona. Jedne plavom hartijom zamračene ratne noći pročitao sam tu priču grupi prijatelja – Marku Aldanovu, dvojici esera i jednoj lekarki, ali nisam bio zadovoljan i uništio sam je nakon preseljenja u Ameriku 1940. godine.

Oko 1949. godine, u Itaki, u severnom delu države Njujork, ono drhtanje koje nikad nije sasvim prestalo poče opet da me kinji. Kombinacija se s novim poletom udružila s inspiracijom i uplela me u novu obradu teme, ovog puta na engleskom – jeziku moje prve guvernante u Sankt Petersburgu, oko 1903. godine, izvesne gospođice Rejčel Houm. Nimfica, koja je sad imala malo irske krvi, zapravo je uglavnom bila ona stara curica, i takođe se održala osnovna zamisao ženidbe njenom majkom; međutim, stvar je inače bila nova i u potaji je odgajila kandže i krila romana.

Knjiga se razvijala sporo, uz mnoge prekide i skretanja. Bilo mi je potrebno četrdesetak godina da izmislim Rusiju i Zapadnu Evropu, a sad sam bio suočen sa zadatkom da izmislim Ameriku. Pribavljanje lokalnih sastojaka koji bi mi dozvolili da ulijem malo prosečne „realnosti“ (to je jedna od malo reči koje ne znače ništa bez navodnika) u stvar individualne uobrazilje, pokazalo se u pedesetoj godini kao mnogo teži proces no što je to bilo u Evropi moje mladosti, kad su prijemčivost i moć pamćenja automatski bile na vrhuncu. Isprečile su se druge knjige. Jednom ili dvaput umalo što nisam spalio nedovršeni rukopis i svoju Crnu Huanitu sam bio odneo sve do senke naherene peći za đubre na nevinom travnjaku kad me zaustavi misao da će duh uništene knjige tokom ostatka mog života bludeti mojim fasciklama.

Svakog leta moja supruga i ja idemo u lov na leptire. Uzorci se poveravaju na čuvanje naučnim ustanovama kao što su Muzej uporedne zoologije u Harvardu ili zbirka univerziteta Kornel. Etikete sa oznakom mesta, čiodama pribodene ispod ovih leptira, biće prava blagodat nekog naučnika iz dvadeset prvog veka sklonog potajnoj biografiji. U takvim našim glavnim stanovima kao što su Teljurajd, Kolorado; Afton, Vajoming; Portal, Arizona; i Ešlend, Oregon, Lolita je energično nastavljana, uveče ali za oblačnih dana. Prepisivanje rukom završio sam u proleće 1954. godine i odmah sam počeo da tragam za izdavačem.

Isprva, po savetu opreznog starog prijatelja, bio sam dovoljno smeran da postavim kao uslov da se knjiga objavi anonimno. Sumnjam da ću ikada zažaliti što sam ubrzo potom, shvativši koliko je verovatno da će maska izneveriti moju stvar, odlučio da potpišem Lolitu. Četri američka izdavača, W, X, Y, Z, kojima je prekucan rukopis redom ponuđen i koji su svojim lektorima naložili da na njega bace pogled, behu preneražena Lolitom u meri koju čak ni moj oprezni stari prijatelj F. P. nije očekivao.

Mada je tačno da u antičkoj Evropi, pa sve dok se nije dobrano zašlo u osamnaesti vek (očigledni primeri potiču iz Francuske), namerna raspusnost nije bila nespojiva s proplamsajima komike ili krepke satire, ili čak sa žarom vrsnog pesnika koji je u razuzdanom raspoloženju, takođe je tačno da u moderno vreme izraz „pornografija“ označava osrednjost, komercijalnost i izvesna stroga pravila pripovedanja. Skarednost se mora spariti s banalnošću, jer svaku vrstu estetskog uživanja valja da u potpunosti zameni jednostavna polna stimulacija koja iziskuje onu tradicionalnu reč za neposredno dejstvo na pacijenta. Pornograf se mora pridržavati starih krutih pravila kako bi njegov pacijent osetio onu istu osiguranost zadovoljenja, koju, na primer, osećaju ljubitelji detektivskih priča – priča gde se, ako ne pazite, može ispostaviti da je pravi ubica, na gnušanje ljubitelja, umetnička orginalnost (ko bi, primera radi, hteo detektivsku priču bez ijednog dijaloga?). Otud se radnja u pornografskim romanimamora ograničiti na spajanje klišea. Stil, struktura, slike, nikad ne smeju da čitaocu skreću pažnju sa njegove mlake požude. Roman se mora sastojati od smenjivanja seksualnih prizora. Međupasusi se moraju svesti na smisaone šavove, logičke mostove najjednostavnije konstrukcije, kratka izlaganja i objašnjenja koje će čitalac verovatno preskočiti, ali mora znati da postoje kako se ne bi osetio prevarenim (to je mentalitet što proizilazi iz navike na „izistinske bajke“ u detinjstvu). Povrh toga, seksualni prizori u knjizi moraju se ređati kreščendom, s novim varijacijama, novim kombinacijama, novim polovima, i uz stalan porast broja učesnika (u jednom Sadovom komadu pozivaju i baštovana da se priključi), i stoga kraj knjige mora većma obilovati razvratnostima no prva poglavlja.

