Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Kornhauzer

Spaceman Jude 2

SVAKOG SLEDEĆEG DANA

Čekam na svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

PESNIČE, PREDNJAČI

Pesnici obično ćute onda
kad narod od njih očekuje
istinu. Pesniče, ne daj da te zavedu
prividi. Narod želi da čuje Nastavite sa čitanjem

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“ (odlomak)

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana. Nastavite sa čitanjem

Ženski portreti Pabla Pikasa

Image result for picasso, my grandfather [book]

Ženski portreti Pabla Pikasa odličan su pokazatelj promena i razvoja (koji je sa promenama podrazumevan) u opusu španskog slikara. Na priloženoj fotografiji vidimo prvu suprugu Pabla Pikasa u umetnikovom ateljeu, okruženu svojim portretima. Pikaso je tokom svog rada za modele uglavnom – mada, ima i izuzetaka – uzimao žene sa kojima je imao afere, veze i, kasnije, brakove. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o zaljubljenosti)

Sandro_Botticelli_-_Idealized_Portrait_of_a_Lady_(Portrait_of_Simonetta_Vespucci_as_Nymph)_-_Google_Art_Project

Sandro Botičeli, „Portret devojke“, 1480–1485.

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila. Nastavite sa čitanjem

Kompozicije Hildegarde iz Bingena

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

OVDE možete preslušati kompozicije nemačke kaluđerice, pesnikinje, mistika i kompozitorke Hildegarde iz Bingena ili Hildegarde Bingenske. Hildegarda, sada to otkrivamo, možda predstavlja prvog predstavnika one struje evropske književnosti koja je crpla građu za svoja dela iz vizija, iz halucinantnih slika koje su se pred njom smenjivale, Nastavite sa čitanjem

Ana Ahmatova o Mandeljštamu

File:Olga kardovskaya portret ahmatovoy 1914 szh 16.jpg

Olga Kardovskaja, „Portret Ane Ahmatove“, 1914.

Mandeljštam je bio jedan od najblistavijih sugovornika: on nije slušao samoga sebe i odgovarao samome sebi, kao što danas gotovo svi čine. U razgovoru je bio uljudan, dosjetljiv i beskrajno raznolik. Ja nikad nisam čula da se on ponavljao ili da je vrtio stare ploče. Osip je s neobičnom lakoćom učio jezike. Cijele stranice Božanske komedije citirao je napamet na talijanskom. Nedugo prije same smrti molio je Nađu da ga nauči engleski. Nastavite sa čitanjem

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, „Autoportret“, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

Nastavite sa čitanjem

Fotografije Virdžinije Vulf i prerafaelitske muze

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Virdžinija Vulf, 1896.

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Virdžinija Vulf sa sestrom Vanesom, 1896.

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Virdžinija Vulf sa bratom Adrienom, 1900.

Virginia Woolf

Virdžinija Vulf

Katatonija je definisana kao jedna od mogućih manifestacija mentalnog oboljenja koje se zove šizofrenija. Pokreti obolelog su spori, govor neorganizovan, reakcije na spoljašnje pojave abnormalne, oboleli često ponavlja ono što drugi učine ili kažu. Jedna vrsta odsutnosti, zaumnost, jurodivost prisutna je na licima obolelih. Osobe obolele od katatonije, ili osobe sa sličnim simptomima, bile su inspirativno polazište za umetnike, od Šelija i Edgara Alana Poa, francuskih simbolista do engleskih umetnika koji su sebe nazivali prerafaelitima. Nastavite sa čitanjem

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1640.

hksa

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, Nastavite sa čitanjem

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

Džems Džojs

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci. Nastavite sa čitanjem

Ана Ахматова о Модиљанију

Amadeo Modiglani - Portrait of Anna Akhmatova

Натан Алтман, „Портрет Ане Ахматове“, 1914.

Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.

Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. Nastavite sa čitanjem

Прикази шешира у западном сликарству

Peter Paul Rubens - Honeysuckle Bower, ca. 1609.

Питер Пол Рубенс, 1609.

