Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. Nastavite sa čitanjem

Vladimir Nabokov o romanu „Lolita“

the-white-skirt-1937blog

Nastavnici književnosti su skloni da izmišljaju probleme kakav je: „Šta je piščev cilj?“ ili još gore: „Šta taj momak pokušava da kaže?“ Ja pak spadam u pisca one vrste koji počinjući rad na nekoj knjizi nema drugog cilja osim da se oslobodi te knjige, i koji, kad od njega zatraže da objasni njen nastanak i rast, mora da se osloni na drevne izraze kakav je Međudejstvo Inspiracije i Kombinacije – što, priznajem, zvuči kao kad mađioničar jednu veštinu objašnjava izvodeći drugu.

Prvi slabašan drhtaj Lolite prošao je kroz mene krajem 1939. ili početkom 1940. godine, u Parizu, u vreme kad me beše oborio težak napad međurebarne neuralgije. Koliko mogu da se setim, taj početni drhtaj nadahnuća nekako je podstakao novinski napis o majmunu u Jardin des plantes koji je, nakon višemesečnog nagovaranja od strane jednog naučnika, proizveo prvi crtež koji je životinja ikad namrčila: ta skica je predstavljala šipke na kavezu jadnog stvora. Poriv koji ovde beležim nije imao nikakve veze sa potonjim sledom misli koji je, međutim, urodio prototipom mog sadašnjeg romana, pričom od tridesetak strana. Napisao sam je na ruskom, na jeziku na kojem sam, od 1924. godine, pisao romane (najbolji među njima nisu prevedeni na engleski, a u Rusiji su svi zabranjeni iz političkih razloga). Muškarac je bio iz Srednje Evrope, bezimena nimfica – Francuskinja, a mesta radnje Pariz i Provansa. Dao sam mu da se oženi devojčicinom bolesnom majkom koja je uskoro umrla, a nakon osujećenog pokušaja da u hotelskoj sobi iskoristi siroče, Artur (jer se tako zvao) se bacio pod točkove kamiona. Jedne plavom hartijom zamračene ratne noći pročitao sam tu priču grupi prijatelja – Marku Aldanovu, dvojici esera i jednoj lekarki, ali nisam bio zadovoljan i uništio sam je nakon preseljenja u Ameriku 1940. godine.

Oko 1949. godine, u Itaki, u severnom delu države Njujork, ono drhtanje koje nikad nije sasvim prestalo poče opet da me kinji. Kombinacija se s novim poletom udružila s inspiracijom i uplela me u novu obradu teme, ovog puta na engleskom – jeziku moje prve guvernante u Sankt Petersburgu, oko 1903. godine, izvesne gospođice Rejčel Houm. Nimfica, koja je sad imala malo irske krvi, zapravo je uglavnom bila ona stara curica, i takođe se održala osnovna zamisao ženidbe njenom majkom; međutim, stvar je inače bila nova i u potaji je odgajila kandže i krila romana.

Knjiga se razvijala sporo, uz mnoge prekide i skretanja. Bilo mi je potrebno četrdesetak godina da izmislim Rusiju i Zapadnu Evropu, a sad sam bio suočen sa zadatkom da izmislim Ameriku. Pribavljanje lokalnih sastojaka koji bi mi dozvolili da ulijem malo prosečne „realnosti“ (to je jedna od malo reči koje ne znače ništa bez navodnika) u stvar individualne uobrazilje, pokazalo se u pedesetoj godini kao mnogo teži proces no što je to bilo u Evropi moje mladosti, kad su prijemčivost i moć pamćenja automatski bile na vrhuncu. Isprečile su se druge knjige. Jednom ili dvaput umalo što nisam spalio nedovršeni rukopis i svoju Crnu Huanitu sam bio odneo sve do senke naherene peći za đubre na nevinom travnjaku kad me zaustavi misao da će duh uništene knjige tokom ostatka mog života bludeti mojim fasciklama.

Svakog leta moja supruga i ja idemo u lov na leptire. Uzorci se poveravaju na čuvanje naučnim ustanovama kao što su Muzej uporedne zoologije u Harvardu ili zbirka univerziteta Kornel. Etikete sa oznakom mesta, čiodama pribodene ispod ovih leptira, biće prava blagodat nekog naučnika iz dvadeset prvog veka sklonog potajnoj biografiji. U takvim našim glavnim stanovima kao što su Teljurajd, Kolorado; Afton, Vajoming; Portal, Arizona; i Ešlend, Oregon, Lolita je energično nastavljana, uveče ali za oblačnih dana. Prepisivanje rukom završio sam u proleće 1954. godine i odmah sam počeo da tragam za izdavačem.

Isprva, po savetu opreznog starog prijatelja, bio sam dovoljno smeran da postavim kao uslov da se knjiga objavi anonimno. Sumnjam da ću ikada zažaliti što sam ubrzo potom, shvativši koliko je verovatno da će maska izneveriti moju stvar, odlučio da potpišem Lolitu. Četri američka izdavača, W, X, Y, Z, kojima je prekucan rukopis redom ponuđen i koji su svojim lektorima naložili da na njega bace pogled, behu preneražena Lolitom u meri koju čak ni moj oprezni stari prijatelj F. P. nije očekivao.

Mada je tačno da u antičkoj Evropi, pa sve dok se nije dobrano zašlo u osamnaesti vek (očigledni primeri potiču iz Francuske), namerna raspusnost nije bila nespojiva s proplamsajima komike ili krepke satire, ili čak sa žarom vrsnog pesnika koji je u razuzdanom raspoloženju, takođe je tačno da u moderno vreme izraz „pornografija“ označava osrednjost, komercijalnost i izvesna stroga pravila pripovedanja. Skarednost se mora spariti s banalnošću, jer svaku vrstu estetskog uživanja valja da u potpunosti zameni jednostavna polna stimulacija koja iziskuje onu tradicionalnu reč za neposredno dejstvo na pacijenta. Pornograf se mora pridržavati starih krutih pravila kako bi njegov pacijent osetio onu istu osiguranost zadovoljenja, koju, na primer, osećaju ljubitelji detektivskih priča – priča gde se, ako ne pazite, može ispostaviti da je pravi ubica, na gnušanje ljubitelja, umetnička orginalnost (ko bi, primera radi, hteo detektivsku priču bez ijednog dijaloga?). Otud se radnja u pornografskim romanimamora ograničiti na spajanje klišea. Stil, struktura, slike, nikad ne smeju da čitaocu skreću pažnju sa njegove mlake požude. Roman se mora sastojati od smenjivanja seksualnih prizora. Međupasusi se moraju svesti na smisaone šavove, logičke mostove najjednostavnije konstrukcije, kratka izlaganja i objašnjenja koje će čitalac verovatno preskočiti, ali mora znati da postoje kako se ne bi osetio prevarenim (to je mentalitet što proizilazi iz navike na „izistinske bajke“ u detinjstvu). Povrh toga, seksualni prizori u knjizi moraju se ređati kreščendom, s novim varijacijama, novim kombinacijama, novim polovima, i uz stalan porast broja učesnika (u jednom Sadovom komadu pozivaju i baštovana da se priključi), i stoga kraj knjige mora većma obilovati razvratnostima no prva poglavlja.

Izvesni postupci u početku Lolite (na primer, Hambertov dnevnik) naveli su neke od mojih prvih čitalaca na pogrešnu predpostavku da će to biti raskalašna knjiga. Očekivali su sve obilnije nizanje erotskih prizora; kad su ovi prestali, i čitaoci su stali, i osetili se ugnjavljenim i izneverenim. Ovo je, podozrevam, jedan od razloga što nijedna od one četri firme nije do kraja pročitala prekucani rukopis. Mene nije zanimalo jesu li ga smatrale pornografskim ili ne. Njihovo odbijanje da knjigu kupe nije se temeljilo na mojoj obradi teme već na samoj temi, jer postoje najmanje tri teme koje su potpuno tabuisane kad je posredi većina američkih izdavača. Ostale dve su: crnačko-belački brak koji je potpuno i divno uspešan i urađa mnoštvom dece i unučadi; i potpun ateist koji vodi srećan i koristan život i star sto šest godina premine u snu.

Neke reakcije su bile vrlo zabavne: jedan lektor je nagovestio da bi njegova firma mogla razmotriti objavljivanje kad bih svoju Lolitu pretvorio u dvanaestogodišnjeg dečaka i dao da ga zavede farmer Hambert, u ambaru, sred golog i sumornig kraja, a sve to da bude izloženo kratkim, snažnim, „realističkim“ rečenicama („Ludački se ponaša. Valjda se svi ludački ponašamo. Valjda se i Bog ludački ponaša.“ I tako dalje.). Mada svi treba da znaju da se ja grozim simbola i alegorija (što je delom plod moje stare kavge s frojdovskim vuduizmom, a delom plod mog gađenja prema uopštavanjima koja su izmislili literarni mitotvorci i sociolozi), jedan, inače pametan čitalac, koji je prelistao prvi deo, opisao je Lolitu kao, „Staru Evropu što razvraćuje mladu Ameriku“, dok je drugi prelistavalac u njoj video „Mladu Ameriku koja razvraćuje staru Evropu“. Izdavač X, čijim je savetnicima Hambert toliko dosadio da nikad nisu otišli dalje od 188. strane, imao je toliko naivnosti da mi napiše da je drugi deo predug. S druge strane, izdavač Y je zažalio što u knjizi nema dobrih ljudi. Izdavač Z je rekao da ćemo, ako štampa Lolitu, i on i ja otići u zatvor.

Ni od jednog pisca u slobodnoj zemlji ne treba očekivati da se bakće tačnom graničnom linijom između čulnog i pohotnog; to je besmisleno; ja mogu jedino da se divim tačnosti suda onih koji određuju poze lepih mladih sisarki prilikom fotografisanja za časopise tako da je opšti izrez taman dovoljno dubok da izazove smejuckanje iskusnog znalca i taman dovoljno visok da ne natera poštara da se namršti. Ali ne mogu da ih oponašam. Pretpostavljam da postoje čitaoci koji smatraju golicavim izlaganje reči sa zidova u onim beznadežno banalnim i ogromnim romanima koje prekucavaju prsti napetih mediokriteta, a recenzentsko piskaralo naziva „moćnim“ i „snažnim“. Ima blagih duša koje bi Lolitu proglasile besmislenom, jer ih ničem ne uči. Ja nisam ni čitalac ni pisac didaktičke proze, i, uprkos tvrdnji Džona Reja, Lolita za sobom ne tegli nikakvo naravoučenije. Za mene prozno umetničko delo postoji samo utoliko ukoliko mi pribavlja ono što ću odsečno nazvati estetskim blaženstvom, to jest, osećanje da sam nekako, negde, povezan s drugim stanjima postojanja gde je umetnost (radoznalost, nežnost, dobrota, zanos) pravilo. Nema mnogo takvih knjiga. Sve ostalo je ili aktuelno đubre ili ono što neki nazivaju literaturom ideja, a to vrlo često predstavlja aktuelno đubre u vidu ogromnih blokova gipsa koji se prižljivo prenose iz epohe u epohu dok se ne pojavi neko sa čekićem pa valjano odalami Balzaka, Gorkog, Mana.

