Značaj slikarstva za Hičkokov film „Vertigo“

Vizuelno opčinjavajući, ovaj film Alfreda Hičkoka ima moć da zaseni estetsko čulo posmatrača. Danima posle gledanja Vertiga gledalac filma je u svojevrsnom spiralnom zanosu, zahvaljujući boji, kostimima, slikama, atmosferi, radnji.

O Hičkokovom filmu Vrtoglavica (Vertigo) najbolje je pisao Slobodan Mijušković u knjizi Alfred Hičkok / Upotreba slikarstva. U nastavku sledi celo poglavlje iz te knjige posvećene ovom filmu pod sledećim nazivom:

*

YOU WERE THE COPY – VRTOGLAVICA

Vrtoglavica je film koji nosi posebne, možda najvidljivije i najdublje upise vizuelnog, slikovnog i slikarskog. Technicolor i Paramountova nova Vistavision High-Fidelity tehnologija (promovisana tokom pedesetih godina dvadesetog veka) stopili su se sa Hičkokovom sinematičkom imaginacijom u kreaciji jedne apsolutno zanosne, omamuljujuće likovnosti, neuporedivog vizuelnog impacta, koji iole prijemčivog posmatrača drži u stanju sličnom anesteziji. Film je veoma detaljno analiziran u terminima klasične likovnosti, na primer sa stanovišta upotrebe boje (zeleno-crveno, sivo-belo) i svetlosti kao čisto vizuelnih, plastičkih (i istovremeno simboličkih) sastavnih jedinica, ili pak sa stanovišta izvesnih formalnih/oblikovnih elemenata kao što je linija, koja je spiralnim kretanjem dovedena do transformativne i repetitivne, grafičke ili predmetne spiralne forme kao glavnog simbola/znaka i vizuelne metafore.

Uočena je i specifična upotreba predstave/lica u profilu, dakle jedne forme portreta, takođe odrednice iz žanrovskog vokabulara slikarstva. S druge strane, slika i slikarstvo upleteni su u ovaj film i na druge načine, nezavisno od čarolije vizuelnog i optičkog.

Ipak, celokupna atmosfera misterije i suspensa, kao i neobično hipnotičko delovanje, nastaje u ovom filmu prvenstveno primenom postupaka analognih slikarskom komponovanju, koje je Matis sažeto odredio kao raspoređivanje i uzajamno odnošenje elemenata slikarskog jezika na pravougaonoj, dvodimenzionalnoj površini platna. Na poseban način, misterija ovde i istinski počinje sa slikom, ne sa rečima. Zavođenje posmatrača takođe. Istina, na fascinantnoj špici Sola Basa kamera je najpre na ustima ženskog lica, ali potom prelazi na oči (koje se pomeraju levo i desno), i onda na desno oko iz čije se dubine i tame pojavljuje spirala. Tako smo odmah uvedeni u svet oka, pogleda i viđenja, svet u kojem se odigrava i o kojem govori ovaj film.

Zanimljivo je da film počinje pravom, horizontalnom linijom u prvom kadru vidimo horizontalno postavljenu metalnu šipku (koja preseca ceo ekran) za koju se hvata ruka begunca. Nakon sekvence jurnjave po krovovima San Franciska, koja završava padom policajca sa krova, u prvom kadru sledeće sekvence (u stanu kod Medž) imamo vertikalnu liniju: sedeći u fotelji Skoti se zabavlja pokušavajući da na kažiprstu svoj štap za hodanje održava u ravnoteži, tj. vertikalnom položaju. To mu samo nakratno uspeva, i štap mu pada sa prsta. Osim što pokazuje njegovu potpunu seksualnu indiferentnost prema Medž, ovaj prizor infantilnog ubijanja dosade čoveka koji pati od vrtoglavice kao da najavljuje gubljenje, nestajanje njegove duševne i emocionalne ravnoteže, koje će ubrzo uslediti.

Cela izmišljena priča Gavina Elstera, ispunjena čudnim i neobjašnjivim detaljima o ponašanju njegove žene, svakako deluje intrigantno ali ne i dovoljno uverljivo da bi sama po sebi pokrenula kovitlac začudnosti i tajanstvenosti. Skoti zato reaguje prilično nezainteresovano, deluje mrzovoljno, čak tokom razgovora ne može, ili ne želi, da obuzda gestove kojima vidno pokazuje da ga priča pomalo zamara. To oseća, ili zna, i Elstir, i zato na kraju predlaže Skotiju dolazak u restoran Ernie’s da bi tamo video Madlen: You can see her there. Iza ovih reči stoji verovanje u (nad)moć slike, Elster očekuje da će slika, lik njegove lažne žene, pokolebati nezainteresovanost njegovog prijatelja sa koledža i privoleti ga na (nesvesnu) saradnju u monstruoznom lažiranom projektu. I zaista, tu zastrašujuću, hipnotičku moć Skoti je osetio onoga časa kada se Madlen zaustavila iza njegovih leđa i kada je krajičkom oka prvi put video njen profil. Već taj indirektni pogled krajičkom oka, koji ne pruža jasnu sliku, bio je dovoljan za infekciju virusom misterije i opsesije. Sledećih petnaestak antologijskih minuta filma, bez reči, samo sa slikom (i muzičkom podlogom Bernarda Hermana), povećava misteriju do klimaksa. Skotijev pogled (zajedno sa pogledom gledaoca) sada prati kretanje tajanstvene prilike u sivom kostimu, pri tom se dva puta zaustavljajući na njenom hipnotičkom i „smrtonosnom“ profilu. Posle kupovine cveća, odlaska na groblje i u muzej, gde nepomično pred (još jednom) misterioznom slikom, žena u sivom ulazi u hotel i pojavljuje se na prozoru sobe, koja će vega nekoliko trenutaka kasnije biti prazna. Neobjašnjivo za penzionisanog detektiva, kao i za gledaoca, ona nestaje poput utvare.

Ako posle prvog iskustva Skoti još opstaje na izvesnoj distanci, druga pojava Madlen definitivno ga zarobljava u kandže opsesije. U sopstvenom stanu, pošto je prethodno uspeo da spreči njeno fingirano samoubistvo (u toj prilici prvi put je dotakao Madlen i video njeno lice sa udaljenosti sa koje je mogao osetiti njen dah), on biva prepušten na milost i nemilost hipnotičkoj energiji slike, obeshrabrujućoj emisiji omamljujućeg zračenja sublimnog estetskog objekta, jedinstvenog remek-dela.

Sve misteriozno, enigmatično, magično, hipnotičko i opsesivno u ovom filmu nastaje primarno iz njegove slikovne/vizuelne (i muzičke) fakture i sintakse. Uostalom, sam je Hičkok naglasio da mu je u Vrtoglavici manje bilo stalo do priče a više do celovitog vizuelnog utiska i dejstva. Ono što zavodi i omamljuje u ovom filmu jeste njegova vizuelna oprema, konstrukcija i kompozicija kadrova i sekvenci, montaža slikovnih fragmenata, ritmovi kretanja i proticanja slika u ambijentu muzičkog backgrounda, energija boje i svetlosti, upadljiva dominacija krivih i zakrivljenih linija, cikličnog, kružnog i spiralnog kretanja, itd. Verbalni i narativni slojevi samo su potpora (mada veoma efikasna) čaroliji i čudotvornosti slike. Najzad, budimo iskreni, da Madlen ne izgleda kao što izgleda, da njeno lice, pogled, hod, kretanje, odeća…, ne govore glasnije od njenih reči (hičkokovska pretpostavka savršene misteriozne žene), strmim ulicama San Franciska sledio bi je neki drugi čovek, iako istog imena. Bio bi to penzionisani detektiv zainteresovan jedino da efikasno obavi i naplati posao na koji je nevoljno pristao. To bi možda bilo dovoljno za uspešnu realizaciju Elsterovog plana, ali bi u tom slučaju nastao neki drugi a ne ovaj film.

Na kraju, zanos i misterija u ovom filmu nestaje sa otrežnjujućim upadom reči u trenutku poslednjeg poljupca koji kao da je nagoveštavao da sve ipak može biti kao pre: I hear voices, kaže kaluđerica u završnoj sekvenci na zvoniku, pojaviviši se iz mraka poput vesnika smrti, a uplašena Džudi/Madlen, ustuknuvši nekoliko koraka unazad, pada u nponor realnosti. Te (pret)poslednje izgovorene reči u filmu definitivno prekidaju već sasvim istanjenu nit misterije, skidaju koprenu fikcije i iluzije, iz akoje se pojavljuje prozirno, prozaično, zlokobno i ružno lice stvarnosti.

Međutim, u opsednutosti glavnog junaka jednom ženom ne bi još bilo ničeg naročitog da ta žena zapravo nije ono što se u engleskom jeziku zove fake, dakle nešto lažno, krivotvoreno, neka vrsta falsifikata ili kopije koja se izdaje za original. U filmu je, podsetimo se, žena za koju Skoti misli da je Madlen Elster (supruga njegovog starog poznanika), u stvari durga osoba, devojka po imenu Džudi Barton, unajmljena da zameni, odglumi, imitira pravu Madlen Elster. Fake je još jedan pojam, kategorija sa važnim mestom u istoriji i teoriji umetnosti, slikarstva posebno. Moglo bi se reći da je čitava konstrukcija zapadne istorije umetnosti (one koju jedino i poznajemo i koja je definisala sam pojam umetnosti) izgrađena na suprotnim kategorijama, pre svega na pojmovima orginalnosti, autentičnosti, jedinstvenosti, individualnosti, itd. Dramatičan obrt u Vrtoglavici dešava se upravo sa otkrićem prevare, saznanjem o lažnosti onoga što je bilo doživljeno kao autentično i istinito. U poslednjoj trećini filma, nakon što je u ogledalu video orglicu Karlote Valdez oko vrata Džudi Barton, Skoti je u trenutku rekonstruisao suštinu čitave priče i zaključio da je Madlen u stvari bila kopija. Sam je upotrebio tu reč u emotivnom i dramatičnom monologu na stepenicama zvonika misije San Huan Batista: You were the copy!

Kopija, naravno, makar u tradicionalnom i kolokvijalnom razumevanju toga pojma, pretpostavlja original u odnosu na koji i jeste kopija. Kao što govor o sinu pretpostavlja oca (na primer u hrišćanskom diskursu o prvoliku i liku), kao što otisak pretpostavlja pečat sa koga je otisnut, tako kopija pretpostavlja postojanje originala. Postoji, znači, još jedna Madlen, trebalo bi reći prava, original, koji međutim u filmu ne vidimo, ili gotovo ne vidimo. Osim u kratkoj sekvenci na zvoniku (uzgred rečeno, prikazanoj u flashbacku, kao fragment sećanja Džudi Barton), original je u filmu vizuelno odsutan. On postoji kao ime i reč, kao važan element narativa, o njemu se govori, štošta saznaje, na primer da više živi na selu i veoma retko dolazi u grad, ali to je sve. Tako je Madlen kopija odsutnog, te stoga na neki način nepostojećeg, prikrivenog originala. S druge strane, moglo bi se reći da zapravo postoje dva originala istog imena: jedan je „prava“ Madlen, supruga Gavina Elstera, čiji izgled i ličnost ostaju nepoznati; drugi je „lažna“ Madlen, koja postaje Skotijeva opsesija, u stvari redizajnirana devojka iz Kanzasa, lik koji je zamislio i stvorio Elster. Ona, međutim, ne oponaša „pravu“ Madlen već samo nominalno igra njenu ulogu. Zajedničko im je jedino ime, postoji izvesna sličnost izgleda, vidljivog lika, ali se potpuno razlikuju po suštini, inače čitav projekat ne bi bio neophodan. Zato je Madlen, istovremeno, i autentična kreacija, neka vrsta umetničkog, veštačkog konstrukta (iako od krvi i mesa), proizvod sofisticiranog projekta obmane i zavođenja, kopija koja „glumi“ nepostojeći prototip i na neobjašnjiv način zadobija auru samog originala, postaje jedinstvena u perverznoj igri simulacije nepostojećeg modela. Kopija bez originala – ta protivrečna (?) relacija nalazi svoje „razrešenje“ u inverziji čije je ishod u tome da kopija postaje (novi) original. Madlen je biće (najmanje) dvostruke prirode, ona je i jedno i drugo, original i kopija, realnost i predstava, stvarnost i iluzija, istina i laž. To je biće multipliciranog i fluidnog identiteta, vidljivo i nevidljivo u isti mah. Zato je teško reći u šta ili u koga se u stvari zaljubio Skoti i šta je zapravo taj „mračni predmet“ njegove želje. U tom dualizmu svaki je odgovor ispravan.

Ovo simultano prisustvo, udvajanje i prožimanje vidljivih i nevidljivih uloga, likova i identiteta, umetanje lika u lik, ili karaktera u karakter, korespondira na izvestan način sa određenim realizacijama koncepta slike u slici u povesti modernog slikarstva. Kao u pojedinim Magritovim ciklusima, ili na primer u slikama kao što su „La condition humaine I“ (1933), „Les deux mysteres“ (1966), „La cascade“ (1961), „Le soir qui tombe“ (1964), itd., posmatrač se suočava sa prožimanjima, ukrštanjima i pretapanjima realnosti i predstave, stvarnosti i iluzije, istine i laži, tj. Džudi i Madlen. Pokušate li, na šrimer, da prvi deo filma posmatrate tako što ćete stalno misliti na to da je Madlen fake, lažna slika, imitacija lika iza kojeg stoje Elster/Džudi, teško će vam poći za rukom da tu misao neprestano održavate i time se oslobodite uverljivosti i zavodljivosti iluzije, istinitosti laži. Svojstvo iluzije, zajednička oznaka medija slikarstva i filma, u oba slučaja nije tek sredstvo već je premešteno u ravan eksplicitne prezentacije i tematizacije, tj. ono postaje transparentno, zasebno označeno kao osnovni elemenat vizuelnog i semantičkog zapleta koji zbunjuje i zavodi posmatrača.

S druge strane, ovakva tročlana struktura, čij isu elementi Džudi-Madlen-Karlota, mogla bi referirati na komponente kosutovske konceptualističke relacije „one and three“ (predmet/realnost – predstava/iluzija – koncept/reč), samo što Hičkok, naravno, kao i Magrit, ne ide putem analitičkih/tautoloških simplifikacija i redukcija koje završavaju u svojevrsnoj glorifikaciji ideje tj. pojmovnog/konceptualnog/verbalnog na račun slikovnog/vizuelnog. Obrnuto, zajedno sa svojim nadrealističkim srodnikom, on glorifikuje sliku/predstavu iskorišćavajući do maksimuma njenu nepostojanost, višeznačnost, iluzornost, varljivost i lažnost. Predstava je ispred pojma i predmeta, slika ispred reči.