Izvesni postupci u početku Lolite (na primer, Hambertov dnevnik) naveli su neke od mojih prvih čitalaca na pogrešnu predpostavku da će to biti raskalašna knjiga. Očekivali su sve obilnije nizanje erotskih prizora; kad su ovi prestali, i čitaoci su stali, i osetili se ugnjavljenim i izneverenim. Ovo je, podozrevam, jedan od razloga što nijedna od one četri firme nije do kraja pročitala prekucani rukopis. Mene nije zanimalo jesu li ga smatrale pornografskim ili ne. Njihovo odbijanje da knjigu kupe nije se temeljilo na mojoj obradi teme već na samoj temi, jer postoje najmanje tri teme koje su potpuno tabuisane kad je posredi većina američkih izdavača. Ostale dve su: crnačko-belački brak koji je potpuno i divno uspešan i urađa mnoštvom dece i unučadi; i potpun ateist koji vodi srećan i koristan život i star sto šest godina premine u snu.

Neke reakcije su bile vrlo zaavne: jedan lektor je nagovestio da bi njegova firma mogla razmotriti objavljivanje kad bih svoju Lolitu pretvorio u dvanaestogodišnjeg dečaka i dao da ga zavede farmer Hambert, u ambaru, sred golog i sumornig kraja, a sve to da bude izloženo kratkim, snažnim, „reaističkim“ rečenicama („Ludački se ponaša. Valjda se svi ludački ponašamo. Valjda se i Bog ludački ponaša.“ I tako dalje.). Mada svi treba da znaju da se ja grozim simbola i alegorija (što je delom plod moje stare kavge s frojdovskim vuduizmom, a delom plod mog gađenja prema uopštavanjima koja su izmislili literarni mitotvorci i sociolozi), jedan, inače pametan čitalac, koji je prelistao prvi deo, opisao je Lolitu kao, „Staru Evropu što razvraćuje mladu Ameriku“, dok je drugi prelistavalac u njoj video „Mladu Ameriku koja razvraćuje staru Evropu“. Izdavač X, čijim je savetnicima Hambert toliko dosadio da nikad nisu otišli dalje od 188. strane, imao je toliko naivnosti da mi napiše da je drugi deo predug. S druge strane, izdavač Y je zažalio što u knjizi nema dobrih ljudi. Izdavač Z je rekao da ćemo, ako štampa Lolitu, i on i ja otići u zatvor.

Ni od jednog pisca u slobodnoj zemlji ne treba očekivati da se bakće tačnom graničnom linijom između čulnog i pohotnog; to je besmisleno; ja mogu jedino da se divim tačnosti suda onih koji određuju poze lepih mladih sisarki prilikom fotografisanja za časopise tako da je opšti izrez taman dovoljno dubok da izazove smejuckanje iskusnog znalca i taman dovoljno visok da ne natera poštara da se namršti. Ali ne mogu da ih oponašam. Pretpostavljam da postoje čitaoci koji smatraju golicavim izlaganje reči sa zidova u onim beznadežno banalnim i ogromnim romanima koje prekucavaju prsti napetih mediokriteta, a recenzentsko piskaralo naziva „moćnim“ i „snažnim“. Ima blagih duša koje bi Lolitu proglasile besmislenom, jer ih ničem ne uči. Ja nisam ni čitalac ni pisac didaktičke proze, i , uprkos tvrdnji Džona Reja, Lolita za sobom ne tegli nikakvo naravoučenije. Za mene prozno umetničko delo postoji samo utoliko ukoliko mi pribavlja ono što ću odsečno nazvati estetskim blaženstvom, to jest, osećanje da sam nekako, negde, povezan s drugim stanjima postojanja gde je umetnost (radoznalost, nežnost, dobrota, zanos) pravilo. Nema mnogo takvih knjiga. Sve ostalo je ili aktuelno đubre ili ono što neki nazivaju literaturom ideja, a to vrlo često predstavlja aktuelno đubre u vidu ogromnih blokova gipsa koji se prižljivo prenose iz epohe u epohu dok se ne pojavi neko sa čekićem pa valjano odalami Balzaka, Gorkog, Mana.

