Mita Jovanović o Bodlerovoj zbirci „Cveće zla“

71kh+XQsN6L.jpg

Bodlerova zbirka „Cveće zla“ u izdanju Diane de Selliers iz 2007.

„Slavni pesnici odavna su razdelili među sobom sve najcvetnije domene poezije“, kaže Bodler. „Izgledalo mi je zanimljnvo, a utoliko prijatnije što je posao teži, da izvlačim lepotu iz Zla“. Te cvetove zla, nikle u zlu, znao je da pronađe i uzabere prevodilac mračnog Edgara Poa, artist neobične zbirke vanredno lepih strofa. Sam naslov, srećno nađen, iznosi u sažetoj i poetskoj formi opštu ideju i označava tendenciju.

U jednom spremljenom, a neupotrebljenom, predgovoru za svoju zbirku piše Bodler:

Ova knjiga nije pisana ni za moju ženu, ni za moju kćer, niti za moju sestru, a ni za ženu, kćer i sestru moga suseda.

A jednom prijatelju:

U ovu užasnu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju.

Možda je malo preterana, za danas svakako, ova ograda prema ženama, jer iz Bodlerovih cvetova, ma gde bili uzabrani, bije jedan dubok kult, predana služba lepom. I ko bi smeo i da pomisli, da će taj buket izvanrednih, snažnih, sočnih, novih stihopa, ta knjiga tople i eklatantne duhovnosti, po rečima samog autora, biti u svoje doba predmet sudskog progona i osude za povredu javnog morala, da će se zgrbljeni paragrafi hvatati kao polipi za gravure jedne smele muze. Ipak zato Bodler postavlja jedan datum; stare forme i izražaji klonu prod nasrtajem novog, zaprepašćenje se istapa u ushićenje, Bodler obeležava početak nove epohe u francuskom pesništvu. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Mačke

circle-cropped (3).png

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Šta je romantizam?“

Nerealizovana naslovna strana zbirke „Cveće zla“ čiji je autor Félix Bracquemond 

Malo je ljudi danas koji će pristati da ovoj reči daju stvarni i pozitivni smisao; da li će se, međutim, usuditi da tvrde kako jedno pokolenje pristaje da bije višegodišnju bitku radi zastave koja je samo simbol?

Setimo se nedavnih nemira, i videćemo da ako je ostalo malo romantičara, to je zato što je malo njih dospelo do romantizma; ali su svi iskreno i pošteno za njim tragali.

Neki su se samo trudili oko izbora tema; nisu imali temperament koji bi odgovarao njihovim temama. Drugi, koji su i dalje verovali u neko katoličko društvo, pokušali su da izraze katolicizam u svojim delima. Nazvati se romantičarem i sistematski gledati u prošlost, to znači sebi protivrečiti. Ti su, u ime romantizma, vređali Grke i Rimljane: međutim, čovek može da Grke i Rimljane načini romantičnim ako je i sam romantičar. Istina na polju umetnosti, i lokalna boja zaveli su mnoge druge. Realizam je postojao mnogo pre ove velike borbe, a osim toga, za gospodina Raula Rošeta, napraviti tragediju ili sliku znači izložiti se opovrgavanju sa bilo čije strane, od bilo koga, ako taj više zna od gospodina Raula Rošeta.

Romantizam se ne nalazi, pravo rečeno, ni u izboru tema ni u istinitosti i tačnosti, već u načinu osećanja.

Oni su ga tražili negde spolja, a samo ga je unutra bilo moguće naći.

Za mene je romantizam najsavremeniji, najnoviji izraz lepog.

Postoji isto onoliko vidova lepote koliko i uobičajenih načina da čovek traži sreću.

Filozofija napretka ovo jasno objašnjava; tako, kao što je bilo onoliko ideala koliko su razni narodi imali načina za shvatanje morala, ljubavi, religije, itd, romantizam se neće sastojati u savršenoj izradi, već u shvatanju koje se poklapa sa moralom ovog doba.

Zato što su neki smatrali da označava savršenstvo što se tiče zanata, imali smo rokoko romantizma, neosporno najnepodnošljiviji od svih. Nastavite sa čitanjem

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Korice izdanja Bodlerove zbirke „Cveće zla“ iz 1857.

Ilustracije Ogista Rodena za priloženo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, pa i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Izdanje datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica izradio je umetnik  Henri Marijus Mišel.

