Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron. Nastavite sa čitanjem

Italijanski tenor Enriko Karuso

 

Bilo je leto kada sam prvi put čula ovu kompoziciju u izvođenju italijanskog tenora Enrika Karuza (1873-1921), na večernjem programu prikazivan je film Vudija Alena „Match Point“ iz 2005. godine (topla preporuka!). Ova kompozicija je poput lajtmotiva, a tenor ju je, zapravo, prvi put izveo u operi „Kradljivci bisera“, Žorža Bizea, koju je nedavno bilo moguće pogledati u okvru prenosa Metropoliten opere u jednom od beogradskih bioskopa. Karuzov život poklapa se sa periodom kada je Marsel Prust živeo i pisao. To je doba belle epoque, period bez velikih ratova u Evropi, internacionalizma, umetnosti.

Kompozicija nosi u sebi, nisam bez razloga pomenula godišnje doba, određenu težinu sparne letnje noći, guste poput starog parfema, neprobojnog, koji u nozdrve kao da praši puder, a ne tečnost. Potom, sledi opijenost. U mraku, potpuno opuštenog tela, sa rukama daleko od sebe, zatvorenih očiju, slušalac kao da čuje viteza nekog davnog, herojskog doba, zamišljenog, koji uz draperiju, koja se talasa usled noćnog povetarca, stoji i razmišlja. Ili, u nekom gradu, Napulju, recimo, neko ko svoj život, bremenit prošlošću, vidi u potpunosti bez prošlosti. „I oseti se usamljenom poput prazne kuće“, napisao je Flober.