Arhive oznaka: Alen de Boton

Video rad o Marselu Prustu

Objavljeno od strane

 

Marsel Prust je moj omiljeni pisac. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja ne blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat, Rober, rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“.

Naredni video izuzetno je zanimljiv i ide u prilog temi.

Nedavno je obeležen i piščev rođendan (10. jul 1871) pa sam tim povodom naišla na rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. One su pripadale tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se naziv „Vaskrslo vreme“).

Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Takođe, beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske, u kojima je umetnik rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“, mogu biti zanimljive, podjednako vizuelno i kao literarni kuriozitet.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: The School of Life | BNF

Video rad o Ničeu

Objavljeno od strane

 

Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno. – Fridrih Niče

Duhovit i informativan video o nemačkom filozofu čija je omiljena biblijska ličnost bio Pontije Pilat. Druga anegdota, od koje se može započeti odiseja pokušaja pristupa Ničeovom delu, jeste ona koja se odnosi na prezir prema dva najgora narkotika koja je čovek izumeo: hrišćanstvo i alkohol. Razlog koji bi navodio bio je da oba imaju tendenciju isticanja pa obećanja ublažavanja bola. Drugi, podjednako intrigantni detalji mogu se pronaći u ovom videu ili, još bolje, u Ničeovim delima Rođenje tragedije, Vesela nauka, Ljudsko, suviše ljudsko, Zora, Tako je govorio Zaratustra, Sumrak idola, Antihrist, Ecce Homo.

Citat: Fridrih Niče, Antihrist, preveo Jovica Aćin, Službeni glasnik, Beograd.

Mrtva priroda: Žan-Batist Simeon Šarden

Objavljeno od strane
Jean-Baptiste SiméonChardin - Le Panier de Prune

Jean-Baptiste SiméonChardin – Le Panier de Prune

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-Pears,WalnutsandGlass of Wine

Jean Siméon Chardin – Pears,Walnuts and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-WaterGlassandJug

Jean-Siméon Chardin – Water Glass and Jug

JeanSiméonChardinStillLifewithPipeandJug

Jean-Siméon Chardin – Still Life with Pipe and Jug

Jean-Siméon Chardin - Grapes and Pomegranates

Jean-Siméon Chardin – Grapes and Pomegranates

Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom. Tamne su, nagoveštavaju krhkost pred zrakom. On će razobličiti njihovu tajnu: nespremnost da prevaziđu sebe, da prazninu otkriju, „da nisi zaboravljen i da spasa ti ima“, kako kaže stih jedne pesme Petra Pajića.

Ali, pre melanholije, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini vode nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo, dok ih bezobzirno koristimo, a ona možda pate poput predmeta u poeziji Vaska Pope (stolnjak, čačkalica, čiviluk, stolica, tanjir, hartije, ali i krompir i kaktus).

Evo šta je Alen de Boton, u poglavlju „Kako da otvoriš oči“ knjige Kako Prust može promeniti tvoj život, napisao o Šardenu, slikaru kome se Prust neizmerno divio i čije je scene evocirao u svom romanu:

Šarden nije naslikao mnogo luka, prinčeva, niti palata. On je voleo da slika zdele sa voćem, vrčeve, džezve, vekne hleba, noževe, čaše s vinom i komade mesa. Voleo je da slika kuhinjsko posuđe, i to ne ljupke tegle sa pralinama, već slanike i cediljke. Kad se radi o ljudima, Šardenovi likovi retko čine ikakvo herojsko delo; jedan čita knjigu, drugi gradi kuću od karata, žena tek što je stigla kući iz kupovine, a majka ukazuje svojoj ćerki na nekoliko grešaka koje je načinila prilikom vezenja.

Pa, ipak, uprkos ordinarnoj prirodi svojih predmeta, Šardenovo slikarstvo uspeva da bude izvanredno omamljujuće i evokativno. Njegova breskva rumena je i punačka kao heruvim, tanjir ostriga ili kriška limuna primamljivi su simboli halapljivosti i senzualnosti. Raža, rasporena i okačena na kuku, priziva more čiji je zastrašujući žitelj bila za svog životnog veka. Njena utroba, obojena tamno crvenom krvlju, plavim nervima i belim mišićima, je poput brodova polihromne katedrale. Između predmeta, takođe, postoji harmonija; na jednom platnu gotovo prijateljstvo između crvenkastih boja prostirke pred kaminom, kutijice za igle i poveska vune. Ove slike su prizori u jedan svet, odmah prepoznatljiv kao naš vlastiti, a ipak neobičan, čudesno primamljiv.

Citat: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Jean-Baptiste Siméon Chardin -StillLifewithAttributesoftheArts1766

Jean-Baptiste Siméon Chardin – Still Life With Attributes of the Arts, 1766.

Jutarnji rituali Marsela Prusta

Objavljeno od strane
Richard Lindner - Portrait of Marcel Proust

Richard Lindner – Portrait of Marcel Proust

Zamislimo Prusta, još uvek sanjivog, ali umivenog i tek namirisanog jutarnjom pomadom, bademastih očiju i mlečnog tena, kako svojim mekim prstima – na čijim vrhovima se plave uredno manikirani nokti – polako uzima dnevne novine, na njih stavlja prispelu poštu i odlazi do svog radnog stola gde ga čeka jaka jutarnja kafa sa dodatkom mleka. Polako ispijajući prve gutljaje on okreće list za listom, prelazeći pomno preko stranca koje još uvek mirišu na štamparsku boju. Deo jutarnjih rituala mnogih jeste, ili bi trebalo da je: čitanje novina. Prust tu aktivnost nikako nije zanemarivao. Naprotiv, od nje je stvorio kult. Evo odlomaka iz knjige Alena de Botona Kako Prust može promeniti tvoj život koji govore u prilog ovoj temi:

Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:

Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.

Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina, zapisao je Prust, sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima? Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:

„Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad se samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.“

Citati: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Ален де Ботон о Марселу Прусту

Objavljeno od strane
Alain de Botton © Vincent Starr

Ален де Ботон

Ален де Ботон најпознатији је као аутор духовите и занимљиве књиге Како Пруст може променити твој живот. У њој нам Ботон открива прегршт занимљивих детаља који су се односили на пишчев однос према пријатељима и на манире које је он испољавао при контакту са њима. Из текста књиге сазнајемо још и колико се Пруст трудио да цвећем, поклонима, пажљивим слушањем својих саговорника (подједнако колико и давањем бакшиша) освоји људе са којима би ступао у контакт. Духовити и непредвидиви Ботонови примери нису изостали. Ево једног о Шарлу Свану, јунаку романа У трагању за минулим временом, из поглавља „Како да патиш успешно“.

*

Шарл Сван: човек позван да руча са председником, пријатељ принца од Велса и редован посетилац најелегантнијих салона. Он је леп, богат, духовит, помало наиван и много заљубљен.

Проблем: Сван прима анонимно писмо у коме стоји да је његова вољена, Одета, била у прошлости љубавница многих мушкараца и често посећивала борделе. Изван себе, Сван се пита ко ли би то могао да му пошаље писмо с таквим увредљивим открићима, и, штавише, примећује да оно садржи детаље који могу да буду познати само некоме ко га лично познаје.

Одговор на проблем: трагајући за кривцем, Сван се обазире на свакога од својих пријатеља понаособ: господина де Шарлиса, де Лома, д’Орсана, али не може да поверује да писмо потиче од икога од њих. А онда, будући у немогућности да осумњичи ма кога, Сван почиње да размишља у већој мери критички и закључује да је сваки човек кога познаје могао да нашпише писмо. Шта он сада да мисли? Како треба да суди о својим пријатељима? Писмо представља за Свана позив да тежи дубљем разумевању људи:

Ово анонимно писмо показало је да је познавао људска бића способна за најогавније владање, али он није могао да види ниједан разлог зашто та гадост треба да се крије у недокучивим дубинама личности човека срдачног пре неголи хладног, уметника пре неголи буржуја, племића пре неголи лакеја. Какав критеријум треба човек да усвоји да би судио о људским бићима? Уосталом, нема ни једне једине особе коју познаје а које се не би могла, у извесним околностима, показати способна за срамне поступке. Мора ли он, онда, да престане да се виђа са свима њима? У глави му се замутило; два или три пута прешао је шакама преко чела, брисао своје наочаре марамицом… И он је наставио да се рукује са свим тим људима на које је сумњао, сасвим формално, уздржан јер сваки од њих можда има намеру да га доведе до очајања.

Свану се замутило у глави, брисао је своје наочаре и пропустио је оно што је, за Пруста, најбоља ствар у вези са издајом и љубомором – њихова моћ да побуде интелектуалну мотивацију, нужну да би се истраживале скривене стране других.

Мада понекад подозревамо да људи крију ствари од нас, све док не будемо заљубљени нећемо осетити нужност да појачамо наше сумње и бити спремни да у трагању за одговорима откријемо у којој мери људи прикривају и прећуткују своје право биће.

Љубомора, између осталог, има моћ да нам открије у којој мери реалност спољашњих чињеница и осећања срца представљају непознати елемент који је погодан за бесконачне претпоставке. Замишљамо да поуздано знамо шта ствари јесу и шта људи мисле из једноставног разлога што нас се не тичу. Али чим жудимо да знамо, као што жуди љубоморан човек, то постаје калеидоскоп у којем више нисмо у стању да разлучимо било шта.

Свану је можда познато као општа истина да је живот пун контраста, али у случају сваке појединачне особе коју познаје он верује да они делови живота који ми нису познати морају да буду идентични према онима које он познаје. Он разуме оно што је скирвено од њега у светлу онога што је откривено, и стога не зна ништа о Одети, будући да је њему тешко да прихвати да жена која изгледа тако пристојна кад је с њим може да буде иста она особа која је некада посећивала борделе. На сличан начин, он не зна ништа о својим пријатељима, јер му је тешко да прихвати да неко с ким је током ручка водио срдачан разговор може до времена за вечеру да му упути увредљиво писмо испуњено прљавим открићима о прошлости његове вољене.

Поука? Не одговарати на неочекивано и увредљиво понашање других тек брисањем наочара, гледати у томе прилику да се прошири наше сазнање, чак иако, као што нас упозорава Пруст, „кад откријемо истинска бића других људи, стваран живот иза света појаве, бивамо исто толико изненађени као посећујући кућу обичне спољашњости, која је унутра пуна трезора, одаја за мучење или скелета.“

Извор: Ален де Ботон, Како Пруст може променити твој живот, превео Саша Лалић, Завет, Београд, 2003.