Икар у мом сну

Augus Roden,

Небо му беше жеља, море укоп,
Има ли лепше намере или богатије гробнице? – Депорто

Поделићу са вама један свој сан. За почетак, дозволите да напишем нешто о начину писања о сновима. Они нису одсањани на начин на који су записани. Писање доводи у ред, временски и смисаони, оно што је одсањано у сасвим другачијем временском и смисаоном следу. Наиме, време у сновима нема ону форму какву му физика споља намеће. Верујем да неки од вас, као и ја, имају своју свеску у коју записују снове, разуме се оне који им остају у памћењу пошто се пробуде и погледају у прозор, како је то једном написао Милорад Павић.

Сањала сам Икара у цркви. Био је насликан на фресци лево од олтара. Имао је тамна крила, огромна, већа од њега, питала сам се како их је тако диспропориционална у односу на своју величину покретао. Икар грађом свога тела није подсећао на дечака. Мишице су му биле наглашене, снажне. На фресци је био представљен наопако, изгледао је као на некој барокној слици која измешта сцену из уобичајеног угла гледања. Питала сам се откуд Икар у цркви. Црква је имала наглашене куполе, огромне дубине, и била је у тоновима тамног меда. Између мене, ја сам се налазила одмах код врата, и фреске налазиле су се дрвене клупе, свеже лакиране, пресијавале су се.

Била сам у неком старом граду. Била је ноћ, падала је киша. У журби да све обиђем, јер град је био стар, налик француским провинцијским градићима од камена, ушла сам у још једну цркву која је била у потпуности моја имагинација (а то значи да, за разлику од претходне није могла бити, како је то често у сновима, компилација виђеног): дакле, изнутра је то била црква какве виђамо, са истим распоредом елемената, али су фреске биле још необичније. Тешка зелена боја по којој су густо били распоређени мали цветови нежне пурпурне боје била је свуда по зидовима. Цветова је било у огромној количини, стварали су изузетну визуелну густину и ја сам се питала о стрпљењу сликара. Колико мора да је био детаљан и упоран у изради сваког. Тада сам помислила, опет са врата гледајући у те „фреске“, да су оволики цветови за трен замирисали, човек би се угушио од толиког мириса.

Према миту Икар је пао у море. У мом сну Икар је пао на ово цвеће, иако самог Икара нигде није било на фрескама друге цркве. Схватила сам у сну како сам бежећи од кише, по ноћи, у непознатом граду, тражећи склониште у црквама, у којима је увек када пада киша топлији ваздух, сасвим случајно ушла у две цркве чије фреске формирају наративни низ јер је на првој приказан Икар како пада а на другој исти сликар приказао је место пада. Икар је пао међу толико цвеће, а само они који раде са цвећем знају како оно може да смрди. Тријумфовала сам у сну јер сам ја открила тајну сликара. Мислио је да нико никада неће повезати његову „интервенцију“ код завршетка митске приче.

То је, укратко, мој сан. Споља гледано. Саставила сам као археолог склопивши од фрагмената целину. Споља гледано је прича. Она, међутим, не обухвата како сам се осећала током сна. То би била унутрашња страна сна. Кад год мислим о њему прво видим тамну жуту боју меда. То је био унутрашњи осећај. Тежак, густ. И док сам уским улицама трчала, са ноге на ногу, по киши, из једне у другу цркву, та боја била је доминантна, не боја ноћи.

У наставку следи једна песма Шарла Бодлера посвећена Икару. Овај митски јунак одавно је присутан као тема мојих есеја и уз кентаура Хирона и богињу Персефону један од омиљених као уметничко и симболичко полазиште. Илустрације овог текста је једна скулптура Огиста Родена која не прати визуелно мој сан и Икара каквог сам ја видела, али јесте, можда, најбруталнији приказ тог страшног пада који симболише изгубљене илузије и пораз настао услед превеликих стремљења ка неком (апстрактном) циљу. Све објаве о Икару на овом интернет месту можете читати ОВДЕ.

ШАРЛ БОДЛЕР: ЖАЛОПОЈКА ЈЕДНОГ ИКАРА

Срећни су, весели и сити
Сви који грле проститутке;
А мени сломљене су руке
Јер хтедох облак загрлити.

Зато што угледах где пламте
Светлила незнана кроз бездан,
Ја више не видим плам звезда,
Ал’ спржене га очи памте.

Узалуд жеља ме опила
До руба простора да дођем;
Осећам да – у огњу рођен –
Један ми поглед крши крила.

Кад ме сажеже та страст кобна,
Ја нећу дивну част да имам
Да име дам тим понорима
Што биће моја рака гробна.

Превео Никола Бертолино

Песма припада циклусу „Нови цетови зла“ у оквиру збирке Цвеће зла. Први пут је објављена 28. децембра 1862. у часопису Булевар. Полазну инспирацију ове песме треба тражити у трима гравирама холандског сликара Голцијуса које представљају три митске личности: Иксиона, Фаетона и Икара, јер у Бодлеровој песми једној личности, Икару, приписани су неуспеси све тројице да се издигну изнад људске судбине (Иксиона путем љубави, Фаетона путем славе, а Икара уз помоћ пустоловине).

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Скулптура Икара који удара главом о тло Огиста Родена из 1895. године.

Цитат: Стихови мени непознатог француског уметника Депортоа кога је цитирала Маргерит Јурсенар у књизи интервјуа Широм отворених очију одакле су и преузети.

Шарл Бодлер: „Преображаји вампира“

Madonna, Edvard Munch

Груди јој је гњечио стезник, и, ко змија
Што се на жеравици грчи и превија,
Жена, свој глас мошусни пустивши да тече,
Јагодама-уснама мени тада рече:

„Моје усне влажне су, и ја знам, кад љубим,
Како да у кревету древну свест изгубим.
Свака суза пресуши крај моћних ми груди;
Од њих се у старцима детињи смех буди;
А ко мене угледа голу и без вела,
Томе сунце постајем, васиона цела!
Ја, мој драги докторе, тако учим сласти
Човека у наручју мом, у мојој власти,
Док препуштам његовим уједима тело
Блудно и бојажљиво, стидљиво и смело,
Да би на том душеку, замрлом од страсти,
И анђели морали у пакао пасти!“

Кад ми је из костију сву срж исисала
И кад ми је немоћна глава на њу пала
Да јој страсни пољубац врати, спазих тада
Само једну мешину гнојну, пуну гада!
Од грозе се следивши, ја затворих очи,
А кад опет погледах у тој светлој ноћи,
Уместо те утваре, крвљу снабдевене,
Видех само дрхтање тмурно поред мене
Остатака костура, с чијих пршљенова
Ширио се звук, као зов певаца с крова
Или глас зарђале фирме, коју њише
Ветар што кроз ледене зимске ноћи брише.

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Једна од шест „осуђених“ песама. Ова рана Бодлерова песма (постоји један примерак из рукописа 1852) носи обележје поезије френетичног романтизма у коме не недостају ни вештице ни вампири. (У Хофмановим Причама појављује се један женски вампир, Аурелија, а у Албертусу Теофила Готјеа вештица Вероника заводи главног јунака, али се у поноћ претвара у костур).

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Мадона, 1904.

Шарл Бодлер: „Једна мученица. Цртеж непознатог мајстора“

arthistory-blog: “ The Brooch, Eva Mudocci (1903) by Edvard Munch ”

У метежу бочица, тканина скупоцених,
Хаљина мирисних и красних,
Крај ваза од мрамора, крај слика, поред снених
Лампи, дивана сладострасних,

У соби загушљивој, чији је ваздух млаки
Као у стакленику кобан,
Где букети издишу последњи дах свој лаки
Из свога стакленога гроба,

Један леш, обезглављен, по јастуку податном
Још топлу струју крви лије,
Налик на неки поток црвени, што га платно
Ко сасушена њива пије.

Сличи на авет бледу што рађа се из мрака
Прикивајући поглед нама,
А глава, под теретом тамних јој увојака
И с драгоценим минђушама,

На ноћном столу лежи, без мисли, налик жутом
Цвету, а поглед јој напрегнути
Још извире јој, мутан и бео као сутон,
Из очију изокренутих.

На кревету, откривши без стида сву наготу,
Све дражи, мрачну замку коби,
Трупло неусиљено показује лепоту,
Дар што од природе га доби;

Ружичарста чарапа на нози остала је
Као нека бледа успомена,
И као дијамантско око, скривеним сјајем,
Блиста се подвезица њена.

Тај необични кутак, пун самотничких снова,
Тај лик с портрета, сав у власти
Пламне чежње, с очима препуним изазова,
Све говори о мрачној страсти,

О грешноме ужитку и чудној свечаности
Где адски пољупци се пију,
Којима се веселе зли анђели, ти гости
Што се у завесама крију;

Па ипак, из отмене виткости ове жене,
Из мршавих рамена њених,
Из чилог стаса, као у змије разљућене,
Из кукова јој наглашених,

Види се да је млада! – На душу утучену,
На чула, клонула од чаме,
Да ли су се стуштиле, као к немоћном плену,
Жеље што к беспућима маме?

Да ли је осветљивцу, ком твоја љубав жива
Довољна никад није била,
Та твоја пут податна, беживотна и сива,
Бескрајну жељу испунила?

Одговори, лешино блудна! – Кад те за косе
Он диже руком која дрхти,
Реци ми, главо грозна, да л’уста дотако се
Ледних, за опроштај у смрти?

Далеко од тих руља где врве лаж и сплетка,
Спавај у миру, биће чудно,
И знатижељном сунцу нек буде загонетка
Твој гроб, ког тражи узалудно;

Док муж твој лута светом, твој лик га не напушта;
Бесмртан, бди он поред њега;
И, као и ти њему, биће ти верност сушта,
Док гробни дах не дотакне га!

МУЧЕНИЦА

Једна од најсмелијих песама Цвећа зла која, зачудо, није била оптужена иако се у дванаестој строфи описује некрофилија.