Druga optužba koju su izrekli neki čitaoci glasi da je Lolita antiamerička. Ovo je nešto što me znatno više boli no idiotska optužba zbog nemorala. Briga o dubini i perspektivi (prigradski travnjak, planinska livada) navela me je da podignem izvestan broje severnoameričkih dekora. Bila mi je potrebna izvesna uveseljavajuća sredina. Ništa većma ne uveseljava od filistarskog prostaštva. Ali, u pogledu filistarskog prostaštva, nema suštinske razlike između manira Starog i Novog sveta. Ma koji proleter iz Čikaga može biti buržuj (u floberovskom značenju) koliko i vojvoda. Izabrao sam američke motele umesto švajcarskih hotela ili engleskih gostionica samo zato što pokušavam da budem američki pisac i pritežavam samo ona ista prava koja uživaju ostali američki pisci. S druge strane, moja tvorevina Hambert stranac je i anarhist, i ima mnogo stvari, osim nimfica, po kojima se s njim ne slažem. A svi moji ruski čitaoci znaju da su moji stari svetovi – ruski, britanski, nemački, francuski – fantastični i lični koliko i moj novi svet.

Da mala izjava koju ovde dajem ne bi delovala kao iznošenje sgtarih pizmi u javnost, moram pohitati da dodam da je, osim onih jagnješaca, koja su prekucani rukopis Lolite ili izdanje Olympia Press pročitala u duhu pitanja: „Zašto je to morao da napiše?“ ili „Zašto da čitam o manijacima?“, postojao izvestan broj mudrih, prijemčivih i nepokolebljivih ljudi koji su moju knjigu razumeli mnogo bolje no što ja ovde mogu da objasnim njen mehanizam.

Verovatno je svaki ozbiljan pisac svestan ove ili one svoje objavljene knjige kao stalnog bodrećeg prisustva. Njena signalna sijalica postojano svetli negde u podrumu i puki dodir našeg privatnog termostata namah urađa tihom malom eksplozijom prisne topline. To prisustvo, taj sjaj knjige u uvek dostupnoj daljini, neobično je druževno osećanje, a što se knjiga bolje saobrazila svojoj predodređenoj konturi i boji, utoliko obilnije i mirnije sja. No, ipak, postoje izvesne tačke, bogate, omiljene dolje koje čovek dočarava žudnije i u kojima uživa nežnije no u ostatku svoje knjige. Lolitu nisam ponovo čitao otkako sam u zimu 1954. godine pregledao otiske, ali je smatram divnim prisustvom sad kad se tiho maje po kući poput letnjeg dana za koji znamo da je vedar, tamo iza izmaglice. I kad tako razmišljam o Loliti, kao da uvek odabiram za posebno naslađivanje slike kao što su gospodin Taksovič ili onaj spisak učenica remsdejlske škole, ili Šarlota kad kaže – Neproputljiv je – ili Lolita koja se usporenim kretanjem približava Hambertovim poklonima, ili slike što krase stilizovano potkrovlje Gastona Godena, ili kesbimski berberin (koji me je stajao mesec dana rada), ili Lolita dok igra tenis, ili bolnica u Elfinstounu, ili bleda, trudna, voljena, nepovratna Doli Šiler dok umire u Sivoj Zvezdi (prestonici knjige), ili zvonki zvuci grada u dolini što se uspinju planinskom stazom (gde sam uhvatio prvu poznatu ženku Lycaeides sublivens Nabokov). To su nervi romana. Postoje tajne tačke, subliminalne koordinate pomoću kojih se kartografiše knjiga – mada vrlo jasno shvatam da će ove i druge prizore letimice preleteti, ili neće uočiti, ili čak do njih uopšte neće stići, oni koji knjigu počinju da čitaju pod utiskom da je to nešto poput Uspomena jedne sladostrasnice ili Les amours des Milord Grosvit. Sasvim je tačno da moj roman sadrži različite aluzije na fiziološke porive jednog izopačenika. Ali, na kraju krajeva, mi nismo deca, ni nepismeni maloletni prestupnici, ni dečaci iz engleskih privatnih škola koji nakon noći homoseksualne igre moraju da izdrže paradoks čitanja klasika u prečišćenim verzijama.

