Pet pesama Volta Vitmena

KADA SAM ČUO UČENOG ASTRONOMA

Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam čuo astronoma kako predaje, uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka zvezdama.
1865. / 1867.

KAO ADAM U RANO JUTRO

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.
1860. / 1867.

PROLAZIO SAM JEDNOM KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan grad i utiskivao u mozak, buduću upotrebu, prizore njegove, arhitekturu, običaje, tradicije,
Pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo i koja me je zadržala jer me je volela;
Danima i noćima bili smo zajedno – sve drugo sam odavno već zaboravio,
Kažem, sećam se jedino te žene koja se strasno držala mene,
Ponovo lutamo, volimo se, ponovo se rastajemo,
Ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
Vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i treperave.
1860. / 1867.

NE ZATVARAJTE MI SVOJA VRATA

Ne zatvarajte mi svoja vrata, gorde biblioteke,
Jer ono što nedostajaše na vašim prepunim policama, a jeste najpotrebnije, to donosim ja;
Iz rata izašavši, knjigu sam sačinio;
Reči knjige moje nisu ništa, tok njen i smisao je sve;
Knjigu posebnu, nepovezanu sa ostalima, niti je oseća intelekt;
Ali vas, skrovitosti neizrečene, ushit čeka na svakoj strani.
1865. / 1881.

JEDNOJ LOKOMOTIVI U ZIMI

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu, a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s prednje strane;
Tvoje duge, blede, zalebdele zastavice pare, nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili, treperavo blistanjetvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom sledu,
Kroz buru ili tišini, sad brzo, sad tromo, ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga – amblem pokreta i snage – damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama udarca vetra, u snegu što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i snažno.
1876. / 1881.

Izvor: Volt Vitmen, Vlati trave (izabrane pesme), preveo Ivan V. Lalić, BIGZ, Beograd, 1974.

Pet pesama Ezre Paunda

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren –
Hajde da se trampimo.

KROTKA MAČKA

„Smiruje me kad sam među lepim ženama.
Zašto bi čovek stalno lagao o takvim stvarima?
Ponavljam:
Smiruje me razgovor sa lepim ženama
Čak i kada pričamo sve same gluposti,

Zujanje nevidljive antene
Istovremeno je podsticajno i ugodno.“

KOD PAGANIJA, 8. NOVEMBRA

U očima vrlo lepe normandijske kokote
Odjednom otkriti
Oči vrlo učenog asistenta u Britanskom muzeju.

ORTUS

Kako sam se trudio?
Kako se nisam trudio
Da joj dušu porodim,
Da tim silama prirode dam ime i središte!
Lepa je kao sunčeva svetlost i kao sok.
Ona je bezimena i neznanog porekla.
Kako sam se trudio da joj dušu rascepim
Da bih joj dao ime i oživeo je!

Sigurno da si vezana i zamršena,
Pomešana sa nerođenim silama prirode;
Voleo sam potok i senku.

Preklinjem te, započni svoj život.
Preklinjem te, nauči da kažeš „ja“
Onda kada ti postavljam pitanje;
Jer ti nisi deo, nego celina,
Nisi jedan delić, nego biće.

RONJENJE

Okupao bih se u tuđini:
Ove utehe nagomilale su se na meni, u njima se davim!
Gorim, toliko sam zagrejan za to novo,
Nove prijatelje, nova lica,
Mesta!
O, biti daleko od ovoga,
Od ovoga što je sve ono što sam želeo – da spasem to novo.

A ti,
Ljubavi, ti mnogo željena, ti za kojom sve više žudim!
Zar mi nisu odvratni svi zidovi, ulice, kamenje,
Sav mulj, sva izmaglica, sva magla,
Sve vrste saobraćaja?
Ti, preleteo bih samoga sebe kao vodu,
O, ali jako daleko od ovoga!
Od trava i niskih polja i brda
I sunca,
O, sunca, dosta!
Dalek i usamljen, među nekakvim
Tuđincima!

Preveo Milan T. Đorđević

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 19-20, Beograd, 2002.