На овнову Банвилове приче Романтична нота, могло би се закључити да је Бодлер ову песму написао у стану глумице Розине Штолц, у који је дрско ушао са намером да чувеној лепотици изјави љубав. Лична имена у овој причи су измењена, али се може препознати мноштво детаља из Бодлеровог живота.

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Брош. Портрет Еве Мудочи, 1903.

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Mita Jovanović o Bodlerovoj zbirci „Cveće zla“

Pour_retirer_ce_contenu_d'internet,_nous_vous_invitons_à_contacter_le____[1]

„Slavni pesnici odavna su razdelili među sobom sve najcvetnije domene poezije“, kaže Bodler. „Izgledalo mi je zanimljnvo, a utoliko prijatnije što je posao teži, da izvlačim lepotu iz Zla“. „Zaista ima i drugog cveća“, piše Tjeri, „ima cveća koje niče i na kužnim mestima, koje klija u prljavom smetištu, ima i flore otrova, flore otrovne vegetacije, ima i cvetova zla.“ Te cvetove zla, nikle u zlu, znao je da pronađe i uzabere prevodilac mračnog Edgara Poa, artist ove neobične zbirke vanredno lepih strofa. Sam naslov, srećno nađen, iznosi u sažetoj i poetskoj formi opštu ideju i označava tendenciju.

U jednom spremljenom, a neupotrebljenom, predgovoru za svoju zbirku piše Bodler: „Ova knjiga nije pisana ni za moju ženu, ni za moju kćer, niti za moju sestru, a ni za ženu, kćer i sestru moga suseda. Taj posao ostavljam onima koji imaju interesa da brkaju dobra dela sa lepim govorom.“ A jednom prijatelju: „U ovu užasnu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju…“

Možda je malo preterana, za danas svakako, ova ograda prema ženama, jer iz Bodlerovih cvetova, ma gde bili uzabrani, bije jedan dubok kult, predana služba lepom. I ko bi smeo i da pomisli, da će taj buket izvanrednih, snažnih, sočnih, novih stihopa, ta knjiga tople i eklatantne duhovnosti, po rečima samog autora, biti u svoje doba predmet sudskog progona i osude za povredu javnog morala, da će se zgrbljeni paragrafi hvatati kao polipi za gravure jedne smele muze. Ipak zato Bodler postavlja jedan datum; stare forme i izražaji klonu prod nasrtajem novog, zaprepašćenje istapa se u ushićenje, Bodler obeležava početak nove epohe u francuskom pesništvu.

„Ako je njegov buket“, kaže Teofil Gotje čijim pogledima i mislima začinjavamo dalja izlaganja, „i sastavljen od neobičnog cveća, i metalne boje parfema koji zanosi do vrtoglavice, čije su krunice, mesto sveže rose, pune gorkih suza i kapljica akva-tofane, Bodler bi mogao da odgovori, da drugo cveće i ne niče na zemljištu crnom i presićenom truleži, kao što su groblja prestarelih vekova. Zaista, nezaboravak, ruže, margerite, ljubičice su prijatnije proletnje cveće; ali ono ne raste mnogo u mračnom glibu velikovaroških ulica.“ Uostalom, Bodler nije taj koji će se oduševiti, kao Hajneovi filistri, romantičnim procvatom novog zelenila i cvrkutom vrabaca. On voli da prati čoveka bleda, zgurena, iskrivljeva, zgrčena od veštačkih strasti i stvarne savremene čame, da ga prati kroz lavirint te ogromne naseobine polipa kao što je Pariz, da ga zatiče u njegovim nezgodama, njegovim strepnjama, nevoljama, smalaksavanjina i razdraženjima, u njegovim nervozama i očajanjima. Kao klupko guja ispod razgrnutog smetnšta, on posmatra kako kipte zli instinkti što se rađaju, gadne navike lenjo zgurene u svom glibu; I pri tom prizoru koji ga privlači i odbija, njega obuzima neizlečiva melankolija, jer on za sebe ne nalazi da je bolji od ostalih, i on pati gledajući čisti svod neba i čedne zvezde zastrvene prljavim isparenjima.

Mešajući u svom kotlu svaku vrstu sastojaka i začina fantastično bizarnih i kabalistički otrovnih, Bodler može da kaže kao Magbetove veštice: „Lepo je užasno, užasno je lepo!“ Ta vrsta željene ružnoće nije u protivnosti sa krajnjm ciljem umetnosti. „Vi ste obdarili nebo umetnosti ne znam kakvim mračnim zrakom, vi ste stvorili nove jeze.“ (Viktor Igo)

Pustimo i pesnika da nam govori o svojim idejama:

Poezija, ako čovek hoće i najmanje da siđe u sebe sama, da ispita svoju dušu, da se seti svojih oduševljenja, nema drugn cilj do sebe samu; a ne može ni imati drugih ciljeva, i nijedan pesnik neće biti tako velik, tako plemenit, ni tako istinski vredan imena poeme, kao onaj koji bude pisao jedino iz zadovoljstva da napiše pesmu.

Ja neću da kažem da poezija ne oplemenjuje naravi, da ona na kraju ne uzdiže čoveka iznad vulgarnih interesa. To bi bila očevidno apsurdnost. Ja samo velim, da ako pesnik ide za moralnim ciljem, on umanjuje svoju pesničku moć, i tada će njegovo delo biti loše. Ne može se poezija, ako neće da umre ili propadne, izjednačiti sa naukom ili moralom. Njoj nije predmet Istna, ona ima za predmet Sebe. Na drugi način i drugde se pokazuje istina. Istina nema ničeg zajedničkog sa pesmom; sve što čini čar, draž, to što je neodoljivo u jednoj pesmi, oduzelo bi Istini njen autoritet i moć. Hladna, neosetljiva, dokazivačka priroda Istine odbija dijamante i cvetove Muze: ona je, dakle, apsolutna protivnost poetskoj prirodi.

Princip poezije je, strogo i prosto uzevši, ljudska težnja lepoti, i manifestacija tog načela je u oduševljenju, u uzdizanju duše, oduševljenju sasvim nezavisnom od strasti, koja je pijanstvo srca, i istine što je hrana razuma. Jer strast je stvar prirodna, čak i suviše prirodna, da ne bi unela uvredljiv i neskladan ton u domen čiste lepote; odveć prisna i suviše plaha, da ne bi skandalizavala čista Čeznuća, graciozne Melankolije i plemenita Očajanja, koja stanuju u natprirodiim regionima poezije.

Iako romantičar po intenciji i sklopu, ne bismo mogli Bodlera vezati dosta vidljivim vezama ni za kog velikog majstora ove škole. Čitalac ostaje iznenađen njegovim stihovima, tako različitim od onih koje je dotle čitao. Da bi naslikao pokvarenost koja ga užasava, Bodler je umeo da nađe one bolesno bogate nijanse slabije ili jače truleži, tonove sedefastih školjki kojima blistaju ustajale vode, ono bledilo malokrvnosti, žutilo razlivene žuči, olovno sivi ton kužnih magli, crnoću dima što ga kiša razvlači duž zidova, zemljaste smole prepečene i ispržene u svima pržištima pakla, koje su tako podesne da posluže za osnovu lividnoj avetinjskoj glavi, i celu onu gamu ogorčenih boja isteranih do najintezivnijeg stepena, koje odgovaraju jeseni, suncu na zalasku, krajnjoj zrelosti plodova i poslednjem času civilizacije.

Zbirku otvara posveta Čitaocu kome pesnik nimalo ne laska, kome on kaže najteže istine, optužuje ga da, uprkos svog licemerstva, ima sve poroke zbog kojih prekoreva druge i da hrani u svom srcu veliko moderno čudovište Čamu, dosadu, koji, sa svojim građanskim kukavičlukom, sanja, u svojoj niskosti, rimske svireposti i razvrate. Druga jedna pesma, jedna od najlepših, a nazvana svakako ironičnom antifrazon, Blagoslov, slika dolazak na svet pesnika, koji je predmet zaprepašćenja i gnušanja majke što se stidi ploda utrobe svoje, pesnika koga gone glupost, zavist i sarkazam, koji je žrtva perfidnosti svoje Dalile, i koji, najzad, dospeva, posle svih uvreda, nevolja i mučenja, prečišćen u talionici bola, do večne slave, do krune od svetlosti, namenjene čelu mučenika koji stradaju za Istinito i Lepo.

Jedna mala slika pod naslovom Sunce sadrži neku vrstu pesnikova prećutna pravdanja za njegova skitnička tumaranja. Veseo zrak blista nad kaljavim gradom; pesnik je izišao i prolazi, „hvatajući stihove na mamac“, kao što se živopisno izražava Renije, prolazi nečistim raskrsnicama, uličicama gde spuštene roletne kriju, otkrivajući ga, tajni blud, kroz svu crnu, vlažnu i blatnjavu zbrku starih ulica sa prljavin i gubavim kućama, gde svetlost obasja, ovde-onde, na nekom prozoru, saksiju sa cvećem ili glavu mlade devojke. I zar nije pesnik zvao to sunce koje ulazi sasvim samo svuda, u bolnicu kao i u palatu, u ćumez kao i u crkvu, uvek čisto, uvek svetlo, uvek božansko, stavljajući indiferentno svoju zlatnu svetlost i na lešinu i na ruže.

Uznesenje nam pokazuje pesnika koji plovi nebesina, dalje od zvezdanih sfera, u sjajni etir, preko granica naše vasione koja iščezava u dnu beskraja kao mali oblak, i opija se retkim i zdravim vazduhom u koji ne dopire nijedna od kužnih mijazmi zemlje i koji je parfimisan dahom serafima; jer ne treba zaboraviti da je Bodler, koga često osuđuju za materijalizam, prekor što ga glupost dobacuje talentu, naprotiv, obdaren visokim stepenom duhovnosti. On ima i dara za „saglasnosti“, da upotrebimo isti mistički izraz, tj. on zna da otkrije tajnom intuicijom harmonije, veze nevidljive drugima, i da približi tako nečekivanim analogijama koje samo vidovit može da uhvati, predmete na izgled najudaljenije i najsuprotnije. Svaki pravi pesnik obdaren je ovim darom, više ili manje razvijenim, koji je i suština njegove umetnosti.