Druga optužba koju su izrekli neki čitaoci glasi da je Lolita antiamerička. Ovo je nešto što me znatno više boli no idiotska optužba zbog nemorala. Briga o dubini i perspektivi (prigradski travnjak, planinska livada) navela me je da podignem izvestan broj severnoameričkih dekora. Bila mi je potrebna izvesna uveseljavajuća sredina. Ništa većma ne uveseljava od filistarskog prostaštva. Ali, u pogledu filistarskog prostaštva, nema suštinske razlike između manira Starog i Novog sveta. Ma koji proleter iz Čikaga može biti buržuj (u floberovskom značenju) koliko i vojvoda. Izabrao sam američke motele umesto švajcarskih hotela ili engleskih gostionica samo zato što pokušavam da budem američki pisac i pritežavam samo ona ista prava koja uživaju ostali američki pisci. S druge strane, moja tvorevina Hambert stranac je i anarhist, i ima mnogo stvari, osim nimfica, po kojima se s njim ne slažem. A svi moji ruski čitaoci znaju da su moji stari svetovi – ruski, britanski, nemački, francuski – fantastični i lični koliko i moj novi svet.

Da mala izjava koju ovde dajem ne bi delovala kao iznošenje starih prizmi u javnost, moram pohitati da dodam da je, osim onih jagnješaca, koja su prekucani rukopis Lolite ili izdanje Olympia Press pročitala u duhu pitanja: „Zašto je to morao da napiše?“ ili „Zašto da čitam o manijacima?“, postojao izvestan broj mudrih, prijemčivih i nepokolebljivih ljudi koji su moju knjigu razumeli mnogo bolje no što ja ovde mogu da objasnim njen mehanizam.

Verovatno je svaki ozbiljan pisac svestan ove ili one svoje objavljene knjige kao stalnog bodrećeg prisustva. Njena signalna sijalica postojano svetli negde u podrumu i puki dodir našeg privatnog termostata namah urađa tihom malom eksplozijom prisne topline. To prisustvo, taj sjaj knjige u uvek dostupnoj daljini, neobično je druževno osećanje, a što se knjiga bolje saobrazila svojoj predodređenoj konturi i boji, utoliko obilnije i mirnije sja. No, ipak, postoje izvesne tačke, bogate, omiljene dolje koje čovek dočarava žudnije i u kojima uživa nežnije no u ostatku svoje knjige. Lolitu nisam ponovo čitao otkako sam u zimu 1954. godine pregledao otiske, ali je smatram divnim prisustvom sad kad se tiho maje po kući poput letnjeg dana za koji znamo da je vedar, tamo iza izmaglice. I kad tako razmišljam o Loliti, kao da uvek odabiram za posebno naslađivanje slike kao što su gospodin Taksovič ili onaj spisak učenica remsdejlske škole, ili Šarlota kad kaže – Nepropustljiv je – ili Lolita koja se usporenim kretanjem približava Hambertovim poklonima, ili slike što krase stilizovano potkrovlje Gastona Godena, ili kesbimski berberin (koji me je stajao mesec dana rada), ili Lolita dok igra tenis, ili bolnica u Elfinstounu, ili bleda, trudna, voljena, nepovratna Doli Šiler dok umire u Sivoj Zvezdi (prestonici knjige), ili zvonki zvuci grada u dolini što se uspinju planinskom stazom (gde sam uhvatio prvu poznatu ženku Lycaeides sublivens Nabokov). To su nervi romana. Postoje tajne tačke, subliminalne koordinate pomoću kojih se kartografiše knjiga – mada vrlo jasno shvatam da će ove i druge prizore letimice preleteti, ili neće uočiti, ili čak do njih uopšte neće stići, oni koji knjigu počinju da čitaju pod utiskom da je to nešto poput Uspomena jedne sladostrasnice ili Les amours des Milord Grosvit. Sasvim je tačno da moj roman sadrži različite aluzije na fiziološke porive jednog izopačenika. Ali, na kraju krajeva, mi nismo deca, ni nepismeni maloletni prestupnici, ni dečaci iz engleskih privatnih škola koji nakon noći homoseksualne igre moraju da izdrže paradoks čitanja klasika u prečišćenim verzijama.

Detinjasto je proučavati prozno umetničko delo kako bi se došlo do obaveštenja o nekoj zemlji ili društvenom staležu ili o piscu. A ipak se jedan od mojih malobrojnih prisnih prijatelja, pročitavši Lolitu, iskreno zabrionu što ja (ja!) živim „među tako strašnim ljudima“ – kad je jedina neugodnost koju sam odista iskusio bilo to što živim u svojoj radionici sred odbačenih udova i nedovršenih torza.

Pošto je knjigu u Parizu objavila Olympia Press, jedan američki kritičar je nagovestio da je Lolita hronika moje ljubavi sa romantičnim romanom. Stavljanje reči „engleski jezik“ na mesto „romantičnog romana“ učinilo bi ovu elegantnu formulu tačnijom. No ovde osećam da se moj glas penje do odveć kreštave note. Nijedan od mojih američkih prijatelja nije čitao moje ruske knjige i stoga je svaka procena na temeljima mojih engleskih knjiga nužno van fokusa. Moja je lična tragedija, koja ne može, i čak ne treba, da bude ičija briga, što sam morao da napustim svoj prirodni govor, svoj nesputani, bogati, bezgranično poslušni ruski jezik zarad drugorazredne vrste engleskog, lišene ma kojeg od onih aparata – varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija – koje domaći iluzionist, s razlepršanim peševima fraka, može da magično upotrebi kako bi, na vlastiti način, prevazišao tu baštinu.

12. novembar 1956.

Vladimir Nabokov

Preveo: Branko Vučićević

Teme impresionizma: Jutra

Image result for angelo morbelli il risveglio

BUĐENJE

Jedna od tema impresionizma jeste prostitutka koja je ostala sama. O njoj sam već pisala u tekstu Napokon sama koji, sada, ima nastavak. Ovoga puta predstave su još intimnije, jutra još tiša i bistrija, sobe jednostavne, poetične, baš kao što su i zraci koji ističu vlagu njihovih zidova. Ima nešto kod buđenja što čoveka uči o svetosti i svetlosti tišine.

Related image

PRIPREME

Jutrom je tišina neophodnija nego tokom sna. Po buđenju, kada pojavni oblici polako postaju konkretni i kada um ponovo privikava sebe na zvukove, prvi sat je vreme ćutanja. Tada se postaje iznova. Prvo što čovek uradi po buđenju je da se pogleda u ogledalo. Onda se posveti čišćenju svoga tela. Ali pre toga, on se posmatra.

UMIVANJE

I kao što se oblici postepeno oformljuju značenjem, i ne ostaju tek praznina, tako i lice u tim trenutcima sledi svoju putanju oblikovanja. U pitanju je ritual koga ponavljanje održava. I kao što ruke kruže licem i vratom, tako i rituali bivaju održavani, kruženjem i ponavljanjem. Kruženjem, kao na slici Edgara Dege tokom jutarnjeg ritualnog pranja ili ponavljanjem radnje oblačenja, kao na slici Bernara Danstena.

Slike: Angelo Morbelli (1), Edgar Degas (2), Bernard Dunstan (3, 4)

Pesme Marine Cvetajeve o Aleksandru Bloku

catonhottinroof: “ Vojtěch Preissig (1873 - 1944) Night. Dreams. 1906 ”

1

Ime je tvoje – u ruci ptica,
Ime je tvoje – na jeziku leda kockica.
Jedno-jedino micanje usana.
Ime je tvoje – pet slova osama.
Loptica uhvaćena u letu svom,
U ustima srebrnog praporca zvon.

Kamen bačen u ribnjak, u zovu,
Zajecaće tako kako tebe zovu.
Ko noćnih kopita štropot strmi
Gromko tvoje ime grmi.
I kazaće nam ga u slepe oči, zorom,
Zvonko krcnuli oroz.

Ime je tvoje – ah, ne sroči! –
Ime je tvoje – poljubac u oči,
U nežnu studen kapaka – usne.
Ime je tvoje – poljubac u sneg.
Izvorski, leden, plav gutljaj gust.
S imenom tvojim – san je dubok, gust.

16. april 1916.

2

Priviđenje nežno,
Viteže bez mane,
Ko te prizva, grešno,
U moje mlade dane?

U magli nad visom
Stojiš – rizom
Snežnom ogrnut.

Ne goni me to
Vetar gradom,
Već mi je treće
Veče – nečisti za tragom.

Ureko me nežni,
Plavooki – snežni
Pesnik.

Snežni mi labud
Ćilim stere šuštav.
Perje lebdi sad svud
I u sneg se spušta.

Po perjanim vlatima
Idem ka vratima
Za kojima je – smrt.

On mi peva
Za plavim oknom mekim,
On mi peva
Praporcima dalekim.

Dugim krikom,
Labuđim klikom –
Zove.

Milo priviđenje!
Znam – vidim te tek kad zaspim.
Učini milost:
Amin, raspi se, raspi!
Amin.

1. maj 1916.

3

Ti odlaziš gde sunce zapada
I videćeš večernje svetlosti sag.
Ti odlaziš gde sunce zapada,
I mećava zameće trag.

Mimo prozora mojih – bestrasan – ti ćeš
Proći u snežnoj tišini, stušten,
Moj divni božji pravedniče,
Tiha svetlosti moje duše!

Na tvoju dušu lakoma nisam!
Nezadrživ tvoj je put.
U ruku bledu od poljupca prisna
Neću zabiti kljun svoj ljut.

I po imenu te neću viknuti,
I ruke neću pružiti, ni skloniti.
Tvom svetom, voštanom liku
Iz daleka ću se pokloniti.

I stojeć pod sporim snegom, setno,
Spuštaću se kolenima u sneg,
I u ime tvoje sveto
Poljubiću večernji sneg –

Tamo gde si korakom uzvišenim
Prošao u grobnoj tišini, stušten,
Svetlosti tiha, slavom uslišena,
Svedržitelju moje duše.

2. maj 1916.

4

Zveri – brlog pun.
Putniku – drum,
Mrtvacu – hum.
Svakom – svoje.

Ženi – varanje,
Caru – carevanje,
Meni – da slavim
Ime tvoje

2. maj 1916.

5

Kod mene u Moskvi – kupole gore,
Kod mene u Moskvi – zvona romore,
I grobnice, redom, kod mene govore,
U njima carice i carevi dremlju.

Ti ne znaš da se zorom u Kremlju
Lakše diše no na celoj zemlji!
Ti ne znaš da se zorom u Kremlju
Molim tebi – do zore, glasno.

Ti prolaziš iznad Neve plave
U čas kad nad Moskvom, rekom slave,
Ja stojim pognute glave
I fenjeri gasnu.