Detinjasto je proučavati prozno umetničko delo kako bi se došlo do obaveštenja o nekoj zemlji ili društvenom staležu ili o piscu. A ipak se jedan od mojih malobrojnih prisnih prijatelja, pročitavši Lolitu, iskreno zabrionu što ja (ja!) živim „među tako strašnim ljudima“ – kad je jedina neugodnost koju sam odista iskusio bilo to što živim u svojoj radionici sred odbačenih udova i nedovršenih torza.

Pošto je knjigu u Parizu objavila Olympia Press, jedan američki kritičar je nagovestio da je Lolita hronika moje ljubavi sa romantičnim romanom. Stavljanje reči „engleski jezik“ na mesto „romantičnog romana“ učinilo bi ovu elegantnu formulu tačnijom. No ovde osećam da se moj glas penje do odveć kreštave note. Nijedan od mojih američkih prijatelja nije čitao moje ruske knjige i stoga je svaka procena na temeljima mojih engleskih knjiga nužno van fokusa. Moja je lična tragedija, koja ne može, i čak ne treba, da bude ičija briga, što sam morao da napustim svoj prirodni govor, svoj nesputani, bogati, bezgranično poslušni ruski jezik zarad drugorazredne vrste engleskog, lišene ma kojeg od onih aparata – varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija – koje domaći iluzionist, s razlepršanim peševima fraka, može da magično upotrebi kako bi, na vlastiti način, prevazišao tu baštinu.

12. novembar 1956.
Vladimir Nabokov

Preveo: Branko Vučićević

Vladimir Nabokov: Iz eseja o F. M. Dostojevskom

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koje dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije i interakcije sila koje je umetnik pokrenuo.

Svet koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran – na primer Kafkin ili Gogoljev svet – ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu.

U stvari, prava mera genija je ona mera u kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.

Kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa – elementi božanskog i elementi igre – jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu – i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti  ne zamagle naše saznanje da i mi, kao čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu, a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kojem je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost.

Kada se umetnik otisne u istraživanje pokreta i reakcija ljudske duše na neizdržive životne okolnosti, lakše je pobuditi naše zanimanje i lakše nam je da pratimo umetnika kao vodiča kroz mračne hodnike takve duše, ukoliko je reakcija te duše manje-više opšte ljudska. Svakako da ovim ne želim da kažem da se, ili da bi trebalo da se interesujemo isključivo za duhovni život, takozvanog, prosečnog čoveka. Sigurno da ne. Ono što želim da vam prenesem jeste da, iako su čovek i njegove reakcije beskrajno raznolike, teško možemo da prihvatimo kao ljudske reakcije nekog pomahnitalog ludaka ili lika koji je tek pušten iz ludnice i tek što se u nju nije vratio. Reakcije tako jadnih, iskrivljenih, uvrnutih duša često više nisu ljudske, ili su toliko nastrane, da problem koji je pisac trebalo da reši ostaje nerešen, bez obzira na to kako bi trebalo da bude rešen reakcijama tako neobičnih ličnosti.

Proučavao sam medicinske studije i napravio sam spisak likova Dostojevskog, razvrstanih prema kategorijama duševnih bolesti od kojih pate:

Epilepsija: Postoje četri jasna slučaja epilepsije među likovima Dostojevskog: knez Miškin u „Idiotu“ je slučaj početne faze demencije, zakomplikovane alkoholizmom (…) Histerija: Liza Hohlakova iz „Braće Karamazova“, Liza Tušin u „Zlim dusima“ (…) Psihopate: Stavrogin je slučaj „moralnog ludila“, Rogožin – žrtva erotomanije, Raskoljnikov, slučaj „lucidnog ludila“, Ivan Karamazov, još jedan poluludak… Ima još primera, od kojih su neki i potpuni ludaci.