U dnu Bodlerove poezije izbijaju različite figure žena, jedne zaogrnute velom, druge polunage, ali im se ne može odrediti ime. To su više tipovi, nego neke određene ličnosti. One pretstavljaju ono večno žensko, i ljubav koju pesnk prema njima iskazuje je ljubav, ali ne jedna ljubav, jer smo već videli da on, u svojoj teoriji, ne dopušta individualnu strast, jer nalazi da je ona odveć sirova, prispa i plaha. Od tih Bodlerovih žena, jedne simbolišu prostituciju, nesvesnu i skoro bestijalnu, sa maskama olepljenim rumenilom i belilom sa nagaravljenim očima, sa usnama obojenim crvenilom da liče na rane koje stalno krvare, sa lažnom kosom i nakitom suhog i tvrdog sjaja; druge, hladnije pokvarenosti, učenije i perverznije, premeštaju porok tela na dušu. One su ohole, ledene, gorke, nalaze zadovoljstva samo u zadovoljenom nevaljalstvu, nezajažljive kao jalovost, sumorne kao čama, s fantazijama samo histeričnim i sumanutim, a lišene, kao Demon, moći da vole. Obdarene jednom strahovitom lepotom, skoro avetinjskom koju ne oživljava crveni purpur života, one koračaju svom cilju blede, neosetljive, gordo degutirane preko svih srdaca, koja mrve svojim šiljatim potpeticama. Ali ni jednoj od tih stvorenja od gipsa, mramora ili abonosa, ne daje on svoju dušu. Iznad crne gomile gubavih kuća, iznad labirinta u kome se kreću aveti telesne naslade, iznad tog gnusnog gamizanja bede, grdobe i razvrata, daleko, veoma daleko, u večnom azuru, lebdi obožavano priviđenje Beatriče, ideala uvek željenog, nikad dostignutog, lepote uzvišene i božanske, u obliku etirične žene, spiritualisane, sačinjene od svetlosti, plamena i parfema, koja je kao magla, san, refleks aromnog i serafinsvog sveta. Sa dna svoga pada, svojih zabluda, svojih očajanja, toj nebeskoj slici kao madoni, pruža pesnik ruke sa bolnim krikom, grčevitim plačem i dubokom odvratnošću prema sebi samom. U časovima ljubavne melankolije on bi sa njom hteo da beži i da sakrije svoje savršeno blaženstvo u nekom misterioznom vilinskom pribežištu ili pod tropskim palmama Indije, u palatama, izatkanim od mramornih čipaka, Benaresa ili Hajderabada. Da li u toj Beatričn, toj Lauri, treba da gledano neku stvarnu mladu devojku ili mladu ževu (gospođu Sabatije?), koju pesnik strasno i religiozno voli za vreme svog prolaska ovim svetom? Bodler mnogo govori o svojim idejama, veoma malo o svojim ličnim osećanjima, ali nikad o svojim postupcima. A za ljubavno poglavlje on je svoja usta zapečatio ćutanjem. Najsigurnije bi bilo gledati u toj idealnoj ljubavi samo žudnju duše, zanos nezadovoljenog srca i večiti uzdah nesavršenog koje čezne za apsolutnim.

Bodler, kao i svi rođeni pesnici, odmah stvara svoj oblik i postaje majstor svog stila. Njega često osuđuju za koncentriranu bizarnost, za originalnost traženu i dobivenu po svaku cenu, a naročito za izveštačenost. Da se zadržimo na ovome. Ima ljudi koji su po prirodi izveštačeni, neprirodni. Jednostavan način izražavanja kod njih bi bio čista afektacija i neka vrsta obrnute izveštačenosti. Oni vide stvari pod neobičnim uglom, koji menja izgled i perspektivu. Od svih slika njima uglavnom padaju u oči one najbizarnije, one najneobičnije, najfantastičnije i oni umeju da ih odmah utkaju u svoju potku tajanstvenin koncem. Takav je bio i Bodlerov duh i onde gde je kritika htela da nađe posao, napor, prekomerno naprezanje i pristran paroksizam, beše samo slobodno i lako razvijanje jedne neobične individualnosti.

Pesnik Cveća zla voli ono što se zove stil dekadencije i koji nije ništa drugo do umetnost dospela do krajnje tačke zrelosti koju prouzrokuju, pod svojim kosim sunčevim zracima, civilizacije koje stare; to je stil oštrouman, dovitljiv, komplikovan, vešt, pun nijansa i istraživanja, koji uvek razmakuje granice jezika, uzimajući reči u svim rečnicima, boje sa svih paleta, note iz cele klavijature. On se trudi da iskaže i ono što je najneiskaznije i da dade formu i najnejasnijim i najrasplinutijim konturama. Taj dekadentni stil je poslednja reč jezika nagnanog da sve izrazi, do krajnosti. Uostalom, nije laka stvar taj stil prezren od pedanata, jer on izražava nove ideje novim oblicima i rečima koje se još nisu čule. Nasuprot klasičnom stilu, on dopušta tamninu i u toj tamnini miču se zbunjeno larve sujeverja, unezverena priviđenja nesanice, užasi noći, griže savesti koje zadrhte i okreću se na najmanji šum, monstruozni snovi koje zadržava jedino nemoć, mračne fantazije koje bi začudile dan, i sve što duša, u dnu najdublje, zadnje kaverne skriva mračnog, nagrdnog i užasnog.

Među snažnim pesmama da spomenemo vanredno lep vajarski rad od crna mermera, koji nosi naslov Don Žuan u paklu. To je slika tragične veličine naslikana majstorski na mračnom plamenu svodova pakla. Mrtvačka barka klizi po crnoj vodi i odnosi don Žuana i njegovu svitu žrtava i uvređenih. Prosjak na koga je uticao da se odrekne Boga, jedan atletesi razvijni žebrak, gord u svojim ritama kao atinjanin Antisten, vesla mesto starog Karona. Na krmi ljudina od kamena, bezbojni fantom, ukočena pokreta kao kip. Stari don Luis pokazuje prstom na svog licemerno bezbožnog sina koji se rugao njegovim sedim vlasima. Zganarel traži platu od gospodara koji više neće moći da plaća svoje dugove. Dona Elvira pašti se da izazove nekadašnji ljubavni smešak na usnama prezriva supruga, a blede ljubavnice, napuštene, izneverene, zgažene kao uvelo cveće prethodnog dana, otkrivaju mu rane srca koje stalno krvare. U tom koncertu ridanja, jecaja i kletava, don Žuan ostaje ravnodušan, ni da se osvrne. On je učinio što je hteo, pa neka ga sad nebo, pakao i svet sude kako im drago, njegova gordost ne zna za grižu; munja je mogla da ga ubije, ali ne da ga nagna na kajanje.

Vedrom melankolijom, svetlom mirnoćom i istočnjačkim štimungom pesma Raniji život, koja se prijatno izdvaja iz mračnih slika nagrdnog Pariza i pokazuje da artist na svojoj paleti, pored crnih, smolastih i mrkih boja pečene zemlje ima i čitavu gamu nijansa svežih, lakih, providnih, nežno ružičastih, idealno plavetnih kao daljine raja, boja podesnih da izraze edenske pejzaže i opsene sna.

Starice zadivljuju i Viktora Iga. Pesnik se šeta ulicama Pariza, vidi kako prolaze male starke, skromna i tužna držanja i on ih prati, isto onako kao što bi pratio i lepe žene, raspoznaje u njima po starom kašmiru, oveštalom, poabanom i krpljenom hiljadu puta, ugašene boje, a koji se pripija sirotinjski uz mršava ramena, ili po krajičku izlizane i požutele čipke, po prstenu, dragoj uspomeni često s mukom otimanoj iz čeljusti zalagaonice i koji tek što nije skliznuo sa istanjena prsta, raspoznaje on jednu prošlost punu sreće i elegancije, jedan život ljubavi i odanosti možda, jedan ostatak lepote još vidljive pod poremećajem od bede i haranja godina.

Ima nečeg danteovskog u pesniku Cveća zla. Ali, dok je Danteova muza videla pakao kroz svoje snove, muza Cveća zla udiše ga stisnutnm nozdrvama. Jedna dolazi iz pakla, druga tamo odlazi. Ako je prva uzvišenija, druga je možda uzbudljivija. Bodler je umeo da iščupa tajne demonima noći, da nađe poezije i tamo, gde niko ne bi ni pomislio da se može uzabrati i izraziti. On savlađuje smrt, sveti se za gnusno trulenje ljubljena tela besmrtnošnću uspomene u strofi Lešine:

A crvima reci, lepoto, kad krenu
Poljupcima gristi u te,
Da oblik i bitnost čuvam božanstvenu
Ljubavi mi raspadnute!

Šarl Bodler je rođen u Parizu 21. aprila 1821. u jednoj od onih starih karakterističnih kuća sa kulicom na uglu u ulici Otfej, kakve danas više ne postoje. Sin gospodina Bodlera, prijatelja Kondorseova i Kabanisova, čoveka vrlo otmena, veoma obrazovana, koji je bio sačuvao onu uglađenost iz osamnaestog veka, koju pretenciozno divlje naravi iz republikanske ere nisu izbrisane. Ta osobina prešla je i na sina pesnika, koji je uvek znao da sačuva formu najveće uglađenosti. Ne može se reći da je Bodler, za svog detinjstva, imao mnogo uspeha u školi. Ali u rasejanom i drugim stvarima obuzetom đaku malo po malo formira se budući čovek, nevidljiv profesorskom i roditeljskom oku. Otac Bodler umire, a mati se preudaje za generala Opika, kasnije ambasadora u Carigradu. Ubrzo nastaju nesuglasnce u porodici zbog prerane naklonosti koju mladi Bodler ispoljava prema literaturi. Zamera se poočimu, majka zbog toga gleda popreko na sina i ti njeni pogledi inspirišu jednu od najlepših pesama Bodlerovih, Blagoslov. Da bi ga otrgli od njegovih ideja, šalju ga na put, na vrlo daleko putovanje. On proputuje pod nadzorom poznanika, jednog pomorskog kapetana broda, mora Indije, vidi ostrvo Mauricijus, Burbon, Madagaskar, možda Cejlon, obilazi neka mesta na poluostrvu svete reke Gangesa, ali se ne odriče literature. Naprotiv, egzotika i snažni parfem dalekih zemalja bije sad iz njegovih dela. Uzalud pokušavaju da ga zainteresuju za trgovinu sa dalekim Istokom, on se slabo brine gde će da unovči svoju robu. Sa dalekih putovanja u egzotične zemlje on donosi samo neobične inspiracije, bujna nadahnuća jer se onde divi nebu na kome blistaju zvezde koje se ne vide u Evropi, bujnoj veličanstvenoj džinovskoj vegetaciji sa snažnim mirisima koji omamljuju, bizarnim pagodama, egzotičnoj prirodi, tako jakoj i toploj, punoj bujnih boja, i u njegovim strofama često navrati odvode ga iz pariske magle i gliba tim predelima svetlosti, azura i mirisa.