У последње време често размишљам о појму грађанске класе. Нажалост, увек завршавам са закључком да је та друштвена категорија релативна и непостојана у контексту наше земље. Бити грађанин ствар је социјалног и образовног карактера, стања свести које човек за себе присваја. Бити грађанин неминовно захтева, осим класне предиспозиције, и одлучност духа да држи до извесног нивоа цивилизацијских домета, Nastavite sa čitanjem

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, још једна планета у соларном систему Мерилин Монро, невероватан авантуристички дух, фотографски егзибициониста у потрази за различитим облицима који славе нагост женског тела. Објава о његовим фотографијама Мерилин Монро наставак је серије текстова посвећених оном типу жена које са правом имају статус филмских јунакиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња, заљубљује се непосредно – као секира која пада. Nastavite sa čitanjem

Бордел муза

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Музе обично везујемо за планину Хеликон у Грчкој. Oнда, откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Nastavite sa čitanjem

Сликарство Густава Климта, симболистичка књижевност и минерални облици

tumblr_pjbe081dVv1wees83o2_1280

Густав Климт, „Јудита“, 1909. (детаљ)

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Накит Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити. Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је много пута раскидана веза између природе и уметнсти, заправо, непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. Та размишљања вратила су ме симболистичкој уметности, бечкој сецесији и периоду енглеске и француске декаденције с краја века.

Оскар Вајлд је 1889. године написао: Наставите са читањем

Сликарство Тамаре де Лемпицке

Сесил Битон, „Портрет Тамаре де Лемпицке“, 1930.

Пољска уметница Тамара де Лемпицка рођена је у Варшави 16. маја 1898. године. Најпре се афирмисала у Паризу а у годинама после Другог светског рата и у Сједињеним државама. Тамарин живот био је налик високобуџетној филмској нарацији и подударао се са успоном седме уметности, нарочито вајмарског филма и холивудских класика. Њен активан стваралачки период пада између 1920. и 1940. године када је пуно сликала, путовала, упознавала европску авангардну боемију, али и аристократију, чији је друштвени утицај знала да преокрене у сопствену корист. Богат друштвени живот и многобројне еротске везе које је одржавала са оба пола обележиле су њену уметност. Тамара де Лемпицка, изванредно талентована сликарка енгровски високостилизованих портрета, створила је дела чија ме је лунарно хладна атмосфера одувек привлачила.

У њеном опусу препознајем четири жанровске преокупације: аутопортрет, портрет, акт и мртву природу. У историји уметности било је толико мушкараца који су сликали нага тела жена али никада до појаве Тамаре није забележено да је једна жена, у тако великом броју, сликала актове других жена. Роман Лењивица француског писца Патрика Бесона у преводу на српски језик објављен је средином деведесетих. На корицама књиге била је репродукција Тамарине слике која ми је скренула пажњу. Касније, када бих размишљала о њеном делу и покушала да дефинишем свој однос према њему, а посредством тога и према самој сликарки, само би ми једна реч падала на памет: лењивица. А онда би се ређале и визуелне асоцијације: зелени шал, Бугати аутомобил (по коме је најпознатија, али кога никада није поседовала, имала је мали жути Рено), кале, модернистичка архитектура, ноктурална, геометријски прецизна. Модна икона, савременица Лени Рифенштал, Коко Шанел, Агате Кристи, познаница италијанских футуриста и париских надреалиста, редовни посетилац д’ Анунцијевих забава налик онима које су описане у роману Велики Гетсби на којима се надала да ће бити представљена Дјагиљеву јер је тих година била, баш као и Шанел, опчињена Руским балетом. Једнога дана у њен париски атеље, у rue Méchain на Монпарнасу, ступио је старац кога је претходно позвала да јој позира. Из џепа је извадио комад више пута пресавијаног новинског парчета папира. На њему је била слика Роденове скулптуре Пољубац. Мушкарац који је у младости позирао Родену за ту скулптуру, у старости је позирао Лемпицки.

I  АУТОПОРТРЕТИ

Тамара де Лемпицка, „Аутопортрет у зеленом Бугатију“, 1925.

Тамара де Лемпицка, „Аутопортрет у Сен Морицу“, 1929.

Тамара де Лемпицка, „Аутопортрет са плавим шалом“, 1930.

