Marsel Prust o književnosti

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; Nastavite sa čitanjem

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

MESTA IZ ROMANA:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

ADRESE MARSELA PRUSTA:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900) Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Dokrajčenje“ (odlomak)

Image result for coup de grace in art

Bivši baštovan mi priđe i reče mi na uho grubim i preklinjućim tonom starog uplašenog sluge, koji zna da će biti oteran zato što je preneo takvu poruku:

Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to vi učinite…

Pruži mi revolver; ja uzeh svoj i priđoh mehanički jedan korak. Prelazeći to kratko rastojanje imao sam vremena da deset puta u sebi ponovim da Sofija hoće možda da mi uputi poslednju molbu i da je to naređenje samo povod da bi je uputila tihim glasom. Ali njene se usne ne pomakoše: rasejanim pokretom je počela da otkopčava bluzu kao da ću nasloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje retke misli išle tom živom i toplom telu, koje mi je zbog prisnosti našeg zajedničkog života bilo blisko kao telo prijatelja, i osetih da me guši nekakvo besmisleno žaljenje sve one dece koju je ta žena mogla da donese na svet i koja bi nasledila njenu hrabrost i njene oči. Ali nije na nama da punimo stadion i rovove budućnosti. Još jedan korak me dovede tako blizu Sofiji da sam mogao da je poljubim u vrat ili da joj stavim ruku na rame, koje se jedva primetno trzalo, ali uskoro sam od nje video samo mutan obris profila. Disala je ubrzano, a ja se grčevito uhvatih za pomisao da sam želeo da dovršim Konrada i da je ovo isto. Pucao sam okrenuvši glavu, skoro kao uplašeno dete koje ispaljuje petardu u božićnoj noći. Prvi pucanj raznese samo deo lica, što će me zanavek sprečiti da saznam kakav bi bio Sofijin izraz u času umiranja. Drugi pucanj je sve završio. Mislio sam prvo da je zahtevajući da ja obavim taj čin smatrala da mi daje i poslednji i konačni dokaz ljubavi. Posle sam shvatio da je samo htela da se osveti i ostavi mi grižu savesti. Računica joj je bila tačna: savest me ponekad grize. Muškarac uvek upadne u zamku žena.

Izvor: Margerit Jursenar, Dokrajčenje, prevela Ivanka Pavlović, Nolit, Beograd, 1990.

Napomena: Originalni nazi ovog romana iz 1939. godine je Le Coup de grâce. Postoje dva različita prevoda naziva ove knjige. Ivanka Pavlović, čiji je prevod citiran, odlučila se za Dokrajčenje. Prevodilac Mile Pešorda odlučio se za Oproštajni udarac (Svjetlost, Sarajevo, 1983). Ova situacija često izaziva zabunu. Dakle, u pitanju je jedan roman sa dva različita prevoda.