Nepriznat od svojih savremenika, osim malog kruga sveštenika u istom hramu, kuđen I osuđen, izmučen bolom I tugon, teškim splinom, nedaćama i bedom mučeničkog života poete, a verovatno i prekomernim uživanjem uzbudljivih droga, Bodler vene polako ali stalno, da usahne još mlad u snojoj četrdeset šestoj godini, 1867.

Kaže se da stihovi imaju svoju punu snagu samo u svom izvornom jeziku, da se, dakle, ne mogu prevoditi. Stih prenesen u drugi jszik pretrpi mnoge gubitke i sakaćenja, nema sumnje. Teško je, nekad i nemoguće, da se onaj unutrašnji plamen koji probija kroz stih, učini vidljivim i u drugom jeziku. Ipak Cveće zla prevođeno je na sve kulturne jezike sa manje ili više uspeha. Neka se, stoga, ne zameri ni ovom pokušaju, na koji goni samo oduševljenje za Bodlerovu poeziju, zanos od snažnog izraza njegovih strofa i jačine boja slika.

U ovoj zbirci preveden je najveći deo, oko stotinu, pesama iz Cveća zla, među kojima su i one najlepše. Možda je trebalo još kojom dopuniti ovu rukovet ali nije se, zasad, uspelo presaditi svo bez mnogo čupanja i kidanja korena, listova i cvetova egzotične biljke.

Januar 1937.    M. J.

Izvor: Šarl Bodler, Cveće zla, preveo Mita Jovanović, Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, 1937.

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKA (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKE (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanje će dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Anđeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

Prevod: Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Teodor Žeriko, „Poljubac“, 1822.

Šarl Bodler: „Sablast“

Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.

Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija.

A kad stigne zora siva,
Prazno mesto gde uživah
Mrznuće te lednim dahom.

Kao drugi nežnostima,
Nad tobom, nad tvojim snima,
Ja hoću da vladam strahom!

Prevod: Nikola Bertolino

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Hajnrih Fisli: „Noćna mora“, 1790.

Šarl Bodler: „Čitaocu“

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičari,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandžu staru.

Poput gustoga roja crva što drobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gmazi,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još ispleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su šakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci ko zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav, zao!
I mada niti topće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao;

zove se Čama! – Dok je nevoljne suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
-dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Prevod Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Gustav Kurbe, Portret Šarla Bodlera, 1848.

Valter Benjamin: „Bodler ili ulice Pariza“

Sve mi postaje alegorija. – Bodler, „Labud“

Bodlerov genije, koji se hranio melanholijom, jeste alegorijski genije. S Bodlerom, Pariz po prvi put postaje tema lirske poezije. Ta poezija nije himna domovini; to je pre pogled alegoriste, koji se spušta na grad, pogled otuđene osobe. To je pogled flâneura, čiji način života, iza svog ublaženog oreola, još uvek uspeva da sakrije predstojeću ispraznost žitelja velikog grada. Flâneur se još uvek nalazi na pragu – kako metropole, tako i srednje klase.  Ni jedna, niti druga, još uvek nemaju vlast nad njim. U bilo kojoj od njih on nije na svome. On traži utočište u gomili. Rani doprinosi fiziognomici gomile mogu se pronaći kod Engelsa i Poa. Gomila je veo kroz koji se poznati grad flâneuru ukazuje kao fantazmagorija – čas kao pejzaž, čas kao soba. Oboje postaju elementi robne kuće, koje i sâme koriste „flanerizam“ da bi prodale robu. Robne kuće su flâneurova poslednja promenada.

U liku flâneura, inteligencija zakoračuje na tržište – naizgled, samo zato da bi malo razgledala okolo, ali u stvari zato da bi pronašla kupca. U toj prelaznoj fazi, u kojoj inteligencija još uvek ima pokrovitelje, iako već počinje da se upoznaje s tržištem, ona poprima lik „boema“. Njenom nesigurnom ekonomskom položaju odgovara neizvesnost njene političke uloge. Ova druga najjasnije dolazi do izražaja kod profesionalnih zaverenika, koji bez izuzetka dolaze iz redova boemije. Njihova prva oblast delovanja je vojska; kasnije to postaje malograđanština, povremeno i proletarijat. Ipak, u pravim vođama proletarijata ta grupa vidi protivnike. Komunistički manifest označava kraj njihove političke egzistencije. Svoju snagu Bodlerova poezija crpe iz buntovničkog patosa te klase. On staje na stranu asocijalnog. Svoj jedini seksualni odnos ostvaruje s prostitutkom.

Do podzemlja se lako stiže.“ – Vergilije, „Eneida“

Jedinstvena crta Bodlerove poezije je to što se slika žene i slika smrti prepliću u trećoj: u slici Pariza. Pariz iz njegove poezije je potonuli grad: više podvodni, nego podzemni. Htonski elementi grada – njegovi topografske formacije, staro, napušteno korito Sene – očigledno su mu poslužili kao model. Ipak, u Bodlerovoj „smrću ispunjenoj (gradskoj) idili“, odlučujuću ulogu ima određeni društveni, moderni supstrat. Moderno je glavni naglasak u njegovoj poeziji. Kao splin, on razbija ideal („Spleen et idéal“; „Splin i ideal“, prvi deo zbirke Cveće zla, Les Fleurs de mal, 1857). Ali, upravo se modernitet, la modernité, stalno poziva na drevnu istoriju. Ovde se to dešava na osnovu dvosmislenosti svojstvene društvenim odnosima i proizvodima te epohe. Ta dvosmislenost dolazi do izražaja u predstavi o zastoju dijalektike, o zakazivanju njenih zakona. Taj zastoj je utopija, a takva slika o dijalektici, prema tome, slika sna. Tu sliku stvara roba kao takva: to je fetiš. Njen izraz su arkade, koje su kuća, ništa manje nego ulica. To je i slika prostitutke – prodavačice koja prodaje samu sebe.

Putovao sam da bih upoznao sopstvenu geografiju.“  – Beleška jednog ludaka, u Marcel Réja, L’Art chez les fous („Umetnost ludih“, Paris 1907), str. 131.

Poslednja pesma iz Cveća zla: „Putovanje“ (Le Voyage). „Smrti, kapetane stari, sidro gore!“ Poslednje flâneurovo putovanje: smrt. Njegovo odredište: novo. „Na dno Nepoznatog, da nađemo novo!“ Novo je kvalitet koji ne zavisi od upotrebne vrednosti robe. Njegov izvor je iluzorna pojavnost koja nepogrešivo pripada slikama kolektivnog nesvesnog. Novo je sâma suština one laže svesti čiji je moda neumorni agent. Ta prividnost novog se odražava, kao u ponovljenim odrazima ogledala, u prividnosti onoga što se večito ponavlja. Proizvod tog odraza je fantazmagorija „istorije civilizacije“, u kojoj se buržoazija potpuno prepušta uživanju u svojoj lažnoj svesti. Umetnost koja počinje da sumnja u svoju misiju i koja više nije „neodvojiva od… korisnosti“ (Baudelaire) mora od noviteta napraviti svoju najveću vrednost. Arbiter novarum rerum („sudija onoga što je novo“) takve umetnosti postaje snob. On je za umetnost isto što i kicoš za modu. Ako je u XVII alegorija postala kanon za dijalektičke slike, to u XIX veku postaje nouveauté („novitet“). Dnevna štampa ide u korak sa magasins de nouveautés. Štampa organizuje tržište duhovnih vrednosti, koje odmah beleži nagli rast. Nekonformisti se bune protiv vezivanja umetnosti za tržište. Protestuju pod parolom l’art pour l’art. („umetnost radi umetnosti“). Iz te parole nastaje pojam „totalnog umetničkog dela“ – Gesamtkunstwerk – koji će izolovati umetnost od razvoja tehnologije. Svečani obred kojim se slavi takva ideja o umetničkom delu, samo je još jedan ukrasni element zabave koja preobražava robu. Oba shvatanja nastoje da se apstrahuju (izdvoje) iz društvene egzistencije ljudskih bića. Bodler podleže vagnerovskoj obmani.

Prevod Aleksa Golijanin
Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel.

Roden je radio na ilustracijama od kraja 1887. do proleća 1888. Ovaj primerak Rodenov muzej otkupio je od tadašnjih vlasnika 1931. godine. O Rodenovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom skulptoru.

