Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam  grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: „Osam sati… treba da idem“. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Izvor: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Slika: Anri de Tuluz-Lotrek, 1889.

Preporuka: Dnevnik o Čarnojeviću PDF 

Напокон сама

Henri de Toulouse-Lautrec,

Henri de Toulouse-Lautrec, „Elles“, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)

У претходном тексту о Aнри де Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних клубова, кабареа и кафеа које је сликар посећивао. Овога пута, биће речи о другом тематском циклусу, подједнако заступљеном у сликаревом опусу: реч је куртизанама којима је Лотрек бивао окружен. Као и увек, танана психолошка студија крије се иза представљених физиономија, грубе линије, експресивно изобличена лица, згужвана и омлитавела тела нису сама себи сврха. Ноћне сцене замењене су дневним. Плес, галама, отварања шампањца и кан-кан музика припадали су ноћи. За јутра би преостајале самоћа и тишина.

Сликарево око окренуто је борделу. Врхунац тог интересовања била је серија литографија штампаних 1896. године под називом Еlles. Албум се појавио у тиражу од сто примерака и није се уклапао у ондашње одлике еротских графика. На насловној страни није била насликана нага жена већ обучена, док чешља косу. Лотрек прави одступ од тада прихваћених конвенција ласцивности и заједљивог цинизма еротске графике, он није злонамерни воајер. Сликар представља куртизане током јутра, док обављају „мале“ ритуале који су можда једино време које заиста посвећују себи.

Када већ говоримо о јутру и његовим непроцењивим ритуалима, светлости која охрабрује, тишини која обнавља, сетимо се уводног дела филма Сати. Наравноовде је контекст другачији, али суштина је иста. Јутро је доба повратка. Но, овде рефлексију о сопству, уместо женских приказаних прилика, на себе, попут неке покајничке одговорности, прихвата сам сликар. Видећемо лења буђења, мисли уперене у празне просторе сопствених домета, умивања и прања као понављања ритуалних образаца (пр)очишћења и поново задобијене невиности, намештања постељине, размењивања нежности, безличне разговоре током безличних поднева, ишчекивања смисла и истине да јутро ће променити све. 

Henri De Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Elles

Henri De Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Henri De Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Henri de Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Анри де Тулуз-Лотрек

Анри де Тулуз-Лотрек

Данас  прослављамо рођендан француског сликара, боема, декадента и хроничара париског ноћног живота с краја 19. века, Анри де Тулуз-Лотрека. Ведрој слављеничкој атмосфери допринеће његова дела која ће се у наставку текста појављивати. Она су, као и прославе рођендана, одлика афирмативног односа према животу.

Уз Ван Гога и Гогена, Тулуз-Лотрек сматра се једним од најбољих представника постимпресионистичког сликарства и једним од раних представника експресионистичког израза, како по употреби боје, тако и по извесном социјалном ангажману, суптилно подвученом у делу.

Монмартр, северни део Париза, данас идеализујемо захваљујући Лотрековој уметности. Можемо само да наслутимо какве приче крију париски плочници испред бистроа, Moulin Rouge-a, многобројних кабареа, циркуса, бордела. Музика Јана Тирсена, компонована за потребе филма Чудесна судбина Амелије Пулен, одзвања у нашим главама док гледамо ове слике и мислимо на уске уличице.

Тулуз-Лотрек бива под утицајем  два сликара: Дегаа и Манеа. Мотиви који су чести на њиховим платнима појављују се и у Лотрековој уметности. Мане је често сликао сцене париских кафеа које у Лотрековој уметности заузимају значајно место.  Утицај који долази од Дегаа приметан је при приказима играчица. Додуше, на Лотрековим плакатима и илустрацијама Дегаове крхке младе балерине замениле су сасвим другачије сценске уметнице.

Лотрек се није пуно кретао ван Париза. Његовим биографима позната је једна посета Шпанији, где се дивио делима Ел Грека и Веласкеза, и једна посета Енглеској, где је упознао Оскара Вајлда и Џејмсa Вислера. Савременици које је портретисао били су Ивет Жилбер, Жана Аврил, Меј Белфорт, Аристид Бријан, женски кловн Cha-U-Kao, Луи Фулер, играчица у чувеном бару Folies-Bergere, истом оном који је редовно посећивао и Мане и који му је послужио као инспирација за једну од његових последњих слика, Un bar aux Folies Bergère.

