Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом „перформативношћу“. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве.

 

 

Перформативно и театрално, Шиле себе представља као дендија. Одувек је имао осећај за текстилне одлике хаљина својих портретисаних, а тако је и сада, када приказује своју одећу. Нешто налик на ореол видимо око његове главе, паунова пера на грудима, положај дланова садржи извесну „речитост“ која упућује на византијску иконологију. О свему томе говорио је кустос Албертине, Клаус Албрехт Шредер.

Шиле не изгледа измучено и анксиозно, није наг, што је чест случај са његовим аутопортретима, већ изгледа поносно, истакнуто, помало и заводнички, подигнуте браде, благо спуштених очних капака који дају његовом лицу изглед блазираног енглеског младића. Усне су необично црвене, обрве прецизно исцртане. Тако замишљамо, рецимо, енглеског дендија Обрија Бердслија.

Положај његових прстију је у облику латиничног слова V. Христ Пантократор на византијским иконама управо са таквим положајем дланова симболички саопштава о спасењу. Шиле не сматра себе Спаситељем, како каже кустос музеја Албертина, већ сматра да уметност може допринети спасењу. И не човечанства колико појединачног људског живота дарујући му смисао.

Oskar Vajld o umetnosti, ljubavi, prijateljstvu i lepoti

O PRIJATELJSTVU

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

O LJUBAVI

Muškarac može biti sretan sa bilo kojom ženom, ali samo dok je ne zavoli.

Ljubav počinje zavaravanjem samog sebe, a završava zavaravanjem drugih.

Muškarci uvek žele da budu ženama prva ljubav, a žene muškarcima poslednja.

Nemoguće je biti pravedan prema onima koje volimo.

Stvarno velika ljubav danas je relativno retka, a sebi je mogu priuštiti samo bogati i dokoni. To je ujedno i jedina korist od te beskorisne klase ljudi.

Onome ko istinski voli jednu ženu, sve druge postaju potpuno nevažne.

„Zauvek“ je tako grozna reč, a žene je obožavaju. One su u stanju da pokvare svaku vezu trudeći se da potraje zauvek.

O LEPOTI

Bolje je biti lep nego dobar. Čak je bolje biti i dobar nego ružan.

Prepoznavanje lepote najuzvišenija je životna spoznaja. Čak je i sposobnost razumevanja boja važnija od osećaja za ispravno ili pogrešno.

Lepota je uvek moderna.

Lepota ima toliko različitih značenja koliko čovek različitih raspoloženja. Lepota je simbol nad simbolima.

Ružnoću smatram vrstom bolesti, a bolest i patnje izazivaju u meni odbojnost. Želim da budem što dalje od takvih.

Saosećanje sa patnjom i bolom uznemirujuće je i pomalo morbidno. Treba se posvetiti lepoti i radosti življenja. Što manje govorimo o životnim nedaćama, to bolje.

O KNJIŽEVNOSTI

Najveći pesnici obično su neugledni ljudi. Istovremeno, slabiji su pesnici upravo fascinantni. Što su im stihovi lošiji, to im je izgled atraktivniji. Čim objave svoju knjižicu drugorazrednih stihova, odmah postaju neodoljivi – oni žive poeziju koju nisu u stanju da napišu. Veliki pesnici, pak, obično pišu o onome što se sami ne usude ostvariti.

Pravi umetnik ne obazire se na mišljenje publike. Za njega ona ne postoji. To ostavlja piscima popularnih romana.

Zanimljivo je da su najgora dela uvek rađena sa najboljim namerama. To se događa uvek kad ljudi sami sebe uzimaju preozbiljno.

Pišem samo zato jer mi to pruža neopisivo zadovoljstvo. Ako se usput i drugima dopadne – tim bolje. A što se tiče publike i masovnog obožavanja, to ostavljam piscima jeftinih romana. Prelako je dopasti se svima.

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i jako dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita.

Sva loša poezija izvire iz iskrenih osećanja. Biti prirodan znači biti banalan, a to je već sasvim neumetnički.

Pesnik može otrpeti sve – osim štamparske greške.

O UMETNOSTI

Umetnost je najača vrsta individualizma koju svet poznaje.

Popularnost je lovorov venac koji svet stavlja na glavu bezvredne umetnosti. Sve što je popularno – loše je.

Jedino se voditelj aukcije može podjednako diviti umetničkim delima svih pravaca i škola.

Jedini umetnici za koje mogu reći da su u privatnom životu zabavni i zanimljivi su loši umetnici. Dobri umetnici žive samo za svoju umetnost i savršeno su nezanimljivi i dosadni.

Svako novo delo stvara i novog neprijatelja – kako delu, tako i autoru. Da bi čovek bio omiljen, treba da bude mediokritet.

Samo mediokriteti mogu napredovati u umetnosti. Pravi umetnik vrti se u krugu vlastitih remek-dela, gde je prvo isto toliko dobro kao i poslednje.