Svom nesanicom te volim, čedno,
Svom nesanicom te slušam žedno,
U čas kad po celom Kremlju vredno
Bude se zvonari.

No moja nek se reka – s tvojom rekom,
No moja nek se ruka – s tvojom rukom
Ne slije, Radosti moja, dok s mukom
Ne stigne zora – zoru – da ozari.

7. maj 1916.

6

Mislili su da je čovek!
I u smrt ga nagna tlačitelj.
Sad mrtav je. Dovek.
Za mrtvim anđelom plačite!

On je u smiraj dana
Opevao lepotu večernju.
Tri voštana plama
Drhture, u sujeverju.

Polazili su od njega zraci –
Žarke žice po snegu posnom.
Tri voštane sveće kraci –
Suncu! Svetlosnom!

O, pogledajte – kako su
Upali tamni kapci!
O, pogledajte – kako su
Slomljeni krila kraci!

Crni čita čtec,
Tapkaju ljudi prazni…
Mrtav leži poet-žrec
I vaskrs praznuje praznik.

6. maj 1916.

7

Mora biti – za onom se šumom prostire
Selo gde sam živela i snivala.
Mora biti – ljubav je prostija
I lakša no što sam očekivala.

– Ej, budale, crkli, dabogda, svi!
Podiže se i zamahnu bičem.
I za povikom – zvizd.
I opet: praporci ciče.

Nad gladnim i jadnim žitom
Za mlatom mlat se diže krt.
I pod nebom, žica sa žicom,
Peva i peva smrt.

13. maj 1916.

8

I oblaci obada oko ravnodušnih kljusa,
I rodno kaluško platno što ga vetar drmusa,
I veliko nebo, i zvizd prepelice,
I talasi zvona nad talasima pšenice,
I priče o Nemcu, dok ne dosade sasvim,
I žuti-žuti krst sa modrim šumama kasnim,
I slatka jara što slatko na zemlju čuči,
I ime tvoje što anđeoski zvuči.

18. maj 1916.

9

Ko slaba svetlost kroz mrklinu paklenih vrata,
Glas je tvoj sličan tutnjavi granata.

I gromovima, ko serafim neki,
Obaveštava glasom gluhim i dalekim –

Odnekud iz drevnih jutara maglovite stepe –
Kako nas je voleo, bezimene i slepe,

Za sivi plašt, za verolomstva – greh…
I kako nežnije od sviju – onu što je pre

Svih duboko u noći nestala – za dela svetla
I kako te nije prestao voleti, Rusijo sveta,

I duž slepoočnice – smešteni se prsti lome,
Sve prstom mota, mota… I još o tome

Kakvi nas čekaju dani, kako će Bog obmanuti dični,
Kako ćeš sunce početi da zoveš – i kako se neće dići.

Tako, kao zatočenik, sa sobom sam, i usud,
(Ili to ludo dete govori u snu?)

Javilo nam se – kao aleja široko!
Sveto srce Aleksandra Bloka

9. maj 1920.

10

Evo ga – gledaj – umoran od tuđina
Vođ bez družina.

Evo – šakom pije iz uzvišene bistrine
Knez bez baštine.

Tamo mu je sve: i kneževina, i četa,
I hleb, i mati sveta.

Divno je tvoje nasleđe – nek je tvoja želja,
Prijatelju bez prijatelja!

15. avgust 1921.

11

Prijatelji njegovi – ne dirajte ga!
Sluge njegove – ne dirajte ga!
Na licu njegovom bilo je tako jasno:
Nije od ovog sveta moje carstvo.

Kobne su mećave kružile duž žila,
Ramena zgrbljena svijala se od krila,
U pevački procep, u zapeklu jaru, u prisoju –
Ko labud je dušu ispustio svoju.

Padaj, padaj, bronze glasu presveti!
Krila su saznala pravo: leteti!
Usne što vikale su reč: odgovori, umeš li!
Znaju da toga nema – umreti!

Zore pije, more pije – do grla sit
Pijanči. – Parastose nemoj da služiš ti!
Kod onog što je naredio: biti treba!
Da se on nahrani – biće uvek hleba!

15. avgust 1921.

12

I nad ravnicom sinjom
Krik labuđi sinu.
Majko, zar ne pozna sina?
To on – sa zaoblačnih vrsti,
To on – poslednje oprosti.

A nad ravnicom
Zlosrećne mećave tuga.
Devo, zar ne pozna druga?
Poderane rize krilo se u krvi krivi
To on – poslednje nam: Živi!

Nad grešnom –
Uzlet ozaren: osama.
Pravedni je dušu oteo – osana!
Robijaš je našao postelju-kamin.
Pastorak majci u dom. – Amin…

15-25. avgust 1921.

13

Nije se rebro slomilo –
Slomljeno je krilo.

Nisu streljačkim metkom, znaj,
Grudi probili. Ne izvadi taj

Metak. Ne popravi krila u ne-letu.
Nagrđen je išao po svetu.

Hvata, hvata venac od trnja!
Šta je pokojniku – trepet grmlja,

Ženskog laskanja labuđe paperje…
Prolazio je, sam i gluv, bezmerjem,

Zaleđujući zalaske, prikovan
Prazninom bezokih kipova.

Jedno je samo u njemu živo bilo:
Prelomljeno krilo.

15-25. avgust 1921.

14

Bez reči, bez zova –
Ko zidar što pada s greda svežih.
A možda si snova
Došao – u kolevci ležiš?

Goriš i ne gasneš, a smrtnik,
Svetiljko dana bez oduška…
Koja ti od smrtnih
Kolevku ljuljuška?

Blažena težino reči!
Proročka trsko gipka!
O, ko će mi reći
Gde je tvoja zipka?

„Zasad ga izdali nisu!“
Samo s tom mišlju u svesti
Poći ću u pohod, ko na misu,
Po ruskoj zemlji i povesti.

Ponoćne zemlje predano
Proći ću s kraja na kraj,
Gde je usana-njegovih-rana,
Očiju plavetnih olovni sjaj?

Zgrabiti ga! Snažno!
Voleti ga bez oduška!
O, ko će da mi šapne važnu
Vest: koja te kolevka ljuška?

Bisera bela zrna,
Muslinske sene sneni pad.
Ne poput lovora, već poput trna –
Kape oštrozubi hlad.

Ne koprena, već ptica
Raširila krila bela!
– I opet se roditi iz tmica,
Da bi te mećava ponovo zamela!?

Baciti ga! Snažnim zamahom!
Držati ga! Samo ga ne dati!
O, ko će mi reći nežnim dahom:
U kojoj zipki? Koja mati?

A možda je lažan
Moj podvig, i zaludan trud je.
Ko položen u zemlju vlažnu,
Možda ćeš da spavaš – do trube.

Vidim opet sumor
Tvojih slepoočnica, sjaj njinim rubom.
Takav umor –
On se ne diže ni trubom.

Veličajna, ražana
Tišina pašnjaka svežih.
Meni će pokazati stražar
U kojoj kolevci ležiš.

22. novembar 1921.

15

Ko snen, ko pjan,
Nespremno za vest.

Na slepom oku jama:
Besana savest.

Prazne očne duplje:
Mrtvo i svetlo – zaklon.
Snovidica, svevidica šuplje
Prazno staklo.

Nisi li ti
Njen plašt što šuštav pada
Ne-izneo
Suprotnim klancem Hada?

Nije li ova,
Puna zvona srebrnoplava,
Duž snenog Hebra
Plivala glava?

25. novembar 1921.

16

Tako, gospode! I moj obol
Primi za utvrđenje hrama.
Ne pevam svoju ljubav, svoj bol,
Već zemlju svoju u ranama.

Ne tvrdice zarđali kovčeg, no žar,
Granit izglačan kolenima žrtvi!
Svima su žrtvovani heroj i car,
Svima – pravednik – poet – i mrtvi.

Lomeći Dnjepra led žilav,
Nezbunjen lesom mrtvačkim i talasom.
Rusija – Uskrsom tebi pliva,
Poplavom hiljaduglasom.

Tako, srce, plači i hvale romori!
Nek na vapaj tvoj – vapaja moru –
Smrtnu ljubav počne zavist da mori.
A druga se raduje – horu.

2. decembar 1921.

Preveo Danilo Kiš

Izvor: Danilo Kiš, Pesme i prepevi, Prosveta, Beograd, 2003.

Slika: Vojtěch Preissig, Snovi, 1906.

Mit o Orfeju

Orfej, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Gustav Moro, Orfej, 1865.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Kornhauzer

Spaceman Jude 2

SVAKOG SLEDEĆEG DANA

Čekam na svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

PESNIČE, PREDNJAČI

Pesnici obično ćute onda
kad narod od njih očekuje
istinu. Pesniče, ne daj da te zavedu
prividi. Narod želi da čuje
samo ono što je sam izmislio. To
ima da bude njegova istina, a ne tvoja.
Zato ne povijaj vrat, idi ispred
tog očekivanja.

ODNOS

Neku noć posmatrao sam požar
robne kuće. Gorela su tri
gornja sprata, vatrogasna kola
postavljena su sa svake strane zgrade,
voda je ipak šikljala do visine
prvoga sprata gde još nije bilo
vatre. Pomislih kako odnos
vatrogasaca prema gorućem domu
odgovara odnosu kritičara
prema poeziji.

ZAŠTITNO PRIJATELJSTVO

Sedimo za stolom četvorica,
prijatelji smo, smejemo se,
šalimo, pravimo planove.
Dobro nam je dok tako sedimo.
Ali svaki od nas misli u sebi
kako je već drugačiji
no što je bio. To je istina ali
ko će je prvi shvatiti?

TRENUTAK NESIGURNOSTI

Golub spava.
Mesar spava.
Većina usnula.

Zašto?

Zar sam zaista
tako nedruštven?

JEDAČI KROMPIRA

Trbuh je možda pretežak,
ali kakva jasnoća duha!
Posle tri minuta vraća se pamćenje
u koje su svi već posumnjali.
Zveče kašike, njihov zvučni glas
čuje se u celoj okolini.
Mama, koja stoji i gleda,
zahvata nožem tešku mast.
Krompiri joj se smeju
zlobnim okicama.

KAD JE U SOBI TOPLO

Slušam ploče s Benijem Gudmenom,
pijem čaj s limunom, imam bolesno
grlo, za trenutak uspeću da
zaboravim kako imam da izvršim
veliki zadatak. Dobro gnječim
limun, grizem režanj, razmišljam
da li dobro činim zaboravljajući
na svoje neprijatelje.