Iza rada, koji ga je prehranjivao, skrivalo se njegovo delo u nastajanju i čekalo svoje vreme. Mnogo je čitao. Viđali su ga kako po ulicama Brisela ide uvek s knjigom u ruci, ali ta je knjiga često bila možda samo izgovor za njegovu povučenost u sebe, u ogroman zadatak koji mu je predstojao. Kao i kod svih koji rade, i u njemu je prebivalo osećanje da je pred njim nepregledan posao, u njemu se gnezdio nagon, nešto što je njegove snage uvećavalo i sabiralo. Kad bi ga obuzele sumnje, prožele neizvesnosti, kad bi se u njemu javilo veliko nestrpljenje zbog onog što ima da nastane, strepnja pred ranom smrću, ili pretnja svakidašnje nemaštine, sve bi to već nailazilo kod Rodena na tihi, postojani otpor, na prkos, nailazilo bi na snagu i samopouzdanje, na još nerazvijenu zastavu velike pobede. Možda je to bila prošlost, koja je u tim trenucima stupala na njegovu stranu, glas katedrala, koji je odlazio uvek ponovo da osluškuje. I u knjigama je bilo mnogo stvari koje su ga podsticale da radi. Prvi put čita Danteovu „Divina Comedia“. Bilo je to otkrovenje. Video je pred sobom bolna tela nekog drugog roda, video je, preko svih prošlih dana, jedno stoleće, sa kojeg je odeća bila zdrana, video je velik i nezaboravan sud pesnika o svom vremenu. Bilo je tu slika koje su mu davale za pravo, i kad je čitao o nogama Nikole Trećeg, koje su plakale već mu je bilo poznato da ima nogu što mogu plakati, da postoji plač koji sve obuhvata, celog čoveka, da ima suza koje mogu briznuti na sve pore.

Od Dantea je došao do Bodlera. Ovde nije bilo suda; nije to bio pesnik koji se rukom sene uspinje na nebesa, ovde čovek, jedan od patnika, podiže svoj glas, uznosi ga visoko ponad glava ostalih ljudi, kao da želi da ih spase od propasti. A u tim stihovima bilo je mesta koja su izlazila iz teksta, koja kao da ne behu napisana, nego je izgledalo kao da su izvajana, bilo je reči, i čitavih gomila reči, rastopljenih u vrućim rukama pesnika, redaka koji bi se mogli opipati kao reljef, soneta koji su nosili, kao stubovi sa floralnim kapitelima, teret strašnih misli. Mutno je osećao da se ta umetnost, tamo gde je naglo prestala, sudara s početkom neke druge umetnosti, da čezne za njom.

U Bodleru je osećao jednog od svojih preteča, nekog koga lica nisu mogla obmanuti, koji je tražio tela u kojima je život bio veći, okrutniji i nemirniji.

Otuda mu ova dvojica pesnika ostadoše uvek bliski; razmišljao je o njima, uvek im se vraćao. U ono vreme, kad je Rodenova umetnost nastajala i kad je počinjala tamo gde je sav život, koji je upoznavala, bio bezimen i ništa nije značio, u to su vreme Rodenove misli bile uz knjige pesnika, onde su nalazile prošlost. Kasnije, kad je kao tvorac opet dodirnuo tu tematiku, uskrsnuli su likovi tih pesnika kao uspomena iz njegovog sopstvenog života, bolni i stvarni, ušli su u njegovo delo kao u svoju rodnu zemlju.

Roden je, po želji jednog kolekcionara, propratio crtežima primerak knjige „Fleurs du mal“. Ništa ne kazujemo time ako govorimo o veoma dubokom razumevanju Bodlerovih stihova; pokušavamo da izreknemo nešto više kad se prisećamo kako te pesme u svojoj samodovoljnosti ne dopuštaju nikakva upotpunjavanja niti nadometanja: a to da mi ipak osećamo prisustvo upotpunjavanja i nadometanja, da osećamo kako su se Rodenove linije priljubile uz Bodlerovo delo, to je merilo za ovu zanosnu lepotu tih iscrtanih listova. Crtež perom koji stoji uz pesmu „Les mort des pauves, nadilazi izvesnom kretnjom, tako jednostavnom, a podjednako rastućom veličinom, te velike stihove, pa pomišljamo: ta kretnja ispunjava svet od njegovog nastanka sve do propasti.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Ogist Roden, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Šarl Bodler: „Labud“ (Jedna pariska skica)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

LABUD

Viktoru Igou

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
– Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
– Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše,

Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom

I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je upala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno

Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!

2.

Pariz je drugčiji, ali moja seta
Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.

Tako pred tim Luvrom progoni me slika:
Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve virepog sna! pa mislim na te,

Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!

Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova;

Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!

Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!

Preveo Nikola Bertolino

LABUD (Le Cygne)

Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“

Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“

Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. (To je vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza).

Zanimljivo je da je čitava pesma izgrađena od dva glavna elementa: viđenog prizora labuda na pločniku (uporediti sa Albatrosom!) i grčkog mita od Andromahi, tačnije Vergilijeve varijante ove priče (u trećoj knjizi Eneide, trojanska zarobljenica Andromaha, Hektorova udovica, postaje supruga Helenova; u čežnji za rodnim krajem ona jednom potoku daje ime Simois sećajući se reke iz svog zavičaja).

Strofa 7. – Aluzija na sledeći stih iz Ovidijevih Metamorfoza: „Dao je (tvorac) čoveku lice nebu okrenuto da bi pravo u njega gledati mogao (I, 85).

Strofe 11. i 12. – Zbog saosećanja sa patnjama poniženih i obespravljenih izraženog u ovim strofama, Savremena revija je odbila da štampa ovu Bodlerovu pesmu.

Tekst priredio i komentare napisao dr Radivoje Konstantinović.

Slika: Félix Bracquemond, nerealizovana naslovna strana zbirke „Cveće zla“.

Putnik Kurbe

Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
Moru, tvom ogledalu, jer sebe duša tvoja
Vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
A i tvoj duh je isti ponor zastrašujući!

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
Tvoj pogled je miluje, tvoj zagrljaj je hvata;
Srce ti se raduje odjeku svoga bata
U toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
Čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
More, tvoja bogatstva niko otkrio nije,
Toliko ljubomorno čuvate tajne svoje!

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
Za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,
Tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
Braćo neumoljiva, o borci neumorni!

Šarl Bodler – „Čovek i more“

Proučavati istoriju umetnosti sa stanovišta remek-dela pogrešno je. Ipak, ta otkrivalačka staza sama nam se nameće, mi ju, zapravo, svojevoljno biramo, po prirodi stvari krećemo se njome, nesvesni da propuštamo ostale strane sveta, drugačije predele i obale. Postoje istok, zapad, sever i jug a staza kojom se krećemo, ako otvorimo neku Istoriju umetnosti (zapravo istoriju prostornih umetnosti: slikarstva, skulpture i arhitekture), ona nas vodi, hronološki, od jedne do druge strane sveta i, stoga, kao posledicu čitanja i gledanja te knjige, nama se, umesto kružne slike sveta umetnosti, nameće jedna redukovana, pravolinijska slika sveta i razvoja umetnosti. Ovde pod stranom sveta podrazumevam metaforu kojom bih ilustrovala svoju misao a ne konkretnu kulturu koja pripada Zapadu ili Istoku, Severu ili Jugu, mada i ta konotacija može biti uzeta u obzir jer je većina knjiga i udžbenika posvećena istoriji umetnosti zapadnocentrična. Još jedan dodatak saznavalačkoj redukciji.

Istorija umetnosti, naša zamišljena knjiga, koja nam je staza i smernica, osim normativna po pitanju selekcije dela (ko njihov kvalitet određuje i na osnovu kojih kriterijuma, to nam naša knjiga retko otkriva i obrazlaže, a naše pitanje ne treba shvatiti kao pokušaj relativizacije), ona nas i uskraćuje za detaljnija saznanja o ostalim umetnostima, prvenstveno muzici i književnosti. Najzad, glavno, mi bivamo lišeni dijahronijskog preseka umetnosti, staze se ne ukrštaju u vremenu već se mi krećemo isključivo pravolinijiski, od tačke A do tačke B. Našu stazu ništa ne preseca, ni drugo doba, ni druge umetnosti. Nema analogija već isključivo kauzaliteta, razvoj je pravolinijski i posmatran je organski, često kao proizvod cikličnosti ili hegelijanske trijade, rezultat akcije i reakcije. Međutim, mi bez analogija ne možemo da prodremo u pojedinačno delo, ne možemo ga razumeti ako ga ne uporedimo sa drugim delom, nezavisno od toga kojoj umetnosti drugo delo pripada i, još bitnije, kom vremenu.

Postavili smo prevelik zahtev pred našu knjigu u čijem naslovu je reč istorija a ona je hod u vremenu. Ukoliko bismo našu knjigu organizovali tematski ili po principu poređenja to više ne bi bila ta knjiga. Takođe, ukoliko ne želimo da iznova gledamo samo glavna dela nekog slikara već želimo da obuhvatimo u celosti njegovo stvaralašto, onda za nas nije Istorija umetnosti već monografija posvećena umetniku koji nas zanima. Međutim, i monografije najčešće ponavljaju princip rada Istorije umetnosti samo na primeru pojedinačnog slikara. Stoga, problem ostaje otvoren i, čini se, nerešiv. Mi ga možemo argumentovano kritikovati i dovoditi u pitanje ali ne možemo jednostavno doprineti promeni metoda proučavanja i pristupa. Umetnost je odavno oborila pojedine zakone fizike međutim kada je reč o pisanju o umetnosti tada je metod još uvek praćen kartezijanskom logikom. Homer i Helderlin i dalje razgovaraju iako nas fizika uči da je to nemoguće. Umetnost je probila granice prostora i vremena postavivši pred fiziku nove izazove ali je svest ta koja ne može lako da prihvati predlog kroz i umesto njega stalno se vraća na predlog u. Umetnost se proučava sa oba predloga, ali se najbolje obuhvata ako se posmatra kroz vreme, ne u vremenu. Takođe, tu treba dodati konstantno poređenje sa drugim umetnostima. Skulptura i muzika imaju mnogo više sličnosti nego razlika, nezavisno od potpuno različitog medija kome pripadaju.