Originalnost koju zahtevamo od umetnika jeste originalnost pristupa, a ne originalnost teme. Samo nemaštoviti umetnici uvek traže nove teme.

Otkriće Amerike je početak smrti umetnosti.

Izvor: Oskar Vajld, Misli, aforizmi i parabole, preveo i priredio Nikola S. Krznarić, Feniks Libris, Beograd, 2005.

Oskar Vajld: „Slika Dorijana Greja“ (odlomak)

Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna.

Sa kraja divana od persijskih bisaga na kojem je ležao i po običaju pušio cigarete, lord Henri Voton mogao je da uhvati tek odsjaj medenih cvetova zanovetka koji su imali i boju meda, čije su drhtave grančice jedva uspevale da nose teret tako plamene lepote kakva je njihova; fantastične senke ptica u letu pokatkad bi preletele preko dugih zavesa od indijske svile koje su bile razapete ispred velikog prozora, stvarajući neku vrstu trenutnog japanskog efekta i terajući ga da razmišlja o onim bledim tokijskim slikarima ispijenog lica koji posredstvom umetnosti, koja je nužno nepokretna, nastoje da prenesu osećanje brzine i pokreta. Potmulo zujanje pčela koje su se probijale kroz visoku nepokošenu travu, ili dosadnom upornošću kružile oko prašnjavih pozlaćenih parožaka raskrečenih orlovih noktiju, kao da su tišinu činile još težom. Nerazgovetno brujanje Londona ličilo je na duboki bas dalekih orgulja.

Na sredini sobe, pričvršćen na uspravan štafelaj, stajao je portret neobično lepog mladića u prirodnoj veličini, a nešto dalje ispred njega sedeo je umetnik lično, Bejzil Holvord, čiji je iznenadni nestanak nekoliko godina ranije izazvao takvo uzbuđenje javnosti i dao povoda tolikim čudnim pretpostavkama.

Kada je slikar pogledao elegantnu i lpo građenu figuru koju je tako vešto odrazio u svojoj umetnosti, osemh zadovoljstva prešao mu je preko lica i kao da se na njemu zadržao. Međutim, iznenada se trgao i zatvorivši oči pritisnuo kapke prstima, kao da želi da u mislima zapiše neki čudan san iz kojeg ga je strah da se probudi.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga-Politika, Beograd, 2004.

Slika: Willem van Aelst

Tri pesme u prozi Oskara Vajlda

UMETNIK

Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“.

I ovu predstavu koju je sam, svojim rukama, bio stvorio, postavio je na grob jedine stvari koju je u životu bio voleo. Na grob umrle stvari koju je bio najviše voleo, postavio je ovu predstavu koju je sam stvorio, da bi mogla da služi kao znak čovekove ljubavi
koja ne umire, i kao simbol čovekove tuge koja traje zauvek. I u celom svetu nije bilo druge bronze sem bronze u ovoj predstavi.

I uzeo je predstavu koju je bio stvorio, i stavio ju je u veliku peć i predao ju je vatri.

I od bronze predstave „Tuge koja traje Zauvek“ on je stvorio predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“.

UČENIK

Kad je Narcis umro jezero njegovog zadovoljstva pretvorilo se iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, i Oreade su plačući došle kroz šumu da bi mogle pevati jezeru i pružiti mu utehu.

I kad su videle da se jezero pretvorilo iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, raspustile su svoju dugu zelenu kosu i plakale jezeru i rekle: „Nas ne čudi da ti ovako žališ za Narcisom, tako lep beše on.“

„Zar Narcis beše lep?“, reklo je jezero.

„Ko bi to znao bolje od tebe?“, odgovorile su Oreade. „Nas je uvek zaobilazio, a tebe je tražio, i ležao bi na tvojim obalama i gledao bi dole u tebe, i u ogledalu tvojih voda gledao je svoje lepote odraz.“

I jezero je odgovorilo: „Ali ja voleh Narcisa jer, dok je ležao na mojim obalama i gledao dole u mene, u ogledalu njegovih očiju, ja uvek gledah svoje sopstvene lepote odraz.“

SUDNICA

I beše tišina u Sudnici, i Čovek izađe nag pred Boga.

I Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, i ti beše okrutan prema onima koji behu unesrećeni, i prema onima koji tražiše pomoć ti beše surov i kamena srca. Siromasi te dozivahu a ti ih ne ču, i uši tvoje behu gluve za plač Mojih nesrećnika. Nasleđe siročadi ti zaista uze za sebe i ti zaista posla lisice u vinograd tvog suseda. Ti zaista uze hleb od dece i dade ga psima da jedu. I Moje gubavce koji živeše u močvarama, i behu u miru i slaviše me, ti zaista istera na puteve, i na moju zemlju od koje te stvorih ti zaista proli nevinu krv.

I čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I opet Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, ti tragaše za Lepotom koju Ja prikazah, a ti zaobiđe Dobro koje Ja sakrih. Zidovi tvoje odaje behu oslikani, i iz kreveta tvojih gadosti ti zaista ustajaše na zvuk frula. Ti zaista sagradi sedam oltara za grehe zbog kojih stradah, i zaista kušaše hranu koja se ne sme kušati, i otmenost tvoje odeće beše obeležena trima znakovima srama. Tvoji idoli ne behu ni od zlata ni od srebra koje traje, već od tela koje propada. Ti zaista mazaše njihovu kosu mirisima i stavljaše narove u njihove ruke. Ti zaista mazaše njihova stopala šafranom i stavljaše prostirke pred njih. Antimonom ti zaista mazaše njihove kapke i njihova tela ti zaista mazaše mirtom. Ti se zaista klanjaše do zemlje pred njima, i prestoli tvojih idola behu obasjani suncem. Ti pokazaše suncu svoj sram i mesecu svoje ludilo.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I treći put Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Zlo beše tvoj život, i zaista zlom si uzvratio dobru, i nepoštenjem ljubaznosti. Ruke koje te hraniše zaista si ranio, i grudi koje te hraniše ti si zaista prezreo.

Onaj koji ti dođe s vodom ode žedan, a odmetnike koji te skriše u svojim šatorima noću, ti zaista izdade pre zore. Tvog neprijatelja koji te poštedeše ti zaista uhvati u klopku, i prijatelja koji iđaše s tobom ti zaista izdade za novac, i onima koji ti donesoše ljubav ti uzvrati požudom.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I Bog zatvori Knjigu Života Čovekova i reče: „Svakako ću te poslati u Pakao. Baš u Pakao ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Pakao i zbog čega?”

„Jer u Paklu sam uvek živeo”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

I malo zatim Bog progovori i reče Čoveku: „Pošto te ne mogu poslati u Pakao, svakako ću te poslati u Raj. Baš u Raj ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Raj i zbog čega?”

„Jer nikada, ni na kojem mestu, ne mogoh ga zamisliti”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

Tri priložene pesme u prozi Oskara Vajlda dobra su ilustracije tema koje su zaokupljale pokret dekadencije i estetizma s kraja 19. veka. Estetika i religija, lepo i dobro, zlo, greh, zadovoljstvo i patnja neke su od tema ovih simboličnih, kratkih priča koje ponavljaju, upotrebom određenih glagolskih vremena, ton svetih knjiga. O ovim pesmama u prozi je Milena Vranešević, njihov prevodilac, napisla sledeće:

Tekstovi poseduju visok stepen artizma, ritmičkih i tropičnih figuracija i ponavljanja, kompaktne su strukture i balansiranog intenziteta. Andre Žid tvrdi da mu ih je Oskar Vajld pričao pri susretima i naziva ih pričama, a Crnjanski navodi prevod jedne pesme kao primer Vajldovog umeća, nazvavši je pripovetkom. Oba ova pisca naglašavaju da je svoja najbolja dela britanski autor prepričavao u društvu, pa se može i pretpostaviti da su njegove pesme u prozi mnogi najpre čuli kao priče, pre nego što su 1894. godine bile objavljene.

Motivi koje Vajld obrađuje su ključni problemi hrišćanstva (teme greha, pokajanja, oprosta, Hristove mudrosti i njegovog ponovnog dolaska, Poslednjeg suda, stradanja i prolaznosti). S obzirom na to da je Oskar Vajld pripadao Estetičkom pokretu i držao predavanja u SAD o estetizmu, izvesno je da su problemi lepote, njenog trajanja i prolaznosti trajno zaokupljali ovog autora, te da im se on posvetio i u drugim svojim delima, posebno potresno u ispovednoj lirskoj prozi „De profundis“. Tako su estetizam i religioznost dva stuba Vajldovog stvaralaštva, kao i dve referentne tačke u izučavanju i tumačenju prevedenih pesama u prozi. Njegovi stavovi o estetici i religiji međusobno se prepliću i razvoj svake od ovih ideja uticao je na razvoj one druge. Zajednički imenitelj u razmatranju ovih pojmova nalazimo u autorovom stavu da je lepota vrhovni imperativ i u umetnosti i u življenju, kao i u tome što je Hrist označen kod Vajlda kao vrhovni umetnik i jedan od prvih romantičara pre pojave epohe romantizma. Relacije između duše, lepote i hrišćanstva on povezuje težnjom za individualizmom, za koji tvrdi da je osnov umetnosti koliko i religioznosti.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Prevod i citat: Milena Vranešević

Izvor: Letopis Matice srpske

Fotografije: Napoleon Sarony, „Četri portreta Oskara Vajlda“, 1882.