Кретање у друштву куртизана, глумица, плесачица, сликара, писаца и интелектуалаца са Монмартра допринело је формирању уметничких дела по којима је Лотрек данас познат. Његови рани радови разликују се од каснијих. Груб потез четкицом већ тада је био приметан, тонови су тамнији, варијације боја сведеније. По доласку у Париз почиње његова друга фаза. Елементи карикатуре и гротеске, сцене из кафеа и јавних кућа, као и са многих других места париског јавног живота, чешће се појављују. Лотрек портретише проститутке, њихове обожаваоце, посетиоце кабареа, играчице, уживаоце апсинта и опијума, циркуске извођаче, глумице, друге сликаре, међу којима је био и Ван Гог. Поред  приказа ноћног и сценског живота Монмартра, Лотрек наставља и са израдом портрета и актова. На свима њима колико присуствујемо радосном и афирмативном, безбрижном и слављеничком, толико смо сведоци и нечег уморног, тужног, отупелог.

Поред уља на платну, Лотрек израђује и рекламне постере, литографије, илустрације за књиге, дневну штампу, ревије. На тим пољима остварује значајне иновације које ће наредне генерације уметника препознати и користити. Сам Лотрек био је дружељубива и динамична особа, што је очигледно и на фотографијама које га приказују. Ликовна дела у наставку сведочанство су о духовитом уметнику који је имао осећај за иронију и вешту руку којом би приказао запажено, потез који лоцира плесни покрет или тужан и одсутан поглед.

Читајући Сентиментално васпитање Гистава Флобера, атмосфере појединих забава које је Фредерик Моро посећивао током боравка у Паризу, подсетиле су ме на сцене са Лотрекових слика. Иако више од чедрдесет година млађи, Лотреков дух био је подударан са Флоберовим. Првенствено мислим на одличан дар запажања који је добро преведен на језик сопствене уметности истанчаним иронијским потезима.

– Куда ме, врага, водите? – рече Фредерик

– Код једне добре девојке! Не бојте се!

Неки стари лепотан, као венецијански дужд, у дугачком плашту од пурпурне свиле, играо је са Розанетом, која је носила зелени фрак, панталоне од трикоа и чизме са меким сарама и златним мамузама. Пар, прекопута, сачињавали су Арнаутин, претрпан јатаганима, и плавоока Швајцаркиња, бела као млеко, пуначка као препелица, с рукавима до лаката и у црвеном корзету. Да би истакла своју косу, која јој је падала испод колена, једна висока плавојка, статискиња из Опере, беше се преобукла у дивљакињу; и, преко свог трикоа мрке боје, имала је само црначку кецењу од коже, наруквице од манистри, и дијадему од ђинђува, из које се уздизала велика кита пауновог перја. Пред њом, један Причар, у црном смешно широком фраку, ударао је такт лактом о табакеру. Један мали ватоовски пастир, азуран и сребрнаст као месечина, лупкао је својим пастирским штапом о палицу, украшену бршљаном једне Баханткиње, овешаном гроздовима, са леопардовом кожом о левом боку и саљ котурнама са златном траком на ногама. С друге стране, једна Пољакиња, у спенсеру отворено црвене боје, таласала је своју сукњу од вела над чарапама од сивосребрнасте свиле, стегнутим у ружичасте високе ципеле оивчене белим крзном. Смешила се на трбушастог четрдесетогодишњака, прерушеног у дечака који пева у цркви, и који је скакао врло високо, подижући једном руком стихар а другом придржавајући црвено кече. Али краљица, звезда, била је гца Лулу, славна играчица са популарних балова. Како је сада постала богата, носила је широк оковратник од чипака на велурском капуту; а њене широке црвене панталоне од свиле, припијене уз бедра и стегнуте у струку марамом од кашмира, биле су украшене дуж целог шава природним белим малим камелијама. Њено бледо лице, помало буцмасто и са прћастим носом, изгледало је још дрскије  с разбарушеном косом њене перике на којој је стајао мушки шешир, од сивог филца, накривљен ударом песнице ка десном уву; и, при скоковима које је чинила, њени ескарпени с дијамантским копчама допирали су скоро до носа њеног суседа, једног високог средњовековног барона, сасвим спутаног гвожденим оклопом. Био је ту и један анђео, са златним мачем у руци, с два лабудова крила на леђима, који се, идући тамо-амо, и губећи сваког часа свог каваљера, једног Луја XIV, никако није сналазио у фигурама и сметао је у игри.

