Čini ono što želiš. Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima u badenskom Odenvaldu slika ne samo u formatima prevelikim za nemačke dnevne sobe i zidove galerija, već je i na podu upetljavao minijaturne armije i olovne modele tenkova u zamršene ratne pohode, slao je umanjene flote u pomorske bitke u cinkanim kadama i vodio gubitničke ratove između stolova i stolica, kao karikaturu besciljne, beskrajne surovosti one drame koju je tada, kao i danas, nazivao istorijom.

Dobro se sećamo zgražanja kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka ublici koja se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu nazubljenih valova, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža, a u svakom slučaju drugačija pravila nego što su pravila izazivačkog podrugljivca. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju za ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa!

KREVET OD PAPRATI I TRAVE

Čak i dreka žaba na obali jednog od zapadnih ribnjaka, zarasloj u rogoz, gde smo sad zastali, tek je nežni poj u poređenju sa onim horom koji se u Nemačkoj oglasio nakon serija slika poput Okupacija. Ko zna, možda bi kreštavi glasovi nemačke kritike, potresene Kiferovim nastupom, bez zadivljenih priznanja i odziva iz Amerike zauvek otrovali umetnikovu slavu stalno iznova recitovanom optužbom da se taj.. taj.. taj slikar zabranjenim gestovima, zabranjenim znakovima, zabranjenim slikama dotiče prošlosti. Tek kad su se čak i u Izraelu začuli glasovi koji su posvedočili da taj umetnik iz Nemačke spada u pravednike, pristali su i tamo odakle je potekao da poveruju kako ta sićušna, iščezavajuća figura na obalama Holandije i Italije i Francuske nije pozdravljala firera i despota, već, možda, uz talase samo razum, i da je ispruženom rukom ukazivala na ludilo onoga što je ljudski moguće, a ne na neki trijumf.

Ali na kraju nisu zgražavanje, nisu nesporazumi i često besni napadi bili ono što je našeg domaćina podstaklo na oproštaj od Nemačke, već samo ono što sve nas ponekad pokrene i otera u bekstvo ili u nešto drugo – priče i njihov kraj. Kifer je napustio Nemačku, godinama i godinama je putovao, na mnogim mestima je tragao za jednim novim mestom i konačno ga je pronašao ovde, u zavetrini Sevena, na La Riboti. U Nemačkoj je za sobom ostavio toliko toga, ateljee, umetničke zbirke, biblioteku, skulpture, slike i pre svea – ljude: porodicu, učitelje.

Učitelj? Ne, naš domaćin nikad nije želeo da nekog poučava niti da ikada nekog vida niti da popravlja svet. Kome bi umetnost trebalo da služi? Šta su slike značile? Šta je značila ova slika, ova skulptura? Misli šta hoćeš. Radi šta hoćeš. Anselm Kifer, nevidljiv u tami, progovara iz rogoza: ovde, kod žaba, sledećih meseci nastaće nova kuća za goste. Za vreme jednog obilaska po danu na ovoj obali smo videli plavi pravougaonik pored zaraslih ruševina zidova, obris iscrtan plavim lakom preko paprati i trave. To je krevet, odgovara nam Kifer iz rogoza i primoran je da usred žablje pesme i sam podigne glas, obris velikog kreveta u kome će se u budućnosti odmarati gosti na La Riboti. Sad ga čujemo kako se smeje: tek kad on sam bude ovde odležao, na obali, u travi, glavom i stopalima tamo gde će jednom počivati glave i stopala usnulih gostiju, tek tada će jedna dotle tek zamišljena, odsanjana kuća moći i stvarno da se uzdgne iz rogoza.

