Ana Arp je savremena srpska književnica i autorka digitalnog književno-umetničkog dela A.A.A. Ono je njeno prvo delo i u potpunosti je realizovano u digitalnom obliku. Materijalni korelat sajta, knjiga istoimenog naziva, objavljena je 2023. godine i ona sa jedanaest eseja i propratnim vizuelnim sadržajem obeležava jedanaest godina rada na sajtu i pojašnjava šta su bile ideje vodilje pri njegovom stvaranju. Pored A.A.A, napisala je knjigu postžanrovske fikcije Tri mita o putovanju iza Sunca, zbirku priča Jabuke i tri knjige eseja, Globus-Kentaur-Lavirint, koje su posvećene Šekspiru, Helderlinu i Manu.
Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način percepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov vizuelno-pisani kod. Iako jezik predmeta unutar kabineta kurioziteta deluje kakofonično i nespojivo, on je kuriran, tom stvarnošću se upravlja, svi predmeti unutar njega brižljivo su i po jasnoj unutrašnjoj logici raspoređeni.
Zašto je A.A.A umetničko delo, bez obzira na sve njegove prefikse (blog, časopis, internet mesto)?
A.A.A nije umetničko delo zato što se sastoji od esejističkih ili fikcionalnih radova Ane Arp. I da je tako, sama forma ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Bilo bi to samo jedno delo preneto u drugi medij. Ali, ovde je od drugog medija napravljeno delo, a posredstvom govora o umetnosti kroz individualan i kreativan način pogleda na njene pojave.
Sadržaj sajta se sastoji od eseja Ane Arp, direktno prenetih odlomaka, eseja i poezije drugih umetnika i kritičara, ali postavljenih u odnos prema autorkinom doživljaju. Izražena autorska inte(rve)ncija, nov oblik komunikacije sa čitaocem tvoren odnosom citiranog i prikazanog, kao i dijalogom dve objave koje su vremenski udaljene i naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka, kategorija, sve to je postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini. Iza svake objave, a onda svakog meseca, odnosno godine, stoji jasna ideja. A.A.A je u tom smislu čedo svog vremena – favorizuje konceptalan pristup stvaralaštvu jer temu prevodi u ideju.
Ovde je na delu i pisanje obrazovnog romana. Tačnije, njegove podvrste – romana o umetniku. Umetnik se može razvijati, objasniti i predstaviti posredstvom pisanja o drugim umetnicima, kao i posredstvom obožavanja umetnosti. Umetnikova originalnost je uvek u tome što posmatračima daje nove oči – daje im mogućnost da na nov način dožive čoveka, stvaralaštvo i stvarnost. Za to je uvek potreban nov način izražavanja. Ne mogu postojati nove ideje bez novog jezika. Njega je, u ovom slučaju, omogućila savremena tehnologija.
Vreme ima poseban status u okviru ovakvog oblika umetničkog dela jer ono objavljeno pre nekoliko godina istovremeno je ponovo objavljeno danas, i pre tri meseca, i biće za nekoliko godina, jer je stalno aktuelno – „stari sadržaj“ nikada nije u prošlosti. U tradicionalnoj, štampanoj formi, jednom fiksiran sadržaj teško je izmeniti. Ovakvo delo, pak, nikada nije isto, mašina, softver, program koji ga podržava omogućava autoru da ga nikada, zapravo, ne dovrši, omogućava mu da delo stalno bude u nastajanju, i da se, nalik Borhesovoj peščanoj knjizi, nepresano menja, a da uvek bude u večnoj sadašnjosti.
Sadržaj i status umetničkog dela može se objasniti poređenjem sa knjigama na polici. Nijedna od njih nije autorsko delo vlasnika police. Ipak sve na toj polici jeste njegovo: način na koji je ona organizovana je njegova ideja pretočena u neku vrstu instalacije. Oblici tu stvaraju nešto novo i po sebi originalno. To je već novi jezik, to je već individualan rukopis i može se čitati na različite načine. Sama istorija umetnosti u tom kontekstu ima novo značenje – ona je sada individualizovana kupovinom, rasporedom, čitanjima, podložna je promenama i odnosima unutar pojedinačnog života vlasnika te police. Drugo poređenje bi bili prikazi idealnih gradova na renesansnim slikama. Svaka građevina je tu pojava za sebe, ali kada skup zgrada zajedno posmatramo, u svom posebnom rasporedu, dobijamo novo delo koje se odvaja od pojedinačne građevine od koje je pošlo.
Autorka je više puta od svojih čitalaca čula da ih njen sajt podseća na grad. Autorska intencija i čitalačko-gledalački doživljaj su se u toj tački susreli. Jer, ona i jeste želela da sagradi jedan Grad. Dar postoji da bi se delio. Važno je verovati u smisao koji lepota obećava, sa svim njenim mogućnostima, oblicima i manifestacijama. Umetnost nije sa one strane života već ju treba predstavljati i doživljavati tako da ona bude neodvojivi, sastavni deo iskustva, ne nešto strano u odnosu na njega.
U Rečniku simbola Gerbrana i Ševalijea stoji da novi duh koji prožma čovečanstvo poslednja dva veka prvenstveno potiče od Urana, nebeskog tela koje je, zapravo, trebalo nazvati Prometej, a koje je u očima astrologa pravi tvorac modernog sveta, na društvenom planu utemeljenog na načelima Francuske revolucije. Zahvaljujući internetu stvorena je mogućnost i vera da je došao kraj obrazovnim i umetničkim segregacijama. Jedina prepreka između umetnosti i čoveka danas jeste sam čovek odnosno njegova količina radoznalosti i istraživačkog duha.
Osim nekoliko aluzija i komentara, u sadržaju A.A.A nema ničeg političkog. Što znači da je sve političko. Umetnost na taj način ne ostaje zbirka kurioziteta iz prošlosti koja nema veze sa životom u sadašnjosti. Vilijam Moris je 1881. pisao svojoj prijateljici: „Ako me pitaš zašto radim sve ovo, sve što ti mogu reći je da, pre svega, ne mogu drugačije, a drugo, da me u tome ohrabruje neka vrsta vere, da će iz toga proizaći nešto, neka nova kultura, o kojoj trenutno ne znamo ništa.“
Citat: William Morris, iz pisma Georgiani Burne-Jones, jul 1881. (Izvor: Anarhija-blok45)
Slike: Domenico Remps, Kabinet kurioziteta, 1695; Jean Valette Penot, Trompe l’oeil, sredina ili kraj 18. veka; Fra Karnevale, Idealni grad, 1480; Luciano Laurana ili Melozzo da Forlì, Idealni grad, 1497; Francesco di Giorgio Martini ili Paolo Uccello, Idealni grad, 1500.
A . A . A 