Сексуалне персоне Џејмса Џојса

Тема ове објаве биће ласцивни садржаји писама која су размењивали Џејмс Џојс и Нора Барнакл. У наслову стоји само Џојсово име јер су само његова писма и цитирана. Ипак, Нора је имплицитно присутна јер су многа Џојсова писма реакција на њено писање. Текст је део објава Сексуалне персоне.

*

22. август 1909.

Стално мислим на тебе. Када увече пођем на починак, за мене је то својеврсна тортура. Нећу овде писати о оном што ми испуњава мисли, о истинској помами жеље. Видим те у стотинама поза, гротескним, срамотним, девичанским, чежњивим. Желим да будем господар твога тела и твоје душе.

Сећаш ли се она три придева које сам употребио у Мртвима говорећи о твоме телу. То су ови: музикално, тајанствено и намирисано.

2. децембар 1909.

Твоје писмо било је преда мном. Има нешто непристојно и похотно у самом облику слова. Наставите са читањем

Џејмс Џојс: „Портрет уметника у младости“ (неколико одломака)

James Joyce

Џејмс Џојс

У доброј прози све мора бити подвучено, сматрао је Фридрих Шлегел. Џојсов роман о уметнику, његовом сазревању, суочавању, самоспознаји, уз Манову новелу Тонио Крегер, стоји као један од највиших лирских достигнућа прозе у 20. веку. У наставку следи неколико одломака из романа Портрет уметника у младости. У питању су неке од епифанија, карактеристичних за Џојсово стваралаштво.

*

Очни капци су му дрхтали као да су осећали бесконачна циклична кретања земље и њених сателита, дрхтали као да су осетили чудесну светлост неког новог света. Душа му је тонула у неки нови свет, чудесан, нејасан, неизвестан као под морем, свет којим су пролазиле неке магловите прилике и бића. Свет, треперење или цвет? Треперећи и дршћући, дршћући и откривајући се, светлост која је свитала, цвет који се отварао распростирали су се, бескрајно се понављајући, зарудевши гримизно, развивши се и избледевши у најблеђе ружичасто, лист за листом и талас светлости за таласом светлости, плавећи сва небеса својим нежним сјајем, и сваки сјај био је дубљи од другог.

Наставите са читањем

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Вилхелм Хамерсхои

Tај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.

Стари клавир мелодију свира
Мирно, споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.

Стидљива, дубоког ока, руку
што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.

Светлост и музика су апстрактне појаве које ме, најчешће, наводе да стварам. Њих сам препознала као мотиве и полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Према мом доживљају, њиховој уметности блиска је и поетика авангардних композитора класичне музике.

Сећања, јединственим деловањем светлости и музике, навиру у собе које могу бити налик онима које је сликао, чију је хладну, поетичну атмосферу обликовао дански сликар Вилхелм Хамерсхои (Vilhelm Hammershøi). Пуцкетање прашине, док у њима седи биће џојсовске осећајности, звучи као музика.

Тихе и хладне собе извесних тонова, зрак бистрог јутра, светлост пуна музике, музика пуна светлости. Њихова моћ створила је Уметност. Уметници о којима пишем, апстракцију заједничког деловања музике и светлости обуздали су, тако што су је превели на познату и очекивану појавност. Наставите са читањем