Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

lola1

Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи Tumblr су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, конвенционално од оригиналног, уметност од егзибиционизма, баналност новог од естетски релевантног новог, које, такође, у нашем времену губи на значају. Преведено са језика поезије: има много палпа (енгл. pulp) у контексту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој преокупацији, па сам подвукла аналогију између сликара чије би теме могле бити блиске циклусу Сексуалне персоне и одређених примера из популарне поезије.

Веома омиљен песник међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (односно онога што бисмо могли назвати „изрази кроз редове“, упорно погрешно називаним „стихови“), Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати, питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног, јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено представљена а, заправо, веома је патетична. Наставите са читањем