Nikolaj Hartman o lepom

loumargi:
“Jacques-Louis David, French (1748-1825)Detail, The Farewell of Telemachus and Euchari,1818
”

Ne postoji prava svest o zakonima lepog. Izgleda da oni bitno ostaju skriveni svesti i da čine samo tajnu jedne sasvim neprozirne pozadine.

To je razlog zbog kog estetika principijelno može reći šta je lepo, i takođe može navesti njegove vrste i stupnjeve, zajedno sa s njihovim opštim pretpostavkama, ali nas praktično ne može poučiti tome šta je lepo, ili zašto je upravo lep posebni oblik jedne tvorevine. Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna. Ona se može javiti pošto je obavljeno estetičko posmatranje i jednostavno pasivno uživanje u lepom, ali mu nipošto ne mora slediti; a ako sledi užitku teško da mu nešto pridodaje. U tome ona može postići još manje no nauka o umetnosti, koja bar može ukazati na one strane umetničkog dela na koje se ne obraća pažnja, te ih na taj način može učiniti pristupačnim svesti koja neadekvatno shvata. Još mnogo manje ona može dati smernice produktivnom umetniku. U izvesnim granicama ona svakako može dati pouku o tome šta je kao takvo umetnički nemogućno i sačuvati umetnost od stranputica. Ali ni iz daleka nije u granicama njene moći da pozitivno odredi šta i kako treba oblikovati.

Sve teorije koje su se kretale u tom pravcu i sve neizrečene nade te vrste, koje se tako lako povezuju s filosofskim nastajanjem estetike, već odavno su se pokazale kao uzaludne. Ako ozbiljno želimo tragati za problemom lepog u životu i umetnostima, onda unapred i jednom zauvek moramo odustati od pretenzija te vrste. No na kraju moramo još  nešto reći o ovome. Postoji još radikalnija predrasuda koja se tiče odnosa umetnosti i filosofije uopšte. Po njoj, umetničko shvatanje je samo predstupanj intelektualnog i pojmovnog shvatanja. Hegelova filosofija sa svojim stupnjevima “apsolutnog duha”, zalaže se za ovaj pogled: tek na stupnju pojma, ideja dostiže svoje puno “biće – za – sebe”, tj. znanje o samoj sebi. Iako danas skoro niko ne zastupa tu metafiziku duha, ipak je vrlo rasprostranjena predstava da je umetnost jedan oblik saznanja, u kome i dalje ostaje čulni privid kao moment neadekvatnosti.

Da se pri tome iz osnova ignoriše ono što je specifično “estetičko”, tj.čulno u umetničkom shvatanju – do upravo čulna opažajnost pokazuje u umetnostima svoju nadmoćnost nad pojmom, – o tome nije potrebno trošiti dalje reči, ali sudbonosnija  greška sastoji se u mišljenju da je estetičko shvatanje (opažanje) uopšte jedna vrsta saznanja, da se nalazi na istoj liniji sa saznajnim shvatanjem. Time se potpuno pokreće njegova suština. Starija estetika se dovoljno dugo natezala s tom greškom. U Aleksandra Baumgartena radi se još isključivo o jednoj vrsti  cognition, pa čak se ni Šopenhauer, u svojoj platonskoj estetici ideja, ne oslobadja sheme saznanja, mada svesno odbija njegovu racionalnost.

No, naravno postoje izvesni elementi saznanja koji su sadržani u estetičkom posmatranju. Već čulno opažanje, na kome ono počiva, nosi sa sobom takve momente, jer je opažanje u prvom redu jedan stupanj shvatanja predmeta. Ali ti moment ne čine ono što je osobeno u posmatranju, oni mu ostaju podredjeni. Ono što čini osobenost posmatranja nije time još ni dodirnuto. To može pokazati jedna detaljna analiza. Jer se ovde upliću moment sasvim druge vrste no što su moment akta shvatanja: moment procenjivanja vrednosti (tkz. suda ukusa), privlačenja i obuzimanja, podvajanja, uživanja i ushićenja. I sam opažaj dobija ovde drukčiji karakter, no u teorijskom polju: daleko je od toga da bude samo čulno opažanje, viši stupnjevi posmatranja nisu puko receptivno shvatanje, već pokazuju jednu stranu produktivnog stvaranja, za koje saznajni odnos niti zna niti sme da zna. Umetnost nije produžetak saznanja. To važi i za posmatranje umetničkih dela.