Sfinga Oskara Vajlda

Hiljadu umornih vekova je tvoje…
ti umeš da čitaš hijeroglife na visokim obeliscima od peščara,
govorila si s aždajama i gledala hipogrife.
Kaži mi, jesi li bila u blizini kad je Izis pala na kolena pred Ozirisom?
I jesi li videla Egipćanku kako rastapa svoj prsten za Antonija?
I jesi li videla Kipriju kako ljubi belog Adonisa na katafalku?
Pevaj mi sva svoja sećanja!
Pevaj mi o jevrejskoj devici koja je lutala sa svojim svetim potomkom.
Pevaj mi o onoj mirisnoj sivozelenoj večeri kada si, šćućurena na obali
čula sa zlatnog Adrijanovog broda Antinohov smeh,
telo od slonovače tog retkog mladog roba s ustima kao nar!
Ko behu tvoji ljubavnici?
Ko behu oni što su se borili za tebe u areni?
Ko je bio predmet tvoje Čežnje? Da li te Drudo posedovao svakog dana?
Jesu li džinovski gušteri došli i legli preda te na obalama punim trske?
Možda su krilati lavovi s velikim metalnim bokovima skočili na tebe u tvom grešnom leglu?
Ili su se čudovišni hipopotami teturali prema tebi u magli?

Kako je suptilan i tajanstven tvoj osmeh! Nisi dakle volela nikoga?
Ne, ja znam; tvoj suložnik beše veliki Amon!
Krvlju jaraca i krvlju bikova naučila si ga monstruoznim čudima.
Čisti Amon beše tvoj suložnik! A tvoja ložnica Nil koji se puši!
I svojim iskrivljenim arhaičnim osmehom gledala si kako ga strast preplavljuje i napušta.
Pođimo u Egipat! Bez straha. Samo je jedan bog mrtav.
Samo je jedan bog dozvolio da mu rebra budu probodena kopljem jednog vojnika.
Ali, oni tvoji ljubavnici, nisu mrtvi…
Zašto oklevaš? Idi odavde!
Kucanje tvoje krvi stvara otrovne melodije, a tvoj crni vrat je kao rupa koju je ostavila baklja ili gorući ugalj na saracenskim tapiserijama…
Koja se to furija sa pletenicama od zmija, kao da je izišla iz pakla, nezgrapnim i prljavim pokretima
iskrala iz carstva makom uspavane Kraljice i dovela tebe
u ćeliju jednog naučnika?
Idi odavde, mrska tajno! Užasna životinjo, idi odavde!
Ti budiš u meni sva životinjska osećanja…
Lažna Sfingo! …ostavi me na mom raspeću,
s kojega bledo telo, nepokretno od bola, gleda svet umornim očima,
i plače za svakom dušom koja umire, i plače za svakom dušom uzaludno.

Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog čudovišta. O Vajldovoj pesmi „The Sphinx“ piše u nastavku Mario Prac:

Kao i uvek – a to je posebno tačno za njegove pesme – Vajld na neodoljiv način podseća na svoje izvore (sve retke reči koje se pojavljuju u „The Sphinx“ uzete su iz Floberovog dela „Iskušenja svetog Antonija“) ili bolje svoje reminiscencije: jer, imajući u vidu savitljivu i imitatorsku narav ovog pisca-glumca (glumca ne u profesionalnom smislu, nego u još gorem smislu jedne dijateze), ne bi bilo tipično da je Vajld ubeđen da je glas – kad je samo odjek: i u tome je tragedija (ili komedija) njegove prevrtljive ličnosti.

O Oskaru Vajldu pisao je i jedan naš pisac, Miloš Crnjanski. On se, zapravo, ne dotiče dela o kome mi pišemo, Vajldove poeme „Sfinga“, objavljene 1894, ali ono što je o ovom irskom piscu zapazio nama može biti zanimljivo.

Treba poznavati Vajldov život da bi se uživalo u njegovim knjigama. Kao dobri i raskošni majstori renesanse, on je svoj život držao u rukama svojim kao umetničko delo. Bez ikakve veze sa Engleskom, on je već odavno pisac kojeg ne čitaju mase. Uzimam mu namigivanje na socijalizam, Oskar je daleko od svog zemljaka Šoa, i njegovi sjajni paradoksi o politici i narodima, o bogatstvu i radu iščezli su, dok njegove duhovite rečenice o životu i umetnosti svakim danom blistaju sve više. O Vajldu se uvek pisalo preterano: ili zlo ili dobro. Pre svega, ima više Vajlda. Vajldu liričaru može biti mesta u engleskoj lirici tek u trećem redu. Većina njegovih pesama, punih utisaka iz Svinberna i Kitsa, gubi svu draž kad joj se oduzme sjajna spoljašnjost; ali „Harmides“ i „Sfinks“ su spevovi čudesne lepote.

