Pet pesama Džejmsa Džojsa

II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.

Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

Tri pisma Harijeti Šo Uiver (Harriet Shaw Weaver)

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

Pismo Karlu Linatiju (Carlo Linati)

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

Pismo Frenku Badženu (Frank Budgen)

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.

Džejms Džojs: „U tamnoj borovoj šumi“

U tamnoj borovoj šumi
Da je ležaj nama,
U podne,
U dubokim tamnim senama.

Kako je lepo leći ovde,
Uz poljupce mile,
Gde su velike borove šume
Zaostrvljene bile.

Slađi je bio
Tvoj poljubac što se osu,
Uz tvoju meku,
Talasavu kosu.

O, u podne
U borove sene,
Ljubavi moja mila,
Ti pođi uz mene.

Preveo Bojan Belić
Iz zbirke „Kamerna muzika“

Priložena slika: Manuskript kompozitora Mendelsona sa njegovim crtežom koji je, zapravo, ilustracija prvih taktova kompozicije koji se odnose, tipično romantičarski, na opise prirode, a u ovom slučaju, odraz mesečine na površini jezera. Ovaj spoj, Mendelsona i Džojsa mi se učinio sasvim adekvatnim. U nastavku sledi, na engleskom jeziku, detaljniji opis nastanka priloženog manuskripta.

A manuscript of Mendelssohn’s Schiflied (Reed Song), from his Op. 71. Mendelssohn and his wife Cécile spent the winter of 1844-5 in the Frankfurt area, where Cécile had been born. While there Mendelssohn made a copy of a song he had composed in 1842:Schilflied (Reed Song), which sets to music words by Nikolaus Lenau. Not only did he write it out in his best hand, he also illustrated it with a meticulous watercolour which depicts the song’s opening line: ‘On the lake’s unruffled surface rests the moon’s fair beam.’ It was a present for his friend Henrietta Keyl, the wife of a Frankfurt wine merchant.

Štefan Cvajg o Džojsu

BeFunky Collage

Najdirljiviji među tim ljudima bili su za moj račun – kao da me je već bila dodirnula slutnja sopstvene sudbine u budućnosti – ljudi bez otadžbine, ili još gore: oni koji su mesto jedne otadžbine imali dve ili tri, ne znajući u dubini duše kojoj pripadaju. Onde u kafani ‘Odeon’ sedeo bi, najčešće sam u jednom uglu, mlad čovek sa smeđom bradicom i upadljivo debelim naočarima pred oštrim tamnim očima; rekoše mi da je to jedan vrlo talentovani engleski pesnik. Kada sam se nekoliko dana kasnije upoznao sa Džemsom Džojsom, on je oštro negirao da u bilo kom pogledu pripada Engleskoj. On je Irac, reče. Piše istina na engleskom jeziku, ali ne misli na engleski način. „Želeo bih“, rekao mi je tada, „jezik koji stoji nad jezicima, jezik kome svi oni služe. Na engleskom se ne mogu potpuno izraziti a da se time ne zatvorim u jednu tradiciju.“ Meni to nije bilo sasvim jasno, pošto nisam znao da je on već tada pisao svog ‘Ulisa’; bio mi je ponudio samo svoju knjigu ‘Portret jednog umetnika kao mladića’, jedini primerak koji je imao, i svoju malu dramu ‘Izgnanici’ koju sam tada čak hteo prevesti da bih mu pomogao. Što sam ga više upoznavao, tim me je više dovodio u čuđenje svojim fantastičnim znanjem jezika; iz tog oblog, kao čekićem iskovanog čela, koje se pod električnom svetlošću sjajilo kao porcelan, stajale su utisnute reči svih narečja, i on ih je kombinovao kao u nekoj briljantnoj igri. Jednom kada me je upitao kako ću na nemački prevesti jednu tešku rečenicu iz ‘Portreta jednog umetnika’, pokušali smo zajednički da je oblikujemo najpre na italijanskom; za svaku reč imao ih je pripremljenih pet ili šest u svakom idiomu, čak i onih dijalektskih, i znao njihov valer, njihovu težinu do u najsitnije nijanse. Neka neodoljiva gorčina retko ga je napuštala, ali ja mislim da je baš ta razdraženost predstavljala snagu koja ga je prožimala intezitetom i produktivnošću. Zlovolja prema Dablinu, prema Engleskoj, prema izvesnim licima, pretvarala se u njemu u dinamičnu energiju, a oslobađala stvarno tek u pesničkom delu. Činilo se, međutim, da on voli tu sopstvenu oštrinu; nikad ga nisam video nasmejana ili makar dobro raspoložena. Uvek je davao utisak jedne u sebe sklupčane mračne snage, i kada bih ga video na ulici, oštro stisnutih tankih usana i uvek užurbanog, kao da se ustremljuje na nešto određeno, osetio bih odbojnost i unutrašnju izolovanost njegovoga bića još snažnije nego u našim razgovorima. I nisam kasnije bio nimalo začuđen što je napisao baš delo najveće usamljenosti, najveće nepovezanosti sa svim drugim, to delo koje se na našu epohu oborilo poput meteora.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

