TEBI O MENI
Zagledan da bih samim trepavicama
pomeo sneg sa tvoje staze
lovim u ushit tvoj pokret – i gubim;
Korakom tako pokretno lakim
kao da vodiš pticu po zraku
išla si preda mnom, pred sobom, pred svima.
Podignuta ispod nogu od vrabaca
tvoja senka se zazelenela u žbunju,
sinula u sitnom lišću.
I nestala si u svojoj pesmi. Zaćutali smo.
Ali otada predan slušanju
kad pitam o sebi
od biljke do reči
svaki pupoljak se izražava cvetno;
cvet procveta naglije, ogromnije
u svemir.
(Višnjeva grana
povila se do cveća od lišća
veštije
no što bi se veverica domislila.)
PTICE, SENKE
I s pesmom ću poći bos, veseo
na ptičiji vašar u osvit
sa svojom srećom kao s vrapcem u ruci!
Jadnice – papirčarke na požnjevenoj pustinji,
livade, polja motkama zatvorena gluho.
Samo drveće još sluša na lišće.
Dani se vuku za branom do ruba ponora,
orač po brazdama dugo roni i nestaje
dok celu njivu ne udalji i zbriše.
Mesec se po gluhom nebu valja nepokretno
kao točak kola što voze umrloga.
Ptice su ovde, odlećući, zanavek bacile svoje senke.
NA NAJDALJEM UZVIŠENJU
Na najdaljem uzvišenju, sa rečju načelnom
staću na kraj
Glavom ću
otkriti zvezdu;
svet ću dopuniti.
Na svakom brežuljku
postaviću Zemlju.
Poslednju reč
otkinuću od svojih usta:
podeliću se s vama ćutanjem.
GROB NEZNANOG JUNAKA
Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nebo koje je silazilo u oganj i buku.
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom.
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju,
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija.
— Druže, prometejski učeniče iz Žešova.
Žeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom,
zasuo je grob: masovna jama bez humke.
Krv je blago sprała s lica tvoje ime.
Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu:
ćutanje.
TUHOLSKA ELEGIJA
U šumama crnim i gluhim
prošaranim visoko streljajućim rujem jarbolnih borova,
u gajevima što migaju zlatastim protrčavanjem srna,
u dubravi do koje je doprlo prvo vučje stado…
Trenutak je mina, trenutak je trenutkom miniran,
I vreme je ovde kao eksplozivna materija!
Među lišćem širokim na pola nebosklona
što stere senovito i meko mojoj glavi sunce
i rukom što pokazuje dugu, usku daljinu
razbitu o šumu i zahvaćenu u dve čelične tračnice…
Zar da ne živim do kraja, nedo da uklanjam mine,
a znam da će prerano eksplodirati?
(I to je možda jedina uteha?)
Među zorom što se kupa u jezeru i očekivanjem,
među zorom i padom noći i presude,
među zapahom smole i toplotom što odlazi iz tela…
Lakše bi mi bilo pristati na smrt nego da ćutim…
Pred žutim plamenom lokvanja zapaljenim nad ogledalom vode,
pred približenjem ogledala ustima da se utvrdi
između lokvanja
i daha smrtnika…
Teže no umreti bez straha je
živeti od straha i hraniti se strahom,
tim svakodnevnim hlebom smrti.
U loskotu železnice što juri, u grmljavini razornih točkova
pod koje su pesnici bacali cveće i sebe…
U Tuholskim dubravama
sred masovnih grobnica zasutih u njima…
Dugo, vlažno kao da crpe iz oblaka prve krupne kapi,
drozd poče da duva melodično u idealnu
vazdušnu sviralu
(to je jedina, ne ljudska, objektivna uteha)
I kukavica se oglasi, i odlete da traži gnezda odjeka…
Preveo sa poljskog Petar Vujičić
JULIJAN PŠIBOŠ
Iako najveći pesnik predratne krakovske avangarde, Julijan Pšiboš je svoja najznačajnija pesnička i teorijska ostvarenja dao posle početka Drugog svetskog rata. Punu zrelost i sklad postigao je u vreme kad je poljska reč bila osuđena na ćutanje, u vreme hitlerovske okupacije. Njegove dve zbirke, koje je izdao konspirativno u ratnim godinama, Dok mi živimo i Tebi o meni, možda su najviši pesnikov domet, a većina pesama iz tih zbirki spada u najviša dostignuća poljske poezije uopšte.
Pšiboš je novator i avangardista u pravom smislu reči. Uložio je ogroman napor da nađe nove izražajne mogućnosti za savremenu poeziju. Stvorio je novi stih, novu intonaciju rečenice, novi rečnik. Ali to nikako nije išlo u raskorak sa živim tradicijama poljskog pesništva. Ovaj najborbeniji poljski modernista najveći je poštovalac velikih poljskih pesnika iz prošlosti, Mickjeviča (kome je posvetio knjigu iskrene ljubavi i poštovanja, Čitajući Mickjeviča 1950), Norvida i Slovackoga, a od međuratnih Boleslava Lesmjana. Izdao je takođe najbolju antologiju poljskih narodnih lirskih pesama.
Pšiboš je dugo bio napadan i osuđivan da razbija poeziju, da je apoetičan. Danas se pokazuje da traženja nisu bila uzaludna. U savremenoj poljskoj poeziji, u kojoj, kao i u poeziji bilo kojeg drugog jezika, nema jedinstvenog vladajućeg pravca i nema nijednog pesnika kome se obraćaju svi – kao što je bilo u vreme Getea, Puškina ili Mickjeviča – Pšiboš je pesnik koji ima najviše uticaja, i to plodotvornog, oslobađajućeg. Kroz njegovu školu prošli su mnogi pesnici srednje i mlađe generacije, pa čak i oni koji su postigli afirmaciju kao najznačajnije individualnosti u posleratnoj poljskoj poeziji – Zbignjev Bjenjkovski, Tadeuš Ruževič, Miron Bjaloševski, Timoteuš Karpovič.
Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.
Slike: Alex Roulette