Tri glavna lica samo su tri obrazine Vajldove: lord koji duhovito prezire sve, slikar koji očajno voli sve što je lepo i mladić koji se strmoglavljuje u uživanje, tražeći da u njemu odgonetne tajnu života. U vatrometu duhovitih rečenica, koje se rugaju svemu, jednako blistaju lepota-reči, kakvih je malo u svetskoj književnosti. Ono što se tu govori opija dušu i čini se da ta knjiga ima moć u koju njen junak veruje. Vajld prosto zaprepašćuje svojim ogromnim poznavanjem lepih stvari. Sve to prosipa se po romanu kadšto nemarno, ali sa beskrajnim bogatstvom. Sigurno je da je najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije, verniji nego francuski „Crveni krin“ od Anatola Fransa.

I kada bude zaboravljen Vajld ironičan psiholog i lakomislen moralist, tek onda će početi da se širi slava Vajlda esteta. Jer, kao estet, on je jedan od najtananijih duhova koji su pisali. I mada je umetnosti prilazio samo sa jedne hedonističke strane jer je možda to zaista jedina sa koje joj treba prilaziti, on ju je ovio jednim tajanstvenim veličanstvom kakvo joj od Grka amo niko nije umeo dati.

I zato će roman „Slika Dorijana Greja“ biti doživljaj za svakoga. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „Lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može. Filozofije se rasipaju kao pesak, jedna vera prolazi za drugom, ali je lepota radost za sva vremena i svojina večnosti“.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citat 1: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Citat 2: Delovi iz kritike Miloša Crnjanskog, u: Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“, preveo David S. Pijade, Feniks Libris, Beograd, 2011.

Fotografije: Frederick H. Evans, oko 1900. (The J. Paul Getty Museum)

Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca.

Saloma je junakinja kakvu književnost dekadencije veliča, inspirisana poezijom Šarla Bodlera i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Irodijada, Vajldova Saloma, sve su to dela koja svedoče o popularnosti ove teme.

Obri Berdsli ilustruje Vajldovo delo pet godina pre svoje smrti. Kada je pisac prvi put video njegove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj temi, u poglavlju „La belle dame sans merci“ piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela:

Dakle, pre nego što će Vajld obraditi priču o Salomi, Hajne i Laforg su je ironijom oslobodili tragičnog sadržaja. Pa ipak, kao što se često dešava sa lažnim delima iz druge ruke, upravo je Vajldova Saloma postala popularna (godine 1894. Antoine Sabatier je prikazao jednu svoju dramu, „Le Baiser de Jean“, u kojoj je Saloma zamišljena na isti način kao kod Vajlda: kao histerična, demonska i mračna, luda od sadističke ljubavi. Saloma je inspirisala i Rusa Aleksandra Bloka, u drugoj pesmi o „Veneciji“, u „Pesmama o Italiji“, 1909, i Portugalca Eugenio de Castra). Godine 1896. ova drama – napisana specijalno za Saru Bernar, ali je cenzor sprečio to izvođenje – doživela je osrednji uspeh na pozornici. Godine 1901, godinu dana posle Vajldove smrti, prikazana je u Berlinu i od tada – zahvaljujući i muzici Riharda Štrausa – neprestano se pojavljuje u evropskim pozorišnim repertoarima. U Nemačkoj je bila na repertoaru duže od bilo koje druge engleske drame, uključujući i Šekspirove. Prevedena je na češki, holandski, grčki, mađarski, poljski, ruski, katalonski, švedski, čak i na jidiš. U Italiji je bila na repertoaru Lide Boreli i ja se još sećam s koliko su uživanja muškarci okretali durbine prema razrokoj zvezdi odevenoj samo u ljubičasta i zelena svetla reflektora.

Salome Flobera, Moroa, Laforga i Malarmea poznate su samo ljudima od pera i sladokuscima, ali Salomu genijalnog lakrdijaša Vajlda znaju svi.

Najzad, Prac piše i o Berdsliju. Manje je poznato da je on bio i pisac jednog romana.

Sok engleskog dekadentizma nalazi se u četrdesetak stranica „romantičnog romana“ Obrija Berdslija „Under the Hill“ (posthumno objavljenog 1904, u znatno pročišćenijoj verziji od originalne), u kome preciozni stil koji podseća na stil „Hypnerotomachia“ (iz čijih famorznih ilustracija Berdsli za svoje crteže uzima ne samo ornamentalne motive nego čak i tehničke sugestije – uporedi poročna lica Berdslijevih figura s licimafigura u knjizi Frančeska Kolone i biće jasno kako Englez samo karikira ove poslednje moralnim ili je bolje reći nemoralnim sadržajem, lakim izoipačivanjem crta) dobija živahnost nekim osobinama iz 18. veka i sladostrasnim francuizmima: to je jedan ustajali stil prema estetici Dez Esenta.