Ovaj uvod bio nam je neophodan kako bismo dobro razumeli poziciju Gustava Kurbea (1819-1877) u kontekstu teme o putnicima romantizma. Ovog slikara ne smatramo romantičarem, on ni hronološki ni stilski ne pripada tom pravcu. Sebe je nazivao realistom i kada se govori o realizmu (terminu koji mora ići pod navodnike, koji za sobom povlači mnošto pitanja, antinomija i značenjskih nedoumica) njegovo ime se među prvima pomene. Neka njegova dela, ona koja izdvajamo kao obeležje epohe ili pravca, svedoče u prilog realizmu (možda bi bolje bilo koristiti termin naturalizam i to jedino na nivou teme a ne na nivou postupka). Nema u njima ničeg romantičnog: Sahrana u Ornanu prizor je sivila i bede, kaljuge provincijalnog i svakodnevnog, nage kupačice rubensovskih oblina (iste godine, 1853, kada Kurbe slika Kupačice, Flober je napisao: „Juče sam mnogo vremena proveo u posmatranju gospođa na kupanju. Kakva slika! Kakva gnusna slika!“) omaž su baroknoj tradiciji viđenoj u Luvru, slika njegovog ateljea iz 1855. drugačija je od romantičarskih soba stvaranja i na nju ćemo se posebno osvrnuti u nastavku. Ništa u Kurbeovom stvaralaštvu ne svedoči o temama na koje smo navikli kada govorimo o putnicima, prirodi, idealizmu i putovanju. Međutim, tu dolazimo do, u uvodu pomenute, manjkavosti proučavanja umetnosti sa stanovišta remek-dela jer su u većini istorija umetnosti date dve do tri Kurbeove slike koje nam o njemu nedovoljno svedoče pa, samim tim, i pogrešno. Pomenute slike nedovoljne su za obuhvatanje opusa a nedovoljne su i one koje su u monografijama jer je, primera radi, u svom paviljonu-ateljeu Realizam za vreme Svetske izložbe 1867. godine u Parizu Kurbe izložio sto tri platna, tri crteža i dve skulpture. Dvanaest godina ranije, 1855, isto na Svetskoj izložbi u Parizu revoltiran odlukom žirija da ne uvrsti neke od njegovih slika u izložbu, Kurbe u istom paviljonu, tada tri puta manjem, izlaže oko četrdeset svojih slika. Dakle, s obzirom na količinu, ni u pojedinačnim knjigama, monografijama posvećenim umetniku, stvari ne mogu biti bolje. Međutim, za razliku od Istorije umetnosti i pojedinačnih monografija, internet nudi drugačiji izbor i uvid. Muzeji digitalizuju svoje kolekcije a posredstvom društvenih mreža slike se šire. Tako smo svedoci otkrivalačkih potencijala našeg doba koje favorizuje sliku. Otkrivamo umetnike na jedan nov način, slike odavno zatrpane po depoima ili crteži u fasciklama i fiokama ugledali su svetlost dana i na svež način doprinose proširenju granica, oni razlistavaju doba u kome je umetnik stvarao i ističu mnogostrukost njegovog stvaralačkog opusa. Međutim, mi ne odbacujemo knjigu u korist interneta jer je internet ravan kao karta. U pitanju su samo slike, u pitanju su datosti i vizuelne činjenice. Međutim, sinteze i tumačenja tih činjenica mogu se naći u knjigama. Kada se ta dva otkrivalačka rudnika istovremeno koriste tek tada ćemo biti u stanu da doprinesemo kružnoj, sveobuhvatnoj slici umetnosti.

Ona Kurbeova dela koja su uzgred pomenuta u većini knjiga u fokusu su naše teme. U pitanju su pejsaži nastajali od 1854 do 1869. U tom vremenskom razmaku Kurbe je posmatrao more, njegovo pravolinijsko telo i, poput mnogih umetnika opčinjenih barokom, posmatrao je vodu i njena kretanja (voda i oblaci su elementi prirode koje barok na najbolji mogući način uspeva da podražava, naročito zato što se uklapaju u baroknu opsesiju dinamikom i formama koje se menjaju, metamorfozama). Voda, koja je na likovnom planu donji odraz gornjeg (oblaka) podsticaj je za prikaz dinamike u medijumu statičnog. Kurbe odlučuje da otputuje maja 1854. u Monpelje gde ostaje do septembra te godine. U Monpeljeu boravi kod svog pokrovitelja i prijatelja, koga je i prikazao kao vitkog, bradatog riđokosog muškarca na slici Susret – Dobar dan, gospodine Kurbe!, bankara Alfreda Brija koji je, osim u kupovinu njegovih slika, novac ulagao i u izgradnju Kurbeovog pomenutog paviljona i ateljea Realizam. Iz Monpeljea, Kurbe odlazi u Palavu, mesto na obali Sredozemnog mora. Preporod oka, koji mi uočavamo posredstvom promene palete, je izvestan i mi taj preporod uočem na njegovim slikama po atmosferi i po predmetu prikaza možemo porediti sa sto godina kasnije napisanim esejima Albera Kamija, sabranim u knjizi Leto, a možemo se setiti i Kurbeovog vremena, njegovih savremenika i načina na koji su oni pisali o moru i zanesenom posmatraču koji ga doživljava.

Prvo o Kurbeu putniku. S obzirom na specifične istorijske okolnosti umetnik se kretao zemljama Zapadne Evrope, bivajući u izgnanstvu ili na putovanju kao realizaciji potrebe koja je u svrhu umetničkog stvaralaštva. On otkriva Francusku: Arl, Normandija, Palavas, obala Mediterana inspirišu ga i doprinose prikazima mora. Takvih slika je u umetnikovom opusu isuviše da bi se one posmatrale samo kao neočekivan i uzgredan rezultat putovanja. Takođe, umetnik boravi i u Nemačkoj, Švajcarskj, Belgiji i Holandiji. Slike koje ovde prilažemo nastajale su uglavnom tokom prvog boravka na jugu Francuske, u Palavasu. Na prvoj slici vidimo kako putnik otpozdravlja moru isto onako podignute glave kao što je i slikar sebe prikazao, podignute glave, ispružene brade pred prijateljima koje sreće na putu ka obali. Njegov mecena ga otpozdravlja skinuvši šešir dok mecenin prijatelj, takođe, skida kapu i spušta pogled. Umetnik je putnik u polju, sa štapom u ruci i rancem sa opremom na leđima uputio se ka obali.

Čitava scena na slici Susret – Dobar dan, gospodine Kurbe! deluje izveštačeno, nemoguće, nemotivisano i poput slike za pozornicu. Međutim, njena važnost je za umetnika u ličnom pristupu događaju, sećanje na boravak i druženje, a i prikaz sebe kao umetnika u istoj ravni sa onima koji njegova dela kupuju i koji njega finansiraju. Ukoliko narativno dopunimo sliku možemo zamisliti umetnika koji posle susreta sa poznanicima nastavlja svoj put ka obali, u pravcu suprotnom od kretanja kočije koja se u desnom uglu slike od obale udaljava. Slika može biti posmatrana i kao delo koje na nov način afirmiše staru i poznatu temu, u romantizmu naročito dramatično korišćenu, a to je tema o Jevrejinu lutalici. Kurbe spaja dva žanra, portretini i pejsažni, figure dobro uklapa u predeo, a prikazujući sebe sa alatom za slikanje na otvorenom kao da najavljuje slikare koji će stvarati posle njega, naročito francuske impresioniste koji favorizuju slikanje u pleneru (En plein air), stvaranje na otvorenom, što je retko koji romantičarski slikar činio. Na ovom mestu dolazimo do značaja ateljea za stvaralačke trenutke i ta nam tema može biti luk kojim ćemo definisati razliku između romantičara i Kurbea pri poimanju prirode i kakva je uloga umetničkog ateljea u stvaralačkom procesu podvlačeći razlike između Kurbeovog ateljea i romantičarskih prikaza ateljea.

Gustave Courbet - Bonjour Monsieur Courbet - Musée Fabre.jpg

Povlašćen prostor umetnika, radna soba ili atelje, oduvek je privlačio pažnju znatiželjnih poštovalaca umetnosti. Oni su u te prostore voleli da zalaze, posećujući ih, ili su voleli da ih posmatraju kada oni pređu u drugi medijum, u sliku. Stvaralačke sobe u statusu su misterije drevnog trona delfijske proročice, odakle bi isparenja obuzimala dušu i prinosila je k Istini. U daleko desakralizovanijem svetu od onog delfijskog mesto skoro religijskog i mističkog značaja imaju prostori u kojima se stvara. Delfijsko načelo samospoznaje je ključno, kako u stvaralačkom procesu, tako i u osamljivanju u tim prostorima gde jsvetlost koja prodire spolja od ključnog značaja za umetnika  i, pored nje, ono što se vidi sa tog prozora kroy koji svetlost prodire.

Romantičarski ateljei nisu grandiozni, za razliku od Kurbeovog. To su, uglavnom, sobe koje uvek imaju prikazan jedan otvoren prozor kroz koji je moguće videti grad, bilo da je to Rim, Drezden ili Beč. Romantičarski prikazi ateljea odraz su građanske kulture koja ističe subjektivnu perspektivu i unutrašnji doživljaj. Prozor mora biti otvoren jer je upravo on ugao sa koga se svet posmatra i snagom svoje unutrašnje imaginacije izgrađje. Tema otvorenog prozora i romantičarskih ateljea, građanske kulture i subjektivne perspektive priziva u sećanje Emu Bovari sa čelom oslonjenim o zatvoreno prozrosko okno. Ono označava prepreku. Kada je, međutim, prozor otvoren on ističe nadmoć stvaraoca u ateljeu, nadmoć unutrašnjeg da oblikuje spoljašnje, ali to spoljašnje, iako je na slici, ono je i van nje jer je tačka sa koje se svet posmatra i meri soba, a ono spolja prikazano poseduje ugao kakav mu je subjektivna pozicija dodelila. To je najbolje uočljivo na prikazima soba vile Mediči u Rimu, koja je dugo bila rezidencijalno mesto studenata i stipendista Francuske akademije (Prix de Rome) koji su jedni druge slikali u svojim sobama (prvi primer, drugi primer, treći primer).