Uzgred, naučnici u potpunosti odbacuju mišljenje nekih književnih kritičara da je Dostojevski bio preteč Frojda i Junga. Postoje pouzdani dokazi da se Dostojevski prilikom stvaranja svojih nenormalnih likova u velikoj meri koristio knjigom jednog Nemca, C. G. Karusa, pod naslovom „Psiha“, objavljenom 1846. godine. Pretpostavka da je Dostojevski predhodio Frojdu proizilazi iz činjenice da stručni izrazi i hipoteze Karusove knjige podsećaju na Frojdove. Međutim, sličnosti između Karusa i Frojda u glavnoj doktrini ne postoje.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima „realizma“ ili „ljudskog iskustva“ kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu; kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale. U slučaju Raskoljnikova iz „Zločina i kazne“, na primer, vidimo čoveka koji sa smišljenog ubistva prelazi na obećanje da će postići sklad sa spoljnim svetom, ali sve to dolazi nekako spolja; iznutra, Raskoljnikov se uopšte ne razvija kao ličnost, a drugi likovi Dostojevskog još manje… Jedino što se razvija, posrće, skreće neočekivano oštro, potpuno zastranjuje da bi uključilo nove likove i okolnosti, to je zaplet. Trebalo bi stalno da imamo na umu da je Dostojevski, u suštini, pisac zagonetnih priča u kojima svaki lik, kada smo se jednom sa njim upoznali, ostaje isti sve do gorkog kraja, sa svim svojim osobenim bubicama i ličnim navikama, i da sa svim likovima u knjizi, u kojoj su se slučajno našli, postupa kao sa figurama u nekom složenom šahovskom problemu. Budući majstor zapleta, Dostojevski uspeva da drži pažnju čitaoca; gradi klimakse i održava neizvesnost vrhunski vešto. Ali, ako ponovo pročitate neku njegovu knjigu, pa već znate sva iznenađenja i sve zaplete, odmah će te shvatiti da onog uzbuđenja koje ste osetili prilikom prvog čitanja, jednostavno više nema.

Vladimir Nabokov: Pismo Veri

Vladimir Nabokov, Berlin, 1925, Photographer unknown

Vladimir Nabokov, Berlin 1925,
Photographer unknown

Kako da ti objasnim, srećo moja, zlato moje, predivna srećo, koliko sam ja ceo tvoj – sa svim svojim uspomenama, stihovima, zanosima, unutrašnjim vihorima? Da ti objasnim da ne mogu da se prisetim bez žaljenja – tako snažnog! – da je, eto, nismo zajedno proživeli, pa neka je ona i ono naličje, ono neizrecivo – a ne tamo neki jednostavan zalazak, na okretnici puta – razumeš li, srećo moja?

I znam: ne umem ništa da ti iskažem rečima – a preko telefona – sve ispada tada užasno ružno. Zato što sa tobom moram da govorim – neobično je, kako na primer kažu, sa ljudima kojih odavno nema, razumeš li, u značenju čistote i lakoće i duševne preciznosti – A ja užasno je patauge. Međutim, tebe je moguće povrediti ružnim deminutivom – jer si čitava tako osetljivo zvučna – poput morske vode, lepotice moja.

Kunem se – i mrlja od mastila nema nikakve veze sa tim – kunem se svime što mi je dragoceno, svim onim u šta verujem – kunem se da tako kako tebe volim nikad nisam voleo – sa takvom nežnošću – do suza – i sa takvim svetlim osećajem. Na ovom listiku, ljubvavi moja, počeo sam nekako (Tvoje lice je između) da ti pišem stihove i evo, ostade veoma nezgodan repić – spotakao sam se. A drugog papira nemam. I najviše od svega želim da ti budeš srećna, i čini mi se da bih ja mogao tu sreću da ti dam – jednostavnu sreću, sunčanu – i ne sasvim običnu.

I moraš da mi oprostiš moju sitničavost – to, što ja sa gađenjem razmišljam o tome, kako ću – practicallu – sutra slati ovo pismo – a zajedno sa njim spreman sam da ti dam svu svoju krv, ako bi bilo potrebno – teško je to objasniti – zvuči banalno – ali nije tako. Evo, reći ću ti – mojom ljubavlju moglo bi se ispuniti deset vekova, gromadnih i krilatih, prepunih vitezova što odlaze na plamene brežuljke – i predanja o velikanima – i žestokih Troja – i narandžastih jedara – i pirata – i pesnika. I to nije književnost, jer ako još jednom pažljivo pročitaš, videćeš da su vitezovi bili debeli.

Ne, ja samo želim da ti kažem, da nekako ne mogu da zamislim život bez tebe, bez obzira na to što ti misliš da je meni „zabavno“ da te ne vidim dva dana. I znaš, ispada, da uopšte nije Edison izmislio telefon, već neko drugi Amerikanac – tih, skroman čovek – čijeg se prezimena niko ne seća. Tako mu i treba.