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

JULIJAN KORNHAUZER

Rođen 1946. u Krakovu. Tu je završio škole i univerzitet. Jedan od najistaknutijih i predstavnika poljske pesničke avangarde. Romansijer, esejista i prevodilac. Počeo je da istupa kao član grupe „Sada“, koja je delovala u Krakovu, i koja je časno odbranila principe svog manifesta. Vrlo ambiciozni i obrazovani, pesnici ove grupe hteli su da načine oštar rez između sebe i pesnika koji su se formirali u nekoliko posleratnih pokoljenja poljskog pesničkog života. Svoje prethodnike, sve odreda i poimence, žestoko su optužili što su ustuknuli pred stvarnošću, grdeći himere daleke od poljske savremenosti. Sa njim u grupi delovali su još Zagajevski, Baranjčak i Krinjicki, da pomenemo neke. Najznačajnije Kornhauzove pesničke knjige su: „Nastaće praznik i za lenjivce“, 1972 (setimo se za trenutak sudbine Brodskog), „U tvornicama izigravamo tužne revolucionare“, 1973, „Vanredno stanje“, 1978, i „Načelne teškoće“, 1979.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, temat „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Spaceman Jude

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“ (odlomak)

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama.

Državni magacin nameštaja, smanjen oduzimanjem njegovih oklopa, smanjen gorenjem kraljevskih ćilimova radi vađenja srme iz njih, osiromašen prodajom neocenjive zbirke kraljevskog bisera za vreme uprave Pomerijeve i Tjerijeve, osiromašen na taj način već za blizu 1.300.000 franaka, lišen za vreme septembarskih dana nenaknadivih primeraka, taj Magacin tuguje, upropašćen, za svojim propalim sjajem.

U kraljevskim zamkovima vatra pali, divljak pustoši, lopov pljačka. Iz privatnih palata u parizu, iz kojih su se iselili domaćini, sele ono što je palate krasilo. Od privatnih nameštaja emigranata, gijotiniranih, konfiskovanih, rodoljubi prave za sebe imanje ili vatru. Federalci, tamo gde logoruju, čupaju finu drvenariju da se ogreju, dok drugi skidaju sa prozora od češkog stakla drvene okvire. Olovo, koje se uzima gde god se može, šalitra koju traže na sve strane, ostavljaju provaljene krovove ili ogolele zidove, a ono što ostane od nameštaja bez gospodara, izdaje se u Bilionovoj palati budzašto kakvom trgovcu starom gvožđurijom, Tako je prodan za bednu cenu Bretejov časovnik od malahita, jedini poznat u svetu. Tako su čuveni stolovi od okamenjena drveta Marije Antoanete, koji vrede više od 120.000 livara, prodati za 8.000; kao časovnik od 10.000 livara sa Sorbone što je prodan za 1.500 livara; kao slika Minita u Šajou data za 600 livara jednom kupcu koji je za nju odmah izvukao 1.000 zlatnika; kao Scipionov srebrni štit koji je prodan za 1.500 livara i umalo nije postao žrtva jednog zlatara, kao jedan klavir od 6.000 livara što je prodan za 100 zlatnika; kao što su dragocene Bokerinijeve note, donesene iz Šanijia, ne prodate nego poklonjene. Pri prodaji narodnih dobara, nameštaj zamkova nije ušao u procenu.

Na to stavljanje Francuske na doboš, tu vizitaciju jednog veka, stiču se žurno pljačkaši od zanata. Jevrejski trgovci koji, nema mnogo vremena, nisu mogli preći iz jednog alzaškog sela u drugo a da ne plate kopstik, sad oslobođeni ropstva i krećući se slobodno, u gomilama trče, ispruživši ruke, i od jedne kafane u ulici Sen-Marten, ubrzo prozvane Jevrejskom kafanom, prave berzu posmrtnih ostataka Francuske, Odatle odlaze u Nešatel denjkovi slika, skulptura, vaza, ukrasa od oltara, misala, koji se rasprodaju u Švajcarskoj i celoj Nemačkoj. U tim Jevrejima nalazi Engleska, koja nam je maločas odnela slike iz galerije vojvode od Orleana i Laborda, svoje trgovačke posrednike. Oni tovare na brodove za Englesku galeriju Šoazel-Gufije, koja je ostala spasena za Francusku samo zahvaljujući zabrani odlaska udarenoj na brod spreman da digne jedra. Oni su hteli da pošlju njoj dva Lorena i Van Dajka koje je očekivala da dođu iz Pariza, a koji su srećom zadržani jednom zaplenom robe.

Ali u isto vreme kad su ta nekolika remek-dela bila spasena, u Nansiju je za nekoliko časova spaljeno slika u vrednosti od 100.000 talira! U Verdenu ulične mase igraju kolo pred vatrom koja je napravila pepeo od svih umetničkih predmeta što ih je imala gradska opština! U potpunom ludilu neznanja, na jednom mestu jedna prostačka ikonoborna rulja razbija bistu Lineovu za koju drži da je bista Šarla IX! Tamo, u Pasiju, razbija paganske reljefe koji su joj se učinili hrišćanski! U Parizu časovnik Demulenovog tasta, Diplesija, uzapćen je, jer su se njegove kazaljke završavale listovima deteline, a listovi deteline liče na cvetove ljiljana!

To je najezda varvara izlivena u večnu Francusku: hoće da razbiju jednog bronzanog jelena u Aneskom zamku jer uobražavaju da predestavlja vlastelinsko pravo lova! Hoće da unište u kući člana Konventa Brijea Karačijeve slike, jer su na njima predstavljene crkvene utvare! Hoće da potroše na barutne fišeke misal versajske kapele! Zahtevaju da se dva srebrna zavetna štita pretope u Kovnici! Zahtevaju da se pretope medalje francuskih kraljeva i Koronelijevi nebeski krugovi, svi umetnički predmeti koji imaju vrednosti za kovanje novca, ako bi nosili i potpis Zabludeli – ti vandali koji skidaju patinu sa bronza držeći da je to neka mrlja!

Ali u tom spisku stvari koje je proganjala ili uništavala Revolucija, knjiga treba da dobije prvo mesto. Odmah po ukidanju monaških udruženja, preprodavci knjiga nanjušili su kaluđerske biblioteke, šunjali se oko njih, opkolili ih, i uprkos dekretima, biblioteka Sv. Jovana u Lanu, Sv. Farona u Mou prodane su, po katalogu nekog izmišljenog opata, u Bilionovoj palati; biblioteka benediktinaca klinijevskog reda, na Sorbonskom trgu, imala je istu sudbinu. Malo zatim, u istoj Bilionovoj palati, cela biblioteka iz Sv. Mora koju je bio kupio knjižar Gefije, pošto je skinuto ime opatije razblaženom kiselinom, odlazi u rasprodaju; i inostranstvo je skoro celu odnosi. U zgradama Kordelijerskog manastira knjige se prodaju na gomile od dvadeset, trideset i četrdeset hiljada funti. Prilikom prodaje knjiga nalaze se već narodni gardisti kojima nije bilo dovoljno što su sabljom skidali korice s grbovima po antikvarnim izlozima, nego bajonetima buše sveske kad ih procenitelj baca na sto, ako crveni maroken na njima nosi grb! U unutrašnjosti, uprkos dekretu od 23. oktobra 1790, koji je naređivao da se udare pečati i napravi katalog knjiga, bacali su ih kao neupotrebljivu hartiju, trpali jednu na drugu u staru burad, kao u Arneu, ili su ih desetinama hiljada pustili da se razvuku, kao u biblioteci Mežan u Eksu. I onda, što se tiče knjiga, osim aristokratskih znakova na poleđini i na koricama, ako ima neka posveta, napomena o dopuštenju za štampanje, neka vinjeta, naslovna strana, cvetna šara na dnu – to sve zaslužuje da ode na vatru, i na vatru odlazi. Neki predlažu da se skidaju sa knjiga starog režima korice, da se skine posveta, skine odobrenje za štampu, i da se tako zadrže. To je ono vreme kad je Amejon nadgledao spaljivanje šest stotina pedeset i dve kutije povelja poreklom iz kraljevske knjižnice… Koliko samo spaljenih knjiga! I ako pariska Komuna ne pušta naređenje da se sve spale, to je samo zato što su joj, jednom, rekli da se iz njih može praviti tutkalo, drugi put, što je građanka Simon obećala da od njih pravi hartiju za pisanje.

Spomeni koji su molili za milost, portreti na kojima su ponovo živeli preci i porodice kojih više nema, blagi likovi koji su se ozbiljno smešili današnjem naraštaju, te knjige koje su bile tako svoje po utisnutom porodičnom grbu, te gravire na kojima su Gravelo, Ezen, Moro izvijali ljupkosti zlatnog doba budoara, ta pisma koja bi ispričala anegdoti istoriju XVIII veka: – u vatru! brzo, u vatru!

Izvor: Edmon i Žil de Gonkur, Istorija francuskog društva za vreme revolucije, Prosveta, Beograd, 1953.

Slika: Žak-Luj David, Portret bračnog para Lavoazije, 1788.

Napomena: Zahvaljujem se Aleksandru D. Miletiću na otkriću ovog odlomka.

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:

–          Ana …

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.

Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.

Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.

Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.

Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.

Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.

Ženski portreti Pabla Pikasa

Image result for picasso, my grandfather [book]

Ženski portreti Pabla Pikasa odličan su pokazatelj promena i razvoja (koji je sa promenama podrazumevan) u opusu španskog slikara. Na priloženoj fotografiji vidimo prvu suprugu Pabla Pikasa u umetnikovom ateljeu, okruženu svojim portretima. Pikaso je tokom svog rada za modele uglavnom – mada, ima i izuzetaka – uzimao žene sa kojima je imao afere, veze i, kasnije, brakove. Među njegove modele izdvajaju se Fernanda Olivier, Eva Guel, Gaby Lespinasse, Olga Khokhlova (prva Pikasova žena), Marie-Therese Walter, Dora Maar, Lee Miller, Nusch Éluard, Francoise Gilot, Genevieve Laporte, Sylvette David, Jacqueline Roque (druga Pikasova žena).

Sve one inspirisale su na različite načine eksperimentisanje i pomeranje granica u domenu žanra portreta. Ne samo što je isti izgubio mnoga, tradicijom već definisana figurativna obeležja, već je istom, od strane slikara, prošireno područje po kojem bi se kretale, stapale i međusobno definisale boje. Ako mene pitate, nije intezitet – podjednako stvaralački i seksualni – presudan kada se posmatraju ovi portreti koliko su boje, njihov intezitet i međusobni uticaj.

Najzad, forme koje se menjaju lako i vraćaju ciklično, forme koje su čas apstraktne, čas kubističke, čas impresionističke a čas realistički figurativne odaju utisak kao da je u pitanju umetnik bez plana. Ali taj isti umetnik je jednom prilikom izjavio: „Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.“. Shodno tome, Pikaso je, očigledno, voleo da počinje da radi ne znajući šta tačno želi da postigne. Ili je i to samo još jedna od mnogih manipulativnih odlika savršenog retora i Volšebnika umetnosti slikarstva 20. veka?

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.

Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi  ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.

Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004, str. 105-107.

Slika: Sandro Botičeli, Portret devojke, 1480–1485.