U „Under the Hill“ izvrsni Opat Fanfreluš, Polifil ove fine avanture, ulazi u misteriozni breg gde živi Elena i tu biva pozvan na veličanstvenu orgiju. Priča je samo neprekidni opis dekora, pred kojima Fanfreluš polifilski pada u ekstazu, haljina, šešira „floral with red roses“; obiluju dekorativni citati retkih ili izmišljenih knjiga i Vagnerovih dela (Berdsli je bio oduševljen Vagnerom, kad je bio u Londonu retko je propuštao Vagnerove koncerte. Među njegovim crtežima postoji i jedan pod naslovom „The Wagnerians“). Opisan je i balet sa satirima i seoskim devojkama „The Bacchanals of Sporion“, gde je Sporion „visok, mršav, izopačen mlad čovek, lako pognut, poremećena hoda, ovalnog bezizraznog lica sa maslinastom kožom nategnutom preko kosti, snažan, purpurnih usana, dugačkih kosih očiju i s velikom pozlaćenom kosom“. Delo je od strane preobraćenog Berdslija, katolika francuskog dekadentnog tipa, posvećeno kardinalu Poldiju Pecoliju, „nunciju svete stolice u Nikaragvi i Patagoniji“.

U „Ballad of a Barber“, koja je takođe objavljena u časopisu „The Savoy“, jula 1896, Berdsli daje oduške jednom perverznom hiru; berberin Karusel, oduševljen mladalačkom svežinom jedne mlade trinaestogodišnje princeze, „lirske i nežne kao neka Šubertova melodija“, preseca njen vrat komadom stakla od boce kolonjske vode, a zatim napušta žrtvu „nežno kao što se san odvaja od spavača“; i, na kraju, završava na vešalima.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Mario Prac o Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste (2); usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“)… A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (3). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji. Kad je sve rečeno, značenje Dorijana Greja možemo smatrati u potpunosti izraženim onim latinskim stihovima (In honorem Doriani Creatorisque eius) koje je Lajonel Džonson posvetio Vajldu kada mi je ovaj poslao roman (4):

Amat avidus amores
Miros, miros carpit flores,
Saevus pulchritudine:

Quanto anima nigrescit,
Tanto facies splendescit,
Mendax, sed quam splendide!

Reference:

(1) Kad je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnutim Maturinom. Što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta. Vidi H. Richter, Geschichte der Englischen Romantik, Hale, 1911. i D. Scarborough, The Supernatural in Modern English Fiction, Njujork i London, 1917.

(2) Railo, str. 188. i 306-7.

(3) O Vajldovom procesu vidi W. Gaunt, The Aesthetic Adventure i Montgomery Hyde, The Trials of O. Wilde, London, 1948.

(4) Burdett, str. 179.

SLIKE: Reprodukcije priložene u ovoj objavi preuzete su sa sajta Britanske biblioteke. U pitanju je bibliofilsko izdanje romana Slika Dorijana Greja sa ilustracijama Henrija Kina. Na sajtu biblioteke o ovom izdanju piše sledeće:

Oscar Wilde’s (1854-1900) only novel „The Picture of Dorian Gray“ is the Faust-like tale of a man who devotes his life to sensuality and debauchery, but remains youthful, while his portrait shows the effects of his physical and spiritual decay. The novel proved as controversial as Wilde’s private life. It first appeared, censored, in 1890 in „Lippincott’s Monthly Magazine“. A version heavily altered by Wilde was published in book form the following year.

This edition comes from 1925, with illustrations by Henry Keen. In addition to the twelve plates are embellishments and decorations (such as the butterfly on the cover and inked pattern at the end) hinting at the „art nouveau“ style of Aubrey Beardsley (1872-1898).

The final image shows the rings on the dead Gray’s hand – the only way to identify the body, which has now suddenly aged, while the portrait has returned to its youthful perfection.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Salon jednog dendija

File:Albert Chevallier Tayler - The Grey Drawing Room 1917.jpg

Albert Chevallier Tayler – „The Grey Drawing Room“, 1917.

Ovako je mogao izgledati jedan engleski ili francuski dendi i esteta početkom 20. veka u svom salonu. Zamišljam Rilkea ili Prusta (odličn vizuelni predložak za prostore kojima su se kretali njegovi junaci) na mestu ovog gospodina. Ipak, ne zaboravimo da je slika nastala 1917. godine. Prvi svetski rat još uvek nije završen, a u Rusiji revolucija uzima maha. Zato, kada vidim ovu sliku, setim se izjave jednog Bakunjinovog sledbenika koji nije mogao da poveruje da su sve novine ovog sveta, sve reportaže, izveštaji i događanja tu samo da bi buržuj mogao spokojno čitati novine izjuta!

