Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

Image result for Niš

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, Velflinovski rečeno, izgleda veoma barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta.

Slika: Vladimir Veličković: „Upotrebljeni elementi i dokumenti, fig. XV“, 1974.

Mark Le Bot o slikarstvu Vladimira Veličkovića

Mnogi slikari su se odrekli prikazivanja ljudskog tela. Ili, ako ga već prikazuju, kakvi su to sve čudni oblici! kakva je to dezorganizacija! sa kakvom nevericom to rade! Ova faza predstavljanja ljudske figure biće jedan od značajnih simptoma opšte krize umetnosti. Kamij Brijen je nekada govorio da je uzrok ovoj krizi jedna vrsta „dehumanizacije“, kojom se i sam opravdava. Drugi isto to kažu, ali na drugi način, tj. da umetnost ovog veka ide stopama nauke – da veoma voli sisteme i apstrakciju. Ili kažu da stvara čudovišta. Ili da postaje sopstvena karikatura.

Veličkovićevo slikarstvo ide putem jedne druge moderne umetnosti, dramatične, pune napetosti, nepopustljive. U centru tog slikarstva je ljudska figura koja se ponavlja u mnogobrojnim položajima i iz raznih uglova. Ali telo je prikazano bez glave. To telo je nago, često zarobljeno u nekom neutralnom, praznom i napuštenom prostoru, ponekad u zamahu kao da se baca odozgo nadole, od praznog plavetnila slobodnog neba ka dubini ponora.

To telo je nasilno kao i praznina kojoj se suprotstavlja. Njegovo nasilje je ono što je moderno u tom slikarstvu. Čovek u ovom svom liku je sličan samom sebi, uprkos onome što ogoljava njegovo telo, što ga napada i muči.

Čovek je predstavljen u pokretu, zamahu, skokovima, grčevima, a ponekad isto tako u trenutcima iznemoglosti. Njega muči nešto što dolazi spolja, a njegovu unutrašnjost prožimaju impulsi.  Ovi pokreti izazivaju vrtoglavicu u mahnitim položajima tela. Ponekad on izgleda lud od straha, muče ga, on postaje plen pacova, pasa ili ih on sam ubija i raspinje na krst.

Nagost

Nagost tela je prvi oblik nasilja. Zategnutih mišića i u trčećem položaju u želji da umakne ovo telo je često obuzeto panikom ili je žrtva svirepsoti. Njegov lik odvodi gledaoce do granice nezamislivog. Pogled na njega izaziva nestvarne slike pacova i grabljivica, zarobljenosti u nekim ogradama, uzleta sličnih eksplozijama.

Zamišljena mesta kojima čovek hoda, skače ili beži i podsećaju na lavirinte u koje se zatvaraju životinje za naučne eksperimente. Na crnim podovima i visokim zidovima ispisani su grafikoni: brojevi i slova, apscise i ordinate, dijagrami, strelice. Taj prostor je premerila jedna svirepa volja. Njegove dimenzije su određene: iza i ispred, iznad i ispod, levo i desno. Svaki oblik prikazan na slici simbolično je potčinjen jednom računskom znanju i ta nauka kvantiteta htela bi da telo pretvori u onu bezimenu realnost, što ono i jeste kada se tretira kao stvar.

Nije ni čudo što lica najčešće nema: njegovo mesto je označeno mrljama boje, oteklinama na slici. Lice je mesto na telu na kome kulminira neizdržljivo nasilje. Veličkovićevo slikarstvo podseća na onu misao Artoa koji kaže:  da čovekovo lice još nema oblik i na slikaru je da ga izmisli. Arto govori o slikarstvu kao o nekom strasnom „podrhtavanju“, kao da slikar kada slika „kopa njuškom“ da bi tako izazvao nemoguću sliku. Svaka Veličkovićeva slika bi na taj način bila nasilni udarac: sva zamišljena nasilja kojim se podvrgava telo imala bi za cilj stvaranje lika koji još nije stvoren.

Napadačev at

Izgleda kao da su figure i prostor sačinjeni od jedne jedinstvene materije: meso tela je analogno materiji stvari, bojom i oznakom, nagošću i usamljenošću. Ponegde dominiraju crni i beli tonovi. Ponekad su sivi tonovi ugašeni bojama: slojevi raznih boja su nabacani jedan preko drugog; ponekad jedna ili druga proviruje ispod neutralno sivog, pa ugrozi oko svojom jačinom. Na drugim platnima zasićena boja kao da hoće da obuhvati ceo prostor.

Veličković tretira slikarski materijal kao telo. Namaz boje tretira kao nešto telesno, ponekad ogoljava platno, slojeve boje nanosi jedan preko drugog, tako da zadržava svoju prozračnost. To stvara utisak živog tela koje pulsira.

Ovi efekti mogu postati tako intezivni da ono što vidimo može da akumulira toliku snagu da ona pomuti pogled.  To zamućenje pogleda ne može isprva biti uočljivo , već onda kada oči odbijaju da vide ono što vide. Zamućenje se stvarno odigrava na čpovršini islikanog platna. Ljudi i životinje, konture silueta ili samo kratki potezi premrežavaju površinu, ili samo mrlje koje označavaju dinamiku svojstvenu slikarstvu.

Snaga

Snaga izbija iz svakog dodira kičice, iz svake figure. Iz nje se rađa impuls duha i bezgranične osećajnosti. Pustiti je da raste značilo bi uništenje svega: i samog slikarstva i njene moći prikazivanja. O takvoj snazi, koja se nalazi u svakoj umetnosti, govori i Kafka. Govoreći u svom „Dnevniku“ o tolikoj destruktivnoj snazi, on preporučuje da je treba okrenuti protiv same sebe, promeniti joj pravac, pretvoriti je u pisanje ili u slike ili u muziku. On kaže: „Iskoristiti napadačevog ata da sami jezdimo na njemu“.

Možda i nema drugog izlaza. Zagonetka Veličkovićevog slikarstva je u tome što iz takve agresivne snage stvara slike, što su to slike ljudskog tela i što svaka za sebe dopire do najdublje skrivenih rezonanci ljudskog bića.

Mark Le Bot, „Kriza ljudskog tela“, prevod Maristela Veličković, Mira Milošević, u: Vladimir Veličković, priredili Stojan Ćelić i Irina Subotić, Galerija Srpske akademije nauka i  umetnosti, Beograd, 1986.

Franc Kafka: „Mala basna“

Günter Brus - Aktion Ana, 1964

Günter Brus – Aktion Ana, 1964.

„Ah“, reče miš, „svet se svakoga dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.“ „Treba samo da promeniš pravac trčanja“, reče mačka i pojede ga.

Franc Kafka, Pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.