Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Zgrada državne štamparije BIGZ gde je većina knjiga koje će biti pominjane u nastavku teksta štampana. Projektovao ju je Dragiša Brašovan 1936-1940. Fotograf nepoznat, ’70 godine 20. veka

Jugoslavija je bila izdavački i prevodilački gigant. Izdanja koja su se u periodu obe države, i kraljevine i socijalističke federacije, štampala cirkulišu i danas, zbog svog jedinstvenog kvaliteta, tiraža, naslova, prevoda, dizajna, u svakom slučaju dobre i kvalitetne uređivačke politike, ali i kuture knjige koju je omogućila količina novca uslovljena društvenom organizacijom, kao i veličinom tržišta.

Edicije koje slede nisu konačan broj važnih i vrednih pomena, to su samo neke od najpoznatijih i najvažnijih koje je za ovu priliku, na moju molbu, sastavio Siniša Lekić, arheolog i poznavalac antikvarne knjjige. Neke od edicija sam dodala i ja, prethodno imajući u vidu izdanja koja sama posedujem. Sve moguće propuste, nedostatke i greške u nastavku teksta treba pripisati meni.

Edicije su izdanja unutar određene izdavačke kuće koja su tematski objedinjena, ona čine jednu tematsku ili idejnu celinu, imaju istog urednika, nekada i više različitih, kao i prepoznatljiv dizajn, opremu i vizuelni identitet. Osim urednika, jedan od glavnih činilaca vrednosti i prepoznatljivosti neke edicije su i grafički dizajneri koji bi ediciju vizuelno oblikovali. U tome je velika vrednost i specifičnost knjiga čiji spisak sledi. Nastavite sa čitanjem

Икаров пад

Rubens,_Peter_Paul_-_The_Fall_of_Icarus1636

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се: правили смо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, на чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо пролазећи њиме причу настављали, некако је довршавајући, крећући се старим и узаним земунским улицама, пуним оронулих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дрвећа.

Али, једанпут сам застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „како је лепа! Могу да почнем да набрајам грчка божанстава у Београду, на фасадама, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне, често и надмоћно циничне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он био бачен горе па за деведесет степени лево са свог кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме. Ипак, питање сам запамтила. Враћајући се у свој крај града, покушавала сам да закључим ко је, заправо, на скулптури Злате Марков у Земуну, на зиду зграде Команде ваздухопловства која је 1935. године саграђена према пројекту Драгише Брашована. Мој пријатељ је умео, несвесно, да постави право питање. Наставите са читањем