Arhive oznaka: Alfred Hičkok

У подруму људске душе. О филму „Психо“ Алфреда Хичкока

Objavljeno od strane

Постер за филм „Психо“ из 1960. године

Филму Психо појам страшног не пристаје. Сензација коју чујемо када изговоримо ту реч, због пречесте вербалне употребе, онда и када она не пристаје теми, није адекватна, не исцрпљује емоцију гледаоца. Можемо оперисати са Фројдовим појмом „унхајмлих“ (unheimlich), нешто познато што нам постаје и делује зачуђујуће непознато и непријатно, али ни тако нећемо до краја вербализовати свој утисак. Филм тематизује оне просторије – „подруме, канализације и септичке јаме“ – које постоје у човековој души али у те одаје заиста нико не жели да залази. Филм се нарочито доживљава потресно и драматично баш зато што је у питању врхунско уметничко остварење.

Психо је снимљен 1960. године. Претходи му Вртоглавица а за њим следе Птице. У најбољем смо периоду Хичкоковог стваралаштва. Филм је снимљен у црно-белој варијанти што је посебно битно. Мој утисак је да он не би био тако ефктан да је у боји. Алфред Хичкок, његов редитељ, манипулише од почетка до краја филма гледаоцем и на тај начин градира, све до самог краја, његову, прво збуњеност, затим пасивност спрам предвиђања развоја радње, а онда и ужаснутост. Музика је градитељски принцип филма, подједнако као ракурс камере или однос светлости и сенке. Сви ови елементи доприносе, поред симболике (репродукције слика на зиду, препарираних птица или огледала) комплексности овог остварења. Ипак, ту комплексност, попут хирошигеовског таласа, на крају преклапа емоција коју разрешење и последње сцене изазову у гледаоцу.

У филму манипулација гледаоцем је бескрупулозна. Једна од значајних поставки за Психо је та што он почиње на апсолутно супротан начин од онога како ће се развијати и како ће се завршити. Гледалац скоро трећину филма – што је много времена – бива увучен у један наратив који прати и на основу кога гради очекивања, регулише тензију коју филм производи, „навија“ за лик. Међутим, на половини филма гледалац бива изненађен јер се нашао у сасвим другој улици у односу на ону којом је до тада ходао, на половини филма као да почиње неки други наратив, који он не може да доведе у везу са првим. Редитељ га толико заведе да гледалац ни не помишља да је заведен и да прва трећина и друга трећина филма немају везе једна са другом. Гледалац је хипнотисан иако у неком сићушном углу свести у њему заискре питања: куда води овај филм, у ком правцу се он креће?
Наставите са читањем

Značaj slikarstva za Hičkokov film „Vertigo“

Objavljeno od strane

Detalj iz Hičkokovog filma „Vrtoglavica“

Detalj iz Hičkokovog filma „Vrtoglavica“

Vizuelno opčinjavajući, film Vertigo Alfreda Hičkoka iz 1958. godine poseduje moć da zaseni estetsko čulo posmatrača toliko da je on danima posle njegovog gledanja u svojevrsnom spiralnom zanosu, zahvaljujući boji, kostimima, slikama, atmosferi, radnji. O ovom filmu najbolje je pisao Slobodan Mijušković u knjizi Alfred Hičkok / Upotreba slikarstva. U nastavku sledi poglavlje iz pod nazivom You were the copy – Vrtoglavica:

*

Vrtoglavica je film koji nosi posebne, možda najvidljivije i najdublje upise vizuelnog, slikovnog i slikarskog. Technicolor i Paramountova nova Vistavision High-Fidelity tehnologija (promovisana tokom pedesetih godina dvadesetog veka) stopili su se sa Hičkokovom sinematičkom imaginacijom u kreaciji jedne apsolutno zanosne, omamuljujuće likovnosti, neuporedivog vizuelnog impacta, koji iole prijemčivog posmatrača drži u stanju sličnom anesteziji. Film je veoma detaljno analiziran u terminima klasične likovnosti, na primer sa stanovišta upotrebe boje (zeleno-crveno, sivo-belo) i svetlosti kao čisto vizuelnih, plastičkih (i istovremeno simboličkih) sastavnih jedinica, ili pak sa stanovišta izvesnih formalnih/oblikovnih elemenata kao što je linija, koja je spiralnim kretanjem dovedena do transformativne i repetitivne, grafičke ili predmetne spiralne forme kao glavnog simbola/znaka i vizuelne metafore.

Uočena je i specifična upotreba predstave/lica u profilu, dakle jedne forme portreta, takođe odrednice iz žanrovskog vokabulara slikarstva. S druge strane, slika i slikarstvo upleteni su u ovaj film i na druge načine, nezavisno od čarolije vizuelnog i optičkog.

