А . А . А на отварању изложбе „Секвенце уметности“

У петак, 16. августа 2019. отворена је изложба „Секвенце уметности“ у Кући легата у Београду. Имала сам прилику да напишем текст за каталог и говорим на отварању.

Изложба ће бити отворена до краја августа и продајног је карактера. Детаљније о изложби можете погледати на сајту, инстаграм и фејсбук страници пројекта.

Следи мој текст из каталога, а затим и текст ауторки изложбе, Сузане Вуловић, Милене Апостоловић и Милице Лојовић.

*

На изложби која је пред вама бићете у прилици да видите радове двадесет четири уметника, рођена у распону од 1985. до 1995. године у Македонији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији и Словенији.

Уметници, просторно и временски блиски, својим радовима сведоче о праксама које су могли развити на матичним академијама, али и о одређеним културним, социјалним и историјским датостима и проблемима.

Осим набројаних „спољашњих чинилаца“ које можемо сматрати за утицај и заједнички именитељ ових међусобно веома различитих дела, како формално, тако и садржински, ту су, не смемо их занемарити, и они „унутрашњи чиниоци“: лично искуство и појединачни сензибилитети уткани у стваралачки поступак и у дело као његов крајњи резултат. Ту уочавамо различите егзистенције и догађања која су обликовала уметнике и њихову потребу за симболичким посредовањем стварности. Оно је на овом месту изражено кроз многе форме: уља на платну, инсталације, скулптуре, цртеже, видео радове, фотографију и перформанс. Наставите са читањем

Марија Јефтимијевић Михајловић о књизи „Три мита о путовању иза Сунца“ Ане Арп

Књигу Три мита о путовању иза Сунца тешко да могу да подведем под било какав поетски „образац“ какве налазим, како у прошлости, тако и данас. Сама концепција је потпуно оригинална; тај мит о путовању у свој унутрашњи свет узраста до самог мита, будући да, нарочито у „Писмима Песефони“, првом делу књиге, оставља простор читаоцу да се сам креће, али и сналази, сразмерно својој имагинацији, кроз лавиринте који су имају двоструко полазиште, како у личним снажним сликама и симболима из детињства, тако и временом надограђеном (пред)знању, бројном и садржајном литературом, чији се утицај осећа на један непретенциозан, али очит начин. Показује се да је литература, а то видим као једино смислено „усвојиво“ знање, била само путоказ до себе, али оног тренутка када се до „лавиринта“ дошло, све је морало да буде одбачено, све осим храбрости да се буде Уметник.

„Дедалове собе“, трећи део књиге Три мита о путовању иза Сунца, су својеврсна духовна и интелектуална авантура не само оног ко пише, него пре свега онога ко чита. Оно што је тамо „виђено“ и представљено, показује и „виђеног“, то јест да ли му је ово путовање „иза сунца“ оснажило или сломило дух. (Наравно да бољем разумевању саме књиге знатно доприноси поговор, нека врста аутопоетичког записа или одгонетања „личног мита“; зато се он може читати баш као речник симбола – личних симбола који су градили или граде биће уметника).

Уз изванредан стил, крајње редукован (и усмерен на симболе или „знакове“ на том путовању), истичем једну мисао која ме не оставља после читање: Три мита о путовању иза Сунца је књига за храбре и смеле да се, упркос свести о снази „ватре“, отисну на путовање после кога више никада нећемо бити исти. Но, смелост одгонетања митова (који су увек у нама самима) припада само истинском Уметнику. Наставите са читањем

Велимир Кнежевић о књизи „Три мита о путовању иза Сунца“ Ане Арп

Три мита о путовању иза Сунца Ане Арп или фатум књиге

На први поглед чини се да су намеру Ане Арп да своју прву књигу (трокњижје) објави управо као трилогију обликовале некњижевне околности, тачније, околности око књижевности. Међутим, када се утисци након читања слегну, јасно је да је ауторка имала јасну идеју о Књизи каква је данас пред нама. Утисак је да Ана добровољно на себе прима Фатум Књиге, готово да га призива. Фрагментарна, условно, жанровски различита (писма, путопис, дневник), дисконтинуирана, слојевита књига је, ипак, заокружена, спрегнута, и то са два појма: лиричност и деполитизованост (она која се односи на мит као такав). Полазећи од мита, од суштине, Ана је у трагању, рекло би се срећно окончаном, за формом којом је хтела да се изрази.

Ако је основно својство митског појма да се он може подешавати, а самог мита, како каже Барт, претварање суштине у форму, у питању су два огледалца која ова песникиња носи у рукама док се приближава нама и свету о коме пише. Једно, оно митско огледалце, како и треба, искривљује, а оно друго, песничко, интимно, ту искривљену слику поравнава, а онда кропује, по мери Аниног гласа и особеног песничког језика, одбацујући оно што је сувишно.

Присутна су лирска удвајања, двострукости, трострукости, паралелизми и подударања онога што песникиња види са оним што осећа. На први поглед предозирана је употреба инверзије, али она добија смисао и оправдање игром у којој се лирски субјект крије иза појмова-слика, као иза домина, да би их на крају срушио уз онај звук слагања плочица које падају једна преко друге у савршеној хармонији. И ми тада видимо (чујемо) лирско ја које искрсава из херметичности лавиринта, па се опет губи. Звукови, пун ономатопејски спектар, природе, дивље, митске, антејске, али ипак начете цивилизацијом, иза које се наслућује, иако се не види, слика предграђа, било ког. Замислите како је читати и треперити над митом о Хирону, над Хелдерлином, Рилкеом у пејзажу неке Гроцке, Ресника, Батајнице, Бубањ Потока, фантастично! Наставите са читањем