Kao i kod Magritovih slika, realistički posmatrač brzo će u filmu uočiti niz „grešaka“ ili „propusta“. Na primer, više je nego neuverljivo da je Skoti mogao biti spasen kada se našao na rubu ambisa, potpuno bespomoćan, držeći se rukama za poluodvaljeni oluk. Ili drugi primer. Dok Skoti pokušava da izvuče Madlen iz zaliva San Franciska, ona, iako u „nesvesti“ ili „polusvesti“, u jednom času kao da hotimično prebacuje ruku oko njegovog vrata. Pri tom, na njenim nogama su i dalje cipele, one crne cipele na kojima je Hičkok insistirao a u kojima se Kim Novak osećala nelagodno. Kada se nešto kasnije, u stanu svog spasioca, na zvuk telefona trgne iz „polusna“ (u kojem ponavlja reči Karlote Valdez: „Have you seen my child?“), Madlen izgleda sasvim uredno našminkana (?). Ili još jedan primer. Kada Skoti prvi put prati Madlen ona odlazi na tri mesta, u prodavnicu cveća, na groblje i u muzej. Iako ti odlasci slede neposredno jedan za drugim, praćeni pažljivim Skotijevim detektivskim okom, posmatrač (pažljiviji od Skotija?!) primetiće jedan detalj za koji se teško može naći uverljivo racionalno objašnjenje: Madlen na ovim mestima nema istu frizuru, tj. u muzeju će njena kosa odjednom biti povezana u karakterističnu spiralnu punđu, koje nije bilo na dva prethodna mesta. Hičkokovsko objašnjenje za ovaj detalj, poput onog za Skotijevo spasavanje, moglo bi na primer biti da je Madlen u međuvremenu svratila do frizera, ili da je frizuru promenila u toaletu muzeja, ili već nešto slično, ali to nismo videli jer bi bilo nezanimljivo. Ili šta ćemo, najzad, sa mladežom, tako upadljivim na levom obrazu devojke iz Kanzasa, koga nema na belom Madleninom licu? Možda je oravi, a možda veštački, samo šminka? Njega nema ni posle „reinkarnacije“, kada Džudi ne glumi više Madlen. Zaista, mladež bi beznadežno oštetio tu predstavu, iluziju belog bespredmetnog savršenstva. Međutim, već bi lako uočljiva, alogična, „nemoguća“ promena pozadine za vreme čuvenog „poljupca od 360 stepeni“ trebalo da odvrati posmatrača od navike realističke percepcije koja od filma očekuje „isečke života“. Umesto toga Hičkok je, kao što je poznato, nudio „iserčke torte“.

Ako, kao što kažu, film ili umetnost uopšte, ne treba upoređivati sa stvarnošću, onda to posebno važi za ovaj film. Odustajanjem od takvog upoređivanja, makar u ovom slučaju, profitira stvarnost, jer zaista, „šta je biće prema ovoj umetnosti“, ili šta je stvarnost prema ovoj iluziji, šta je istina prema ovoj laži!

Pošto je već postojala samo kao predstava/slika/ikona, pošto u stvari nikada nije stvarno živela, trebalo bi reći da Madlen nije mogla ni umreti. Ona u stvari samo nestaje, postaje nevidljiva, i to dvaput (kao što je dva puta i „rođena“/nastala), skoro na istovetan način i na istom mestu. No, drugo nestajanje istovremeno je bilo i smrt Džudi Barton, smrt tela u kojem je „živela“ Madlen. Iako fiktivne, te dve „smrti“ za Skotija su više nego stvarne, one su se isprečile na putu opredmećenja iluzije, ostvarenja utopije. Da, Madlen je nešto poput modernističke utopije: upravo zato što se ne ostvaruje u realnom životu, zadržava auru umetničkog dela, jedinstvenost, autentičnost, nedodirljivost, neponovljivost originala/kopije koji je proizvod projekta stvaranja/imitacije.

Ukoliko Skotijevo ponašanje posle otkrića prevare ne posmatramo sa izdvojenog psihološkog i emotivnog stanovišta, onda bi se moglo reći da ono pokazuje simptome mentalnog, intelektualnog i kulturnog ustrojstva osobe, ili čak umetnika modernističkog profila koji je, sada ne u svom umetničkom već životnom iskustvu, povređen saznanjem da je kopiju smatrao originalom, da je bio zaveden čarobnošću, neodoljivom privlačnošću i tajnovitošću lažne, krivotvorene slike (o Skotiju kao umetniku u drugom kontekstu vidi u poglavlju „Portraits of the Artist as a Killer“ knjige Petera Conrada, The Hitchcock Murders, Faber and Faber, New York 2001.). Povređeno je zapravo njegovo aksiološko i etičko utemeljenje moderniste u duši i umu, i on sada sebično želi da obnovi i učvrsti svoju modernističku čistotu i „zdravlje“, iako je iluzija, ona ista koja je prethodno bila najstvarnija stvarnost, sada ponovo pred njim. Između praznog „zdravlja“ i ispunjene „bolesti“ on bira ono prvo. Šta mu je trebalo da se oslobađa prošlosti (još jedna modernistička dogma) i ne prihvati ponovno pojavljivanje predmeta svoje opsesije? Zašto je odbacio uživanje u ropstvu iluzije kada se čudo već dogodilo? Šta mu je smetalo što je bio prevaren kada je rezultat tog prljavog čina bilo doticanje potpunog ispunjenja, sublimno iskustvo savršenstva? Skoti je, na žalost, vernik modernističkog mita o originalu i zato nije u stanju da pojmi da kopija može biti (mnogo) više od originala. You were the copy, You were the counterfeit…, viče on na drvenim stepenicama zvonika misije San Huan Batista, razdražen i povređen saznanjem da je bio predmet manipulacije, iako je njome doveden u ekskluzivan položaj izabranika. Ne osećajući da je tim izborom u stvari bio privilegovan, on hoće na zemlju, u realnost, želi da bude slobodan, čist i zdrav. Njegov pobednički uzvik I made it, zapravo je poraz, krah, kraj autentičnog života u nestvarnom svetu savršenstva.

Zaista, ništa gore za čoveka (umetnika) modernističkih životnih i kulturnih nazora od otkrića da se poistovetio sa kopijom, imitacijom, plagijatom, da je falsifikat postao predmet njegove opsesivne želje, da je padao u zanos pred lažnom slikom. Zato je ubistvo, smrt, nestajanje te slike sasvim logičan i očekivan ishod. Ono nelogično i neočekivano jeste samoubistvo. Ipak, da li on uopšte zna da se samoubio?

Zastrašujuća je pomisao da je Madlen ne samo svojim izgledom, već svakim gestom, pokretom, svakom izgovorenom reči, pogledom, zagrljajem ili poljupcem, samo deo plana jednog promućurnog i bezobraznog biznismena za ubistvo, oslobođenje od sopstvene žene. Sam taj lik koncipiran je, dizajniran i materijalizovan na način koji koji prevazilazi zahteve realizacije tako banalnog, pragmatičnog projekta. Zato se u mnogim kritičkim analizama Madlen upoređuje ili izjednačava sa umetničkim delom, mada njen tvorac, autor, Gavin Elster, u svoju tvorevinu svakako nije ugradio ambiciju stvaralaštva. Stvaralački čin se, međutim, odigrao na drugom mestu, desio se u zoni koja je izvan svesne intencije i kontrole „autora“, u mentalnoj, psihičkoj i emocionalnoj investiciji ili projekciji „posmatrača“, zapravo aktivnog sudeonika događaja, u stvari nesvesnog koautora projekta. Skotijeva percepcija ovog lika stvara oko njega auru umetničkog dela, udahnjuje mu jedinstvenost i autentičnost estetskog predmeta. Bez Skotija, tj. bez recepcije i interpretacije, Madlen je samo običan predmet, manje ili više uspešan produkt jedne neestetske i neumetničke operacije. Ispada da put ka (savršenom) zločinu vodi preko umetnosti, a u tome učestvuju i autor i posmatrač. Zato je Skoti takođe akter ubistva, on nije nevin, iako ga je sud oslobodio krivice. He did nothing, čuje se iz usta arogantnog zastupnika pravde, a za neučinjeno delo niko ne može biti kriv. Tako govori logika prava. Skoti je, međutim, učinio sve. On je stvarni ubica, ali istovremeno i samoubica. Oslobođenje od prošlosti, kojem je tako uporno težio, odvelo ga je pravo u smrt, zajendo sa Džudi Barton. Zato u poslednjoj sekvenci filma, na ivici otvora zvonika stoji zapravo jedan neobičan mrtvac, čovek koji je pobedio strah od visine i vrtoglavicu, ali je izgubio sopstveni identitet koji bi pronašao u slici/ikoni čije je ime Madlen. Ono što mu preostaje jeste lutanje: Only one is a wanderer. Two together are always going somewhere. 