Kurbe pravi zaokret i na osnovu poređenja stvaralačkih prostora mi ćemo uvideti razliku u pristupu prirodi i pojavnom svetu. Romantičarski umetnik retko ističe sebe direktno. Sama soba je on i predmeti koje prikazuje na slici jesu deo njega, svojevrsni su delovi slagalice za autoportret. On u predmetima koje predstavlja svedoči o sebi, oni su njegova metafora i mogućnost za narativ koji je na posmatraču da oformi. Fetišistički odnos umetnika prema predmetima u kojima bi pronalazio inspiraciju imaju semantičku funkciju. Međutim, u čitavom tom prostoru je samo on iako, kao što smo naglasili, nije uvek direktno prikazan. Kurbe pravi razliku na sledeći nači: romantičarske sobe su prikazane kao mali, intimni prostori dok je njegov atelje ogroman, što visina tavanica i širina prostora u koji je smestio svoje aktere svedoče. Takođe, platna na kojima su prikazane romantičarske sobe su malog obima jer je obim slike uvek bio u proporcionalnom odnosu sa  temom. Možemo se setiti, a da ostanemo u francuskoj romantičarskoj tradiciji (slike dole), Žerikoovog autoportreta u malom ateljeu, gde tavanica počinje tik iznad njegove glave, gde umetnik u crnom, u pozi melanholika, sedi u svom ateljeu dok su oko njega predmeti koji ga definišu: skulptura, lobanja, paleta. Ta slika je razmera 147 x 114 cm. Isto tako, Delakroa, Žerikoov učenik, slika ugao svog ateljea, peć i paravan na platnu razmera 51 x 44 cm. Kurbe odstupa tako što slika svoj atelje na platnu ogromnih proporcija i jedino je Davidova slika Napoleonovog krunisanja veća. Kurbe je prikazao svoj atelje na tri metra i šezdeset santimetara visokom platnu i šest metara širokom. Dakle, sama površina slike koja se zove Slikarski atelje – Realna alegorija u kojoj je sažeto sedam godina mog života kao umetnika, i koja je nastala 1855, svedoči o važnosti umetnikovog stvaralačkog prostora koji je posmatran kao Republika, prostor za društvo unutar koga se njegova umetnost formira, realizuje i izlaže.

Image result for gericault portrait of an artist in his studio

U centru slike Kurbe postavlja sebe, ne postoje više predmeti koji su tu da, poput proširene metafore, o njemu svedoče. U njegovom ateljeu su različiti ljudi, drugi više nisu spolja, oličeni u dometima kulture kao što je arhitektura koja se vidi sa prozora kao deo panorame grada, već su drugi sada u njegovom ateljeu, došli su da se poklone njegovoj umetnosti, ali i da o njoj, svojim interesovanjem, posvedoče. Slikar je pred platnom na kome je konvencionalan pejsaž (možemo pretpostaviti da je izabrao taj žanr da bi vizuelno potvrdio stav da umetnik stvara prema istom principu kao priroda), siromašno dete gleda u njega, što je vizuelna zamena za stav da „blaženi su siromašni duhom“. Dečija neiskvarenost, dečija vizija i nepodeljen doživljaj sveta ono je što se očekuje od Kurbeovog idealnog posmatrača. Zatim, iza slikara koji sedi je naga devojka, ona simbolizuje načelo istine. Njena purpurna haljina (ono veštačko, što skriva pravu prirodu) na podu je, ona je naga jer istina takva treba da bude. Međutim njena nagost nije ogoljena, direktna i sirova, ona uz sebe pridržava beli čaršaf kojim se delimično zaklanja. Dakle, Istina, suptilna i ne agresivno očigledna, stoji nasuprot iskrenosti koja se vidi kao znak lošeg stvaralačkog načela. Sa leve strane umetnikovog platna je jedna grupa ljudi koja je, čini se, istovremeno i u prolazu i u statičnosti koju zahteva dijalog i kontemplacija. Ova slika može biti Rafaelova Atinska škola 19. veka. Ko je zamenio filozofe sa Agore? Sa leve strane ateljea-agore sada su radnici, predstavnici društva u kome je slikar živeo, grupa siromaha, zamišljena seljanka, majka koja doji dete, ljudi bez zuba, mase koje traže pravdu za svoju klasu još od 1789. godine. To su oni jadnici o kojima je Igo pisao a koje je u likovnoj umetnosti, nešto kasnije, najbolje predstavio Van Gog u svojoj prvoj fazi, dok je živeo sa rudarima i tkačima, „ljudi koji jedu krompir“. Sa umetnikove desne strane je građanska klasa koju najbolje predočavaju muškarac i žena koji su u prednjem planu i koji posmatraju platno. Iza njih je jedan mladić koji čita knjigu. To je Šarl Bodler, pesnik citiran na početku, koji u trenutku stvaranja ove slike, 1855. godine, ima trideset i četri godine i koji još uvek nije objavio svoju zbirku Cveće zla (to će učiniti dve godine kasnije). Na toj strani su i Prudon, čuveni filozof, ali i Kurbeov mecena, pomenuti Brije. Pri vratima (na slici, još jedna razlika, nema prozora, a vrata su predstavljena masom boje koja treba da predstavi svetlost odnosno izlaz) moguće je videti zaljubljeni par koji je posvećen sebi i stoji naspram građanskog para u prednjem delu slike.

Kurbe na platnu slika, kao što smo napisali, konvencionalan pejsaž, drugačiji od onih koje mi predstavljamo, i slika ga u ateljeu, za razliku od morskih pejsaža, za koje verujemo da su započinjani na otvorenom, na obali, ali ne i tu dovršavani. Sada, kada smo i posredstvom pisanja o umetnikovom ateljeu napravili distinkciju između Kurbeovog stvaralaštva i romantičarskog, i kroz tu distinkciju definisali rad umentika, možemo se vratiti slikama na kojima su prikazani more, obala, nebo i talasi.

Sve priložene slike Kurbeovih morskih pejsaža odlikuje nizak horizont posredstvom koga nebo dolazi do izražaja, naročito oblaci i njihova dinamika. Svakom slikom preovlađuje čitav spektar boja. Valere, količine svetlosti u jednoj boji, kako u prikazu oblaka tako i u prikazu talasa, umetnik pred posmatrača postavlja suptilno i uspeva da ga očara. Zraci koji se odbijaju o površinu mora ili probijaju kroz guste oblake doprinose atmosferi jutra, tišine i spokoja. Oblaci su iste strukture kao talasi, njihovo kretanje, dinamika i svetlosni efekti zanimaju umetnika. Kurbeove slike odišu drugačijim tonalitetom kojim, za razliku od romantičarskih pejsaža Fridriha i Tarnera, nije prikazana lična drama umetnika niti drama univerzuma, buka i bes prirode koja se obrušava na svog hodočasnika, već mirna obala, svakodnevno prebivalište onih koji tu rade ili tuda prolaze posmatrajući brodove i sakupljajući školjke.

Prvom slikom vlada plava boja u nekoliko nijansi i ona je u kompatibilnom tonalitetu sa zlatikastom bojom peska. Nju sa Bodlerovim stihovima možemo uporediti na sledeći način: ne samo što je čovek pred morem već on, kao u ritmu pesme, usklično otpozdravlja moru ili nekome i nečemu (drugom putniku, brodu?) što mi na slici ne vidimo. Mi narativno možemo nadgraditi sliku, što umetnost i dozvoljava, a mi želimo da svoj asocijativni tok i metod analogija primenimo, poredeći sliku sa Bodlerovim stihovima koji su izrazili jedno panteističko poimanje sveta. Ti stihovi su pesnički izražena filozofija sjedinjenja čoveka i prirode, posmatranje pejsaža kao svog ogledala.

U moru se vidi i traži jedan etički zahtev, bitan za filozofiju 18. i 19. veka: sloboda. Čovek i more su podjednako slobodni. More je čovekovo ogledalo, to je razlog privlačnosti svakog putnika da krene ka obali i litici i da odatle posmatra sebe. Osim slobode, čovekova duša ogleda se u morskoj dubini, tajni i nespoznatljivosti. Talasanje površine vode je ogledalo čovekovog (putnikovog) nespokoja, i kao što je zastrašujuća snaga i dubina mora, tako je zastrašujuća snaga i dubina čovekovog duha. Narcis nije zaljubljen u sebe već u svoju sliku. Tako je i čovek pred morem zagledan i zaljubljen u svoju sliku. More i njegov putnik, posmatrač, avanturista, podjednako su ćutljivi i ćudljivi (Bodler piše „mračni“). Najzad, u duhu kategorije uzvišenog, snage i uništiteljske komponente koja sa bezbednosne distance oduševljava, pesnik zaključuje da su oboje „večno orni za bitku bez milosti“, oboje su, i čovek i more, „žedni smrti i pustošenja željni“.

Morski talasi nadraženi su silinom vetra. Ipak, na slikama osećamo tišinu. Slikar postiže atmosferu mirnog jutra, prožetog mirisom soli, zvucima galebova u daljini i šuštanjem vode koja dodiruje obalu. Posetilac te plaže daleko je od vode, to nam otkrivaju na jednom platnu naslikani čamci. Šta stvara punoću Kurbeovih slika i razbija statičnost dominantne horizontale? To je prikazana dinamika oblaka. Oblaci zauzimaju gornju i veću površinu slike, njihova struktura podseća na talase, ali slikar nikada ne prikazuje dva prirodna fenomena istovremeno jer bi na taj način pretrpao sliku. Oblaci su istaknuti i voluminozni, oni zauzimaju vertikalnu ravan kretanja onda kada je dole, na obali i na pučini sve mirno. Onda kada slikar predstavlja talase, njihovu dinamiku, voluminoznost i zvuk, nebo je neupadljivo i bezlično. Na jednoj od slika umetnik dočarava atmosferu nalik onoj posle oluje. Na drugoj suton čiji hladan vazduh izaziva setu kod posmatrača. Posmatrač nema osećaj da su to prizori sa Mediterana, više mu deluju kao prizori Severnog i Baltičkog mora. Tišina na ovim slikama ima svoje game, ona se kreće od svetlija ka tamnijoj boji što može biti polazište i za prikaze doba dana, što je bila jedna od uobičajenih tema u pejsažnom slikarstvu 18. i 19. veka, a i ranije, ukoliko uzmemo u obzir slikarstvo Kloda Lorena koji je, zaprvao, umetnik koji započinje temu odnosa boje, doba dana i raspoloženja posmatrača. Engleski slikari Tarner i Konstabl pre Kurbea proučavaju i posmatraju oblake. Zanima ih forma, boja, kretanje, mehanizam rada prirodne pojave i način na koji bi se on mogao predstaviti. Međutim, prava priroda njihovog interesovanja je kretanje, a ono je nepredvidivo i tvori neočekivane forme. Kreativna, stvaralačka moć prirode da kretanjem iz sebe proizvodi oblike, obrazuje svetlost i posebnu strukturu jednaka je moći same imaginacije. I tu pravimo krug, vraćajući se na Bodlerovu pesmu, u pitanju je izjednačavanje sebe, svog unutrašnjeg stanja, kretanja, i stvaralačke moći.

