Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

lot_3997

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, velflinovski rečeno, izgleda barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta. Naglašavanje veličine odnosno monumentalnosti tih slika nije bez značaja za samo značenje prikazanog simbola. Nastavite sa čitanjem

Франц Кафка: „Мала басна“

Günter Brus - Aktion Ana, 1964

Гинтер Брус, „Aktion Ana“, 1964.

Ах, рече миш, свет се свакога дана све више сужава. Испрва је био толико широк да ме је било страх; трчао сам и трчао, и осетио се срећан кад сам најзад десно и лево у даљини видео зидове; али ти дугачки зидови толико брзо хитају један ка другоме да се ја налазим већ у последњој соби, а онде у углу чека клопка у коју ћу утрчати. Треба само да промениш правац трчања, рече мачка и поједе га.

Франц Кафка, Приповетке, превео Бранимир Живојиновић, Нолит, Београд, 1978.