 

II ПОРТРЕТИ ДЕВОЈАЧКИХ ПАРОВА

Тамара де Лемпицка, „Две девојке“, 1927.

Тамара де Лемпицка, „Две девојке“, 1927.

 

III AKTOВИ

Тамара де Лемпицка, „Четири нага женска тела“, 1925.

Тамара де Лемпицка, „Адам и Ева“, 1932.

 

IV МРТВА ПРИРОДА

Тамара де Лемпицка, „Кључ и рука“, 1941.

Тамара де Лемпицка, „Кале“, 1941.

 

V ТАМАРИН АТЕЉЕ У ПАРИЗУ

 

VI МОДНА ИКОНА

cjniuqnwsaebcvg-1534787637787full-tamara-de-lempicka3cbd87fcbec9fb64b479322c3a63c991

Портретни покушај обухватања погледа: Јозеф Рипл Ронаи

Rippl_ronai21

Јозеф Рипл Ронаи, „Дама са црним велом“, 1896.

Maђарски сликар Јозеф Рипл Ронаи рођен је 23. маја 1861. године. Нема пуно биографских података о њему, као ни оних теоријских који би били полазиште за даља истраживања. Сликар о коме пишемо био је фармацеут. После школовања у Будимпешти, одлази у Минхен на студије сликарства одакле 1886. прелази у Париз. Тамо упознаје чланове набистичке  групе и ствара под њиховим утицајем. Оно што је одлика његовог сликарства, a што га доводи у исти тематски оквир са уметницима попут Киза ван Донгена и Алексеја Јавленског јесте посвећеност жанру портретног сликарства кроз који је изражавао своје утиске о психолошким карактеристикама модела, али и о њиховом социјалном статусу. Наставите са читањем

Експресионистички утисци о досади: Aлексеј фон Јавленски

Alexej_von_Jawlensky_-_Schokko_mit_Tellerhut

Алексеј фон Јавленски, „Дама са шеширом“, 1910.

Aлексеј фон Јавленски рођен је у Русији 13. марта 1864. године. Прешавши из Москве у Минхен 1896, руски сликар je своје стваралаштво везао за деловање минхенске експресионистичке групе Плави јахач. Заједно са дрезденском групом уметника, који су заједнички излагали под називом Мост, ова група стваралаца била је стожер немачке авангардне уметности почетком 20. века. На новом подручју Јавленски се сусреће са низом уметника, међу којима је био и његов сународник Васил Кандински. Кандински је током свог стваралачког пута прелазио више фаза, крећући се праволинијском путањом од фигурације ка апстракцији, од вибрирајућег, оштрог и отвореног потеза четкице оку посматрача до математичке прецизности композиције, музичке уједначености тонова боје. Слично се, само на примеру женских портрета, може рећи за Јавленског. Наставите са читањем

Фовистичка декаденција боје: Кeс ван Донген

6b33aaa6

Кес ван Донген, „Портрет девојке са шеширом“, око 1903.

Холандски сликар Кес ван Донген рођен је 26. јануара 1877. године у Ротердаму. Данас кварт у коме је одрастао чини предграђе овога града који је и тада морао имати све одлике насеља са периферије. Жовијална атмосфера бучних кабареа у којима су праље и кројачице плесале пред уморним рударима и изневереним песницима. Комешање боја у диму, у мирисима који су се разлагали прљавим зидовима, по столовима избразданим морфијумским иглама, ноктима проститутки и ножевима морнара. Посете кафеима у којима се испијао апсинт и јавним кућама чијим влажним ходницима одурни мирис прожимао би сваку илузију, а црвени плиш салона, натопљен капима јефтиних парфема, пружао посетиоцу, у тренутку ишчекивања Даме, тог „цвета зла“, утисак празнине и бестијално раздражене чежње. Наставите са читањем

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Вилхелм Хамерсхои

Tај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.

Стари клавир мелодију свира
Мирно, споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.

Стидљива, дубоког ока, руку
што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.

Светлост и музика су апстрактне појаве које ме, најчешће, наводе да стварам. Њих сам препознала као мотиве и полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Према мом доживљају, њиховој уметности блиска је и поетика авангардних композитора класичне музике. Nastavite sa čitanjem