James Joyce

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci.

*

Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući, dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.

 

Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Izgledalo je kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pticu. Njene duge nežne nage noge vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdno zeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile meke kao belo paperje. Njena suknja plava poput škriljaca bila joj je smelo zavrnuta za pojas i straga je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičja, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka: i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote.

Bila je sama i tiha, gledala je u pučinu; i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima, okrenu svoje oči prema njemu, mirno podnoseći njegov pogled, bez stida ili razuzdanosti. Dugo, dugo je podnosila njegov pogled, a onda je mirno spustila svoje oči sa njegovih i uprla ih u potok, blago brčkajući svojim stopalom po vodi..

– Bože nebeski! zaklikta Stivenova duša. dajući oduška profanoj radosti…

Pred njim se pojavio razuzdani anđeo, anđeo smrtne mladosti i lepote, poslanih divnih dvorova života, da mu u trenutku ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. Dalje i dalje i dalje i dalje!

 

Sam je. Predan zaboravu, srećan i blizu razuzdanog srca života. Sam i mlad i svojevoljan, i razuzdanog srca, i usred pustinjskog pomamnog vazduha i slanih voda i nanosa morskih školjki, i morske trave, i sive sunčeve svetlosti što se probija kroz izmaglicu…

 

Njeno rađanje je sporo i mračno, tajanstvenije od rođenja tela. Kada se duša jednog čoveka rodi u ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže.

 

Da pronađeš način života ili umetnosti u kome bi se tvoj duh mogao potpuno slobodno izraziti. Sloboda! Ali ti još nisi dovoljno slobodan da bi počinio svetogrđe.

 

Nejasne reči za nejasnu emociju. Da li bi ona to volela? Mislim da bi.

 

Izvor: Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti, preveo Petar Ćurčija, Novosti, Beograd 2004.

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Vilhelm Hammershoi

The twilight turns from amethyst
To deep and deeper blue,
The lamp fills with a pale green glow
The trees of the avenue.

The old piano plays an air,
Sedate and slow and gay;
She bends upon the yellow keys,
Her head inclines this way.

Shy thoughts and grave wide eyes and hands
That wander as they list–
The twilight turns to darker blue
With lights of amethyst.

Две су апстракције те које ме обузимају потребом да стварам: светлост и музика. Њих сам препознала као доминантне мотиве, као полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Њиховој уметности блиска је поетика авангардних композитора класичне и амбијенталне музике.

Сећања, архетипске слике, могуће речи јединственим деловањем светлости и музике навиру у собе које могу бити као оне које је сликао, чију је хладну, мистериозну и поетичну атмосферу обликовао дански сликар Вилхелм Хамерсхои (Vilhelm Hammershøi). Пуцкетање прашине, док у њима седи биће џојсовске тананости, звучи као музика.

Тихе и хладне собе извесних тонова, зрак бистрог јутра, светлост пуна музике, музика пуна светлости. Заједничка еманација истих створила је Уметност. Али, у Сунце, у порекло светлости, није могуће гледати директно. У тренутку заслепљења, чују се звуци у обличјима галаксичких апстракција, налик онима пред сан.

Уметници о којима данас пишем, апстракцију заједничког деловања музике и светлости, светлости и музике, обуздали су превевши је на очекивану појавност. Она нас не заслепљује, али нам преноси, налик огледалу, могућност да препознамо уметника у тренутку стварања кохерентне форме неуобличеној апстракцији.

