Ф. М. Достојевски: „Записи из мртвог дома“ (одломак)

Суђено ми је било да још две године проведем под старешинством тога мајора. Све што ми је Аким Акимић о њему причао било је истинито, само што је утисак од стварности увек јачи од простог причања. Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и више ништа. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа и главна погрешка. Имао је чак и неких вредности, али све код њега, па и добре његове особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, дакле, ја сам тип.

— Тип, тип! Какав тип? Понајприје, шта је то тип?

— Тип? Тип, то је оригинал, то је смијешан човјек! То је карактер. Слушајте: знате ли шта је сањар?

— Сањар! Па молим вас, како не бих знала? И сама сам сањарка! Понекад сједим крај баке и све ми се нешто врти по глави. Узмем, дакле, сањарити и тако се занесем у мислима — напросто полазим за китајскога принца… А каткад је то и лијепо — сањарити! Не, уосталом, бог би знао! Особито кад и без тога имаш о чему да мислиш — дометне дјевојка сада прилично озбиљно. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“ Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem