Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Pšiboš

TEBI O MENI

Zagledan da bih samim trepavicama pomeo sneg sa tvoje staze lovim u ushit tvoj pokret – i gubim;

Korakom tako pokretno lakim kao da vodiš pticu po zraku išla si preda mnom, pred sobom, pred svima. Podignuta ispod nogu od vrabaca tvoja senka se zazelenela u žbunju, sinula u sitnom lišću.

I nestala si u svojoj pesmi. Zaćutali smo.

Ali otada predan slušanju kad pitam o sebi od biljke do reči svaki pupoljak se izražava cvetno; cvet procveta naglije, ogromnije u vascvet.

(Višnjeva grana povila se do cveća od lišća veštije no što bi se veverica domislila)

NA NAJDALJEM UZVIŠENJU

Na najdaljem uzvišenju, sa rečju načelnom
staću na kraj
Glavom ću
otkriti zvezdu;
svet ću dopuniti.

Na svakom brežuljku
postaviću Zemlju.

Poslednju reč
otkinuću od svojih usta:
podeliću se s vama ćutanjem.

GROB NEZNANOG JUNAKA

Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nebo koje je silazilo u oganj i buku.
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom.
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju,
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija.
— Druže, prometejski učenice iz Zešova.
Zeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom,
zasuo je grob: masovna jama bez humke.
Krv je blago sprała s lica tvoje ime.
Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu:
ćutanje.

TUHOLSKA ELEGIJA

U šumama crnim i gluhim
prošaranim visoko streljajućim rujem jarbolnih borova,
u gajevima što migaju zlatastim protrčavanjem srna,
u dubravi do koje je doprlo prvo vučje stado…

Trenutak je mina, trenutak je trenutkom miniran,
I vreme je ovde kao eksplozivna materija!

Među lišćem širokim na pola nebosklona
što stere senovito i meko mojoj glavi sunce
i rukom što pokazuje dugu, usku daljinu
razbitu o šumu i zahvaćenu u dve čelične tračnice…

Zar da ne živim do kraja, nedo da uklanjam mine,
a znam da će prerano eksplodirati?
(I to je možda jedina uteha?)

Među zorom što se kupa u jezeru i očekivanjem,
među zorom i padom noći i presude,
među zapahom smole i toplotom što odlazi iz tela…

Lakše bi mi bilo pristati na smrt nego da ćutim…

Pred žutim plamenom lokvanja zapaljenim nad
Ogledalom vode,
pred približenjem ogledala ustima da se utvrdi
između lokvanja
i daha smrtnika…

Teže no umreti bez straha je
živeti od straha i hraniti se strahom,
tim svakodnevnim hlebom smrti.

U loskotu železnice što juri, u grmljavini razornih točkova
pod koje su pesnici bacali cveće i sebe…

U Tuholskim dubravama
sred masovnih grobnica zasutih u njima…

Dugo, vlažno kao da crpe iz oblaka prve krupne kapi,
drozd poče da duva melodično u idealnu
vazdušnu sviralu
(to je jedina, ne ljudska, objektivna uteha)
I kukavica se oglasi, i odlete da traži gnezda odjeka…

1958.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Alex Roulette