Ipak, celokupna atmosfera misterije i suspensa, kao i neobično hipnotičko delovanje, nastaje u ovom filmu prvenstveno primenom postupaka analognih slikarskom komponovanju, koje je Matis sažeto odredio kao raspoređivanje i uzajamno odnošenje elemenata slikarskog jezika na pravougaonoj, dvodimenzionalnoj površini platna. Na poseban način, misterija ovde i istinski počinje sa slikom, ne sa rečima. Zavođenje posmatrača takođe. Istina, na fascinantnoj špici Sola Basa kamera je najpre na ustima ženskog lica, ali potom prelazi na oči (koje se pomeraju levo i desno), i onda na desno oko iz čije se dubine i tame pojavljuje spirala. Tako smo odmah uvedeni u svet oka, pogleda i viđenja, svet u kojem se odigrava i o kojem govori ovaj film. Nastavite sa čitanjem

Hičkokov film „Ptice“

Objavljeno od strane

Reklamni poster za film „Ptice“ Alfreda Hičkoka

Moj omiljeni trenutak u filmu „Ptice“ je kada Tipi Hedren u bundi i na štiklama vragolasto prevozi ptice tako što vesla u čamcu preko zaliva i drugi kada mirno sedi pušeći u blizini škole dok se vrane zloslutno okupljaju na penjalice iza nje. – Kamil Palja

Citat Kamil Palje odražava i moj stav povodom omiljenih scena u Hičkokovom filmu Ptice, a dodala bih i moju treću omiljenu scenu: veče koje uz razgovor provode Melani Danijels i lokalna učiteljica, bivša Mičova devojka, Eni. Enin stan, lampe, knjige i odeća (u odnosu na Melaninu) su mi izuzetno zanimljivi detalji. Dve izvanredne lepotice, inteligentne i dressed to kill (ne volim anglicizme u svakodnevnom govoru ali ne znam prikladnije da opišem kostime u ovom filmu koji imaju važnu semantičku funkciju). Citat je još i podsećanje da je ova lucidna i za mene veoma važna američka kritičarka objavila posebnu knjigu o ovom filmu 1998. godine.

Kostim Tipi Hedren, njeni nokti, način na koji pali cigaretu, pogled, dikcija i frizura morali su poslužiti kao uzor Metjuu Vajneru kada je snimao seriju Mad Men, i kada je mislio o pojavnosti Beti Drejper. Ja bih, svakako, u modni aspekt ove junakinje, taj važan vizuelni instant jezik kada govorimo o njoj, savršen način da se predstavi njen karakter, uključila i Hičkokove heroine, naročito Grejs Keli.

Ptice se mogu posmatrati iz više aspekata, od čisto filmskog (fotografija, montaža, zvuk, boja, kadar, kamera) do psihoanalitičkog, modnog, rodnog, antropološkog i ekološkog. Meni se ne razmišlja previše, vizuelno sam anestezirana, a ako bih morala da biram, najbliži pristup ovoj fascinantnoj iluziji mi je antropološki i društveni (serija nemilih događaja prouzrokovanih onda kada stranac, kada drugi, dođe u jedno izolovano mesto čitavoj priči imputira skoro mitski kontekst uz činjenicu da je jedna od važnih junakinja ovog filma i posesivna majka). Iluzija, podjednako na nivou radnje, koliko i na nivou slika je nestvarna. Melani Danijels, mlada devojka sa kavezom za ptice, perfektno obučena, sa savršenom dikcijom, uputila se kolima ka zalivu Bodega. Tamo će ponovo videti Miča, muškarca koga je srela u savršeno uređenoj i estetizovanoj prodavnici ptica. Ukoliko uporedimo ptice s početka i ptice s kraja filma jasno vidimo amplitudu koju obuhvata značenje prirode i njenih pojava. Mene ovaj film uvek vrati Antihristu Larsa fon Trira. Jasno se uočava razlika između tankog leda civilizacije ispod koga je bezgraničan okean amoralne i potpuno okrutne prirode u čijem okrilju za čoveka jedva da ima mesta. Uočava se, isto tako, i uzaludna čovekova težnja da nešto po tom pritanju promeni ili kratkotrajno prilagodi. Nastavite sa čitanjem

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

Objavljeno od strane

Dafne di Morije 1930. godine

Engleska knjiženica Dafne di Morije 1938. godine objavila je roman Rebeka koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige, nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspense – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi (a označava, zapravo, napetu neizvesnost).

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. Zamak Otranto, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao književnice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra.

Kao što se po samim naslovima može zaključiti jedna od bitnijih odlika gotskog žanra jesu izmešteni prostori koju upućuju na davninu i daljinu, povratak srednjem, „maračnom“, veku koji su (proto)romantičari voleli da idealizuju kroz arhitekturu i viteške priče. Većina radnji gotskih romana dešava se u udaljenim, napuštenim, ruiniranim građevinama čiji hodnici i kule kriju mračne tajne. Aveti koje nastanjuju te prostore, prolazniku, kroz iskričavi plamen sveće, poručuju da tajne njihove nasilne smrti tek treba razotkriti. Naravno, preterivanja i sentimentalnost su dozvoljenii a, takođe, čine i još jednu bitnu odliku žanra. No, najznačajnija je forma. Gotik žanr retko u literaturi pronalazi svoj oblik van forme romana. To mu je isprva i davalo status književnog žanra a ne, recimo, arhitektonskog ili slikarskog. Nastavite sa čitanjem