U narativnoj konstrukciji Vrtoglavice, zapletu koji, ponovimo, nastaje iz projekta u kojem ubistvo treba da bude prikazano i verifikovano kao samoubistvo, slika se pojavljuje kao glavni instrument zavođenja. Lažna priča, u kojoj je lažna Madlen Elster obuzeta svojom prababom Karlotom Valdez (koja je izvršila samoubistvo), treba da zadobije uverljivost demonstracijom opsesivne identifikacije sa tim likom. Ta identifikacija postaje vidljiva u odnosu prema slici, preko svojevrsne fiksacije predstavljenim likom, portretom Karlote Valdez, koji Madlen zaneseno i odsutno posmatra u muzeju, sedeći na klupi pred njim ukočeno i nepomično poput mumije. ALi nije stvar u samom (opsesivnom) posmatranju slike, koliko god taj prizor, viđen očima Skotija i Hičkokovom kamerom, izgledao kao sublimni, sakralni, nikako profani, estetski čin. Radi se o nečem drugom, o jednom dodatnom elementu preko kojeg se odnos prema slici/liku premešta na drugu ravan, zadobija drugo značenje, upravo značenje potpune identifikacije, fiksacije, opsesije. Madlen u stvari oponaša predstavu/lik koju posmatra,na izvestan način je ponavlja, noseći istu frizuru, isti buket cveća, istu ogrlicu. Tek ovim izvrtanjem, promenom smera mimetičkog odnosa, Madlenina opsednutost Karlotom dobija snagu istinske uverljivosti. Pri tom, podsetimo se, Madlen ništa ne zna o Karloti. Ono što se ovde događa jeste da stvarnost ponavlja, imitira umetnost. No i ta stvarnost je, poput predmeta svoje mimikrije (samo na drugi način), fiktivna, lažna, ona je takođe veštački konstrukt, jer kao što znamo sama Madlen je kopija druge stvarnosti, tj. prave Madlen. Ipak, ona transcendira svoj predložak, to je ponavljanje sa razlikama, ona se odvaja od originala gradeći oko sebe auru autentične kreacije, postajući na neki način originalna kopija.

Međutim, oponašanje umetnosti, to kada stvarnost ponavlja slikarsku predstavu, kod Hičkoka završava negativnim ishodima. Madlen/Džudi biva razotkrivena upravo zbog toga, onda kada nesmotreno odluči da oko vrata stavi ogrlicu sa portreta Karlote Valdez, da bi potom završila nesrećnim, slučajnim padom sa tornja misije San Huan Batista, ovog puta istinski i zauvek. Podsetimo se da u filmu Rebeka (Rebecca) imamo benigniju varijantu ovog ponavljanja: nova gospođa De Vinter, čiji je otac inače bio slikar (!) sa neobičnom zamisli slikanja uvek samo jednog drveta („…he had theory that if you should find one perfect thing, you should stick to it.“), biva izložena verbalnoj agresiji, pogrdnim rečima svoga supruga kada, na zlonameran nagovor gospođe Denvers, svoju novu haljinu i šešir prekopira sa jednog od ženskih stojećih portreta predaka porodice De Vinter.

Ovaj motiv ponavljanja, koji naravno čini širi idejni okvir samog koncepta kopije, takođe predstavlja osnovni element formalne i narativne konstrukcije filma, glavno uporište njegove semantičke i simboličke ekspozicije, primarni činilac psihološke konstitucije i funkcije likova. On je sadržan već u glavnom vizuelnom simbolu filma (pirala – spiralno i ciklično kretanje: animirane sekvence u špici i Skotijevom snu, Madlenina frizura, godovi na preseku stabla sekvoje, stepenice zvonika misije San Huan Batista, buket cveća, stolica na kojoj Skoti demonstrira svoju „teoriju“ oslobađanja od vrtoglavice, luster u hotelu Makitrik na koje se upadljivo zaustavlja Skotijev pogled, ukrasni tanjir na zidu Skotijevog stana, fotelja Gavina Elstera sa sedištem koje se okreće…) koji je Bernard Herman ponovio u (spiralnim) temama svoje muzike. Tako se Mocartova muzika s početka filma (dok Skoti i Medž razgovaraju u njenom stanu) ponavlja u sekvenci u bolnici; Madlen i Skoti, odvojeno ili zajedno, odlaze više puta na ista mesta; Medž ponavlja portret Karlote Valdez zamenjujući njen lik svojim; u simboličkom prizoru pojavljivanja na prozoru (hotela) vidimo najpre Madlen a potom i Džudi; slika odražena/ponovljena u ogledalu  pojavljuje se u prodavnici cveća i modnom salonu; Madlen se pojavljuje i nestaje dva puta; Skoti ponavlja Madlen primoravajući Džudi da promeni boju kose, frizuru, odeću, cipele…; Madlenina smrt proizvod je njene opsesivne želje da ponovi smrt svoje prababe, itd. Na kraju, ovaj motiv, potreba ili želja za ponavljanjem sama se ponavlja u specifičnoj formi, izvan filma, u želji za ponavljanjem njegovog gledanja. Skoro da nema pisca o Vrtoglavici koji nije spomenuo kako je to film koji mora da se gleda više puta (u ovom slučaju to znači više desetina puta), koji na neobjašnjiv način izaziva potrebu za ponovnim gledanjem.

Ali kao što je zločinu potreban svedok, slici je potreban posmatrač. Dok Madlen posmatra portret Karlote Valdez, nju samu posmatra Skoti. Tek kroz njegov pogled, ponovimo, Madlen postaje slika/ikona, predmet estetskog uživanja. Ona u stvari spada u umetnost a ne u život. Operacija kojom je Medž možda htela da sebe premesti u kontekst umetničkog/estetskog nije uspela ne samo zbog toga što je zamišljena i izvedena suviše doslovno, već pre svega zato što nije imala odgovarajuću recepciju. Reč je o jednom od najintrigantnijih mesta u Vrtoglavici, epizodi u kojoj Medž, vrativši se, kako kaže, svojoj prvoj ljubavi, slikarstvu, slika svoj portret, tačnije uslikava svoj lik/lice u telo/figuru Karlote Valdez. Bez obzira na ovu promenu, ona u stvari takođe ponavlja jednu sliku,pri tom menjajući identitet predstavljene osobe. Postavlja se, naravno, pitanje motivacije ovog čina. Jasno je da je u svakoj varijanti on vezan za odnos prema Skotiju. S obzirom na reakciju (koju je prethodno sponatano i neskriveno ispoljila) prema celom zapletu oko odnosa Madlen i Karlote (njen komentar je bio „O Scotty, really, come on!“), čini se logičnim pretpostaviti da je Medž svojom slikarskom intervencijom htela da ukloni veo misterije sa cele priče, da na neki način čitavu stvar vrati u stvarnost. Njena namera svakako nije zlonamerno ironična i ismevajuća, već pre dobronamerno zabavna, nešto poput bezazlene šale koja bi trebalo da odobrovolji i oraspoloži Skotija. Uostalom, to što je Medž uradila može se uporediti sa onim običajem vašarsko-karnevalskog fotografisanja kada svoju glavu proturite kroz pripremljeni pano na kojem je već naslikana neka figura i tako dobijete seme umontiranog u neko drugo telo, u drugom liku i obličju. To je igra promene identiteta, samo što je u slučaju Medž u pitanju više od igre. Iako ceo njen zahvat ima šaljivi prizvuk, on ipak otkriva izvesnu, možda i nesvesnu želju za sopstvenom transformacijom iz akoje stoji duboka emocionalna motivacija. Da je Medž u svoju slikarsku operaciju investirala mnogo više od igre, pokazuje i njena reakcija žestoke ljutnje na samu sebe nakon što je Skoti pokazao da je tom operacijom u stvari povređen. Ipak, čini se da se smisao njene investicije ne bi mogao odrediti kao attempt to recreate herself as art, kako stoji u jednoj kritičkoj analizi. Jer, ne može se na sebe „navući“ aura umetničkog dela a da se pri tom slika/slikanje upotrebljava kao sredstvo demistifikacije mistifikovane realnosti. Takav naum unapred je osuđen na neuspeh, tj. neprepoznavanje ideje koja ga je pokrenula. To što je Medž htela da postigne pod izgovorom, kako se ispostavilo, nesrećnog povratka svojoj „prvoj ljubavi“, upravo je suprotno Hičkokovoj upotrebi slike i slikarstva. Kod njega oni uvek mistifikuju, zbunjuju, zamagljuju, obmanjuju.