Roden je stvarao ove ilustracije od kraja 1887. do proleća 1888. Jedan primerak otkupio je Rodenov muzej od tadašnjih vlasnika 1931. godine. O skulptorovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom stvaraocu. Rilke je bio Rodenov lični sekretar. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Šakali, keruše, panteri, majmuni, kraguji, škorpije i guje

circle-cropped (2).png

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičari,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Labud

circle-cropped (8)

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Albatros

circle-cropped (6).png

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Preveo Nikola Bertolino
Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Strvina

Seti se dušo, šta su videle naše oči
pitomog ovog letnjeg dana:
na savijutku staze, na kamenitoj ploči,
strvina gnusna, ucrvljana,

s nogama uvis, kao što čini žena bludna,
topla od otrovnoga vrenja,
širila je bez stida, nehajna i požudna,
svoj trbuh prepun isparenja.

Sunce je nemilice po truleži toj peklo
da rastočenja vreme skrati
i Prirodi ogromnoj sve što je nekad steklo
u jedno – stostruko da vrati.

I gledalo je nebo kako te divne kosti
raskriljuju se poput cveta.
Pred smradom ti bezmalo pade od klonulosti,
gađenjem snažnim obuzeta.

Zunzorile su muve iznad utrobe gnjile,
odakle crva čete sive
navirale su kao da gustom rekom mile
niz ove dronjke tobož žive. Nastavite sa čitanjem

Putnik Kurbe

Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
Moru, tvom ogledalu, jer sebe duša tvoja
Vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
A i tvoj duh je isti ponor zastrašujući!

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
Tvoj pogled je miluje, tvoj zagrljaj je hvata;
Srce ti se raduje odjeku svoga bata
U toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
Čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
More, tvoja bogatstva niko otkrio nije,
Toliko ljubomorno čuvate tajne svoje!

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
Za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,
Tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
Braćo neumoljiva, o borci neumorni!

Šarl Bodler – „Čovek i more“

Proučavati istoriju umetnosti sa stanovišta remek-dela pogrešno je. Ipak, ta otkrivalačka staza sama nam se nameće, mi ju, zapravo, svojevoljno biramo, po prirodi stvari krećemo se njome, nesvesni da propuštamo ostale strane sveta, drugačije predele i obale. Postoje istok, zapad, sever i jug a staza kojom se krećemo, ako otvorimo neku Istoriju umetnosti (zapravo istoriju prostornih umetnosti: slikarstva, skulpture i arhitekture), ona nas vodi, hronološki, od jedne do druge strane sveta i, stoga, kao posledicu čitanja i gledanja te knjige, nama se, umesto kružne slike sveta umetnosti, nameće jedna redukovana, pravolinijska slika sveta i razvoja umetnosti. Ovde pod stranom sveta podrazumevam metaforu kojom bih ilustrovala svoju misao a ne konkretnu kulturu koja pripada Zapadu ili Istoku, Severu ili Jugu, mada i ta konotacija može biti uzeta u obzir jer je većina knjiga i udžbenika posvećena istoriji umetnosti zapadnocentrična. Još jedan dodatak saznavalačkoj redukciji.

Istorija umetnosti, naša zamišljena knjiga, koja nam je staza i smernica, osim normativna po pitanju selekcije dela (ko njihov kvalitet određuje i na osnovu kojih kriterijuma, to nam naša knjiga retko otkriva i obrazlaže, a naše pitanje ne treba shvatiti kao pokušaj relativizacije), ona nas i uskraćuje za detaljnija saznanja o ostalim umetnostima, prvenstveno muzici i književnosti. Najzad, glavno, mi bivamo lišeni dijahronijskog preseka umetnosti, staze se ne ukrštaju u vremenu već se mi krećemo isključivo pravolinijiski, od tačke A do tačke B. Našu stazu ništa ne preseca, ni drugo doba, ni druge umetnosti. Nema analogija već isključivo kauzaliteta, razvoj je pravolinijski i posmatran je organski, često kao proizvod cikličnosti ili hegelijanske trijade, rezultat akcije i reakcije. Međutim, mi bez analogija ne možemo da prodremo u pojedinačno delo, ne možemo ga razumeti ako ga ne uporedimo sa drugim delom, nezavisno od toga kojoj umetnosti drugo delo pripada i, još bitnije, kom vremenu. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

cvece-zla-red-and-pink-la-petite-mephisto

Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касни романтични декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера. Наставите са читањем

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Aко се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми, заправо, метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио његовим телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да претходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе. Иронија није изостала: Хиронов заштитни знак је стрела, оно од чега је страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер збирци даје име Цвеће зла, он указује на своје песме као на венац, и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац атмосфере увенућа, одумирања измученог бића услед болести века, сплина. Овај текст о хербаријумима иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа има естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено место. Биљке су подједнако отровне колико и лековите, баш као и бављење уметношћу. Наставите са читањем