Kompozicije Hildegarde iz Bingena

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, „Portrait of a Woman“

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, „Portrait of a Woman“

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, „Portrait of a Woman“

Ovde možete preslušati kompozicije nemačke kaluđerice, pesnikinje, mistika i kompozitorke Hildegarde iz Bingena ili Hildegarde Bingenske. Hildegarda, sada to otkrivamo, možda predstavlja prvog predstavnika one struje evropske književnosti koja je crpla građu za svoja dela iz vizija, iz halucinantnih slika koje su se pred njom smenjivale, a da taj sadržaj nije bio jedino religiozne sadržine, već je iz te sfere prešao u estetsku, zadržavajući elemente religijskog konteksta i građe. Tako, ona se pridružuje pesnicima poput Blejka i Remboa, za mene najvećim vizionarima poezije (lista, svakako, subjektivna i nepotpuna), i svetiteljima katoličke tradicije kao što je Tereza Aviljska.

Videh presjajnu svetlost i u njoj ljudsko obličje boje safira što je svo gorelo u tihom plamenu vatre, i ta predivna svetlost rasu se po čitavom plamenu vatre, i ta vatra po predivnoj svetlosti, i ta presjajna svetlost i ta plamena vatra po celom obličju ljudskom, stvarajući jedno jedino svetlo jedinstvene snage i moći.

I čuh kako mi ta živa svetlost govori: Ovo je smisao svih Božijih čudesa: da se tiho vidi i razume šta je punoća bez rođenja  kojoj ništa ne izmače, i koja sa najmoćnijom snagom označi sve puteve silnih. I kada bi u stvari Gospod bio lišen svoje moći kakve bi za njim bilo potrebe? Nikakve, svakako, stoga se u savršenom delu vidi kakav je On umetnik.

Od svoje rane mladosti, Hildegard je tvrdila da ima religiozne vizije. Primila je proročki poziv Boga: „Piši što vidiš!“ U početku je oklevala da opisuje svoja proviđenja, zadržavajući ih za sebe. Na kraju, nakon što joj je zdravlje popustilo od psihičkog tereta, članovi njenog reda ubedili su je da piše. Da bi utvrdio da li su njene vizije zaista bile božanski inspirisane, Papa je sastavio komisiju koja je posetila Hildegard. Komisija je proglasila za stvarnog mistika, umesto za poremećenu osobu.

Svoje vizije, Hildegarda je sakupila u tri knjige. U njima ona isprva opisuje svaku viziju a zatim je objašnjava. Opis vizija je bogato dekorisan po njenim instrukcijama, a dekoracije su verovatno iscrtale druge monahinje u samostanu.

Njeni živopisni opisi fizičkih senzacija koje su pratile njene vizije dijagnostifikovane su od strane neurologa kao simptomi migrene. Drugi su ih videli samo kao živopisne ilustracije preovlađujuće crkvene doktrine njenog vremena koje je podržavala, radije nego kao stvarne vizije. Njena knjiga je proslavljena u Srednjem veku i štampana prvi put u Parizu 1513.

Citat: Hildegarda iz Bingena, „Liber divinorum operum“. Citirano prema: Umberto Eko, Istorija lepote, prevela Dušica Todorović-Lakava, Plato, Beograd, 2004.

Slike: Rodžer van der Vajden

Ana Ahmatova o Mandeljštamu

File:Olga kardovskaya portret ahmatovoy 1914 szh 16.jpg

Mandeljštam je bio jedan od najblistavijih sugovornika: on nije slušao samoga sebe i odgovarao samome sebi, kao što danas gotovo svi čine. U razgovoru je bio uljudan, dosjetljiv i beskrajno raznolik. Ja nikad nisam čula da se on ponavljao ili da je vrtio stare ploče. Osip je s neobičnom lakoćom učio jezike. Cijele stranice Božanske komedije citirao je napamet na talijanskom. Nedugo prije same smrti molio je Nađu da ga nauči engleski. O stihovima je govorio blistavo, pristrasno i ponekad je bio čudovišno nepravedan, na primjer, prema Bloku. O Pasternaku je govorio: „Ja sam tako puno mislio o njemu da sam se čak umorio“, i „uvjeren sam da nije pročitao nijednog mog retka“.

Ograničavali su ga čitatelji. Stalno mu se činilo da ga ne vole oni koji bi trebali. On je dobro poznavao i pamtio tuđe stihove, često se zaljubljivao u pojedine retke, lako je pamtio ono što su mu čitali. Volio je govoriti o nečemu što je zvao svojom „idolatrijom“. Ponekad, želeći me zabaviti, pripovijedao mi je nekakve drage gluposti. Nasmijavali smo jedno drugo dotle da smo u „Oblačku“ padali po divanu koji je pjevao svim oprugama, i smijali se do besvijesti kao djevojke iz Joyceova Uliksa.

U desetim godinama, naravno, svugdje smo se sretali: u redakcijama, kod poznanika, petkom u „Hiperborejcu“, u „Lutajućem psu“, gdje mi je on, među ostalim, predstavio Majakovskog. Jedanput, upravo u „Psu“, kad smo svi večerali i zveketali suđem, Majakovski se sjetio da čita stihove. Osip mu je prišao i rekao: „Majakovski, prestanite čitati stihove. Niste vi rumunjski orkestar“. Oštroumni Majakovski nije se snašao da odgovori.

Simbolisti ga nikad nisu prihvatili. Dolazio je u Carsko. Kad se zaljubljivao, a to je dosta često događalo, ja sam nekoliko puta bila njegovom povjerenicom. Koliko se sjećam, prva je bila Ana Mihajlovna Zeljmanova-Čudovska, ljepotica-slikarica. Ona ga je naslikala na modroj pozadini sa zabačenom glavom (1914?). Ani Mihajlovnoj nije pisao stihove, na što se sam gorko tužio – još nije umio pisati ljubavne stihove. Druga je bila Cvetajeva, kojoj su upućeni krimski i moskovski stihovi, treća Salomeja Andronikova. Ja se sjećam raskošne Salomejine spavaće sobe na Vasiljevskom otoku.

Na početku revolucije (1920), u ono vrijeme kada sam ja živjela u potpunoj osamljenosti i čak se ni s njime nisam sretala, on je bio jedno vrijeme zaljubljen u glumicu Aleksandrinskog teatra Olgu Arbeninu, koja je postala ženom J. Jurkuna, i pisao joj je stihove. Sve te predrevolucionarne dame (bojim se, da sam među ostalima i ja) nakon mnogo godina on je nazvao „nježnim Evropljankama“:

Od ljepotica tadašnjih, od tih Europljanki nježnih,
koliko bijah zbunjen, prenapet i tužan.

Godine 1933-1934. Osip Emiljevič je burno, kratko i neuzvraćeno bio zaljubljen u Mariju Sergejevnu Petrovih. Njoj je posvećena, točnije upućena pjesma Turkinja (naslov moj), ljubavna, po mom mišljenju najbolja ljubavna pjesma 20. stoljeća. Marija Sergejevna pripovijeda da je bila još jedna prekrasna pjesma o bijeloj boji. Rukopis se vjerojatno izgubio. Nekoliko redaka Marija Sergejevna zna napamet.

Nadam se da ne treba podsjećati da ovaj donžuanski popis ne uključuje registar žena s kojima je Mandeljštam bio blizak.

Mandeljštam je revoluciju dočekao kao sasvim kompletan, i već, premda u uskom krugu, poznat pjesnik.

Mandeljštam je često svraćao po mene pa smo se vozili kočijama po rupčagama revolucionarne zime, između slavnih vatri koje su gorjele gotovo do svibnja, slušajući topovsku pucnjavu koja je dopirala tko zna odakle. Tako smo se vozili na nastupe u Akademiju umjetnosti, gdje su organizirane večeri u korist ranjenika i gdje smo oboje nekoliko puta nastupali. Bili smo skupa i na koncertu Butomo-Nazvanove, gdje je pjevala Schuberta.

Nakon malo kolebanja odlučujem se sjetiti u ovim zapisima da sam morala objasniti Osipu kako nije u redu da se tako često srećemo; to može ljudima dati materijala za neispravno tumačenje prirode naših odnosa. Poslije toga, otprilike u ožujku, Mandeljštam je nestao. Tada su svi nestajali i pojavljivali se, i nitko se nije tome čudio.

U ljeto 1924. Osip Mandeljštam je doveo k meni (Fontanska 2) svoju mladu ženu. Nađuša je bila ono što Francuzi zovu laidemais charmante. Otada je počelo moje prijateljstvo s Nađušom i održava se do danas.

Osip je Nađu volio nezamislivo. Kada su joj u Kijevu operirali slijepo crijevo, on nije izlazio iz bolnice i sve vrijeme je stanovao u sobici kod bolničkog vratara. Nađu nije puštao od sebe ni koraka, nije joj dopuštao da radi, bio je jadno ljubomoran i tražio je od nje savjet za svaku riječ u stihu. Ništa slično nisam vidjela u životu. Sačuvana Mandeljštamova pisma ženi u potpunosti potvrđuju taj moj dojam.

Slika: Olga Kardovskaya, Portret Ane Ahmatove, 1914.

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, Autoportret, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

I sat on a gray stone bench
ringed with ingenue faces
of pink and white impatiens
and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

*

MARY OLIVER: THE USES OF SORROW
(in my sleep i dreamed this poem)

Someone I loved once gave me
a box full of darkness

It took me years to understand
that this, too, was a gift.

Mit o Pandorinoj kutiji promenio je tokom vekova mnoga narativna obličja i u ovom do mene je stigao posredstvom dve pesnikinje – Lizel Miler i Meri Oliver. Nije reč o intenciji autorki da mit redefinišu ili poetski uobliče. Reč je o mom transponovanju mita na čitalačko iskustvo.

Pesma Meri Oliver, ovako postavljena, zapravo je zaključak pesme Lizel Miler. Treba ih čitati zajedno, kao početak i kao nastavak. Pisanje je dar tuge. Box full of darkness iz pesme Meri Oliver ekvivalentna je smrti majke iz prve pesme.

U prirodi, u spoljašnjem svetu,  sve  je ravnodušno spram bola onoga koji ga oseća. To je razlog i započinjanja pisanja. Indiferentnost razoružava. Sa junakinjom pesme Lizel Miler ne saoseća se ništa oko nje, osim:

and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

U romanu Gospođa Bovari, otac Eme Bovari, po saznanju da mu je kćer umrla, ne može da poveruje da je to jutro kao i svako drugo, ništa se nije promenilo i, čini se, svet je apsolutno ravnodušan, nedotaknut.

U filmu Amadeus Miloša Formana, po smrti kompozitora, po kišnom danu, sve je isto dok konjska zaprega odnosi sanduk na groblje. Krave se moraju izvesti na ispašu, trgovačka kola moraju proći.

Najzad, tu je primer i sa mitom o Ikaru i njegovom padu, naročito onako kako je prikazan na Brojgelovoj slici. Ikar je pao, niko to ne primećuje, svet nastavlja dalje svoj tok. Seljani i dalje oru.

Postoji adekvatan odgovor na indiferentnost: to je umetnost. Ne zato što će stvaralački čin bol ublažiti ili poništiti, već zato što će borba biti ravnopravnija.

Ili neće?

Fotografije Virdžinije Vulf i prerafaelitske muze

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Virdžinija Vulf, 1896.