Izvor: Slobodan Mijušković, Alfred Hičkok. Upotreba slikarstva, Kulturni centar Beograda, Narodni muzej Crne Gore – Cetinje, 2005.

Napomena: Celokupnu knjigu možete preuzeti OVDE.

Hičkokov film „Ptice“

My favourite moment in „The Birds“ is when Tippi Hedren in her fur coat and high heels mischievously ferries a bird cage in a rowboat across the bay and second when she sits tensely smoking near the schoolhouse as crows ominously gather on the jungle gym behind her. – Camille Paglia

Citat Kamil Palje na početku ove objave podsećanje je da je ova američka kritičarka objavila posebnu knjigu o filmu Ptice (British Film Institute, 1998) koju treba pročitati u cilju razumevanja ili, još bolje, intezivnijeg razlistavanja viđenog.

Kostim Tipi Hedren, njeni nokti dok pali cigaretu, pogled, frizura morali su poslužiti kao uzor Metju Vajneru kada je snimao seriju Mad Men i mislio o liku Beti Drejper. Ja neću film predstavljati sa psihoanalitičke ili sa filmske (tehničke) strane.

Meni se dopada čitava iluzija, podjednako na nivou radnje, koliko i na nivou slika. Melani Denijels, mlada devojka sa kavezom za ptice, perfektno obučena, sa savršenom dikcijom, uputila se kolima ka mestu Bodega Bay. Tamo će ponovo videti Miča.

Tipi Hedren je ultimativna Hičkokova heroina, ni Grejs Keli, ni Ingrid Bergman, ni Kim Novak ne mogu prići načinu na koji je Tipi ovaplotila hičkokovsku heroinu, zavodljivu, naivnu, vedru, opasnu.

Lepotica koja ugrožava druge romantičarski je impuls koji pulsira kroz Hičkokovo delo. Kamil Palja poredila ju je sa romantičarskim heroinama, opasnost prirode videvši u ženi. U nastavku sledi odlomak koji svedoči o tome.

In his technically most difficult film, „The Birds“ (1963), Alfred Hitchcock directly addresses the theme of destructive, rapacious nature that was always implicit  in his fascination with crime. Federico Fellini caled the film an „apocalyptic poem“. I place „The Birds“ in the main line of British Romanticism, descending from the raw nature-tableaux and sinister femmes fatales of Coleridge. Overwhelmed by the film when I first saw it as an impressionable teenager, I view it as a perverse ode to woman’s sexual glamour, which Hitchcock shows in all its seductive phases, from brittle artifice to melting vulnerability.

Kao poslednji deo objave, uz toplu preporuku da pročitate knjigu Kamil Palje, prilažem i Hičkokove crteže, kombinovane sa fotografijama iz filma. Storyboard ili tabela sa crtežima koja vizuelno predočava radnju služila je mnogim rediteljima kao način rada.

U nekoliko priloženih slika mi vidimo kako je Hičkok prvo zamišljao scene, a što se poklapa sa stavom Kamil Palje da bi on bio odličan slikar da nije reditelj. Svaki kadar, kada uporedimo crtež i filmsku fotografiju, bio je prvobitno vrlo detaljno isplaniran.

Izvor slika: Culturedarm

The Birds Gasoline

Federiko Felini: „Lepota je nedostižna, i boli“

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. – Federiko Felini

Rođen u Riminiju 1920. godine, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar izgovorio „Kocka je bačena!“. Kao reditelj debitovao je 1950. godine. Felini se u mnogim ostvarenjima približava egzistencijalističkom stanovištu Albera Kamija, a to je možda najbolje uočljivo u filmovima Dolce VitaOsam i po i Kazanova.

Felinijeva opsesija su iluzije, čovekova izgubljenost, zaokupljenost ispraznim, gubitak, opšta banalizacija svakodnevnih razgovora i radnji, prenaglašenih kroz mimiku. U moru događanja gledalac pomišlja kako je život filmskog junaka uzbudljiv i sačinjen od pregršt suštastvenih susreta, međutim, on je samo glasan.

Felini 1954. snima film Ulica za koji dobija Oskara. Tokom karijere još tri puta je dobio najveću američku filmsku nagradu: za Kabirijine noći (1957), Osam i po (1963) i Amarkord (1973). Planetarnu slavu doneo mu je Sladak život (Dolce Vita) sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Petog Oskara je dobio za životno delo.

Muzika Felinijevih filmova, koju je komponovao Nino Rota, bitan je element i neizostavni deo sveta koji reditelj stvara. O Roti je rekao sledeće:

S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom i tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz kojih si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali, eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.

 

 

Na početku smo videli jedan Felinijev crtež. Reditelj je pre početka snimanja skicirao svoje junake. Jedan karikaturalan, komičan, tužan svet fizionomija pred našim očima otkriva različita lica života. Na zvaničnom sajtu reditelja – Federico Fellini – možete pogledati i ostale njegove crteže.

Isto važi i za postere njegovih ostvarenja. Odabrala sam one koji predstavljaju filmove u kojima sam ja najviše uživala. Felini je, uz Hičkoka, moj omiljeni režiser pa je ova objava jedan od načina odavanja pošte sjajnom umetniku i misliocu 20. veka. Preporučujem čitaocima da pogledaju sve filmove koji su na posterima.

Image resultImage result for amarcord fellini

Leonid Šejka: „Sazvežđe malih predmeta“

Related image

Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu „nemoguća gomila“.

Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam.

Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista.

Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju.

Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

Napomena priređivača (Branko Kukić): Na kraju teksta su dve minijature 12×14 mm. Rukopis je vlasništvo Mira Glavurtića. Pretpostavljam da je pisan 1959.

Izvor: Leonid Šejka, Grad-Đubrište-Zamak, Književne novine, Beograd, 1982.

Slika: Leonid Šejka, Soba Kuzanusa, 1963.

Preporuka: Radio drama „Leonid Šejka“

Rad Leonida Å ejke - Soba Kuzanusa 1963. godine, ulje na drvetu

Karl Gustav Jung o Bogu

POZNAVANJE BOGA

Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju.

Bog je, očito, psihička, a ne fizička činjenica, to jest, on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv.