Kuće. Palate. Dvorane sa stubovima. Prisećamo se Anselma Kifera za vreme prvih godina njegove svetske slave: slikar bezljudnih šejzaža i njiva, ispisanih slovima, slikar zavejanih, pustih polja ruševina ili despotskih arhitektura koje su se smrknuto dizale u visinu, za koje su kao modeli služile monumentalne građevine, dvorane sa stubovima i spomenici jedne varvarske vladavine koja je potopljena u ruševinama od bombardovanja. Slike visoke kao kuće, slike po kojima su posipani, navejani slama, pesak, zemlja i kosa i cigleni prah, i ponekad ispisivani stihovi pesama, Celanovih ili Ingeborg Bahman: Budni u ciganskom logoru i budni u pustinjskom šatoru – pesak nam curi iz kose, monumentalne slike kao ruganje svakoj monumentalnosti, često mesecima pod vedrim nebom prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati.

MELANHOLIČNE PTICE

Kifer je probadao svoje slike granama i ružama, gađao ih semenkama suncokreta, organskim materijalom koji se pretvarao u hranu za grinje, a u dvorištima ponekad i za pacove. A očajni restauratori su pisali pisma, na stotine pisama sa pitanjima o nekom firnisu ili konzervaciji semenki zavitlanih na platno kao spiralne magline, koje su, izjedene bubama, padale sa oslikanih zvezdanih nebesa kao kiša crnih, ugašenih zvezda, a koje je ipak trebalo, kao i istrulelu slamu, kao i ruže, očuvati, obnoviti.

Anselm Kifer iz principa nije odgovarao na pisama sa pitanjima o trajanju, zaštiti i postojanosti, smejao se kad bi neki galerista u gasnim komorama oslobađao čitav ciklus slika od grinja i drugih parazita ili počinjao da gaji ruže kako bi stalno zamenjivao cvetove koji su vejali sa slika. Slikar je želeo da se nedovršeno nebo koje čeka ili snežni pejzaž odbrane u najbolju ruku od pacova i miševa i insistirao je na tome da čak i prikaz mora ili neba uvek mora da pokazuje još jednu stvar: sveuništiteljski, sveproždirući tok vremena.

Ali onda, prisećamo se, dok on uključuje zujeći daljinski upravljač koji mu zasvetli u rukama, da bi se odjednom pred nama u noći stvorile tri, četri staklene kuće, kao sjajne nebeske palate – onda je taj slikar prolaznosti stupio pred nas i kao tvorac olovnih biblioteka, kao autor knjiga od olova, visokih na metre i teških na tone, posvećenih evociranju Mesopotamije, Žena s ruševina ili Tajnog života biljaka, koj esu u onim prepodnevnim časovima kad nam ih je pokazivao iz regala mogle biti izvađene samo uz pomoć krana guseničara i radnika koji su nosili zaštitne cipele sa čeličnim kapnama. I brodove od olova je sagradio naš domaćin, i olovne eskadrile, modele lovaca-bombadera u gotovo prirodnoj veličini koji su oklembešenih krila čučali na golim podovima galerija, melanholične ptice. I na kraju je u crno zastrtim salama dao da se podignu olovni kreveti, plavosive postelje u čijim su udubljenjima počivale samo hladne barice vode koje su odražavale svetlost galerija i muzeja, a nikad ljudi…

Prijatelj olova, svakako. Olova je bilo posvuda, u njegovim skladištima, njegovim ateljeima, na njegovim imanjima, u njegovom životu. Kad je trebalo obnoviti krov kelnske katedrale, on je dao da se staro olovo sa crkve šleperima dopremi na La Ribotu i onda se i sam zaprepastio kada su teretna vozila zastala na velikom trgu ispred ateljea i – bila prazna, jer je dozvoljena ukupna težina kolone vozila već bila dosegnuta čudovišnim teretom olovnih ploča koje jedva da su pokrivale teretne površine. Slike, brodovi, knjige, skulpture ptica, čak i model papirnog aviona koji je da je sklopilo neko dete, metarskih razmera, okačen na spoljnom zidu ateljea – sve od olova.

Prevela sa nemačkog Tijana Tropin.

Odlomak je deo eseja „Nerođeni, ili nebeski areali Anselma Kifera“.

Napomena: Dokumentarni film „Remembering the Future“ snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts. Novinar koji razgovara sa umetnikom je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.