Da, zvuči duhovito, a pomalo i apsurdno. No, novac, posebno velika količina novca u posedu jedne osobe, upućuje na neravnopravnu raspodelu i, bez izuzetka, na nepravdu koju velika grupa ljudi podnosi zbog toga. Nadamo se da ovaj gospodin koga je Tajler prikazao nije eksploatisao decu u rudnicima, što je bio običaj bogatih engleskih industrijalaca, a i njihovih prethodnika kolonizatora. Setimo se, baza svekolikog bogatstva Evrope nije proizvodnja, već pljačka.

No, ne moramo nužno ovoj priči davati socijalni aspekt, ali je dobro kontrastirati je sa istorijskim događanjima u svetu godine kada je nastala. Naglašavam ovo jer smatram da je slika lepa, ali anahrona. Zamislimo, opet anahrono, da ovaj esteta čita jedan Hartmanov odlomak:

Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen.

Primer je anahron jer je Hartmanovo delo „Estetika“, odakle je citat preuzet, objavljeno tek 1953. godine. Takođe, slika danas, u kontekstu doba u kome mi živimo, deluje anahrono, ne samo zbog svog realističnog prikaza, već i zbog same teme. Koliko ljudi znate da ovako provode svoja jutra, u ovakvim salonima?

Na zidu vidimo ikonu Bogorodice sa Hristom u vizantijskom stilu. Levo od nje, na bogato ukrašenoj komodi, recimo da je od orahovine, stoje tri vazne, recimo da su kineske, iz dinastije Ćing. Pod nogama prikazanog su položeni crteži, tu je još jedna vazna, ovog puta možda dopremljena iz Drezdena i stilska stolica iz doba Luj-Filipa.

Kao i citirani redovi Nikolaja Hartmana, tako i ova slika poseduje izvesnu poetsku bistrinu, svež jutarnji vazduh, orošen od besmisla istorije i problema modernog sveta. Zato se i našla na ovom internet mestu. Ja sam polazeći od nje izgradila jednu sasvim novu priču, tek mogući narativ, i ona me je podsetila mnogih detalja. Osim što je lepa, ona i podučava. Eto, čak je i Horacije našao svoje mesto pod Suncem našeg doba.

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola.

U razbludnom mirisu, u pregrejanom vazduhu te crkve, s levom rukom ispruženom u zapovednički pokret, a desnom savijenom, držeći u visini lica veliki lotos, Saloma prilazi polako na vrhovima prstiju, uz zvuke gitare, u čije žice čučeći udara jedna žena.

S usredsređenim, svečanim, gotovo božanskim izrazom lica, ona počinje razbludni ples, koji treba da razbudi zaspala čula starog Iroda; grudi joj se talasaju i, od dodira s ogrlicama koje joj se njišu oko vrata, bradavice na dojkama joj se ispupčavaju; na vlažnoj koži trepere dijamanti; njene narukvice, pojas, prstenje, sipaju varnice; na sjajnoj haljini, prošivenoj biserima, izvezenoj srebrom, posutoj zlatnim šljokicama, kujundžijski oklop, čiji je svaki beočug jedan dragulj, žari se, izukrštava praštave odbleske, kao da gamiže sjajem po vlažnoj puti, po koži ružičastoj kao čaj, kao sjajni insekti sa zasenjujućim krilcima, mramorno prošaranim karminom, istačkanim žutim kao zora, ispruganim čeličnoplavim, paunovim zelenim.

Usredsređena, ukočena pogleda, kao u mesečara, ona ne vidi ni tetrarha, koji trepti, ni svoju majku krvožednu Irodijadu, koja motri na nju, ni hermafrodita ili evnuha koji sa sabljom u ruci stoji u podnožju prestolja, kao strašna prilika pod velom: sve do obraza, čije uskopljeničke grudi vise kao čuture pod narandžasto ispruganom tunikom.

Takav tip Salome, koji toliko progoni umetnike i pesnike, zaokupljao je već godinama Dezesenta. Koliko li puta beše pročitao, u staroj Bibliji Pjera Varikea, u prevodu doktora teologije na univerzitetu u Luvenu, Jevanđelje po Mateju, koje u naivnim i kratkim rečenicama priča o usekovanju Preteče; koliko li puta beše lutao mislima između tih redova.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „L’Apparition“, 1874.

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Image result for la chimère gustave moreau

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.

Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.

I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.

On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina.

Pratio je sve mene te žalosne jeseni, posmatrajući kako se ljudsko stvorenje pokorno ozlojedi, kako je vešto da obmane samo sebe, prinuđujući svoje misli da jedna drugoj podvaljuju samo da bi što više patilo, upropašćujući unapred, zahvaljujući analizi i posmatranju, svaku mogućnu radost.

Na veličanstvenim stranicama izneo je on takve raznorodne ljubavi, koje razdražuju nemoć što ne mogu da se zadovolje, kao i opasne obmane opojnih droga i otrova, koje čovek priziva u pomoć da bi uspavao patnju i ukrotio dosadu. U doba kada je književnost pripisivala životne jade gotovo isključivo nesreći zbog prezrene ljubavi ili ljubomori zbog preljube, on je zanemario te dečje bolesti i ispitao one još više neizlečive rane, trajnije, dublje, koje nagrizaju zasićenost, razočaranje, prezir, u dušama koje se raspadaju i koje sadašnjost muči, koje se prošlosti gade, a budućnosti se plaše i pred njom očajavaju.