O veri se govori kada se izgubi znanje. Verovanje i neverovanje u Boga samo su supstituti. Primitivni čovek ne veruje, on zna, pošto za njega unutrašnje iskustvo važi isto koliko i spoljašnje. On još nema teologiju i nije zaslepljen zbunjijućim pojmovima. On svoj život prisilno usmerava prema spoljašnjim i unutrašnjim činjenicama koje, za razliku od nas, oseća zasebno. On živi u jednom svetu, a mi u jednoj njegovoj polovini i, verujemo ili ne, u drugi.

Među svim mojim pacijentima u srednjem životnom dobu, to jest preko trideset pete godine, nije bilo ni jednog jedinog čiji krajnji problem nije bio religiozni i nijedan se nije doista izlečio ko nije spoznao religiozno.

Ljudska duša i duševne patnje se na mnoge načine potcenjuju kao kada bi se Bog ljudima obraćao isključivo preko radija, novina ili propovedi. Bog se ljudima nikada nije drugačije obraćao do dušom i kroz dušu, duša to razume i mi ga doživljavamo kao nešto duševno. Ko to zove psihologiziranjem, skriva oči što gledaju u sunce.

Jednog lepog letnjeg dana 1887. godine vratio sam se u podne iz škole i otišao na trg katedrale. Nebo je bilo sjajno plavo i sijalo je sunce. Krov katedrale se presijavao na svetlosti i sunce se ogledalo u sveže obojenim crepovima. Bio sam obuzet lepotom ovog prizora i pomislio sam: „Bog je lep i crkva je lepa, Bog je sve stvorio i sedi iznad, daleko na plavom Nebu, na zlatnom prestolu.“ A onda je nastupila praznina i ugušujući osećaj. Bio sam kao oduzet i jedino što mi je stajalo na pameti bilo je: „sada više ne razmišljaj!“ Pojavilo se nešto strašno o čemu ne želim da mislim, u čijoj blizini ja uopšte ne želim da budem…

Prikupio sam hrabrost kao da skačem u pakleni oganj i prepusto se mislima: pred mojim očima pružala se krasna katedrala, iznad visoko plavo nebo; Bog sedi na zlatnom prestolu, visoko u kosmosu, a na presto padaju ogromni ekskrementi, na sveže obojeni crveni krov i prekrivaju zidine crkve…

Sada mi je postalo mnogo jasnije ono što ranije nisam mogao da razumem. Razmeo sam ono što moj otac nije mogao da razume: Božiju Volju kojoj se on iz najbolje namere i najdublje vere opirao. Zato on nikada nije doživeo Čudo Milosti koje sve leči i sve čini razumljivim. On je kao putokaz uzimao zapovesti Biblije, verovao je u Boga na način kako to piše u Bibliji i kako su ga njegovi preci učili. Ali on nije poznao živog, nesaopštljivog Boga koji je svemoćan i iznad Biblije i crkve, koji poziva ljude na svoju slobodu i koji ih može naterati da se odreknu svojih vlastitih viđenja i ubeđenja da bi se bezuslovno izvršila Njegova volja…

Tada je započela moja sopstvena odgovornost. Ideja o kojoj sam morao razmišljati izgledala mi je strašna, i sa njom se budila slutnja da bi Bog mogao biti nešto strašno. Bila je to bolna tajna koju sam preživljavao i, za mene, uznemirujuća i mračna stvar. Ona je bacila senku na moj život i ja sam se zamislio. Sve sam to primao kao osećanje niže vrednosti. Ja sam đavo, ili svinja, pomislih, nešto izopačeno. Tada sam počeo krišom da proučavam Bibliju mog oca. Sa nasladom sam se udubio u Jevanđelje farisejaca i carinika, i utvrdio da su upravo izabrani bili izopačeni. Neizbrisiv utisak na mene ostavili su hvalisavi neverni Toma i kolebljivi Petar koji se primiče litici.

Suština se gubi prosuđivanjem o zapadnom duhu, pošto ga on, iz neznanja, niti primećuje, niti poznaje; on gubi iz vida da čovek ima unutrašnji doživljaj, da se pomaže subjektivnim doživljajima iracionalne prirode, koji potiru racionalne argumente, naučne dokaze i obezvređuju dijagnoze.

Mi nemamo pravu predstavu o Istoku; odatle nastaje šaljivo pitanje: koliko je nekome potrebno vremena da izađe na put izbavljenja ako on Boga ljubi, a koliko ako ga mrzi? Najpre bi se pomislilo da mu je potrebno mnogo ako Boga mrzi. Ali Indus kaže: „Ako on Boga ljubi potrebno mu je sedam godina, ako Boga mrzi tri. Jer ako Boga mrzi, on na njega mnogo duže misli. Kakva prefinjena bezbožnost! Ali ovo pitanje je posve ispravno, pošto je promišljeno.

Izvor: K.G.Jung, O smislu i besmislu, Mandala, Beograd, 1989.

Slike: Jungovi crteži kao propratni deo njegovog dela Crvena knjiga (Izvor)

Napomena: Zahvaljujem se čitateljki časopisa A . A . A, Ružici Medaković, na preporuci ovog odlomka iz dela Karla Gustava Junga.

Carl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav Jung

Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

Tri pisma Harijeti Šo Uiver (Harriet Shaw Weaver)

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

Pismo Karlu Linatiju (Carlo Linati)

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

Pismo Frenku Badženu (Frank Budgen)

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.

Ivan Bunjin: „Kapela“

File:Edvard Munch - Separation - Google Art Project.jpg

Vreo letnji dan, u polju, iza vrta starog majura, davno zaboravljeno groblje – humke u visokim cvetovima, u travi – i usamljena, rušna, stara zidana kapela, sva zarasla u divlje bilje i rastinje, u koprive i čičak.

Deca s majura čuče kraj kapele i širom otvorenih očiju vire kroz jedan njen uzan i razbijen prozorčić u visini zemlje. Unutra se ništa ne razaznaje, samo je jasno da je prohladno. Svuda je svetlo i toplo, a unutra mračno i hladno: tamo, u gvozdenim sanducima počivaju neke dede i babe, i još neki strikan koji si ubio. Sve je to veoma zanimljivo i neobično: kod nas Sunce, cveće, trave, muve, bumbari, leptiri, možemo da igramo, pevamo, veselimo se i ježimo, dok ovako čučimo, a oni večito leže tamo u mraku kao noć, u debelim i hladnim gvozdenim sanducima; sve te ostarele babe i dede i onaj strikan koji je još mlad…

– A zašto se ubio?

– Bio je strašno zaljubljen, a kad je neko strašno zaljubljen , uvek se ubije…

Na plavom, nebeskom moru stoje tu i tamo, kao ostrva, prekrasni, beli oblaci, topli vetar donosi s polja sladunjav miris procvale raži. I što sunce jače i veselije peče, to hladnija promaja izbija kroz prozorčić, iz tame.

2. jula 1944.

Slika: Edvard Munk

Tomas Bernhard: „Istinita ljubav“

design-is-fine: “Paul Outerbridge, advertisement, 1938. Color carbo print. © The Estate of Paul Outerbridge. National Museum of Australia. ”

Neki Italijan, koji u Rivi na Gardenskom jezeru ima vilu i koji od kamata na imetak koji mu je ostavio otac može da živi veoma lepo, poslednjih je dvanaest godina, kako izveštava La stampa, živeo s lutkom iz izloga. Stanovnici Rive izjavljuju da su više puta, predveče, viđali Italijana, koji je navodno studirao istoriju umetnosti, kako s lutkom nedaleko od svoje vile ulazi u luksuznu jahtu prekrivenu staklenom kupolom da bi se s njom provozao jezerom. Kada je pre više godina u pismima čitalaca upućenim novinama koje izlaze u Desenkanu, okarakterisan kao skaredan, zatražio je da ga nadležni organ venča s lutkom, što je odbijeno. I crkva je odbila da ga venča sa njegovom lutkom. Zimi on redovno napušta Gardensko jezero i sa svojom ljubljenom, koju je upoznao u nekom izlogu u Parizu, odlazi, na Siciliju, gde uvek uzima sobu u čuvenom hotelu „Timeo“ u Taormini kako bi izbegao hladnoću koja je, uprkos svim uveravanjima, i na Gardenskom jezeru svake godine, sredinom decembra, nepodnošljiva.

