DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,
ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kažnjavaju strance,
grad brzog pamćenja
i sporog zaboravljanja,
koji toleriše pesnike i prorocima oprašta
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagrađen
prema Šopenovim preludijumima,
preuzevši od njih samo tugu i radost.
Omanji brežuljci okružuju ga
poput širokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drveća.
Brza reka koja teče kroz centar,
danju i noću šapuće
nerazumljive pozdrave
od izvora, od planina, od plavetnila.

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.
Onaj Nemac na terasi kafane
na kolenima držao omanju knjigu.
Uspeo sam da vidim njen naslov:
„Mistika za početnike“.
Odmah sam svatio da laste,
koje su prodorno pištale
patroliraju ulice Montepulćana,
i tihi razgovori uzdržanih putnika
iz Istočne Evrope zvane Srednja,
i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –
na pirinčanim poljima kao kaluđerice,
i sumrak, lagan i sistematičan,
koji briše konture srednjovekovnih kuća,
i drveta maslina na omanjim brežuljcima,
prepuštena vetrovima i požarima,
i glava „Nepoznate princeze“,
koju sam video i divio joj se u Luvru,
i vitraži u crkvama kao krila leptirova
posuta cvetnim polenom,
i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju
kraj same autostrade,
i putovanja, sva putovanja,
da su samo bila mistika za početnike,
početni kurs, prolegomena
za ispit odložen
za kasnije.
Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,
skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.
Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.
Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.
Baš te godine sreli smo se prvi put.
Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.
Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.
Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina, nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,
u autu koji je jurio,
autostradom, u Francuskoj.
Drveće je žurilo. Glasovi monaha
slavili nevidljivog Gospoda
(u osvit, u ledenoj kapeli).
Domine, exaudi orationem meam,
molili su se muški glasovi tako spokojno
kao da spasenje raste u vrtu.
Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?
Moj život je ležao podeljen
s obe strane puta, krhak kao papir mape.
Zajedno sa slatkim monasima
ciljao sam prema oblacima, plavim,
teškim i nepronicljivim,
prema budućnosti, provaliji
koja guta tvrde suze grada.
Daleko od svitanja. Daleko od kuće.
Umesto zidova – tanak lim.
Umesto benja bekstvo.
Umesto zaborava putovanje.
Umesto himne – brzi stih.
Preda mnom
jurila je mala, umorna zvezda
i prsijavao asfalt puta,
pokazjući gde je zemlja,
gde se sakrila britva horizonta,
a gde crni pauk večeri.
i noć, udovica tolikih maštanja.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

Izvor: Časopis „Poezija“, godina II, broj 5, mart 1997.

Slika: Jarek Puczel