Vladimir Nabokov o romanu „Lolita“

the-white-skirt-1937blog

Nastavnici književnosti su skloni da izmišljaju probleme kakav je: „Šta je piščev cilj?“ ili još gore: „Šta taj momak pokušava da kaže?“ Ja pak spadam u pisca one vrste koji počinjući rad na nekoj knjizi nema drugog cilja osim da se oslobodi te knjige, i koji, kad od njega zatraže da objasni njen nastanak i rast, mora da se osloni na drevne izraze kakav je Međudejstvo Inspiracije i Kombinacije – što, priznajem, zvuči kao kad mađioničar jednu veštinu objašnjava izvodeći drugu.

Prvi slabašan drhtaj Lolite prošao je kroz mene krajem 1939. ili početkom 1940. godine, u Parizu, u vreme kad me beše oborio težak napad međurebarne neuralgije. Koliko mogu da se setim, taj početni drhtaj nadahnuća nekako je podstakao novinski napis o majmunu u Jardin des plantes koji je, nakon višemesečnog nagovaranja od strane jednog naučnika, proizveo prvi crtež koji je životinja ikad namrčila: ta skica je predstavljala šipke na kavezu jadnog stvora. Poriv koji ovde beležim nije imao nikakve veze sa potonjim sledom misli koji je, međutim, urodio prototipom mog sadašnjeg romana, pričom od tridesetak strana. Napisao sam je na ruskom, na jeziku na kojem sam, od 1924. godine, pisao romane (najbolji među njima nisu prevedeni na engleski, a u Rusiji su svi zabranjeni iz političkih razloga). Muškarac je bio iz Srednje Evrope, bezimena nimfica – Francuskinja, a mesta radnje Pariz i Provansa. Dao sam mu da se oženi devojčicinom bolesnom majkom koja je uskoro umrla, a nakon osujećenog pokušaja da u hotelskoj sobi iskoristi siroče, Artur (jer se tako zvao) se bacio pod točkove kamiona. Jedne plavom hartijom zamračene ratne noći pročitao sam tu priču grupi prijatelja – Marku Aldanovu, dvojici esera i jednoj lekarki, ali nisam bio zadovoljan i uništio sam je nakon preseljenja u Ameriku 1940. godine.

Oko 1949. godine, u Itaki, u severnom delu države Njujork, ono drhtanje koje nikad nije sasvim prestalo poče opet da me kinji. Kombinacija se s novim poletom udružila s inspiracijom i uplela me u novu obradu teme, ovog puta na engleskom – jeziku moje prve guvernante u Sankt Petersburgu, oko 1903. godine, izvesne gospođice Rejčel Houm. Nimfica, koja je sad imala malo irske krvi, zapravo je uglavnom bila ona stara curica, i takođe se održala osnovna zamisao ženidbe njenom majkom; međutim, stvar je inače bila nova i u potaji je odgajila kandže i krila romana.

Knjiga se razvijala sporo, uz mnoge prekide i skretanja. Bilo mi je potrebno četrdesetak godina da izmislim Rusiju i Zapadnu Evropu, a sad sam bio suočen sa zadatkom da izmislim Ameriku. Pribavljanje lokalnih sastojaka koji bi mi dozvolili da ulijem malo prosečne „realnosti“ (to je jedna od malo reči koje ne znače ništa bez navodnika) u stvar individualne uobrazilje, pokazalo se u pedesetoj godini kao mnogo teži proces no što je to bilo u Evropi moje mladosti, kad su prijemčivost i moć pamćenja automatski bile na vrhuncu. Isprečile su se druge knjige. Jednom ili dvaput umalo što nisam spalio nedovršeni rukopis i svoju Crnu Huanitu sam bio odneo sve do senke naherene peći za đubre na nevinom travnjaku kad me zaustavi misao da će duh uništene knjige tokom ostatka mog života bludeti mojim fasciklama.

Svakog leta moja supruga i ja idemo u lov na leptire. Uzorci se poveravaju na čuvanje naučnim ustanovama kao što su Muzej uporedne zoologije u Harvardu ili zbirka univerziteta Kornel. Etikete sa oznakom mesta, čiodama pribodene ispod ovih leptira, biće prava blagodat nekog naučnika iz dvadeset prvog veka sklonog potajnoj biografiji. U takvim našim glavnim stanovima kao što su Teljurajd, Kolorado; Afton, Vajoming; Portal, Arizona; i Ešlend, Oregon, Lolita je energično nastavljana, uveče ali za oblačnih dana. Prepisivanje rukom završio sam u proleće 1954. godine i odmah sam počeo da tragam za izdavačem. Nastavite sa čitanjem

Vladimir Nabokov o Fjodoru Dostojevskom

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koje dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije i interakcije sila koje je umetnik pokrenuo.

Svet koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran – na primer Kafkin ili Gogoljev svet – ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu.

U stvari, prava mera genija je ona mera u kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.

Kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa – elementi božanskog i elementi igre – jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu – i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti  ne zamagle naše saznanje da i mi, kao čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu, a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kojem je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost. Nastavite sa čitanjem