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Virdžinija Vulf sa sestrom Vanesom, 1896.

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Virdžinija Vulf sa bratom Adrienom, 1900.

Virginia Woolf

Virdžinija Vulf

Katatonija je definisana kao jedna od mogućih manifestacija mentalnog oboljenja koje se zove šizofrenija. Pokreti obolelog su spori, govor neorganizovan, reakcije na spoljašnje pojave abnormalne, oboleli često ponavlja ono što drugi učine ili kažu. Jedna vrsta odsutnosti, zaumnost, jurodivost prisutna je na licima obolelih. Osobe obolele od katatonije, ili osobe sa sličnim simptomima, bile su inspirativno polazište za umetnike, od Šelija i Edgara Alana Poa, francuskih simbolista do engleskih umetnika koji su sebe nazivali prerafaelitima.

Engleskoj književnici Virdžiniji Vulf katatonija nikada nije dijagnostifikovana, ali posmtrajući njene fotografije, načinjene dok je umetnica bila u dvadesetim godinama svog života, izvesna vizuelna sličnost se nametnula. Povijen vrat, neodređen pogled, sklupčanost tela, mlitavost – sve te te fizičke osobine posedovale su i muze prerafaelita, među kojima je najpoznatija bila Elizabet Sidal, Rosetijeva draga koja je umrla mlada i sa kojom su u kovčeg položene i Rosetijeve pesme (poovski momenat desio se nekoliko godina kasnije kada je Elizabet morala biti otkopana da bi slikar – koji je istovremeno bio i pesnik – uzeo svoje rukopise natrag iz groba).

Analogije su bitne kada mislimo o umetnosti. Ovaj tekst je mini analogija prvenstveno utemeljena na vizuelnoj sličnosti Virdžinije Vulf i prerafaelitskih muza. Prvo sam čitala Kamil Palju a, zatim, i odgledala film Kena Rasela o Rosetiju. Dezintegracija, kojoj najviše doprinosi element vode, čest je motiv engleskih slikara a presuđujući u životu Virdžinije Vulf koja je odlučila da ga u njoj okonča. Prozračno, bestežinsko telo pluta površinom vode a takvim se čini i svest portretisanih muza. Prisustvujemo fluidnosti oblika koji sugerišu fluidnost imaginacije. No, i u slučaju slikara, i u slučaju Virdžinije Vulf, fluidni tokovi iracionalnog, nalik alhemijskom procesu, prešli su u drugo agregatno stanje i postali su predmeti čvrstih kontura: umetnička dela. To kod zaista obolelih nije moguće.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52.

Džon Everet Mile, „Ofelija“, 1852.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52, detail

Džon Everet Mile, „Ofelija“, 1852. (detalj)

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1640.

hksa

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, diveći se svojoj mladosti i zategnutoj koži, trenutak prepoznavanja dva učesnika isuviše je bio očigledan, a često i otvoreno naturalistički sa jasnom moralističkom porukom. Vanitas, ili taština, očigledna u ritualnom činu ogledanja, smrtni je greh. Takođe, moralistička poruka memento mori bivala je najčešća poruka ovakvih prikaza.

Vremenom umetnici prave odstupanja od uobičajenih prikaza susreta i tradiciju učvršćuju tako što od nje prave odstup. Naturalizam i očiglednost nemaju zastrašujuću funkciju baš zato što su eksplicitni. Poruke ranijih slika bile su nedvosmislene i, upravo to, bile su poruke.  Dolazak Smrti zamenjen je kontemplacijom o istoj/istom (Smrt je personifikovana kao muškarac) koja je u delima baroknih majstora suptilnije predstavljena kroz prikaz mrtvačke glave nad kojom devojka razmišlja. Nad smrću, okružena krstom, bičem, ogledalom, svećom i knjigama, kontemplira Marija Magdalena koju raspoznajemo po puštenoj kosi i otkrivenom ramenu. U pitanju je biblijska bludnica iz Magdale, jedna od najvernijih Hristovih sledbenica.

Dve slike kao da imaju narativni sled, kao da su dva kadra koji, smenjujući se jedan za drugim, otkrivaju postupan proces spoznaje i prihvatanja. Na prvoj slici Marijin pogled je uperen u neodređenu tačku. Plamen sveće, izrazito upadljiv, koji čitavoj slici daje osobitu atmosferu, ne skreće joj pažnju iako ima funkciju dozivajućeg elementa. Ona jednom rukom pridržava lobanju koja joj je na butinama (možda jedini erotski element koji je Tur zadržao, a da se pojavljivao u tradiciji, naročito zato što su Magdaleni noge otkrivene, kao i jedan deo nedara), druga ruka joj je na obrazu, što je u tradiciji oduvek bila poza melanholika i onih koji kontempliraju nad sudbinom ili neminovnostima koje ih očekuju.

Na drugoj slici, svojevrsnom nastavku, ruke su spojene i u položaju molitve, plamen kao da je učinio da Magdalena podigne glavu i pogled uperi ka ogledalu koje je zamenilo knjige i u kome se jedino ogleda svećnjak pred njom a ne, kako je to u tradiciji bilo uobičajeno, njeno lice. Takođe, njena košulja je podignuta do ramena i sada ih prekriva, bič je zamenjen bisernom ogrlicom koja leži položena na stolu, tik ispred ogledala. Magdalena i dalje mrtvačku glavu drži na kolenima ali joj je suknja prekrila donji deo nogu. Spoznaja je očigledna i ona se skriva negde na horizontu tankog vrha plamena sveće, ili možda čak i iza ogledala. Magdalenu kao da je neko prekinuo u času razmišljanja pokucavši joj na vrata. Ona, iznenađena, diže pogled i pogled upire ka onome ko ulazi, ka gostu o kome mi možemo, kao u pesmi Gost Ane Ahmatove, jedino da, baš kao i Marija Magdalena nad lobanjom, razmišljamo, ostavljeni u nedoumici i iščekivanju.

Ne znamo u kakvom je raspoloženju bio i šta je inspirisalo slikara za ovu temu erotizacije smrti, podjednako koliko i melanholičnog gradiranja mudrosti zahvaljujući zapitanošću nad smislom, verom, grehom i iskupljenjem, ali znamo da je direktan povod za nastanak koncerta kompozitoru bilo saznanje da će uskoro umreti usled progresivnog razvoja sifilisa od koga je bolovao. I kao što u Petoj Betovenovoj simfoniji kucanje sudbine, još jednog gosta, na čovekova vrata ima nezaboravan zvuk, tako i prve note Šubertovog dela jesu u istoj funkciji. Šubert je pošao od tradicionalnog motiva koji je romantizam prigrlio, a to je, jezikom psihoanalize rečeno međusobna borba, uslovljenost i neodvojivost Erosa i Tanatosa, Života i Uništenja, Ljubavi i Smrti, i dao mu obris svog iskustva, lišivši ga, reklo bi se, očiglednih religioznih konotacija.

FRANZ SCHUBERT – THE STRING QUARTET NO. 14 IN D MINOR

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

James Joyce

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci.

*

Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući, dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.

 

Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Izgledalo je kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pticu. Njene duge nežne nage noge vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdno zeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile meke kao belo paperje. Njena suknja plava poput škriljaca bila joj je smelo zavrnuta za pojas i straga je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičja, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka: i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote.

Bila je sama i tiha, gledala je u pučinu; i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima, okrenu svoje oči prema njemu, mirno podnoseći njegov pogled, bez stida ili razuzdanosti. Dugo, dugo je podnosila njegov pogled, a onda je mirno spustila svoje oči sa njegovih i uprla ih u potok, blago brčkajući svojim stopalom po vodi..

– Bože nebeski! zaklikta Stivenova duša. dajući oduška profanoj radosti…

Pred njim se pojavio razuzdani anđeo, anđeo smrtne mladosti i lepote, poslanih divnih dvorova života, da mu u trenutku ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. Dalje i dalje i dalje i dalje!

 

Sam je. Predan zaboravu, srećan i blizu razuzdanog srca života. Sam i mlad i svojevoljan, i razuzdanog srca, i usred pustinjskog pomamnog vazduha i slanih voda i nanosa morskih školjki, i morske trave, i sive sunčeve svetlosti što se probija kroz izmaglicu…

 

Njeno rađanje je sporo i mračno, tajanstvenije od rođenja tela. Kada se duša jednog čoveka rodi u ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže.

 

Da pronađeš način života ili umetnosti u kome bi se tvoj duh mogao potpuno slobodno izraziti. Sloboda! Ali ti još nisi dovoljno slobodan da bi počinio svetogrđe.

 

Nejasne reči za nejasnu emociju. Da li bi ona to volela? Mislim da bi.

 

Izvor: Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti, preveo Petar Ćurčija, Novosti, Beograd 2004.

Ана Ахматова о Модиљанију

Amadeo Modiglani - Portrait of Anna Akhmatova

Натан Алтман, Портрет Ане Ахматове, 1914.

Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.

Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули.

Вјеројатно нисмо обоје схваћали једну битну ствар: све што се догађало било је за нас двоје претповијешћу наших живота: његовог врло кратког, мога – врло дугога.

Дах умјетности још није опрљио, није преобразио та два бића, то је могао бити свијетли, лаки час пред зору.

Али будућност која, као што је познато, баца своју сјену давно прије него што дође, куцала је на прозор, скривала се иза фењера, пресијецала снове и плашила страшним бодлеровским Паризом, који се притајио негдје близу.

И све божанско у Модиљанију само је искрило кроз некакав мрак. Он је имао главу Антиноја и очи са златним искрама – он није био налик ни на кога на свијету. Његов глас ми је остао заувијек у сјећању.

Знала сам га као јадника – није било јасно од чега живи. Као умјетник тада није имао ни сјене признања.

Он се уопће није жалио ни на посве очиту биједу, ни на такође очито непризнавање. Само једанпут у 1911. години је рекао да му је прошле зиме било тако лоше да чак није могао ни мислити о себи најдражем.

Чинио ми се као окружен чврстим прстеном усамљености. Не сјећам се да се икоме клањао у Луксембуршком врту или у Латинској четврти, гдје су се сви мање или више међусобно познавали. Ја нисам од њега чула име ни једнога знанца, пријатеља или умјетника и нисам чула од њега ни једне шале. Никад га нисам видјела пијана, нити је икад мирисао на вино.

Очито је почео пити касније, али хашиш је већ некако фигурирао у његовим причама.

Животну пријатељицу, познату, тада није имао. Он никад није причао причице о будућој заљубљености (што, ето, сви чине).

Са мном није говорио ни о чему земаљском. Био је пристојан, али то није било посљедица кућног одгоја него узвишености његова духа.

У то вријеме се занимао кипарством; радио је у дворишту поред атељеа (у пустом кутку чуло се само лупање његовога батића) у обличју радника. Зидови његова атељеа били су прекривени портретима невјероватне дужине (како ми се данас чини – од пода до стропа).