Estetika, sa svoje strane, takođe nije produžetak umetnosti. Ona nije nikakav viši stupanj u koji bi umetnost morala ili pak samo mogla preći, baš kao što ni cilj pesništva nije psihologija, ni cilj plastike – anatomija. U izvesnom smislu njoj je stalo do nečeg što je upravo suprotno od toga. Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen. Ona čini predmetom ono što u tom aktu nije i ne može postati predmet, naime sam taj akt. Zato je za nju i umetnički predmet nešto drugo, predmet razmišljanja i istraživanja, ono što on ne može biti u estetičkom posmatranju. To je razlog zbog koga držanje estetičara nije estetsko držanje; držanje estetičara zacelo može da sledi estetskom držanju, može prema njemu da se ravna, ali ne može sa njim da se poravna, a kamoli da se stavi pre ili iznad njega.

Nikolaj Hartman, Estetika, preveo Milan Damnjanović, BIGZ, Beograd, 1979.

Slika: Žak-Luj David, 1818. (detalj)

Žan Luj Žak: „Pejsaži dubokog života“

LJUBAVNA PLAVET

Ako voliš jednu ženu, zagnjuruješ se sa njom u bistru vodu. Vaša tela zaranjaju. Svet oko vas pretvara se u mlaki kristal.

U laganom tonjenju, držite se za ruke.

U vodi, ti je posmatraš. U vodi, ona te napregnuto gleda.

Tonete obavijeni plavim vazduhom sreće.

Tada dospevate do jedne duboke tačke.

To je mesto na kome se, ti to znaš, gubi osećanje za orijentaciju.

Vi ste istekli tu gde više ne postoji ni visoko ni nisko, ni desno ni levo.

Daleko od sveta, plovite, u zvučnom treperenju svetske plaveti.

U IŠČEKIVANJU

Polje. Široka i prostrana dolina. Vrlo drevan utisak odmerene oporosti koji pruža taj spokojni pejsaž. Gajevi, kao slučajno prisutni. Visoke žitarice u kojima se vetar jedva primetno igra. Šupa ili senjak, napušten već dugo. Samoća.

Tu bi morao da se nalazi put, ali mnogobrojna kola koja su ovuda nekad prolazila nisu sledila isti pravac. Brazde od točkova se proširuju, umnogostručuju, kao šine na železničkoj stanici. Jedan potok je, van svake sumnje, proticao paralelno sa stazom, ali on je izašao iz svog ležišta, preplavio je brazde po putu. Sada se vide barice i lokve, zone mirne vode, u sivoj svetlosti. Jedna ili dve krave stoje nepokretne u opštoj obamrlosti. A nešto dalje, beli konj, išaran sivim pegama, legao je u vodu. Glavu je okrenuo ka meni. Posmatra me.

SVETLO NOĆI

Još samo jednom vratio sam se na mesta koja sam poznavao, ta mesta za posećivanja kao uspomene drevne i drage.

Evo grada, uspavanog u noći.

Evo utišanih kvartova, pustih ulica ispod lampi.

I evo vrta, u noći, skromnog i tihog, tajnog kao da je to središte sveta.

Ulazim u vrt kroz pukotinu koju pronalazim, tamo gde su se razmakle šipke zarđale železničke ograde. Hodam kroz šibljak, po zemlji i lišću.

Vidim mesto, prepoznajem malo uzvišenje gde sam se odmarao, spavao, mesto kome se vraćam.

U noćnoj svetlosti, nekoliko nepomičnih stabala, masiva, i trava, tako zelena, tako lepa. Neka tiha muzika preplavljuje mi dušu.