I što je Dezesent više čitao Bodlera, sve više je uviđao neizrecivu draž toga pisca koji je, u doba kada je stih služio još samo za to da slika izgled bića i stvari, uspeo da izrazi neizrecivo, zahvaljujući svom mišićavom i jedrom jeziku, koji je, više nego ikoji drugi, raspolagao tom čudenom moći da sa neobično zdravim razumom fiksira i najneupadljivija, najtreperavija morbidna stanja iscrpenih duhova i tužnih duša.

Posle Bodlera, broj francuskih knjiga poređanih po njegovim policama bio je prilično ograničen.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz dvanaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „La Chimère“,  1867

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!

U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike.

Otada, potpuno ogorčen Stabat-ima, koje su, kao povod, izmišljali razni Pergolezi i Rosini, ogorčen tim neumesnim uvlačenjem svetovne umetnosti u liturgijsku, Dezesent se držao na odstojanju od tih sumnjivih dela koje toleriše popustljiva crkva.

(…)

S druge strane, svetovna muzika je umetnost izložena promiskuitetu ako čovek ne može da je čita kod kuće, sam, kao što čita knjigu; da bi se naslađivao njome, trebalo bi pomešati se sa onom uvek istom publikom što puni pozorišta i opseda Zimski cirkus, gde, pod kosim zracima sunca, u vazduhu kojije kao u perionici, primećujemo kako jedan čovek, plećat kao kakav drvodelja, muti neki sos po vazduhu i kasapi iskidane Vagnerove epizode, na ogromnu radost nesvesne gomile!

On nije imao odvažnosti da se zagnjuri u tu kupku gomile da bi slušao Berlioza, čijih ga je nekoliko fragmenata međutim osvojilo svojom strastvenom egzaltacijom i svojom plahošću koja se propinje, a znao je prilično dobro i to da nema nijedne scene, nijedne čak fraze neke opere čudesnoga Vagnera koja bi se mogla nekažnjeno izdvojiti iz svoje celine.

(…)

Stoga je Dezesent mislio kako u toj rulji melomana što se nedeljom ushićuju po klupama, jedva ako dvadesetoro njih poznaje partituru koja se kasapi, ukoliko razvođačice pristanu da umuknu da bi se mogao čuti orkestar.

A s obzirom, isto tako, i na to što otmeni patriotizam nije dozvoljavao nijednom francuskom pozorištu da prikaže neku Vagnerovu operu, radoznalima koji nisu bili upućeni u tajne muzike, a nisu mogli ili nisu hteli da idu u Bajrojt, nije preostajalo ništa drugo do da ostanu kod kuće, i tome razumnom rešenju se i on beše priklonio.

I on se, dakle, odlučno udaljio od muzičke umetnosti, i, svih tih godina u kojima je trajalo to njegovo uzdržavanje, sa uživanjem se sećao samo nekih seansi kamerne muzike, kada beše slušao Betovena i, naročito, Šumana i Šuberta, koji mu behu satirali živce poput najintimnijih i najmučnijih poema Edgara Poa.

Posle nekih partija za violončelo od Šumana ostajao bi bukvalno zasopljen i bez daha, kao od kugle koja čoveka davi u histeriji; ali naročito su ga Šubertove pesme uzbuđivale, dovodile ga dotle da je bio van sebe, a zatim ga ostavljele iznurena kao posle gubitka živčanog fluida, posle nekoga mističnog duhovnog pirovanja.

Ta muzika ga je do kostiju prožimala jezom u srce mu ponovo utiskivala beskrajno mnoštvo zaboravljenih patnji, nekadašnjih splinova, u srce zapanjeno što sadrži toliko nejasnih jada i neodređenih boli.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petnaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro

Vajldov umetnički manifest: Predgovor romanu „Slika Dorijana Greja“

Oskar Vajld

Oskar Vajld

Umetnik je tvorac lepih stvari.

Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a skrije umetnika.

Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.

Najviši, kao i najniži, oblik kritike jeste autobiografija.

Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su a nisu šarmantni. To je greška.

Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.

Odabrani su oni kojima lepe stvari znače samo lepotu.

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.

Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.

Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.

Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari moguće je dokazati.

Umetnik nema etičkih saosećanja. Etičko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.

Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.

Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti.

Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.

Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara. Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.

Umetnost je istovremeno površina i simbol.

Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.

Umetnost, u stvari, odražava gledaoca, ne život.

Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.

Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.

Čoveku možemo da oprstimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.

Umetnost je sasvim beskorisna.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga, Beograd, 2004.