Preveo Nikola B. Cvetković

Izvor: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Fotografija: Paul Outerbridge, 1938.

Franc Kafka: „Preobražaj“ (odlomak)

Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je, kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove; na vrhu trbuha se jedva još držao pokrivač, gotovo da sasvim sklizne. Njegove mnoge nožice, jadno tanušne u poređenju sa ostalim telom, bespomoćno su mu treperile pred očima.

„Šta se to sa mnom desilo?“ pomisli on. To nije bio san. Njegova soba, prava, samo nešto odveć mala ljudska soba, mirovala je između dobro poznata četri zida. Iznad stola, na kome je ležala raspakovana kolekcija tekstilnih uzoraka – Samsa je bio trgovački putnik – visila je slika koju je nedavno iseckao iz nekih ilustracija i stavio u lep, pozlaćen okvir. Slika je predstavljala neku damu koja je, sa šeširom i okovratnikom od krzna, sedela ispršena, i dizala prema gledaocu težak krzneni muf, koji joj je skrivao ruku sve do lakta.

Gregor potom skrenu pogled ka prozoru, i od tmurnog vremena – čulo se kako kišne kapi pljeskaju po limenom prozorskom ispustu – postade sasvim melanholičan. ‘Kako bi bilo kad bih još malo odspavao i zaboravio sve budaaštine’, pomisli on, ali to je bilo potpuno neizvodljivo, jer on je bio navikao da spava na desnoj strani, a u svom sadašnjem stanju nije mogao da zauzme taj položaj. Ma koliko snažno se bacao na desnu stranu, uvek bi se, poput ljuljaške vraćao na leđa. Pokušao je to, valjda, stotinu puta, zatvarao je oči da ne gleda nožice koje su se koprcale, i okanio se toga tek kada je u slabinama počeo da oseća lak i tup bol, za kakav dotle nikad nije znao.

„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.

Ponovo je kliznuo u svoj raniji položaj. „Ovo rano ustajanje“, mislio je „sasvim zaglupi čoveka. Čovek mora da se ispava. Drugi trgovački putnici žive kao žene u haremu. Kad se, na primer, tokom pre podneva vratim u gostionicu da prepišem dobijene porudžbine, ta gospoda tek sede za doručkom. Čik da ja to pokušam, kad imam onakvog šefa; smesta bih izleteo. Ko zna, uostalom, ne bi li to za mene bilo vrlo dobro. Kada se ne bih ustručavao zbog roditelja, odavno bih dao otkaz, izišao bih pred šefa i iz dna duše bih mu rekao šta mislim. Morao bi se prevrnuti sa pulta! A i to je čudno ponašanje: sesti na pult i odozgo razgovarati sa činovnicima, koji, uostalom, zbog šefove gluvoće moraju prići sasvim blizu. No, tu nadu nisam još sasvim napustio; kad jednom skupim novac da mu platim ono što mu roditelji duguju – za to će biti potrebno još nekih pet do šest godina – bezuslovno ću tako postupiti. Onda će biti izveden veliki rez. Ali danas, svakako, moram ustati, jer voz mi polazi u pet.“

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Slika: Pierre Joseph Redouté, A Stag Beetle, 19. vek.

Rečnik simbola: Krila

speciesbarocus: “Right wing of Eros (2nd c. BC). ”

Simbolizam krila, perja, pa zato i leta, ispoljava se u različitim oblicima, a svi se svode na uopšteni pojam duhovne lakoće i uspinjanja sa zemlje u nebo.

Poslednje tumačenje je blisko šamanskom, a prvo, različito tek po stepenu shvatanja, zajedničko je budistima i taoistima. Pernato pokrivalo za glavu kod američkih Indijanaca ukazuje na Sveopšti Duh, a ogrtanje pernatim ogrtačem u drevnoj Kini ukazuje na uspostavljanje nebeskog poretka. Mada šamansko uspinjanje u nebo pokazuje delatnu moć, ono je najčešće tek duhovne prirode: na tragičan način to dokazuje i Ikarova pustolovina.

Postizanje lakoće na koju se jasno pozivaju indijski tekstovi, a i Čuang Ce, oslobađanje je od telesne težine, od vezanosti za formalno ispoljavanje: ono je plod kontemplacije. Budističkim letom se stiže do jezera Anavatapta, ili do raja, a to su simboli suptilnog područja.

Lakoća i moć letenja je svojstvo taoističkih besmrtnika, koji lako stižu do ostrva besmrtnika. Već i sama etimologija njihovih znakova otkriva sposobnost dizanja u vazduh. Zbog posebnog načina prehrane tela su im obrasla pahuljicama ili perjem, a i način života ponekad im je nalik ptičijem.

Uzlet se uopšteno odnosi na dušu koja teži nadličnom stanju. Prema simbolizmu razrađenom u belešci kupola uzlet, odnosno izlazak iz tela, izvodi se kroz teme glave. Taoizam tako zamišlja i uzlet suptilnog tela, što je zapravo zametak besmrtnosti.

Krila otkrivaju spoznajnu sposobnost: ko shvata, ima krila, navodi jedna Brahmana, a Rgveda: Inteligencija je najbrža ptica. Zato i anđeli – stvarni ili simboli duhovnih stanja – imaju krila.

Krila i perje su u vezi s elementom vazduhom, koji je suptilni element u pravom smislu reči. Božanski je graditelj Višvakarman rukama ukrašenim perjem kao kovačkim mehom ostvario svoje delo tvorca.

U hrišćanskom predanju krila označavaju vazdušno, lagano kretanje i simbolizuju duh, pneumu. U Bibliji su krila simbol duhovnosti ili oduhovljenja krilatih bića ljudskoga ili životnjskog obličja. Obeležje su božanskog i svega onoga što mu se preobražajem može približiti: anđeli i ljudska duša, na primer. Kad je reč o krilima neke ptice, najčešće su ona simbol golubice, koja označava Duha Svetoga. I sama duša činom oduhovljenja dobija krila golubice: Psalam (55, 6): Ko bi mi dao krila golubinja? ja bih odleteo i počinuo. Imati krila znači napustiti zemaljsko i pristupiti nebeskom.

Temu krila, koja je platonskog porekla (Fedar, 246), upotrebljavaju crkveni oci i mistici. U Svetom pismu reč je o Božjim krilima. Ona su znak njegove moći, blaženstva i nepodmitljivosti. Sjenom krila svojih zakloni me (Psalam, 17, 8). Sinovi ljudski u sjenu krila tvojih ne boje se (Psalam, 36, 7). Po svetom Grguru Nisenskom ako Bog, arhetip, ima krila, ima ih i duša koja je stvorena na njegovu priliku. Ako ih je zbog svoga porekla izgubila, može ih ponovo steći u skladu sa svojim preobražajem. Udaljuje li se čovek od Boga, gubi svoja krila; približuje li mu se, iznova ih dobija. Zavisno od krila duša se uspinje u nebo nalik bezdanu. Uspinjati se može zauvek, jer ga potpuno ne može doseći. Duša je, kao i točak, uobičajeni simbol preseljenja, oslobođenja od uslovljenosti mesta i simbol ulaska u saodnosno duhovno stanje.

