Karen Armstrong o Eleusinskim misterijama

Kao i velika boginja iz doba lovačkih zajednica, neolitska boginja majka pokazuje da, iako muškarci možda izgledaju moćniji, u stvari, žene su te koje su jače i koje vladaju.

To je očigledno i u grčkom mitu od Demetri i njenoj kćeri Persefoni, koji gotovo sigurno potiče iz neolitskog razdoblja. Demetra je boginja žita koja štiti useve i plodnost zemlje. Kada Had, vladar donjeg sveta, otme Persefonu, Demetra napušta Olimp i luta svetom skrhana bolom. Razjarena, ona ljudima uskraćuje žetvu, preteći da će ih izgladneti ukoliko njena kći Kora („devojka“, drugi naziv za Persefonu) ne bude vraćena. Zabrinut, Zevs šalje Hermesa, glasnika bogova, da spase Koru, ali je ona, nažalost, u donjem svetu pojela seme nara, pa je zbog toga primorana da četiri meseca godišnje provede sa Hadom, koji je postao njen muž. Kada se ona vrati svojoj majci, Demetra ukida zabranu i zemlja ponovo postaje plodna.

To nije obična alegorija o prirodi. Obredi posvećeni Demetri nisu se podudarali ni sa setvom ni sa žetvom. Persefona možda silazi u zemlju kao seme, ali na Sredozemlju semenu treba samo nekoliko nedelja da proklija, a ne četiri meseca. Kao i mit o Inani, to je još jedna priča o boginji koja nestaje i vraća se. Ovo je mit o smrti. U drevnoj Grčkoj, Demetra, boginja žita, ujedno je i gospodarica smrti i predsedava kultu misterija u Eleusini kraj Atine. To su bili tajni obredi, ali izgleda da su u njima mystai („inicijanti“) bili primorani da prihvate neizbežnost smrti kao neodvojivi deo života i da na taj način shvate da ona nije strašna. Ti upečatljivi obredi utisnuli su zauvek značenje tog mita u umove i srca onih koji su prošli kroz taj dugi proces inicijacije. Konačna pobeda na dsmrću nije moguća. Kora zauvek mora da naizmenično boravi u gornjem i donjem svetu. Nema žita, hrane i života bez simboličke smrti te devojke.

O eleusinskim misterijama znamo veoma malo, ali oni koji su učestvovali u tim obredima bili bi zbunjeni ako bi ih neko pitao da li veruju da je Persefona zaista sišla u utorbu zemlje, na način na koji je to opisano u mitu. Taj mit je bio istinit, jer gde god da su ljudi pogledali videli bi da suživot i smrt neodvojivi i da zemlja umire i ponovo oživljava. Smrt je bila užasna, zastrašujuća i neizbežna, ali ona nije bila kraj. Ako zasečete biljku i odbacite svelu granu, na njoj će se pojaviti novi izdanak. Ratarstvo je dovelo do novog, mada ograničenog, optimizma. Seme mora da umre da bi stvorilo žito, a orezivanje je zapravo korisno za biljke i podstiče novi rast. Inicijacija sprovođena u Eleusini pokazivala je da suočavanje sa smrću vodi ka duhovnoj obnovi i da je to svojevrstan vid orezivanja koji se primenjuje na ljudima. Ona nije mogla da donese besmrtnost – samo bogovi žive večno – ali je mogla pomoći ljudima da ovde na zemlji žive sa manje straha, pa stoga i potpunije, i da mirno gledaju smrti u lice. Zaista, svakodnevno smo primorani da se suočimo sa smrću svoga ja koje smo već izgradili. I u neolitskom razdoblju mitovi i obredi inicijacije pomogli su ljudima da prihvate svoju smrtnost, da pređu u drugu fazu i da imaju hrabrosti da se menjaju i razvijaju.

Izvor: Karen Armstriong, Kratka istorija mita, prevela Zorica Đergović Joksimović, Geopoetika, Beograd, 2005.

Slika: Fragment reljefa koji prikazuje otmicu Persefone, nastao oko 470. godine pre nove ere u južnoj Italiji. Metropolitan muzej u Njujorku.