Čuj, srećo moja – nećeš više govoriti da te mučim? Kako bih voleo da te odvedem sa sobom bilo gde – znaš li šta su radili stari razbojnici: široka kapa, crna maska i musketa sa zvonastim proširenjem. Ja te volim, želim te, užasno si mi potrebna… Oči tvoje – što se tako čudesno sjaje, kada, naslonivši se, pričaš nešto smešno – oči tvoje, tvoj glas, usne, ramena tvoja – tako lagana, osunčana..

Došla si u moj život – ne onako kako se dolazi u goste (znaš onako, „ne skidajući šešir“), nego onako kako se ulazi u carstvo, gde su sve reke iščekivale tvoj odraz, svi putevi – tvoje korake. Sudbina je poželela da ispravi svoju grešku – ona kao da je od mene tražila oprosta za sve svoje pređašnje laži. Pa kako da odem od tebe, bajko moja, sunce moje? Razumeš li, kad bih te manje voleo, morao bih da odem. A ovako – jednostavno nema smisla. I ne umire mi se. Postoje dva tipa „biće šta bude“. Bezvoljno i voljno. Oprosti mi – ali ja živim ovim drugim. I ne možeš da mi oduzmeš veru u ono o čemu se bojim da razmišljam – takva bi bila sreća… Eto opet – repić.

Da: staromodna tromost govora … čelična jednostavnost … Srce je tada vatrenije: čelik je usijan zanosom… To je delić moje poeme – koji nije ušao u nju. Zabeležio sam ga nekako, da ga ne bih zaboravio, i evo sada – ne da mi mira.

Sve ovo pišem ležeći u krevetu, oslanjajući papir na ogromnu knjigu. Kada dugo noću radim, odjednom na portretu sa zida (nekakva prabaka našeg domaćina) oči postaju prodorne, isuviše neprijatne, veoma mučne. Veoma je dobro što sam stigao do kraja ovog repića, jako mi je smetao.

Ljubavi moja, laka ti noć…

Ne znam, hoćeš li se snaći u ovom mom pismu punom grešaka… no, svejedno… Volim te. Čekaću te sutra u 11h uveče – ako ne, nazovi me posle 9h.

08. 11.1923, iz Berlina u Berlin.

Izvor: Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista Večernje novosti od 14. maja 2011. godine.

Zoran Paunović o Nabokovu

Vera i Vladimir Nabokov, Berlin, 1923.

Vera i Vladimir Nabokov, Berlin, 1923.

Rođen 23. aprila 1899. godine u Sankt Petersburgu, u slavnoj, uglednoj i bogatoj plemićkoj porodici, Vladimir Vladimirovič Nabokov se 1919. pridružio dugoj povorci emigranata – neprijatelja „nove narodne vlasti“. Rusija, u koju se više nikada neće vratiti, ostaće dragi kamen nepresušne inspiracije u emigrantskim lutanjima koja će potrajati do kraja njegovog života. O toj Rusiji ponajviše, ali i o mnogo čemu drugom, pisao je u drugom dvadesetogodišnjem periodu svog života, u Kembridžu, Berlinu i Parizu. Svoje pesme, pripovetke, drame, eseje i romane, Nabokov je tih godina pisao isključivo na svom maternjem jeziku. Kao dominantni segment njegovog plodnog stvaralaštva, objavljivanog po emigrantskim časopisima širom Evrope, već tada se izdvajaju romani, potpisivani pseudonimom Vladimir Sirin. Romani će taj značaj sačuvati i u Nabokovljevom drugom spisateljskom životu, započetom 1940. godine, kada je, uzmičući ovog puta pred nacizmom, sa suprugom i šestogodišnjim sinom, prešao u Sjedinjene Američke Države, i svoj maternji jezik u pisanju zamenio „drugorazrednom vrstom engleskog“. Nakon devet romana na ruskom jeziku, na engleskom će napisati još osam romana. Ogroman uspeh jednog od njih, „Lolite“, omogućiće mu da napusti i posao univerzitetskog predavača i Ameriku, i period od 1960, do smrti 4. jula 1977. godine, provede u Švajcarskoj, posvećen gotovo isključivo trima svojim velikim ljubavima – supruzi Veri, književnosti i proučavanju leptirova.

Iz knjige Gutači blede vatre Zorana Paunovića.