Vidim takođe, na klupi, usamljenog starca. On sedi skoro nepomičan, na mome mestu. Jede. Pokretima usporenim i neobičnim, prinosi hleb ustima. Njegov zamotuljak sa kriškama hleba, sa nekim premazom, nalazi se pored njega. Starac je ozbiljan, strpljiv, usredsređen na vlastito žvakanje.

Ne približavam se.

U noćnoj svetlosti, nalik muzici, posmatram.

Vidim drveće, klupu, zelenu travu, i starca koji jede.

Povlačim se tiho.

I ponovo počinjem da lutam.

NATPIS

Vapijući za ništavilom završavamo time što stalno živimo u sadašnjem trenutku.

(Postoje haiku-snovi. A katkad, sažeti u slikama, snovi-epigrafi.)

istina svetlosti
je svetlost

istina noći
je svetlost noći

S DRUGE STRANE KAPIJE OD SLONOVAČE

Postoji jedan svet, iskopan u našim uspomenama, u našoj mučnini, našim nadama, kao u grudima želatina kroz čiju providnost više ne umemo da gledamo; mi taj svet ne poznajemo. Svako veče ponovo ga zaboravljamo. Svaka noć ponovo ga rađa.

Ponekad, desi se da sećanje zatreperi pod dejstvom sna. Pokušavamo da ponovo uhvatimo Arijadninu nit koju, kroz slike, duh (i telo) snavača predaju samom sebi tokom čitavog tog lova u slikama. Nakon putovanja (kako se dešava u povlašćenim noćima) u neizbežni svemir velikog sna, sećamo se da smo obišli zemlju, surovu i čistu, u kojoj život i smrt, bol i radost, izbijaju u vatrometu zasenjujuće lepote.

Tekstovi koji slede rođeni su iz onoga što je – tokom brojnih godina autorovog života – bila tek šuplja pratnja, doduše toliko važna, zagonetnih trenutaka istine.

Niti materijali koji bi bili podesni za analizu, niti pripovesti mašte, niti čiste pesme u prozi, oni predstavljaju životni put – u lavirint.

Pokoravajući se zakonima skrivenim u vlastitom sazrevanju, ovi tekstovi pokušavaju, spisateljskom alhemijom – koja mnogo zahteva, a vazda ostavlja neuglađen i grub trag – da ponovo stvore jednom domašenu stvarnost, ali koja svaki put izgleda drugačije u oniričkoj alhemiji; pokušavaju da fiksiraju paru na staklu sećanja, refleks pre nego što nestane u doživljenoj tajni noćne očiglednosti.

Oni takođe odgovaraju znacima jedne uznemirene autentičnosti ostvarene u različitim otkrovenjima.

„Aurelija“, ta priča koja se pojavljuje svake noći kao brod-fantom, raskošni i šareni pejsaži, uzbudljivi kao uspomene iz jednog drugog života, Žana-Pola koji je napisao: „Ti spavaš u Istinskoj Zemlji, ali ljubav sanja“, i druga svetla otkrovenja nemačkih romantičara, surovi pejsaži njihovog slikara i vizionara, Gaspara Davida Fridriha, noćna bdenja Armela Gorna, nepoznatog, usamljenog, bliskog prijatelja Novalisa i „Oblaka nepoznatog“, odlučna iskustva Renea Domala, izvanrednog genija, mladog, lucidnog, genija apsolutne hrabrosti, i njegovog „Nervala niktaloposa“ čija nas smelost preneražuje.

Lutajući blokovi isprekidanog pisanja svedoče o realnosti koja prolazi kroz nas kao dah. To je sloboda, krv naših noći, ali takođe, možda mnogo ređa, to je i istina, koja se ne može sačuvati osim u opsenama senki.

Pisati takvu slobodu, opisati te slike, to je prihvatanje inicijacije, to je kao da držimo grumenčiće soli u šaci. Za koračanje dalje, za pređeni put: nezamenljiv i iznenađujući putni trošak.

Izvor: Žan Luj Žak, Pejsaži dubokog života, prevela Dubravka Opačić-Kostić, Edicija Tabak, Beograd, 1986.

Crtež: Jean-Pierre Velly, Dessins pour les poésies de Corbière, 1976-1978.