Нема ничег ирационалног у појавности простора какве нам Хамерсхои приказује, нема ничег апстрактног у сликама које Џојсова поезија садржи. Њихова музика није се одрекла прастарог канона, свог математичког (питагорејског) принципа хармоније.

Ипак, доза сумња остаје, тајна срасла у прашину, а пред нама су тек њени наговештаји. Шта се десило у тим просторима, кога воли Џојсов лирски субјект, куда он то шета, шта очекује? Је ли меланхолија увек адекватно плавом бојом предочива, празном собом и тишином? Могу ли музика и светлост исту да подстакну, исту да пониште?

Дела о којима пишем нису нарочито речита када је неопходан аналитички и дискурзиван приступ. Компаративни приступ истима могућ је, често и неопходан како би се, једно наспрам другог постављена, она потпуније доживела и дефинисала. Традиција холандског сликарства, које од својих почетака специфично третира ентеријер, присутна је и у Хамерсхоиевом делу.

Линеарност, јасне дефиниције облика, математичка прецизност, посвећене су наглашавању апстракције којој додатно доприносе боје присутне на сликаревој палети. Читав његов опус чини се као варијација исте теме. Но, динамика понављања ипак је динамика. Иако је, наизглед, она на сваки начин одсутна из Хамерсхоиевог дела, у том понављању она призива пажњу посматрача, жели да буде примећена.

Битно је уочити распоред предмета на Хамерсхоиевим сликама, с времена на време он је измењен. Предмети, као изузетно значајан и присутан мотив у стваралаштву данског уметника, имају сугестивну моћ. Ако и не поручују memento mori, поручују memento. У тим вазама, на тим клавирима и другим одложеним инструментима, положено је сећање, евоциран је прошли тренутак. Шта се збило пре одлагања истих? Где су они који су у тим собама свирали?

Упорност сећања камерну музику у предметима је сачувала, у светлости, у празнини. Али одсутност није ништа пише Хајдегер. Управо тај цитат може да објасни парадокс Хамерсхоијеве уметности. Одсутност пуна присутности.

Хамерсхоијево сликарство подстакло ме је да прочитам прво дело Џејмса Џојса, збирку поезије Камерна музика, објављену 1907. године. Музикалност у њој остварена је како на формалном плану, тако и по употреби мотива. Композиције Томаса Њумана рађене за филм Бели олеандер од првог тренутка асоцирале су ме својим звуком на светлост Хамерсхоијевих простора. Од тада, фрагментарне импресије сложене су у јединствену слику.

Vilhelm Hammershoi – Interior with Young Woman from Behind, 1904.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

At that hour when all things have repose,
O lonely watcher of the skies,
Do you hear the night wind and the sighs
Of harps playing unto Love to unclose
The pale gates of sunrise?

When all things repose do you alone
Awake to hear the sweet harps play
To Love before him on his way,
And the night wind answering in antiphon
Till night is overgone?

Play on, invisible harps, unto Love,
Whose way in heaven is aglow
At that hour when soft lights come and go,
Soft sweet music in the air above
And in the earth below.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Because your voice was at my side
I gave him pain,
Because within my hand I held
Your hand again.

There is no word nor any sign
Can make amend–
He is a stranger to me now
Who was my friend.

***

Silently she’s combing,
Combing her long hair,
Silently and graciously
With many a pretty air.

The sun is in the willow leaves
And on the dappled grass,
And still she’s combing her long hair
Before the looking-glass.

I pray you, cease to comb out,
Comb out your long hair,
For I have heard of witchery
Under a pretty air,

That makes as one thing to the lover
Staying and going hence,
All fair, with many a pretty air
And many a negligence.

Vilhelm Hammershoi

Lightly come or lightly go:
Though thy heart presage thee woe,
Vales and many a wasted sun,
Oread let thy laughter run
Till the irreverent mountain air
Ripple all thy flying hair.

Lightly, lightly– ever so:
Clouds that wrap the vales below
At the hour of evenstar
Lowliest attendants are;
Love and laughter song-confessed
When the heart is heaviest.

Vilhelm Hammershoi

Dear heart, why will you use me so?
Dear eyes that gently me upbraid,
Still are you beautiful– but O,
How is your beauty raimented!

Through the clear mirror of your eyes,
Through the soft sigh of kiss to kiss,
Desolate winds assail with cries
The shadowy garden where love is.

And soon shall love dissolved be
When over us the wild winds blow–
But you, dear love, too dear to me,
Alas! why will you use me so?