Фредерик, гледајући та лица, осећао се напуштеним, било му је нелагодно.

– Открио сам тајну, знате ли! Ето, гледајте ту женицу са фризуром сфинге која игра са руским поштаром, то је јасно, суво, оцртано све у полуравнима и у оштрим тоновима: модро под очима, плоча цинобера на образу, гараво на слепочницама; пиф! паф!

И он је размахивао палцем, као четкицом по ваздуху.

– Док она дебела, тамо, – настављао је показујући једну пиљарицу, у хаљини боје трешње са златним крстом око врата и ланеном марамом свезаном на леђима – саме облине; ноздрве се шире као крајеви њене капе, углови устију подижу се, брада пада надоле, све је дебело, сливено, пуно, мирно и сунчано, прави Рубенс! Оне су међутим савршене! Где је онда тип?

Постајао је све загрејанији:

– Шта је лепа жена? Шта је лепо? Ах! Лепо! рећи ћете ми…

Фредерик га прекиде да би сазнао ко је био Пјеро са профилом јарца, који је баш благосиљао све играче усред игре.

– Ништа нарочито! неки удовац, отац троје деце. Оставља их без гаћа, проводи живот у клубу, и спава са служавком.

Један кочијаш-поштар из Лонжимоа шчепа је око струка, валцер је отпочињао. Тада све жене које су седеле око салона по клупамја, брзо устадоше као по команди; и њихове сукње, њихове ешарпе, њихове фризуре стадоше да се врте.

Оне су се окретале толико близу њега, да је Фредерик примећивао грашке зноја на њиховим челима; и то кружно кретање све живље и све правилније, вртоглавије, уносећи у његову мисао неку врсту пијанства, изазивало је у њему друге слике, док су све пролазиле у остом блеску, и свака са посебном раздраженошћу према врсти своје лепоте. Пољкиња, која се предавала чежњиво, будила је у њему жељу да је држи на своме срцу, док би саоницамаобоје јурили равницом покривеном снегом. Видици смирене сласти на обали језера, у швајцарској вили јављали су се под корацима Швајцаркиње, која је играла држећи се право и оборених очних капака. Затим, одједном, Баханткиња, забацивши своју мрку главу, будила је у њему снове о незаситим миловањима, у шумама лијандера, за време олује, уз збркану лупу добоша. Пиљарица, која се од сувише брзог такта задихала, кикотала се; и он би врло радо, пијући са њом у трему, гужвао рукама њену мараму, као у стара добра времена. Али Истоваривачица, чији лаки прсти једва додириваху паркет, изгледало је да скрива у еластичности својих удова и у озбиљности лица сву рафинираност модерне љубави, која носи у себи тачност науке и покретљивост птице. Розанет се вртела, са песницом на куку; њена луцкаста перика, поскакујући на оковратнику, расипала је миришљави пудер око ње; и, при сваком окрету, врхом својих златних мамуза, замало што не би закачила Фредерика.

Глумац је имао простачко лице, удешено као кулисе, да би се гледало издалека, дебеле руке, велика стопала, гломазну вилицу; и олајавао је најславније глумце, расправљао с висине о песницима, говорио: “ мој орган, моја спољашњост, моје могућности“, уплићући у свој говор речи које су биле неразумљиве њему самом, а које је он волео, као „морбидеца, аналого и хомогеност“.