Kurbe nas je podstakao da preispitamo način uspostavljanja kanona, da načinimo razlike u prikazu ateljea, učinio je da njegovo delo uporedimo sa Bodlerovim i Konstablovim, naročito po pitanju prikaza dve značajne forme u prirodi a to su talasi i oblaci. Na taj način mi smo napravili jedan krug čiji nas obim nije udaljio od središta: iskustva putovanja i stvaranja umetnosti.

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, Мали Мефисто, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера.

Зато бих хтео, једне ноћи,
У позно доба сладострасно,
Ко подлац пузећи безгласно,
Над ризнице твог тела доћи,

Да пут ти казним раздрагану
Да згњечим твоје чисте груди
да ти удар моје жуди
На боку зада тамну рану,

А тад, о сласти дивног споја!
Да кроз те лепше усне нове
У рујно месо што ме зове
Свој отров слијем, сестро моја!

Бодлерови декаденти раздирани су садистичким и мазохистичким поривима. Истовремено рањиви и окрутни такве одлике пројектују и на своје музе које желе да потчине, видећи у њима Природу која их нагони на сексуалну активност, тиме им силујући и сламајући дух. Они, истовремено, желе да се потчине, као мува пауку, својим драганама. Овај узрочно-последични садо-мазохистички однос једна је од главних компоненти Бодлерове еротске поезије. Камил Паља је писала:

За Бодлера, секс је ограничење, а не ослобађање. Жеља, која је обично покретач мушке акције, чини мушкарца активним у односу на своје, од мајке рођено тело. Тело га издаје, предаје у женске руке због своје сексуалне слабости. Моћ природе је у рукама немилосрдних вампирица, најбројнијих ликова у Бодлеровој поезији.

Вампирице, харпије, сфинге, вештице специфичне су за касноромантичарску, декадентну и симболистичку уметност. Подједнако као и мушкарац који за жуди за њиховим телима, и оне жуде за његовом течношћу, двоструким отровом. Аналогије са шкорпионима и влагом, мржњом, отровима, истовременом зељм и немоћи, евидентне су и у неким од наредних стхова:

Тај отров црн сва крв је моја!

(песма „Heaautontimorumenos“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја сам ко краљ у земљи где, киша стално пада,
богат, али без моћи, млад, ал’ жив одвајкада

(песма „Сплин“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Са дна мрачне јаме вапим за твоје милосрђе,
преклиње пало срце, једина коју волим!

(песма „De Profundis Clamavi“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја полазим у напад, верем се, пузим, ближе,
ко јато црва које према лешини гмиже,
па волим још, о звери, свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!

(песма XXIV, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

На основу фрагментарних стихова видимо сву двострукост којом је лирски субјект прожет. Он је истовремено и ловац и плен, и мучитељ и мучени, немоћан краљ кастриран од своје охоле љубавнице. Али и он узвраћа уједима. Ево једног прозног одломка:

Прича о мојој љубави налик је бескрајном путовању по површини чистој и углачаној попут огледала, вртоглаво монотоног, које би сва моја осећања и гестове одразило са ироничном прецизношћу моје сопствене савести, тако да нисам могао себи да допустим неки неразуман гест или осећај, а да не приметим неми приговор моје нераздвојне утваре. Љубав ми се представљала као надзорница. […] Лишавала ме је свих користи у којима сам могао уживати услед свог личног лудила.. Колико сам се само пута уздржао да је не ухватим за грло и подвикнем: ‘Беднице, буди несавршена! Да бих могао да те волим без муке и беса!’ Током неколико година посматрао сам је срца испуњеног мржњом. На крају крајева, нисам ја умро од тога! […] Једне вечери, у шуми.. на обали једне мочваре.., након меланхоличне шетње где су њене очи одражавале лепоту неба, у којима је моје срце било згрчено као пакао…

Наративни низ одјекује бес, безнађе, жељу за несавршенством које, када бива ослобођено и/или досегнуто, опет резигнира и производи мучан утисак, чамотињу која разара. Но, поред ових набројаних елемената, требало би се концентрисати на тренутак и на афирмативне елементе Бодлерве поезије, бар оне који у свој центар постављају мушкарца и жену, љубавнике у вечитој и никада разрешеној битци. Наредне песме – Накит, Егзотични мирис и Лета – неке су од најлепших песама посвећених женском телу, од Сапфе па до савремених остварења. Неке од њих биле су цензурисане и проглашаване опсценим. Бодлер је, пак, тврдио како у њима првенствено треба „да сам предмет буде у другом плану а у песми се сагледа само пластична намера“. Под „пластичном намером“ песник је подразумевао форму. Она је изузетно битан елемент његове поезије, компонента која јој додатно учвршћује статус дела која изнова представља изазов за многе преводиоце.

У наредне три песме доминантан мотив је утицај мириса који женско тело и коса остављају на посматрача. Мирис има синестезијско дејство. Такође, накит као одлика варварске лепотице, конкубина налик Делакроаовим и Енгровим, представља утицај који је песник црпео од сликара савременика. Море, такође једна од најчешћих Бодлерових слика, присутна је у песми Накит и у функцији је једне од најлепших поетских слика светске књижевности која предочава однос двоје људе као што то може бити однос мора и обале. Такође, песник неколико пута своје драгане, у различитим песмама, ословљава са „љубљени тигре“, назначавајући тако сву гипкост и дивљу раздражљивост својих љубавница. Оне су, извесно је, директан или посредан узор имале у Бодлеровом окружењу. Жана Дивал (којој су посвећене песме Накит и Лета), Аполонија Сабатје (којој је посвећена песма Превеселој) или госпођа Помаре неке су од чувених Бодлерових инспирација, декадентних сексуалних персона Париза 19. века.

НАКИТ

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се са металом у камење прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

На дивану је лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свога жала.

Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи њене метаморфозе;

њезине руке, ноге и слабине и бедра
глатки ко науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди, то моје зрело воће,

умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.

Бокове Антиопе и грудни кош дечака
као за неки нови цртеж у једној споји:
струк јој тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!

– Кад се светиљка затим угаси, затрептавши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време, с уздахом пропламсавши,
њену је амбра-кожу крвљу обасипао!

Превео Бранимир Живојиновић

AUDIO

ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Када склопим очи у јесење вече
И удишем мирис твојих топлих груди,
Видим пламен сунца што, једнолик, блуди
По благом приморју неком, пуном среће.

Видим лени откок и чудно дрвеће
И земљу што сочне плодове нам нуди,
Видим народ витких и окретних људи
И жена што поглед оборити неће.

Твој мирис ме носи до предела жарких
У луку препуну уморних катарки
И од бурног мора клонулих једара,

Док ми из зелених тамаринда мирис
Што кроз ваздух струји и ноздрве шири –
У души се стапа са песмом морнара.

Превео Никола Бертолино

AUDIO

ЛЕТА

Дај да те грлим, биће зло и пусто,
Љубљени тигре, чудовиште снено,
Дрхтави прсти нек ми опијено
И дуго блуде твојом косом густом;

У твоје скуте што миришу тобом
Дај да сахраним мисли неспокојне,
Да сласни задах љубави покојне
Удишем, као свели цвет над гробом.

Да спавам хоћу, да спавам, па макар
И не жив! У сну слатком попут смрти
Без кајања ћу пољупцима стрти
То лепо тело, глатко као бакар.

И ништа као понор твог кревета
Јецање моје неће да успава:
Твоја су уста пуна заборава,
У пољупцима твојим тече Лета.

Судбини својој, одсад својој сласти,
Покорићу се ко суђеној коби;
Мученик кротки, који невин доби
Казну да муке пламте му у страсти,

Својој ћу мржњи ја дати да пије
Непентес, отров који дух мој жуди
С љупких вршака твојих оштрих груди
Где никад срце тамновало није!

Превео Никола Бертолино

AUDIO

Цитати:

Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, превели: Бранимир Живојиновић, Никола Бертолино, Борислав Радовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Камил Паља, Сексуалне персоне: уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Зептер Боок Wорлд, Београд, 2002.

Жан Старобински, Меланхолија у огледалу, превео Бојан Савић-Остојић, Карпос, Београд, 2011.

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Са друге стране, ако се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми заправо метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је његов ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да предходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе које данас припада рођенима у знаку Стрелца. Иронија ни овога пута није изостала – Хиронов заштитни знак јесте оно од чега је заправо страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер својој збирци даје име Цвеће зла он указује на своје песме као венац – и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац исте атмосфере коју је Бодлер дочарао – атмосфере увенућа, одумирања сплином поломљеног врата измученог бића, музика и мирис. Болешљиво цвеће заправо су суве ноте. Овај текст иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа, било као симбола или пак реалне животне преокупације, има, не значајно место, већ довољно естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено. У томе је поента. Биљке су подједнако отровне колико и лековите – баш као и бављење уметношћу.

Препоруке:

Грчки митови, прерафаелитско сликарство, Хамлет, хербаријум Емили Дикинсон, чешки филм Kytice, Хелдерлинова песма Хирон, Пол Елијарова песма  Грб од цвећа и плодова, Д.Х Лоренсова збирка Birds, Beasts and Flowers, уметност Мary Delany, Дирерово сликарство, зидно сликарство из Помпеја, фотографијe Роберта Мапелторпа, Митолошки речник биљног света Маријане Поповић-Радовић, Цвеће зла, Малармеова поезија, Марсел Пруст, Новалис, Слика Доријана Греја, филм White Oleander, Ник Кејв и Кајли Миног, итд.