У то вријеме Модиглиани је сањао о Египту. Водио ме је у Лувр видјети Египатски одјел, увјеравао ме да је све остало недостојно пажње.

Цртао је моју главу с украсима египатских царица и плесачица и чинило се да је посве занесен великом умјетношћу Египта.

Очито је Египат био његовим посљедњим заносом.

Водио ме је гледати стари Париз иза Пантеона ноћу при мјесечини.

Добро је знао град али смо ипак једанпут залутали.

Он ми је показао прави Париз.

По киши (у Паризу често пада киша) је ишао с големим врло старим црним кишобраном. Некад смо сједили под тим кишобраном на клупици у Луксембуршком парку, падала је топла, љетна киша, а ми смо углас читали Верлена, којег смо знали напамет, и радовали се што памтимо исте ствари.

Верлен је у Луксембуршком парку постојао само у облику споменика који је био откривен управо те године.

Једанпут смо се криво договорили па га нисам затекла дома него сам одлучила причекати неколико минута. Имала сам у рукама букет црвених ружа. Прозор под затвореним вратима атељеа био је отворен. Будући да нисам имала што чинити, почела сам бацати у атеље цвијеће. Не дочекавши га, отишла сам.

Кад смо се срели, он се чудио како сам могла ући у затворену собу, кад је кључ био код њега. Објаснила сам му што се догодило. „Не може бити – тако је лијепо лежало“.

Он је волио ноћима лутати по Паризу и често сам, чувши његове кораке у сањивој тишини улице, прилазила прозору и кроза жалузине пратила његову сјену под мојим прозорима.

То што је тада био Париз већ почетком двадесетих година звало се стари Париз или предратни Париз.

Ида Рубенштајн је плесала Салому, стварала се раскошна традиција дјагиљевског руског балета (Стравински, Нижински, Павлова, Карсавина, Бакст).

Данас знадемо да судбина Стравинског није остала прикована за десете године, да је његово стваралаштво постало највишим глазбеним изразом духа двадесетог стољећа. Тада то још нисмо знали.

Двадесетог липња 1910. године била је постављена Жар птица а 13. липња 1911. године Фокин је поставио код Дјагиљева Петрушку.

Прокоп нових булевара по живом тијелу Париза (описао Зола) још није био посве завршен.

Ја сам већ тада схваћала да је паришко сликарство појело француску поезију.

Католичка црква канонизирала је Јованку Орлеанку.

Талијански радник је украо Леонардову Ђоконду да је врати у своју домовину и ја сам (већ у Русији) мислила да сам је посљедња видјела.

Модиљани је веома жалио што не схваћа моје стихове и сумњао је да се у њима крију некаква чудеса, а то су само били први плахи покушаји (нпр. у „Аполону“ 1911. године).

Над аполоновским сликарством („Свијет умјетности“) Модиљани се отворено изругивао.

Зачудило ме је то кад је Модиљани оцијенио лијепим једнога посве ружног човјека и био врло упоран у томе. Ја сам већ тада помислила: он сигурно види све друкчије него ми.

У сваком случају, то што у Паризу зову модом, украшујући ту ријеч раскошним епитетима, Модиљани уопће није примјећивао.

Он ме није цртао у природи, него код себе дома – даровао ми је те цртеже.

Било их је шеснаест. Молио ме је да их урамим и поставим у својој царскоселској соби. Они су страдали у царскоселској кући у првим годинама револуције.

Најчешће смо причали о стиховима. Обоје смо знали пуно француских стихова: Верлена, Малармеа, Бодлера.

Затим сам срела умјетника – Александра Тишлера, који је такође као Модиљани волио и памтио стихове. То је таква ријеткост међу сликарима!

Дантеа ми никада није читао. Може бити зато што ја тада још нисам знала талијански.

Рекао је да су га занимали пилоти али када се једанпут с једним упознао, разочарао се: показало се да су напросто спорташи (што је очекивао?).

У то вријеме рани, лагани и, како је свакоме познато, налик на полице за књиге, зракоплови су кружили над мојим смеђим и искривљеним вршњаком (1889) – Ајфеловим торњем.

Чинио ми се да је налик на гигантски свијећњак, заборављени великан у пријестоници патуљака.

Около је славио побједнички кубизам, који је био стран Модиљанију.

Марк Шагал је већ довезао у Париз свој чаробни Витебск, а по паришким булеварима се шетала у облику непознатог младог човјека још неизишла звијезда – Чарли Чаплин. „Велики нијеми“ (како су тада звали кино) још је красно шутио.

„А далеко на сјеверу“, у Русији су умрли Лав Толстој, Врубељ, Вера Комисаржевска; симболисти су објавили да су у кризи, а Александар Блок је пророковао:

О кад бисти знали дјецо ви
хладноћу и мрак будућих дана

Три кита на којима се до данас њише двадесето стољеће – Пруст, Џојс и Кафка – још нису постојали као митови, иако су били живи као људи.

У сљедећим годинама када сам, увјерена да се такав човјек мора прославити, питала за Модиљанија све који долазе из Париза, одговор је увијек био један исти: „Не знамо, нисмо чули!“, ни Б. Анреп (познати мозаицист) ни Н. Алтман, који је тих година, 1914. до 1915, сликао мој портрет.

Само га је једанпут Н. С. Гумиљов назвао „пијано чудовиште“, или нешто у том смислу, и рекао да су се у Паризу посвађали због тога што је Гумиљов у некаквом друштву говорио руски, а Модиглиани се бунио…

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, Мали Мефисто, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера.

Зато бих хтео, једне ноћи,
У позно доба сладострасно,
Ко подлац пузећи безгласно,
Над ризнице твог тела доћи,

Да пут ти казним раздрагану
Да згњечим твоје чисте груди
да ти удар моје жуди
На боку зада тамну рану,

А тад, о сласти дивног споја!
Да кроз те лепше усне нове
У рујно месо што ме зове
Свој отров слијем, сестро моја!

Бодлерови декаденти раздирани су садистичким и мазохистичким поривима. Истовремено рањиви и окрутни такве одлике пројектују и на своје музе које желе да потчине, видећи у њима Природу која их нагони на сексуалну активност, тиме им силујући и сламајући дух. Они, истовремено, желе да се потчине, као мува пауку, својим драганама. Овај узрочно-последични садо-мазохистички однос једна је од главних компоненти Бодлерове еротске поезије. Камил Паља је писала:

За Бодлера, секс је ограничење, а не ослобађање. Жеља, која је обично покретач мушке акције, чини мушкарца активним у односу на своје, од мајке рођено тело. Тело га издаје, предаје у женске руке због своје сексуалне слабости. Моћ природе је у рукама немилосрдних вампирица, најбројнијих ликова у Бодлеровој поезији.

Вампирице, харпије, сфинге, вештице специфичне су за касноромантичарску, декадентну и симболистичку уметност. Подједнако као и мушкарац који за жуди за њиховим телима, и оне жуде за његовом течношћу, двоструким отровом. Аналогије са шкорпионима и влагом, мржњом, отровима, истовременом зељм и немоћи, евидентне су и у неким од наредних стхова:

Тај отров црн сва крв је моја!

(песма „Heaautontimorumenos“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја сам ко краљ у земљи где, киша стално пада,
богат, али без моћи, млад, ал’ жив одвајкада

(песма „Сплин“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Са дна мрачне јаме вапим за твоје милосрђе,
преклиње пало срце, једина коју волим!

(песма „De Profundis Clamavi“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја полазим у напад, верем се, пузим, ближе,
ко јато црва које према лешини гмиже,
па волим још, о звери, свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!

(песма XXIV, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

На основу фрагментарних стихова видимо сву двострукост којом је лирски субјект прожет. Он је истовремено и ловац и плен, и мучитељ и мучени, немоћан краљ кастриран од своје охоле љубавнице. Али и он узвраћа уједима. Ево једног прозног одломка:

Прича о мојој љубави налик је бескрајном путовању по површини чистој и углачаној попут огледала, вртоглаво монотоног, које би сва моја осећања и гестове одразило са ироничном прецизношћу моје сопствене савести, тако да нисам могао себи да допустим неки неразуман гест или осећај, а да не приметим неми приговор моје нераздвојне утваре. Љубав ми се представљала као надзорница. […] Лишавала ме је свих користи у којима сам могао уживати услед свог личног лудила.. Колико сам се само пута уздржао да је не ухватим за грло и подвикнем: ‘Беднице, буди несавршена! Да бих могао да те волим без муке и беса!’ Током неколико година посматрао сам је срца испуњеног мржњом. На крају крајева, нисам ја умро од тога! […] Једне вечери, у шуми.. на обали једне мочваре.., након меланхоличне шетње где су њене очи одражавале лепоту неба, у којима је моје срце било згрчено као пакао…

Наративни низ одјекује бес, безнађе, жељу за несавршенством које, када бива ослобођено и/или досегнуто, опет резигнира и производи мучан утисак, чамотињу која разара. Но, поред ових набројаних елемената, требало би се концентрисати на тренутак и на афирмативне елементе Бодлерве поезије, бар оне који у свој центар постављају мушкарца и жену, љубавнике у вечитој и никада разрешеној битци. Наредне песме – Накит, Егзотични мирис и Лета – неке су од најлепших песама посвећених женском телу, од Сапфе па до савремених остварења. Неке од њих биле су цензурисане и проглашаване опсценим. Бодлер је, пак, тврдио како у њима првенствено треба „да сам предмет буде у другом плану а у песми се сагледа само пластична намера“. Под „пластичном намером“ песник је подразумевао форму. Она је изузетно битан елемент његове поезије, компонента која јој додатно учвршћује статус дела која изнова представља изазов за многе преводиоце.

У наредне три песме доминантан мотив је утицај мириса који женско тело и коса остављају на посматрача. Мирис има синестезијско дејство. Такође, накит као одлика варварске лепотице, конкубина налик Делакроаовим и Енгровим, представља утицај који је песник црпео од сликара савременика. Море, такође једна од најчешћих Бодлерових слика, присутна је у песми Накит и у функцији је једне од најлепших поетских слика светске књижевности која предочава однос двоје људе као што то може бити однос мора и обале. Такође, песник неколико пута своје драгане, у различитим песмама, ословљава са „љубљени тигре“, назначавајући тако сву гипкост и дивљу раздражљивост својих љубавница. Оне су, извесно је, директан или посредан узор имале у Бодлеровом окружењу. Жана Дивал (којој су посвећене песме Накит и Лета), Аполонија Сабатје (којој је посвећена песма Превеселој) или госпођа Помаре неке су од чувених Бодлерових инспирација, декадентних сексуалних персона Париза 19. века.

НАКИТ

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се са металом у камење прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

На дивану је лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свога жала.

Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи њене метаморфозе;

њезине руке, ноге и слабине и бедра
глатки ко науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди, то моје зрело воће,

умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.

Бокове Антиопе и грудни кош дечака
као за неки нови цртеж у једној споји:
струк јој тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!

– Кад се светиљка затим угаси, затрептавши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време, с уздахом пропламсавши,
њену је амбра-кожу крвљу обасипао!