Розанет га је слушала, лако климајући главом у знак одобравања. Видело се како јој дивљење цвета испод шминке по њеним образима, и да нешто влажно прелази као вео преко њених светлих очију, неодређене боје. Како је такав човек могао да је очара? Фредерик се трудио у себи да га још више презире, да би одагнао, можда, неку врсту зависти коју је гајио према њему.

Онда она узе с пећи боцу шампањца, и насу га с висине у чаше које су јој пружали. Како је сто био сувише широк, званице, нарочито жене, полетеше к њој, подижући се на врховима прстију, на преградама од столица, те се зачас створи жива пирамида од фризура, голих рамена, испружених руку, повијених тела;  и други млазеви вина зрачили су кроз све то, јер су Пјеро и Арну, из два угла сале, отворивши сваки по боцу, прскали лица. Птичице из кавеза, чија су врата остала отворена, испунише салу, и силно преплашене, летеле су око лустера, ударајући се о окна, о намештај а неке, спустивши се на главе, изгледале су у коси као широки цветови.

Музиканти беху отишли. Довукоше клавир из предсобља у салон. Ватназова седе за њега, и, у пратњи Дечака из црквеног хора који је лупао у даире, бесно засвира неку игру, ударајући у дирке као коњ који поскакује, и клатећи се у струку да би боље означавала такт. Маршалка одвуче Фредерике, Исоне се преврте преко главе. Истоваривачица се извијала као клаун, Пјеро се понашао као орангутан, Дивљакиња, раширених руку, подражавала је њихање барке. Најзад се сви, већ изнемогли, зауставише; и отворише прозор.

Дан уђе, с јутарњом свежином. Сви ускликнуше зачуђено, затим тишина.

Цитат: Гистав Флобер, Сентиментално васпитање, превео Душан Матић, Нолит, Београд, 1964, стр. 120-133.

Доба кентаура

Кентаур // Стрелац

Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.

Зачас се укочи оно што у чаури чека;
зар је сред сивила тог безбедности својој ближе?
Чекај, страшнија коб се оглашује издалека.
Јао – одсутни чекић се диже!

Ко се ко извор прелива, тог сазнаје сазнање;
и усхићено га води кроз ведро створени свет,
што често сконча где почне, а почне где завршава.

Потомци растанка иду кроз срећног простора ткање.
И Дафна, откако се у ловоров прометну цвет,
жели да биће се твоје у ветар преображава.

Стрелац, Sagitarius, девети знак Зодијака, одговара последњем јесењем месецу; Сунце пролази кроз овај знак између 22. новембра и 20. децембра, а Јупитер се овде налази у својој кући. Стрелац је ватрени, мушки, позитиван (активан) и променљив знак. Назив и представа Стрелца као сазвежђа (звезданог знака) јасно сежу уназад до вавилонских представа Кентаура са крилима и луком, какав се првобитно налазио на вавилонским каменовима међашима; велико зодијачко сазвежђе на јужном небу; Млечни пут овде испољава најјачи сјај.

На блогу А . А . А верује се у езотеријска учења и астролошку симболику. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона (баш као што је и Меркур, планета речи, комуникације и преношења знања, у наталној карти ауторке блога), али је његова ауторка рођена у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора свог кентаурског сазвежђа. У ту част и у част уметника рођених у овом знаку, приносим, стога, ову објаву пред своје читаоце.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин и многи други…

Приложени Рилкеови стихови кореспондирају са природом рођених под заштитом Јупитера, а и сам Рилке је био један од њих. Такође, они на овом месту кореспондирају и са првом објавом на блогу А . А . А, са фрагменом Фридриха Шлегела који гласи:

Твоји циљеви су уметност и наука, твој живот – љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији.

Напомена: Промена – преображење – један је од кључних појмова Рилкеове поетологије и филозофије. Четри строфе се односе на четри елемента античке филозофије природе: то су ватра, земља, вода и ваздух.

Стихови: Рајнер Марија Рилке, Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео Бранимир Живојиновић, Мали врт, Београд, 2011.

Фрагмент: Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Zepter Book World, Београд, 1999.