***

Love came to us in time gone by
When one at twilight shyly played
And one in fear was standing nigh–
For Love at first is all afraid.

We were grave lovers. Love is past
That had his sweet hours– many a one.
Welcome to us now at the last
The ways that we shall go upon.

***

Rain has fallen all the day.
O come among the laden trees:
The leaves lie thick upon the way
Of memories.

Staying a little by the way
Of memories shall we depart.
Come, my beloved, where I may
Speak to your heart.

***

All day I hear the noise of waters
Making moan,
Sad as the sea-bird is, when going
Forth alone,
He hears the winds cry to the waters’
Monotone.

The grey winds, the cold winds are blowing
Where I go.
I hear the noise of many waters
Far below.
All day, all night, I hear them flowing
To and fro.

***

Gentle lady, do not sing
Sad songs about the end of love;
Lay aside sadness and sing
How love that passes is enough.

Sing about the long deep sleep
Of lovers that are dead, and how
In the grave all love shall sleep:
Love is aweary now.

Vilhelm Hammershoi

What  makes me choose a motif are…the lines, what I like to call the architectural content of the image.  And then there’s the light, of course.  Obviously, that’s very important, but I think it’s the lines that have the greatest significance for me.  Color is naturally not without importance.   I’m really not indifferent to how the motif’s colors look.  I work hard to make it look harmonious.  But when I choose a motif, I’m thinking first and foremost of the lines. (1907)

Vilhelm Hammershoi, Self-Portrait, 1890.

He succeeded in granting the most concrete and most commonplace things – a half empty parlor, a chair, a chest of drawers, a sofa, a beautiful book, a wall with a small forlorn picture, a while door, a short hallway, dust dancing in sunbeams – a quality not of this world, a reflection of sublime existence. His highly intense nervous life, his acutely sensitive emotional being, flourished only in this world of extreme simplicity and silence, tones were what he loved and sought – the tones of stillness. He heard…stillness, and that was where he really existed. – Julius Elias, 1916

Ida And Vilhelm Hammershoi, 1906.

Hammershoi has spoken in subdued tones, hesitatingly, searching for words. A quiet, nervous man, early greying, with a pair of handsome, soulful, brown, sad eyes. After having seen and spoken with this man for only two minutes one has the profaund realisation that his singular and remarkable art, this silent, shimmering, melancholy art, is not based upon theories or speculation, but has grown forth from a temperament’s deep and peculiar soil.

A journalist on Hammershoi, 1907.

Library of Vilhelm Hammershoi

James Joyce by Alex Ehrenzweig, 1915.

I don’t like the book but wish it were published and be damned to it. However, it is a young man’s book. I felt like that. It is not a book of love-verses at all, I perceive. But some of them are pretty enough to be put to music. I hope someone will do so, someone that knows old English music such as I like. Besides they are not pretentious and have a certain grace. I will keep a copy myself and (so far as I can remember) at the top of each page I will put an address, or a street so that when I open the book I can revisit the places where I wrote the different songs.   (Feb. 1907, Joyce to Stanislaus)

***

I like to think of you reading my verses (though it took you five years to find them out). When I wrote them I was a strange lonely boy, walking about by myself at night and thinking that some day a girl would love me. But I never could speak to the girls I used to meet at houses. Their false manners checked me at once. Then you came to me. You were not in a sense the girl for whom I had dreamed and written the verses you find now so enchanting. She was perhaps (as I saw her in my imagination) a girl fashioned into a curious grave beauty by the culture of generations before her, the woman for whom I wrote poems like ‘Gentle lady’ or ‘Thou leanest to the shell of night’. But then I saw that the beauty of your soul outshone that of my verses. There was something in you higher than anything I had put into them. And for this reason the book of verses is for you. It holds the desire of my youth and you, darling, were the fulfilment of that desire.   (Joyce to Nora, 21. Aug 1909.)

James Joyce with Sylvia Beach at Shakespeare & Co, Paris 1920.

Препоруке:

Вилхелм Хамерсхои: 1 , 2 , 3 , 4 , 5

Џејмс Џојс: 1 , 2

Напомена:

Сликарство Вилхелма Хамерсхоиа додатно ме је инспирисало и да направим своје колекције композиција класичне музике. Можете их преслушати на интернет радио станици 8 tracks. Eво линка.