Превео Бранимир Живојиновић

AUDIO

ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Када склопим очи у јесење вече
И удишем мирис твојих топлих груди,
Видим пламен сунца што, једнолик, блуди
По благом приморју неком, пуном среће.

Видим лени откок и чудно дрвеће
И земљу што сочне плодове нам нуди,
Видим народ витких и окретних људи
И жена што поглед оборити неће.

Твој мирис ме носи до предела жарких
У луку препуну уморних катарки
И од бурног мора клонулих једара,

Док ми из зелених тамаринда мирис
Што кроз ваздух струји и ноздрве шири –
У души се стапа са песмом морнара.

Превео Никола Бертолино

AUDIO

ЛЕТА

Дај да те грлим, биће зло и пусто,
Љубљени тигре, чудовиште снено,
Дрхтави прсти нек ми опијено
И дуго блуде твојом косом густом;

У твоје скуте што миришу тобом
Дај да сахраним мисли неспокојне,
Да сласни задах љубави покојне
Удишем, као свели цвет над гробом.

Да спавам хоћу, да спавам, па макар
И не жив! У сну слатком попут смрти
Без кајања ћу пољупцима стрти
То лепо тело, глатко као бакар.

И ништа као понор твог кревета
Јецање моје неће да успава:
Твоја су уста пуна заборава,
У пољупцима твојим тече Лета.

Судбини својој, одсад својој сласти,
Покорићу се ко суђеној коби;
Мученик кротки, који невин доби
Казну да муке пламте му у страсти,

Својој ћу мржњи ја дати да пије
Непентес, отров који дух мој жуди
С љупких вршака твојих оштрих груди
Где никад срце тамновало није!

Превео Никола Бертолино

AUDIO

Цитати:

Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, превели: Бранимир Живојиновић, Никола Бертолино, Борислав Радовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Камил Паља, Сексуалне персоне: уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Зептер Боок Wорлд, Београд, 2002.

Жан Старобински, Меланхолија у огледалу, превео Бојан Савић-Остојић, Карпос, Београд, 2011.

Прикази шешира у западном сликарству

Peter Paul Rubens - Honeysuckle Bower, ca. 1609.

Питер Пол Рубенс, 1609.

У последње време често размишљам о појму грађанске класе. Нажалост, увек завршавам са закључком да је та друштвена категорија релативна и непостојана у контексту наше земље. Бити грађанин ствар је социјалног и образовног карактера, стања свести које човек за себе присваја. Бити грађанин неминовно захтева, осим класне предиспозиције, и одлучност духа да држи до извесног нивоа цивилизацијских домета, да ствари не посматра нужно утилитарно, већ и из угла естетске димензије. Дакле, може се јести рукама и хранити хлебом од јуче. Многи су, нажалост, на то приморани. Тада човек постаје животиња која себе ставља у положај онога који трпи, а трпљење је, то свака иоле освешћена особа увиђа, нешто најгоре што неко себи може да дозволи, одлика човека у ланцима који цивилизацијске домете, такве какви су, није преокренуо у сопствену корист.

Грађанска класа подразумева економску сигурност без које уметност одржања достојанства није могућа. Дакле, човек који нема здравствено осигурање, човек са кварним зубима и страховитим боловима у деснима неће мислити о Бетовену. Човек у стабилним економским околностима, било да су оне личне или објективне, моћи ће да путује, да ужива у храни или да без нервозе напушта свој стан, упућујући се према таксију или сопственом аутомобилу, а не према градском превозу. Јер, управо ту, у градском превозу, на месту где је разлика сведена на минимум али, парадоксално, и изузетно изражена, моћи ће се појмити свест грађана и постојање друштвене категорије коју зовемо грађанском класом.

Одело чини човека. Немојмо сумњати у ту чињеницу коју нам наше доба изнова приноси пред очи. Избацимо моралне и етичке категорије из предходно реченог и концентришимо се једино на естетску димензију. Једна од битних одлика грађанства јесте начин на који се оно односи према одећи. Читав овај увод заправо ми је био потребан да бих се осврнула на тему овог текста, а то је приказ шешира у историји западног сликарства. Посматрајући ова дела, од ренесансне и барокне уметности па све до уметности 20. века, приметила сам како је приказивање одеће само још један тон више, још један слој преко већ постојеће нијансе, којим сликар наглашава оно што је уметност била за грађане наручиоце: свест о материјалном статусу и могућност наглашавања истог.

Стога, један амстердамски трговац из 17. века уздигао је себе на ниво који му је омогућио да има скупоцене шешире од материјала из Индије, порцеланске тањире из Кине, разноврсне таписерије из Марока, намештај и предмете из најбољих радионица Италије, ципеле и крагне најцењенијих занатлија у Лондону. Купујући наведено трговац-грађанин није мислио искључиво на њихову употребну вредност јер, како сам већ нагласила, једна од дистинктивних одлика тог друштвеног слоја јесте што на детаље не гледа утилитарно и искључиво са тачке корисности и употребне вредности. Грађанин, у оном лепом смислу те речи, не грађанин према Бодлеру или Флоберу, је првенствено естета духа, човек који не поима предмет као употребну већ као естетску вредност. Човек који носи шешир, не зато што је хладно, не зато што дува ветар или пада снег, већ зато што је то лепо, јесте уметник налик сликару савременог живота који је дубоко инкорпориран у стварност и, истовремено, неколико свтлосних година ван ње.

Rembrant van Rijn - Portrait of Girl

Рембрант

Lucas Cranach the Elder - Portrait of a Lady

Лука Кранах

Johanes Veermeer - Girl with the Red Hat

Јохан Вермер

Frans Halls - Portrait of a Man

Франс Халс

Gentile Bellini - Dodge Giovanni Mocenigo

Ђовани Белини

Rigaud Hyachinte - Autoportrait au turban

Rigaud Hyachinte

Rembrant van Rijn - Self-portrait with a Wide Brimmed Hat

Рембрант

Peter Paul Rubens - Old Man With Black Hat

Рубенс

 Tiziano Vecellio - Portrait of a Young Woman

Тицијан

Peter Paul Rubens - Portrait of Susanne Fourment

Рубенс

Tommaso Dolabella - Portrait of Stanislaw Teczynski

Томазо Долабела

Francisco De Zurbaran - St Margaret

Франсиско Сурбаран

Thomas Gainsborough - Lady Georgiana Cavendish

Томас Гејнсборо

Elisabeth-Louise Vigée-Lebrun - Selfportrait in a Straw Hat

Елизабета Виж ле Брун

Jean-Baptiste Greuze - The White Hat

Жан-Батист Грез

Francis Cadell - Lady in Black

Френсис Кадел

Edgar Degas- At the Milliners

Едгар Дега

August Macke - Before the Hat Shop

Аугуст Маке

Tamara de Lempicka - Portrait of a Girl

Тамара де Лемпика

Amadeo Modiglani - Portrait Of A Woman With Hat

Амадео Модиљани

Rene Magritte

Рене Магрит

Emil Nolde - Self-portrait

Емил Нолде

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, још једна планета у соларном систему Мерилин Монро, невероватан авантуристички дух, фотографски егзибициониста у потрази за различитим облицима који славе нагост женског тела. Објава о његовим фотографијама Мерилин Монро наставак је серије текстова посвећених оном типу жена које са правом имају статус филмских јунакиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња, заљубљује се непосредно – као секира која пада.

Пре него што је секира самој Мерлин пала на ноге, многи фотографи налазили су инспирацију посматрајући америчку pin-up Венеру. Претходни текстoви о Мерилин – Последње позирање Мерилин Монро и Како је Норма помогла Ели – могу бити допуна наративу који овом серијом текстова желим да употпуним. Он је подједнако прича и о његовим ауторима и о периферним јунацима, колико и о хероини у главној улози.

The impact Norma Jeane had on me was tremendous. As minutes passed, I fell more and more in love with Norma Jeane; there was an immediate rapport between us. She responded to everything I said. She started to look around in my room examining all the pictures I put on the walls and began asking questions. I had the immediate feeling that she was something special, something different from most girls and models I had met before her, mainly because she was so eager to ask questions about me and the pictures I put on the walls. She wanted to know many things right away, she was interested in me! She was utterly sincere; she did not wish to speak about herself, except when I asked her my own questions. She was sincere in wanting to know who I was and what I was doing with my life, and I began to amuse her exceedingly with all sorts of stories that ran through my mind and I just kept dishing them out to her. I still remember it as clearly as if it happened just recently.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

 

Бордел муза

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Музе обично везујемо за планину Хеликон у Грчкој. Oнда, откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Nastavite sa čitanjem

Симболизам и минерали

Gustav Klimt – Water Serpents 

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива. – Шарл Бодлер, „Накит“

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити.  Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је толико пута раскидана веза између ње и уметнсти непотребна. Nastavite sa čitanjem

Сликарство Тамаре де Лемпицке

Сесил Битон, „Фотографија Тамаре де Лемпике“, 1930.

Пољска уметница Тамара де Лемпика рођена је у Варшави 16. маја 1898. године. Испрва се као сликарка афирмисала у Паризу, а  затим, у послератним годинама, и у Америци.  Тамарин живот био је налик високобуџетној филмској нарацији, а и подударао се са временом успона седме уметности, нарочито холивудских класика. Nastavite sa čitanjem

Портретни покушај обухватања погледа: Јозеф Рипл Ронаи

Maђарски сликар Јозеф Рипл Ронаи рођен је 23. маја 1861. године. Нема пуно биографских података о њему, као ни оних теоријских који би били адекватно полазиште за даља истраживања. Сликар о коме пишемо био је фармацеут. После школовања у Будимпешти, одлази у Минхен на студије сликарства одакле 1886. прелази у Париз. Nastavite sa čitanjem

Експресионистички утисци о досади: Aлексеј фон Јавленски

Aлексеј фон Јавленски рођен је у Русији 13. марта 1864. године. Прешавши из Москве у Минхен 1896, руски сликар je своје стваралаштво везао за деловање минхенске експресионистичке групе Плави јахач (Der Blaue Reiter). Заједно са дрезденском групом уметника, који су заједнички излагали под називом Мост (Die Brücke), Nastavite sa čitanjem

Фовистичка декаденција боје: Киз ван Донген

Холандски сликар Киз ван Донген рођен је 26. јануара 1877. године у Ротердаму. Данас кварт у коме је одрастао чини предграђе овога града који је и тада морао имати све одлике насеља са периферије. Жовијална атмосфера бучних кабареа у којима су праље и кројачице плесале пред уморним рударима и изневереним песницима. Nastavite sa čitanjem

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Вилхелм Хамерсхои

Tај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.

Стари клавир мелодију свира
Мирно, споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.

Стидљива, дубоког ока, руку
што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.

Светлост и музика су апстрактне појаве које ме, најчешће, наводе да стварам. Њих сам препознала као мотиве и полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Према мом доживљају, њиховој уметности блиска је и поетика авангардних композитора класичне музике. Nastavite sa čitanjem