DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,

ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete. Nastavite sa čitanjem →