Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.

Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече задржи у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.

Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти! Наставите са читањем

Značaj slikarstva za Hičkokov film „Vertigo“

Vizuelno opčinjavajući, film Alfreda Hičkoka ima moć da zaseni estetsko čulo posmatrača. Danima posle gledanja Vertiga gledalac filma je u svojevrsnom spiralnom zanosu, zahvaljujući boji, kostimima, slikama, atmosferi, radnji.

O Hičkokovom filmu Vrtoglavica (Vertigo) najbolje je pisao Slobodan Mijušković u knjizi Alfred Hičkok / Upotreba slikarstva. U nastavku sledi poglavlje iz te knjige posvećene ovom filmu pod nazivom You were the copy – Vrtoglavica:

*

Vrtoglavica je film koji nosi posebne, možda najvidljivije i najdublje upise vizuelnog, slikovnog i slikarskog. Technicolor i Paramountova nova Vistavision High-Fidelity tehnologija (promovisana tokom pedesetih godina dvadesetog veka) stopili su se sa Hičkokovom sinematičkom imaginacijom u kreaciji jedne apsolutno zanosne, omamuljujuće likovnosti, neuporedivog vizuelnog impacta, koji iole prijemčivog posmatrača drži u stanju sličnom anesteziji. Film je veoma detaljno analiziran u terminima klasične likovnosti, na primer sa stanovišta upotrebe boje (zeleno-crveno, sivo-belo) i svetlosti kao čisto vizuelnih, plastičkih (i istovremeno simboličkih) sastavnih jedinica, ili pak sa stanovišta izvesnih formalnih/oblikovnih elemenata kao što je linija, koja je spiralnim kretanjem dovedena do transformativne i repetitivne, grafičke ili predmetne spiralne forme kao glavnog simbola/znaka i vizuelne metafore.

Uočena je i specifična upotreba predstave/lica u profilu, dakle jedne forme portreta, takođe odrednice iz žanrovskog vokabulara slikarstva. S druge strane, slika i slikarstvo upleteni su u ovaj film i na druge načine, nezavisno od čarolije vizuelnog i optičkog. Nastavite sa čitanjem

Hičkokov film „Ptice“

My favorite moment in „The Birds“ is when Tippi Hedren in her fur coat and high heels mischievously ferries a bird cage in a rowboat across the bay and second when she sits tensely smoking near the schoolhouse as crows ominously gather on the jungle gym behind her. – Camille Paglia

Citat Kamil Palje na početku ove objave podsećanje je da je ova američka kritičarka objavila posebnu knjigu o filmu Ptice (British Film Institute, 1998) koju treba pročitati u cilju razumevanja ili, još bolje, intezivnijeg razlistavanja viđenog.

Kostim Tipi Hedren, njeni nokti dok pali cigaretu, pogled, frizura morali su poslužiti kao uzor Metju Vajneru kada je snimao seriju Mad Men i mislio o liku Beti Drejper. Ja neću film predstavljati sa psihoanalitičke ili sa filmske (tehničke) strane.

Meni se dopada čitava iluzija, podjednako na nivou radnje, koliko i na nivou slika. Melani Denijels, mlada devojka sa kavezom za ptice, perfektno obučena, sa savršenom dikcijom, uputila se kolima ka mestu Bodega Bay. Tamo će ponovo videti Miča.

Tipi Hedren je ultimativna Hičkokova heroina, ni Grejs Keli, ni Ingrid Bergman, ni Kim Novak ne mogu prići načinu na koji je Tipi ovaplotila hičkokovsku heroinu, zavodljivu, naivnu, vedru, opasnu. Nastavite sa čitanjem

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

Engleska spisateljica Dafne di Morije 1938. godine objavila je svoj najuspešniji roman „Rebeka“ koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspence – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi.

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. „Zamak Otranto“, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao spisateljice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra.

Kao što se po samim naslovima može zaključiti jedna od bitnijih odlika gotskog žanra jesu izmešteni prostori koju upućuju na davninu i daljinu, povratak srednjem „maračnom“ veku koji su preromantičari obožavali da idealizuju kroz arhitekturu i viteške priče. Shodno tome, većina radnji gotskih romana dešava se u udaljenim, napuštenim, ruiniranim građevinama čiji hodnici i krila kriju mračne tajne, aveti koje prolazniku kroz iskričavi plamen sveće poručuju da tajne njihove smrti tek treba razotkriti. Naravno, preterivanja i sentimentalnost dozvoljeni su i, takođe, čine još jednu bitnu odliku žanra. No, najpoznatija je zapravo sama forma. Gotik žanr retko u literaturi pronalazi svoj oblik van forme romana. To mu je isprva I davalo status u okviru određene literarne tradicije.

Roman je kao forma tokom duge evropske literarne tradicije nailazio na snažne otpore. Sve što je bilo van stiha nije bilo delo koje je stvorio poeta doctus, učeni pesnik koji sledi pravila akademije koja ih je nametala oslanjajući se na antičke rimske poetičare Horacija i Kvintilijana i, naravno, pre njih grčkog filozofa Aristotela. Roman je kao forma postojao u antici ali tek pisci poput Servantesa ili, kasnije, Defoa svojim delom ustoličiće roman kao oblik u koji je ukalupljen sadržaj relevantnog značenja. Danas stvari stoje potpuno drugačije i osim romana, sve druge forme su poprilično marginalizovane i daleko ređe. Nastavite sa čitanjem