Pseudo- Dionisije Areopagit, govoreći o anđelima, kaže da su krila srećna slika brzog trka, onog nebeskog poleta koji anđele neprestano tera naviše i tako ih potpuno oslobađa svake niske sklonosti. Lakoća krila pokazuje da kod tih uzvišenih bića nema ničeg zemaljkog i da ništa iskvareno ne otežava njihov uspon u nebo.

Krila, dakle, uopšteno izražavaju uspinjanje ka uzvišenom, polet u transcendiranju ljudske sudbine. Najkarakterističniji su atribut diviniziranog bića i njegovog pristupa uranskim predelima. Ako se krila dodaju nekim likovima, simboli se menjaju. Na primer, dobije li zmija krila, prestaje da bude znak duhovne iskvarenosti i postaje simbol oduhovljenja i božanstva.

Krila uz sublimaciju označavaju oslobođenje i pobedu: imaju ih junaci koji ubijaju nemani, fantastične, okrutne ili odvratne životinje.

Hermes (Merkur) je imao krila na petama. U dinamizovanim petama Gaston Bašlar vidi simbol noćnog putnika, to jest snove o putovanjima. Proživljena dinamična slika u oniričkoj stvarnosti mnogo je značajnija od krila pričvršćenih o pleća. San o lepetu krila često je tek san o padu. Od vrtoglavice se branimo pokretima ruku, a to pokretanje može proizvesti krila na ramenima, Ali prirodni onirički let, pozitivan let, koji je naše noćno delo, nije ritmizovan, nego ima kontinuitet i istoriju nekog zanosa, i hitro je ostvaranje jednog dinamizovanog trenutka. Bašlar upoređuje krila na petama sa cipelama nazvanim lake noge, kojima su budistički sveci putovali  vazduhom, s letećim cipelicama iz narodnih priča i sa čizmama od sedam milja. Sanjaču u nozi počivaju snage letenja. Dopustićemo, zaključuje Bašlar, u našim metapoetskim traganjima, da krila na petama nazovemo oniričkim krilima. Krilo kao simbol pokretljivosti nadvladalo je ovde simbol oduhovljenja; krilo pričvršćeno o nogu ne uključuje nužno ideju sublimacije, ali sredstvima preseljenja pridaje nadljudska svojstva.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Desno krilo Erosa (2. vek pre nove ere).

Rečnik mitova: Nereide

berndblacha: “ Hippocampus and Nereid carrying the shield of Achilles, Terracotta #Greek 323 B.C @MuseeLouvre ”

Nereide, čerke boga mora Nereja i Doride. Najstarije predanje poznaje trideset i tri Nereide po imenu, kasnije se pominje poimenice njih pedeset, a smatralo se da ih je bilo stotinu. Njihovim imenom najčešće se obeležavaju odlike mora: njegov sjaj, talasi, struje i zatišja.(Halija, Glauka, Galena, Kimo, Kimodoka, Kimotoja, Toja). Imena nekih vezuju se za ostrva, obale i morske pećine (Psamata, Neso, Limnoreja), a katkad za lepote mora (Talija, Erato, Melita). Kao čuvarice mora i zaštitnice moreplovaca, one se zovu: Pleto, Ferusa, Euagora, Doto, Deksamena, Proto, Amfinoma, Janasa, Temisto, Tetida. Samo neke od Nereida imaju lične sudbine (Tetida, Galateja, Amfitrita); one se u mitu najčešće pojavljuju u grupi, kao posmatrači raznih zbivanja.

Nereide žive u morskim dubinama, u srebrnoj pećini; često izlaze na površinu i igraju se na talasima sa ostalim stanovnicima mora (ribama, delfinima, Tritonom, hipokampima) ili dolaze na obale da suše svje plavo-zelene kose. I vuna koju Nereide predu ima boju mora. One su vične svim poslovima i provode vreme kao i smrtnice, ali su pošteđene ljudskih briga i patnji. Njihov vedar i idiličan život samo izuzetno prožima strah i tuga, i to kad Posejdon proganja Amfitritu i kad dele brige svoje sestre Tetide. One je prate do obala Troade, prisutne su kad se kuje Ahilovo oružje, a kad je Tetidin sin pao pred Trojom, njihovo bolno naricanje proželo je sve Ahajce jezom. Nereide su Ahilov leš obukle u ambrozijsko ruho, a zatim su divinizovanog heroja pratile do ostrva Leuke, gde su prisustvovale njegovom venčanju sa Helenom.

Kćerke starca Nereja brižno prate sve događaje koji se zbivaju na moru; one slede Europu na putu ka Kritu i brinu se o lađi Argo. Tetida spasava Dionisa i Hefesta iz mora, a Leukoteja pomaže Odiseju da dopliva do obala feačke zemlje.

U celom grčkom svetu Nereide su uživale božanske počasti; najčešće su ih prikazivali moreplovci, i to zajedno sa Posejdonom. U Tesaliji, na obali oko rta Sepijade, prinošene su žrtve Tetidi, Nereidama i vetrovima, jer se verovalo da je na ovom mestu Pelej ugrabio Tetidu. Poznata kultna mesta Nereida nalazila su se na ostrvu Lezbu i na Korintskoj prevlaci.

Nereide su najpre zamišljene kao divne devojke, u dugim haljinama, a tek od četvrtog veka stare ere one se prikazuju kao lako obučene i obnažene. Često su predstavljane u likovnoj umetnosti. Na crnofiguralnim vazama one su prikazane kao posmatrači sukoba između Herakla i Nereja ili kako tuguju za Ahilom. Kasnije, na crvenofiguralnim vazama, predstavlja se uglavnom idiličan život Nereida, najčešće kako u lepršavim, prozirnim haljinama igraju ili jašu. Od monumentalnih skulptura sačuvane su statue Nereida sa nadgrobnog spomenika u Ksantu (V-IV vek stare ere) i sa Asklepijevog hrama u Epidauru (370. godina stare ere). Čuvena je bila Skopasova grupa Prenos Ahila na ostrvo Leuku. Prikazivane su i na sarkofazima iz rimskog doba.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Nereida na morskom konju (hipokampusu) nosi Ahilejev štit. Terakota, Grčka, 323. godine pre nove ere. Muzej Luvr.

Rečnik mitova: Menade

Menade, negovateljice i pratilje boga Dionisa: kad ih on nadahne, Menade padaju u zanos (ekstazu) i lutaju poljima, šumama i planinama, uzvikujući ime svog boga. One su ovenčane bršljanom i ogrnute nebridom ili krznom pantera, a opasane su zmijama, koje im ližu obraze. U svom zanosu one uzimaju u ruke i doje divlje životinje ili ih rastržu i jedu njihovo živo meso. Menade su neranjive i raspolažu velikom snagom. Udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Priča se da su menade rastrgle Orfeja i Penteja.

Menade su često prikazivane na grčkim vazama; na ranoarhajskim vazama korintskog i halkidskog kruga one su predstavljene u igri sa silenima i satirima, bez karakterističnih atributa. Na atičkim crnofiguralnim vazama ogrnute su krznom pantera, a katkad su prikazane sa muzičkim instrumentima. Tek na vazama strogog crvenofiguralnog stila one su predstavljene u ekstazi i sa svim karakterističnim atributima (zmije, tirs, srna, buktinja, timpani i dr.). U monumentalnoj skulpturi Skopas je prikazao Menadu u ekstazi (IV vek stare ere). U našoj zemlji, u Tetovu, nađena je bronzana figurina menade (kraj VI veka stare ere), a na jednoj atičkoj crvenofiguralnoj vazi iz Demir-Kapije prikazan je Dionis okružen menadama i erotima (kraj V veka stare ere).

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike: Reljef Menada koje plešu u zanosu, II vek nove ere, Španija.